Glasanje na temu SEČIVO

Dragi moji, stiglo je šest (6) priča!
Udobno se smestite, pročitajte i - glasajte!
Glasanje je po principu 3, 2, 1 ... i trajaće do 15. juna (sreda), do 21h.

- - - - - - - - - -

Priča br. 1

GOVOR

Oblaci su najpre sakrili Sunce, a zatim i celo Nebo. Opet neće pasti, kiša već danima tako preti. Drvene stepenice uz koje smo se penjali su bile tako strme da su me dvojica sve vreme pridržavala. Drveni ram, nekakav čekrk, alat... i ljudi, mnogo ljudi. Sa visine od nekoliko metara nisam nazirao kraj golim glavama. Gladni znanja, željni istine, po ko zna koji put prevareni, glasno su vikali. Proslava je, nema sumnje biće i pobuna.
Znao sam i koga zovu, iako nisam razgovetno čuo ime. Znao sam i da sam zbog toga na ovoj improvizovanoj bini, izdignut iznad svih. Uzdignutih brada gledajuci uvis, ka meni, izgledali su hrabriji nego što jesu.
Valjalo je pozdraviti toliki okupljeni narod. Ipak, obično mahanje rukom, ili banalno "zdravo", činili su se nedovoljnim. Toliki skup zaslužuje govor.
Nikada pre nisam držao govor. Nisam voleo ni da ih slušam. Prevrtao sam po glavi pročitane knjige, novinske naslove, svađe sa ženom, tuče u kafani... i ništa. Prazno. Ni reči.
Neko je doneo praznu korpu od pruća i prekinuo moje boljoglavljenje.
Osećajući ukočenost zbog neprirodnog položaja na improvizovanoj bini podigao sam glavu i uzviknuo:
- Rat i mir, zarada i profit kroz prodaju životinjske farme mladog Vertera!
Ne znam zašto sam ovo poslednje dodao, ali je gomila postala mirnija. Nisam imao nikakav cilj, ovo nije bilo iz mozga, nego iz kičme, spontano.
- Zločin i kazna za lovca u žitu! Proces Fausta i Zaratustre! Odisej je maznuo moj sir!
Zbunio sam ih nekako, nečim. Zar se ne drže tako govori? Par nepovezanih naslova i jakih reči, a zatim svako čuje upravo ono što je želeo čuti, iako nikada nije izgovoreno. Logika, sigurno traže logiku. Ako je ne ponudim, stvoriće pogrešnu. Razmišljaj!
- Umeće ratovanja slikano čajem! Cveće zla na dobrom drvetu!
Naglasio sam ovo poslednje nadajući se reakciji. I zaista, počeli su da viču u mom pravcu, mašući stegnutim pesnicama. Poentirao sam u prvom govoru u životu.
- Pogledaj dom svoj glupane! Hamletova stepska avlija od sedam do tri! Put kojim država ređe ide! Stranac, alhemičar i idiot preobražaja, derviš i smrt Demijana!
Ljuti su, sada je sasvim sigurno. Zašto bi inače držali visoko pesnice? Možda bi trebalo da se uspravim i blagonaklono mahnem? Da, sigurno to očekuju. Iz nekog razloga ipak ne uspevam, osećam slabost, kao da sam obamro. Ili čak vezan.
Gledam čoveka pored, zbog kapuljače ga ne prepoznajem. Zateže neki primitivan čekrk, drven i nazubljen, i teško ga, sa obe ruke, drži zakočenog. Gde je baš sada našao da popravlja binu, u ovom trenutku? Pomogao bih, ali sada svakako nije prilika, mnoge oči su uprte u mene. Gomila se približava, sada ih mogu jasnije čuti. Disonantno viču "giljotina, giljotina". Naravno, giljotina, traže drugu reč. Pokušavam da se setim reči koju bih nadovezao, koju bih im ponudio, ali mi, kao za nesreću, ni jedna ne pada na pamet.
Možda treba tražiti rimu? Sa čime se rimuje giljotina? Karenjina? Ne, kontekst je drugačiji. Eh, da sam barem pesnik.
Moj prijatelj je nekako ispustio čekrk, što je na trenutak stvorilo zujav zvuk odmotavanja. Kao kada teško sečivo pada.
Pogledao sam ponovo u korpu od pruća i pitao se zašto su je doneli praznu.

