Blues Brothers
Elita
- Poruka
- 17.803
..................
Ćevapi u Prištini. Momci iz obezbeđenja ih kupili, na ulici, i doneli mi ih u hotel Swiss Diamond. Dobri su. I kao hrana i kao način da probam kako ovde ljudi žive. Danas, 25. marta, šesnaest godina posle bombardovanja. I samo jedan dan pošto je, u Beogradu, premijer rekao da nećemo zaboraviti, ali i da su normalan život, mir, rad, investicije i gradnja - naša pobeda.
Ćevapi, u Prištini, nešto mislim - postoji li išta normalnije. Baš kao što je i konferencija na koju smo stigli Zorana Mihajlović i ja.
Susret ministara spoljnih poslova i transporta zapadnog Balkana. Po gimni formatu - bez obeležja. Prilika da govorimo o povezivanju, onom normalnom, oslobođenom i ljubavi i mržnje, zasnovanom na interesu, svakog od nas, da povećamo razmenu, samim tim i proizvodnju, i da svemu tome omogućimo normalne puteve, samim tim i brzinu, efikasnost, i dalji rast.
Doći u Prištinu, na ćevape, bez straha, bez zazora, doći, recimo, iz Niša, Prokuplja, dobrim putem, opušteno, za sat vremena, pojesti ih, prošetati, popiti kafu, prodati nešto, sklopiti posao, vratiti se - nije li to ono, normalno, što treba da bude cilj svake politike, i zbog čega smo, na kraju, i Zorana i ja ovde.
Mislim o tome, dok ulazimo u Swiss Diamond. Čeka nas tridesetak novinara, kamere - ovde smo, još, atrakcija, nešto neuobičajeno, retko - ali nema ničeg negativnog, nikakvih "kadaćetedaseizvinite" pitanja, nema zlih reči ni pogleda.
Napredak, ka normalnom. Ka pobedi.
.............
Balkanska gologuzija i nema neku drugu alternativu !!!!
Dočekuje nas Goran Svilanović, godinama je već na svakom skupu koji povezuje. Onda, kafa sa Tačijem. Vučiću, njemu i meni, koji smo ratovali, zapalo je da napravimo te, prve, korake ka normalnim.
Neki kažu da je to pošteno. Ja mislim da je - jedino moguće. Ne mogu, o miru, da govore oni koji ne znaju šta je rat.
Baš zato, sa Tačijem, na srpskom, ni reč o politici. Bar ne uz kafu. Tražim onu pravu, tursku. Neću espreso - "pa niste vi odvajkada pili baš amerikano i ristreto". Tači se smeje, kafu mi donose iz obližnjeg kafića.
Konferencija je, već, mesto za politiku.
Govorim prvi, gledam u Bušatija i komesara Hana i postavljam najlogičnije moguće pitanje - koliko koraka se udaljavamo od normalnosti, kada Rama izjavi da je EU način da se Albanija i Kosovo ujedine? I kakav je smisao ove konferencije, ako je to krajnji cilj nečije politike. O čemu s njim da razgovaramo, i o čemu da se dogovaramo?
Pravo pitanje. Na kraju se sve dobro završilo. Zorana je imala i prezentaciju. Svi su izvadili karte, zamolio sam ih da ne preteruju, "asocirate me na prošla vremena". Malo se šalim sa Popovskim, koji kuka da od Skoplja teško stiže i do Beograda i do Prištine. "A da li ti je lako da dođeš do Atine?", čikam ga.
Na kraju, Tači, zatvarajući konferenciju, pita: "Ivice, da li je sve u redu?"
Beležim taj detalj. Dokaz moći nove srpske politike. One koja ne laže, ne krije interese i svakom pitanju prilazi otvoreno, sa željom da ga reši. Sa željom da joj jedina posledica bude normalan život.
Posle se sastajem i sa predstavnicima Srba na Kosovu. Dugo pričamo, imaću mnogo toga da prenesem premijeru.
Pozdravljam se sa učesnicima konferencije. U kola, za Beograd. Kraj jednodnevne posete Prištini. Prve, koja vodi ka normalnom.
Ka ćevapima, metafori običnog, mirnog života. Mislim kako to i jeste najveći zadatak nas, koji smo upoznali rat.
http://www.nedeljnik.co.rs/sr/2015/...o-miru-da-govore-oni-koji-ne-znaju-šta-je-rat
