Jedared sam imao jedan dobar razgovor, u kom su mi razbijene neke iluzije. Naime, ja sam mislio da sam fatalista, da je čovek samo biće koga vuče plima i oseka zvana sudbina. Argumenti za to su mi bili da se jezgro ličnosti formira u detinjstvu, i da je sve što dalje radimo samo epilog toga. Međutim, kroz neke kontraargumente i lične primere sam shvatio da čovek ipak može imati neku slobodnu volju, ako radi na sebi, mada je to teško. Shvatio sam da su u pravu. Bila je priča o neka dva vuka, dobar i loš vuk u čoveku, pobeđuje onaj kojeg hraniš. Rekli su mi da se to zove rad na sebi, pominjali su duhovnost. Ali je teško... strah je kočnica... ako neko hoće da transformiše to jezgro u nešto bolje, da stvori novog, boljeg čoveka, mora da se suoči sa strahom koji čuči duboko zakopan... mi ni ne znamo tačno šta tu sve ima što leži u podsvesnom, nesvesnom... možda neko naslućuje, možda neko zna, ali suočavanje je teško. Treba snage...
Kojeg vuka hraniš i kako?
Binarna filozofija mi deluje kao trud unapred osudjen, iz očitih razloga, na ograničenost. No.
U detinjstvu se formira tek jedan oblik, format, kalup psihe, koji ne bih nazvao čak ni početnim, ali dakako - probnim, što se tiče ikoga od nas. Svakako, dolazi do dogadjaja i iskustava koje, manje ili više izrazito koriste um radi duboreza, tokom uspostavljanja psihičke konstitucije. E sad, neko bukvalno shvati čitav proces kao nešto što doživljava logično finale, za života čoveka. Uspostavljanje fiksnog kontinuiteta.
Važno je nagovestiti, ljudima, mogućnost makar, da se tokom celog života prepliću kroz oblike, formirajući se unutar ne jednog naličja, svakog - nestalnih proporcija. Uneti im takav tračak sumnje u svakodnevnicu. Jer to je nešto što im se ne govori, zapravo, aktivan napor postoji da se, iz mnoštva razloga, oduče od toga. Da se postave jasne konture, apsolutno svega. Zvanična priča je da je sve što je jasno, jasno na ugodan način. Medju izgovorima su i oni praktične prirode.
Recimo, kome treba auto limar koji sledeće godine odluči da postane jogi fakir. Ili nastavnik francuskog koji odluči baviti se profesionalno parkour-om. Individualni slučajevi se mogu podneti, društveno, civilizacijski. Kolektivni, masovni ne. Vrsta nije tako uspela izvući se sa dna okeana. Kada odeš do trafike kupiti žvake, ne očekuješ da otuda iskoči čovek sa daskom za surf i ostavi te napola vadjenja sitniša iz džepa.
Ljudi vole preglednost, a to uključuje i ono što mogu videti i očekivati da vide u sebi, u drugome. To nije lenjost, to nije ni usud. Stečena navika, tek, čitavog reda. Kao što okom gledaš napred. Ljudi vole da znaju ko su. U svakom trenutku. A za to im služi tek par sidara, začudjujuće malo. Oduzmi im to, liši ih spona, i zaboraviće se.
Slobodna volja je tek jedan aspekt onoga što čovek ima na raspolaganju. Omogućavač je stanja straha. Da je sve usud, ne bi bilo ni straha, jel, kao senzacije. Ovde može pomoći uporedba volje sa švajcarskim nožićem. Ima na stotine aplikacija. Ipak, veliki broj ljudi ne upozna više od tek par.
Ali zapamti, volja je izvikana kategorija. Čovek ima puno više na raspolaganju. Procunjaj kroz sinuse i invaginacije svoje psihe. Opazi šta imaš u arsenalu. Odluči šta bi tamo želeo videti.
E sad, kako preći takvu igricu. Odbij taj binaran izbor, za početak. Hrani oba vuka.
Ili ko što pametno reče ona budala od Junga, upoznaj svoju senku. Svaku od njih.
Još jedno pitanje je tu važno. Zašto bi želeo biti 'bolji'? Kako bi to kategorisao? Šta to za tebe znači? Novo nije bolje, samo drugačije. Prisilno preuzimanje oblika na sebe, prepoznatljivog za druge, ali i za sebe, je opasno po čoveka u tebi. Ali bezbedno po gradjanina u tebi. I bezbedno po druge. Radi koga želiš biti bolji, radi čega? Koji su ti motivi?
Ništa te ne obavezuje da budeš bolji, to moraš imati na umu, prevashodno.
To ne znači da imaš pravo da ne upoznaš sebe. Ovo je, napokon, najvažnija forma poznanstva koju ćeš ikada imati priliku da ostvariš.