- - - - - - - - - -

Priča br.2

2. 刀:かたな

Akihiro je liznuo oštricu svog mača a onda ga obrisa o najbližeg mrtvaca pored njega. Potom mač vrati u korice i pogleda oko sebe gomilu leševa koje je ostavio za sobom. Nad prizorom lelujala je neka nemušta mirnoća... skoro da se mogao oetiti duh njegovog učitelja.
Ostala su još dva koraka do ispunjenja obećanja. On će je vratiti. Kymiko. Obećao je njenim roditeljima koji su mesecima oplakivali njenu sudbinu još od kako je glasnik velikoposednika najavio da će ona postati Kobayashijeva žena. On će je osloboditi ili će od sramote izvršiti sepuku. Sad je ostao još samo jedan korak, samo jedan hodnik i jedna vrata do prostorije gde se ona nalazi.

Akihiro obazrivo krenu napred. Oštro i istrenirano uvo začu jedva primetno škripanje drvenog poda i on se naglo okrenu i raspoluti protivnika na dva dela. Nije mogao da mu promakne. Kao i između ostalog svi napdači do sad. Jedini zvuk koji se tad čuo bilo je kapljanje krvi na drveni pod. Svaka kap odzvanjala je svojom nečistotom. On ostade tako u položaju par trenutaka, a onda trčećim korakom dođe do vrta i naglo ih otvori.

- Ni korak dalje! - reče Kobayaši držeći omanje sečivo devojci pod vratom.

Akihiro vrati mač u korice.

- Dobićeš devojku ako me poštediš. U stvari, dobićeš mnogo više. Pogledaj... - reče Kobayaši i podiže sanduk sa zlatnicima - podelićemo zajedno ovo bogatstvo sad kad smo ostali samo nas dvoje...
U stvari, daću ti sve ako pređeš da radiš za mene - očajnički je molio za svoj život.

Akihiro je dalje stajao nemo na ulazu prostorije.

- Sve što se nalazi ovde prepisaću tebi, čitavo imanje i ovaj zamak, i sve konje, čak ću i napisati pismo caru sa pečatom u kojem ću te preporučiti za službu u njegovoj ličnoj gardi. Samo me ostavi da odem. Niko me više neće videti i svi će misliti da sam mrtav. Poštedi me, niko neće znati...

Akihiro je mrzeo lajavce. Ljudi koji previše pričaju malo rade. Kud se dedoše moral, prave vrednosi i vrline? Krenuo je prema njemu..

Kobayashi pretrnu i zadrtha. Zar je ovo kraj? Ne, to ne može biti.

- Ne prilazi - vrisnuo je.

Akihiro iskoristi trenutak uplašenosti svog protivnika i uputi munjevitim pokretom tri oštra sečiva vezana kanapom iz njegovog rukava prema njemu. Jedno od sečiva zari se Kobayashiju u oko i on pade bez glasa.
Kymiko shvativši da je svemu kraj i da je konačno postala slobodna i briznu u plač.

- Ne plači. Moje ime je Akihiro i ja sam došao da te vodim kod roditelja zato što je to u skladu sa moralnim načalima našeg društa i tradicije. - izvorivši ovo u istoj sekundi kroz zid od papira prolete strela i pogodi Kymiko pravo u grudi. Ona se uhvati za strelu i u šoku htede nešto reći ali joj krv izbi na usne i začu se samo krkljanje.. i ona se stropošta na pod.

Kroz papirni zid iskoči Akihiro dva. Apgejdovani model ultimativnog borca i zari oštro sečivo pravo u intergralna kola u predelu stomaka Akihira jedan.

- kzzthh.. Nije bilo potrebe.. kzzthhh - reče modulisanim glasom Akihiro.. - ionako bi izvršio sepuku.. Kymiko je mrtva.. i moja misija je propala. Dalje ne bih mogao da živim od sramote.

Akihiro dva oliže sečivo a potom senzorima iskenira prostoriju.. On nije imao u bazi pojam sramota i nije znao šta je to sepuku.

- Glupih li zastarelih modela - pomisli i obori sistemske performanse na niži prioritet rada i pogasi nepotrebne servise.

- - - - - - - - - -

Priča br. 3

Kratak let do zemlje neprekinut traje u večnosti


Mrak se preliva kroz širom otvoren prozor, gust i težak u neoznačenoj noći, mili i klizi po osvojenom svetu nejasnih obrisa i nepostojećih boja, poraženih vladara dana, urezuje se u drvenu lamperiju tavanice, uklesuje se u zid, upliće u tkanine zavesa i fotelja, dodiruje povijena leđa nad stočićem, opuštene ruke pred usudom.

Otupljen premorom nespavanja, zurećeg pogleda uprtog nepomično u jednu tačku, čeka izvršenje već donete presude, očišćen od bljutave sentimentalnosti i bednog samosažaljenja, od potmulog čemera ogorčenosti, od jezivih rezova britkog očaja, od usplahirenog zagrljaja bezumne nade... Tokom noći sve se ispralo, iscurelo kroz pukotine pogrešnih odluka i oteklo u slivnik, povukavši sa sobom poslednje ostatke iskidane vere u novi dan.

Razgolićena praznina što odzvanja njegovim umom, odjeci u šupljoj ljušturi nekad prisutnog čoveka, nije od one plodonosne vrste koja izrasta kao izdanak neotuđenog bića, već sasvim suprotno, otelotvorena je rastavljenost stabla uma od korenja celovitosti, nadnesena nad životom poput dželatovog sečiva.

Polako se razmiču velovi dragih laži, pletenih u sumraku prikazama pomućene svesti tokom dugih godina i decenija, kojima je zaklanjao lice od znakova upozorenja što su iskakali na svakom koraku, prekrivao uši, besno zatvaro oči zaogrnut arogancijom i sujetom, nadmenošću suženog vidika, najpouzdanijim vodičima jednosmernim stranputicama, dok nije u bunilu samozadovoljnog sveznanja odveden predaleko. Zar je mislio da može da beži zauvek, da se krije iza okuka raskrsnica u lavirintu iscrtanom na živom licu boga?

Put je usahao, uvenuo u pustinji jalovih htenja i napora, a vodilje se razvejale poput dima ostavivši ga samog u mraku između juče i sutra, dva podjednako nedostižna horizonta. Bez zaštitnog posredovanja kože, majčinskog krila smislenosti, čak i zagrljaj vazduha nepodnošljiv je bol.

Sečivo se pokrenulo put otvorenog prozora. Nije poleteo kao što je trebalo od rođenja, krilima veličanstvenog zmaja što krasi nebesa na sveopštu radost. Sapleo se na prethodnom stepeniku ne naučivši da bude vođen kao ovca.

Kratak let do zemlje neprekinut traje u večnosti.

Priča br. 4

ANĐEO

Počelo je jednog tmurnog, neobećavajućeg jutra.
Ali, trebalo bi – kako biste shvatili važnost tog jutra - da se vratim dan, nedelju, mesec, pa i godinu unazad, i predstavim vam sebe kakva sam tada bila. Moram to brzo obaviti, dok još mogu da držim olovku u ruci.

Priroda me obdarila trpeljivošću i blagošću. Nije bilo stvorenja koje nisam pomazila pogledom ili pomilovala mislima. Pravi, pravcijati anđeo! – govorili su za mene. Svet je bio blistavo lep, a ja sam, iz čednog deteta, izrasla u čednu devojku, pa zatim i u ženu čiste duše.
Shvatila sam, udavši se za grubijana, da svet gubi na blistavosti. Da me ne razumete pogrešno: muž nikad ruku na mene podigao nije, ali je bio osion, bezrazložno ljut. „Idiotkinjo! Glupačo! Od tebe nikada prava žena!“ – vikao je. Kad nije vikao, gunđao je. Iako sam mužu udovoljavala na sve moguće načine, nikada mu nisam bila potaman – ja, zbunjena što se eho moje ljubavi vraća u rafalima uvreda. Mislila sam da će ga proći, te da će lekovita nežnost, kojom sam ga obasipala čak i kad je bio naročito zloban, konačno uroditi plodom.
Ne znam zašto sam toliko dugo trpela; valjda zato što sopstvenu pitomost nisam smatrala žrtvom. Ništa mi nije smetalo .... Volela sam ga. On mene nije. Blagost i ljubav nisu urodili plodom. Koja vajda od moje anđeoske prirode, kad nisam skrojena po meri sveta? – pitala sam se.

Onda sam, jedne surove ljubavničke noći, zatrudnela, i bila sam opet zaljubljena – u sićušno biće čije je srce pulsiralo u ritmu sa mojiim. Ponovo sam otkrila da život može biti blistav čak i u sivoj izmaglici.
Muž nije bivao nimalo bolji. Naprotiv. Kao da je trudnoća u njemu produbila prezir prema ženama ili – može biti – samo prema meni. „Pogledaj se na šta ličiš“, rugao se mom naraslom stomaku. „Sve si deblja i deblja ... Izgledaš kao balon koji samo što nije pukao!“
Tad mi je, takoreći, bilo svejedno. Svu ljubav preusmerila sam na nerođeno dete.
Ali moje dete nije ugledalo blistavi svet. Otkačilo se, dva meseca pre rođenja, i otišlo na drugu stranu, verovatno zaplašeno onim šta ga očekuje na ovostranoj svetlosti. Možda je čulo, možda se i uvredilo, možda se zapitalo kakva bih mu ja majka bila kad sam nesposobna da odbranim čak i sebe?
Ni suzu nisam pustila. U meni je, odjednom, sve stalo.

I tako stigoh, iskobeljavši se iz vremenskog vakuuma, do tog, naizgled tmurnog jutra.
Ležala sam u krevetu, utrnulih udova i osećanja, i palo mi je na pamet da proverim da li sam još živa. Mogla sam da hodam, čujem, vidim, ali ništa nisam osećala. Otišla sam u kupatilo, iz fioke izvadila žilet i zasekla nadlanicu. Niz ruku je potekao tanak crveni mlaz, ali kao da je to bila tuđa ruka. Od bola ništa! Slutnja da sam iznutra umrla učvrstila se, poput žilave puzavice, u mom mozgu. Bila sam uporna, pa sam probala još jednom ... i još jednom – po stomaku, nozi, obrazu. Krv je poprskala lavabo, napravila mehurić na slivniku, umazala spavaćicu. Međutim, nije bolelo.
Žiletom sam sebi izrezbarila osmeh. Potom sam žilet stavila u usta, muljala ga po usnoj duplji, i na kraju ga, bez ikakve muke, progutala. Nije me ni zapeklo.
Hvala Bogu, nisam živa, pomislih. Sve što se događalo, bio je samo poslednji san u ropcu dok sam se, ko zna kada i zašto, borila za poslednje udisaje.

Potom je muž došao sa posla, donoseći pregršti novih uvreda. Rekao je da sam luda i kriva zbog smrti deteta. Htela sam mu reći sve ono što mi je navrlo na pamet, međutim, kada sam otvorila usta, iz njih su izašli čudni, neartikulisani glasovi. Potrčala sam pred ogledalo: vrh jezika mi se pocepao na pola i račvao kao zmijski, a zubi su postali šiljati i toliko oštri da su zasecali sluzokožu. Sve sam to videla – i dalje ne osećajući bol – pa čak i šiljate izrasline po obrazima. Kao da je onaj žilet, putujući po mom telu, rasejao mnoštvo manjih.
Šištavo sam zapalacala jezikom. Muž je, širom razrogačenih očiju, seo na fotelju i od straha zajecao.

Spakovala sam malo stvari i otišla. Od tada lutam. Izbegavam ljude i svetlost. Ne volim ih, nisu mi potrebni. Oštrice na telu postale su toliko vidljive da moja senka liči na uspravljenog, džinovskog ježa. Bodljikava ljuštura svakog dana sve je deblja i ubojitija. Čak i kada bih htela ... dozvolila da mi neko priđe blizu, bodlje bi ga pocepale.

I za mene – ljudsko sečivo – svet je ponekad blještavo mesto. Jer, ipak sam, bežeći od sebe, uspela da se promenim i konačno postala neosetljiva.

- - - - - - - - - -

Priča br. 5

Bajronovo sečivo

Stanje nakon operacije donelo mu je olakšanje, ali simptomi nove, nepoznate bolesti, svakim danom su postajali sve izraženiji. Nešto ga je zasecalo iznutra, a kako se bolest mesecima nije mogla dijagnostifikovati, on posumnja da mu je nemarnošću doktora Bajrona u telu ostao skalpel. Svaki put kad je pred doktorima iznosio tu pretpostavku, Leone je bio ismejan i ponižen. Da bi mu pružili privid brige nad pacijentom, za terapiju su određivali tablete za smirenje. Odbio je takav tretman i pošao u potragu za doktorom koji će mu odstarniti sečivo iz utrobe. No, u svakoj ordinaciji sedeo je poneki neverni Toma koji je vrteći glavom tvrdio da je takav slučaj nemoguć. Niko nije želeo da preuzime odgovornost za, po njihovim rečima, bezrazložnu operaciju. Sve to Leonea navede na zaključak da se susreo sa solidarnošću u prikrivanju profesionalnih grešaka. Počeo je da istražuje neuspele operacije zavereničkog doktorskog klana, a sve sa namerom da ih iznese na sudu zajedno sa svojim slučajem. Nedostajao mu je samo dokaz da u sebi nosi sečivo doktora Bajrona.

Putem prijateljstava i niza rođačkih veza, došao je do ordinacije uglednog specijaliste, doktora Klarka, kome je objašnjavao način na koji se tegobe ispoljavaju:

„ Sečivo me para čitavom dužinom utrobe. Rezovi su dugački, duboki, kreću se po vertikali i dijagonali, a najčešće počinju od pluća ka donjem delu stomaka“ izlagao je svoju muku u početku precizno, a potom nesigurno, pa na kraju i bojažljivo, jednako prateći izraz lica doktora koji je iz blage znatiželje prelazio u ravnodušnost, a zatim u rasejanost. Nakon takvih efekata koje su izazvale Leoneove reči, specijalista žvrljnu uput za rendgenski snimak, udari pečat i prozva novog pacijenta.

Shvatio je gest doktora Klarka kao napredak ka svom izlečenju, a u isto vreme i pomak ka pobedi nad uortačenom lekarskom branšom. Sam uput za rendgenski snimak dao mu je za pravo da veruje kako doktor Klark nije deo zavereničkog ološa.

Kad je sutradan Klark prostudirao snimak, nehajno je izjavio da sečiva nema, na šta Leone planu govoreći da mu je dojadilo da ga iz ordinacija šalju kući uz tvrdnju da mu ništa ne fali. Doktor napisa uput za skener, udari pečat i pozva sledećeg pacijenta.

Malo je reći da je Leone bio ljut kad nakon sledećeg snimka doktor ustvrdi da su svi unutrašnji organi neoštećeni, da nema nikakvih rezova i da može spokojno da ode.

„ Majmuni šugavi!“ - besneo je Leone da ga je čitava klinika čula - „ Ko vam dade diplomu, pas vam mater ološku! Štitite se međusobno! Tvrdite da na snimcima nema ničega! Pravite se ćoravi, bando podmitljiva, pasje seme, daboga se zatrli sa lica zemlje, pokvarene, nesposobne gnjide...“ - grmeo je ređajući uvredu za uvredom, lupao šakom o sto, pa čak i pretio, na šta doktor Klark poče da ga umiruje. Objašnjavao mu je da nepoželjni predmeti imaju običaj da šetaju po telu i da sečivo može biti skriveno na najčudnijem mestu, možda čak i u samoj lobanji. Kad je video da ta pretpostvaka utiša Leoneov bes, napisa uput za skener glave, udari pečat i pozva sledećeg pacijenta.

Narednog jutra, Leone nalete na jednog od dežurnih gnjavatora bolničkih čekaonica i stručnjaka za sve. Takav mudrac je zajedno sa njim čekao svoj red za snimak glave skenerom.

„ Šta je u Vašem telu narušeno?“ - upita Leonea.
„ Ne znaju, ali ja mislim da su mi zaboravili skalpel nakon operacije žučne kese.“
„ A ko Vas je operisao?“
„ Doktor Bajron. Nestručan je i to ću na sudu dokazati.“
„ Oh, Bajron! Stručan je i te kako. Bajronovo sečivo je mnoge sustiglo, ali taj ubica se voljom produžene ruke dugo šeta na slobodi. Provereni je krvolok.“

Leone htede da ga pita za detalje tih glasina, ali nije mogao da dođe do reči jer je starac mleo bez pauze:

„ Ja patim od uobičajenog problema koji ide sa godinama. Uvećala mi se prostata pa popiškujem često, a kako me ruke ne služe dobro, drhte i malaksale su, imam poteškoće da otpakujem i zapakujem alat. Malo pomalo, zateknem sebe kako idem otkopčanog šlica, a sve na zgražavanje mladih i srednjovečnih žena. Takva je nevolja starost, gospodine, ona je velika sramota. Imate sreće sa tim sečivom. Od plemenitog oružja će poginuti Vaše snažno telo“.

Leone se ljutnu na te reči, ali ne pokaza zlovolju jer htede da se pobliže raspita o motivima ubistava doktora Bajrona. Lovio je pauze u starčevom monologu, ali se brbljivac nije obazirao na pokušaje sagovornika da bilo šta kaže, već ga je savetovao:

„ Ne padaj u očajanje. Ne idi više kod doktora. Taj je ćoraviji od mene. Uzmi snimak utrobe, iznad njega postavi snimak glave, okreni ih ka svetlosti i čekaj u savršenom miru. Siguran sam, potpuno sam siguran, da ćeš uočiti sečivo. Samo budi uporan i danima posmatraj učinak bajronovštine. Ne obaziri se ako osetiš neku neizrecivu tugu, nešto kao bol celog sveta. To su uobičajeni simptomi delovanja otrovne oštrice. Zašto me gledaš u neverici? Videćeš, moje ideje su konstruktivne, mada na prvi pogled neprepoznatljive.“

Čim je dobio snimak glave, otišao je kući i prionuo na posao. Zatvoren u sobi, opsesivno je posmatrao slike svoga tela. Prikačio je snimke lepljivom trakom na okno prozora i počeo da ispituje svaku zatamnjenu liniju, upoređivao je sa sličnim snimcima pronađenim na internetu, izvodio zaključke, pisao beleške. Potpuno posvećen tom detektivskom radu, ispijao je šoljice kafe, pušio ljuti duvan i osvetnički zamišljao kako na sudu iznosi dokaze i otkrića koje doktori skrivaju od javnosti. U tom istraživačkom poduhvatu prolazili su mu dani i on je, umoran i iscrpljen, skoro odustao od potrage.

Jedne večeri, pri zalasku sunca, kad je već izgubio nadu u bilo kakvo otkriće, pade zrak na tamninu snimka glave i on vide sjaj oštrice u mozgu. Pomisli da ga je svetlost sunca zavarala, ili premoren vid, ali sve sumnje behu odbačene kad sečivo neverovatnom brzinom pođe od mozga i zaseče Leonea uzduž tela. Taj sekund bola na snimku reflektova se kao impuls koji se proteže s vrha na dole, i u takvoj, svetlećoj munji on vide crvene jabuke što su mu juče stajale na stolu, pa bolničke čekaonice i radne stolove duž čitave kancelarije, vrhove praške katerdrale kojima se divio pre četiri godine, daleka mesta u koja su se odselila njegova deca, njihove velike i male mature, udice zabačene sa čamca, vrhove kaljavih cipela, pečurake oko panja u šumi. Proživljene slike bile su zgusnute i tako bolne da mu zasekoše utrobu i on se presavi od bola.

- - - - - - - - - -

To ne beše kraj napada jer mu sledeći impuls zadade još strašnije patnje kad u refleksiji uspomena vide izgubljena, draga lica svojih roditelja, ulice i gradove, brodove koji su otplovili, ozareno lice svoje pokojne žene, gondole u venecijskom kanalu, česme sa kojih je pio vodu, staze kojima se kretao, morske dubine do kojih je ronio i oblake do kojih se vinuo.

Seklo ga je sve to i on je osećao da će sledeći rez biti koban. Otvori se duboka brazda u mozgu, sečivo ga raspori od glave do srca i ukaza mu se poni bicikl i odrano koleno, kolekcija automobila igračaka, zvečke i ukrasi nad kolevkom, ruke koje ga kao bebu podižu na svetlost dana. Potpuna slika prohujalog života završi se jakom svetlošću koja ga je zaslepela pri uzlasku iz majčine utrobe. Leone se zbog svega toga zaljulja se i pade u večiti mrak. Ubijen od proteklog života, ostao da leži priljubljen uz daske poda.

U lekarskom izveštaju konstatovana je smrt izazvana infarktom miokarda.

Kao i obično, doktori pojma nemaju.

- - - - - - - - - -

Priča br. 6

PONOS


Masamune je ovaj trenutak čekao skoro dve decenije. Još od jedne hladne zime, kada je kao petogodišnje siroče na ivici smrti, zakucao na vrata usamljene kolibe.
Vrata je otvorio starac, sensei Kunimitcu, koji ga je dugo ispitivao svojim pogledom koji vidi kroz meso i kosti. Dobio je mesto uz ognjište i činiju pirinča sa nekoliko komadića suve ribe. Masamune se hlapljivo bacio na hranu. Udarac po glavi je usledio istog trena.
„Kontrola“, rekao je sensei. To je bila prva od mnogih lekcija, koje je trebalo savladati. Nije bilo lako, više puta je pomišljao i da odustane, ali Masamune je znao ga za Kunimitcua neraskidivo vezuju čast i obaveza, giri.
Napokon je došao trenutak kada će moći da se pokaže dostojnim.
Svestan da je svaki deo procesa izuzetno važan, celo jutro je posvetio meditaciji.
Prvo je pažljivo potražio odgovarajuće komade rude, tamagane. Zatim je pripremio dovoljno drveta da bi od njega napravio ćumur. Znao je da je najbolje koristiti bor i to iseckan na male komadiće. Potpalio je vatru i strpljivo čekao. Morao je da pazi da temperatura žara ne bude ni previsoka ni preniska.
Dok je komadiće rude čekićem lomio na odgovarajuću veličinu, setio se trenutka kada je prvi put osetio miris sitno ceckanih borovih cepki. Dve godine je samo posmatrao šta majstor radi. Jedini alat, koji je smeo da dotakne, bila je metla kojim je čistio radionicu. Osmeh mu je obasjao ozbiljno lice.
Gomilicu tamagane, veličine manje dinje,umotao je u slojeve gline i slame. Sve je stavio na užareno ugljevlje i dok je vrelina otapala i otklanjala nečistoću rude, tako se i njegov um čistio od suvišnih misli.
Kada je užareni komad dostigao odgovarajuću temperaturu, preciznim i snažnim udarcima čekićem, Masmune je oblikovao u kvadar. Brzo ga je ohladio u kanti sa vodom. Ceo proces zagrevanja i topljenja rude ponovio je nekoliko puta. Znoj mu se slivao niz umorno lice, ali su oči gorele od strasti i sirove energije.
Kada je napokon bio zadovoljan, užareni kvadar je presavio na pola i zatim ga ponovo čekićem oblikovao u jedan komad. Svakim savijanjem stvarao se novi sloj. Morao je ceo postupak da ponovi dvadesetak puta. Znao je da će zato katana prolaziti kroz meso i kost kao vruć nož kroz puter.
Već se bližilo veče kada je Masamune započeo iskivanje mača. Varnice su kao svici letele po radionici. Iako je bio umoran od celodnevnog posla, nije ni pomišljao da se malo odmori. Kao i svi japanski kovači, tokom skoro celog postupka iskivanja mača, sedeo je u tradicionalnom sedu, seizi.
Katana je već dobijala svoj prepoznatljiv oblik. Odložio je ćekić, otpio malo vode i nastavio da obrađuje metal turpijama. Nakon nekoliko sati, mukotrpnog rada, došao je trenutak da celo sečivo premaže pastom koja se uglavnom sastoji od gline, kamena i uglja u prahu.
Premazano sečivo je stavio u prethodno pripremljeni žar. Pažljivo je zagrevao katanu i u odgovarajućem trenutku je brzo ubacio posudu sa vodom. Sa zadovoljstvom je posmatrao šaru, hamon, koja se ocrtala na sečivu.
Iscrpljen, Masmune se sklupčao pored ognjišta i zaspao dubokim snom.
Naredne tri nedelje jedva da je izlazio iz kolibice dok je sečivo polirao kamenjem različite hrapavosti. Pored toga, treba napravti i korice, kao i dršku.
Kada je napokon završio. Otišao je do reke, okupao se, skinuo nečistoću travama, obukao čist kimono, uvezao kosu u perčin. U rukama je držao dugačak predmet umotan u crno platno.
Sensei Šintigu Kunimitcu je pio čaj ispod trešnjinog drveta.
Masamune mu je prišao, naklonio se i bez reči pružio smotuljak.
Sensei je polako odmotao tkaninu.
Blesnule su crne drvene korice, saya, u kojima je ležao mač. Napravljene od laganog drveta, premazane sa nekoliko slojeva crnog laka, presijavale su se na suncu.
Sensei je uhvatio drvenu dršku obmotanu kožnim trakama i polako izvukao mač.
Masamune je prvi put pri punoj sunčevoj svetlosti video mač koji je napravio. Činilo se da bi oštrica mogla da preseče sunčev zrak.
Dok je sensei Kunimitcu pažljivo pregledao mač, Masamuneovo srce se ispunilo ponosom. Bio je siguran da ovakav mač još nije napravljen i da će mu sensei i sam odati takvo priznajne. Možda ne rečima, ali klimanjem glavom i sjajem u očima.
Sensei Kunamotcu je dugo posmatrao katanu, bez ikakve promene na licu. Iznenada je zamahnuo iz sve snage i pljoštimice udario obližnju stenu. Sečivo je puklo na pola. Masamune je zaprepašćeno gledao u starog majstora.
„Mač je duša samuraja. Dužnost majstora je da iskuje mač koji će biti jedno sa ratnikom, a ne kovačem. A ti si u ovaj mač umesto praznine, ulio samo svoje samoljublje.“
Masamune je ćutke pognuo glavu.
Nakon smrti Kunimitcua, Masamuneovi mačevi su bili znani kao najbolji. Nikada nije prekovao svoj prvi mač i čuvao ga je kao podsetnik na najvažniju lekciju.

- - - - - - - - - -

Glasanje može da počne!

Anđeo - 3 poena (za horor-emotivnu novelu i stil pisanja koji mi je najprijemčiviji i scene koje neću moći da izbacim iz glave, iako junakinja tvrdi da je postala neosetljiva)
Giljotina za nesigurnog i načitanog govornika, odnosno priču Govor - 2 poena
I opsesija gospodina Leonea koja ga je koštala života, odnosno Bajronovo sečivo - 1 poen
...
Za ostale pisce pozdrav i žao mi je što je sa raspodelom bodova tako, ali svakako lepe priče, uživala sam.

Priča br. 6 - 3 poena
Priča br. 1 - 2 poena
Priča br. 5 - 1 poen

priča 2 - 3
priča 5 - 2
priča 4 - 1

Priča br 6 - 3 poena (sviđa mi se poenta da je kovač, umesto da u svoje delo unese sebe, uneo svoj ego, svoje samoljublje koje je krhko kao i mač koji je iskovao)

Priča br 5 - 2 poena

Priča br 1 - 1 poen

prica br. 4 (andjeo) - 3 poena (ona scena o nerodjenom detetu koje napusta majku (andjela) koja ga ne moze zastiti je ...)
prica br. 1 (govor) - 2 poena ()
prica br. 6 (ponos) - 1 poen (iskovani kovac, koji je naucio 'gde mu je mesto' - da sluzi drugog)

4-3
1-2
5-1
Msm-nema te katane bolje od mog oca kozačke sablje iskovane u Gracu 1912...Videla sveta...Bila u šturmovima ihaj!

3 - 3 poena za oštricu Smrti
2 - 2 poena za japansku varijantu onog Fjodorovog "ako nema boga, sve je dozvoljeno" (ili: o užasima transhumanizma na anime način)
5 - 1 poen za oštricu Života

2 - 3
3 - 2
1 - 1

Inače, prilično dobar krug. Kolebala sam se oko toga kome da dam poslednji bod.
Ja za konkurs zakasnila.
Priče evo ovde.

Priča br. 1 ..... 3 poena - zbog onog što je prećutano, a nudi se kao zaključak
Priča br. 4 ..... 2 poena - zbog plastičnog opisa učinka žileta
Priča br. 6 ..... 1 poena - ne zbog licemernog naravoučenija učitelja, već zbog lepog opisa procesa proizvodnje mača

sanja*:

Inače, prilično dobar krug. Kolebala sam se oko toga kome da dam poslednji bod.
Ja za konkurs zakasnila.
Priče evo ovde.

Kliknite za proširenje...

Priča ti super o babi...Ja teo o brici I sremačkoj svadbi,ali to svi već znaju-narodna umotvorina...

Hej, možete glasati do ranog jutra, jerbo večeras imam važan događaj i nemam pojma kad ću biti pri netu.
Ujutru svakako, te ću tada i proglasiti pobednika.

Dragoljub69:

Priča ti super o babi...Ja teo o brici I sremačkoj svadbi,ali to svi već znaju-narodna umotvorina...

Kliknite za proširenje...

Nema veze, može i narodna umotvorina upakovana u novo ruho...