frootsman
Buduća legenda
- Poruka
- 25.505
.
Централна грешка либерализма лежи у његовој теорији државе.
Да ли је ова дијагноза тачна? Прочитајмо шта на ту тему вели Др. Ханс-Херман Хопа, економиста Аустријске школе и либертаријански/анархо-капиталистички филозоф, истакнути члан Института Лудвиг фон Мизес, оснивач и председник Друштва за својину и слободу и уредник Журнала либертаријанских студија. Предавао је економију на Универзитету Неваде у Лас Вегасу и Универзитету Џон Хопкинс у Болоњи.
Будућност либерализма – пледоаје за нови радикализам
Класични либерализам је био у опадању више од једног века. Почев негде од друге половине деветнаестог века, културно-политичка сфера је била под све јачим утицајем социјалистичких идеја: комунизма, фашизма, национал-социјализма и најдуже – социјалдемократије (амерички либерализам и нео-конзервативизам).
Социјалистичка победа је заиста била толико потпуна да данас неки нео-конзервативци трабуњају о "крају историје" и доласку "последњег човека", тј. последњег миленијума глобалне социјалдемократије под надзором САД-а.
У тој ситуацији, либерали могу да реагују на два начина. Могу се држати става да је либерализам исправна доктрина, а да је јавност одбацује упркос њене истинитости. Или могу – а то је оно ћу ја урадити – то одбацивање сматрати индикацијом грешке у самој доктрини.
Централна грешка либерализма лежи у његовој теорији државе.
Либерализам – како га је персонификовао Лок а изложио Џеферсон у Декларацији о независности – почива на појмовима самопоседовања (self-ownership), првобитног присвајања природно датих ресурса, својини и уговору као универзалним људским правима. Вис-а-вис принцеза и краљева, ова емфаза универзалних права је либерале сместила у радикалну опозицију према свакој установљеној владавини. За либерала је сваки човек, био он краљ или геак, адресат истих универзалних принципа правде, а држава може своје оправдање извести из уговора који склапају власници приватне својине или га уопште не може извести. Може ли се, међутим, то десити?
Либерални одговор полази од истинитог става да ће увек постојати убице, пљачкаши, лопови, силеџије, преваранти, итд., и да ће живот у друштву бити немогућ уколико они не буду подвргнути физичком кажњавању. Да би се очувао либерални поредак, неопходна је та врста принуде, путем претње примене насиља, над било ким ко не поштује живот и својину других. Полазећи од ове премисе, либерали изводе закључак да овај задатак очувања права и поретка представља јединствену функцију државе.
Да ли је овај закључак исправан или не, зависи од дефиниције државе. Он је исправан ако држава напросто означава било ког појединца или фирму који обезбеђују услуге заштите клијентели која им за то добровољно плаћа. Али, то није дефиниција коју су усвојили либерали. За либерала, држава није нека специјализована фирма. Она поседује две јединствене карактеристике. Она држи монопол принуде на територији на којој има власт (врховну моћ одлучивања) и има право на опорезивање. Уколико, пак, прихватимо ову дефиницију државе, либерални закључак је очигледно лажан.
Непојмљиво је, у суштини, како би власници приватне својине уопште могли прихватити уговор који овлашћује неког агента да било кога на датој територији присили на то да једино он има ексклузивно право да штити и доноси правоснажне одлуке. Такав монополски уговор би подразумевао да сви власници приватне својине своје право на доношење коначне одлуке у погледу своје личности и својине препусте неком другом. У стварности, он би се подвргао ропству. Нико, међутим, не би могао, или пре, хтео, да пристане на то да своју личност и својину препусти ситуацији сталне незаштићености од делатности неког другог. Подједнако је непојмљиво да би ико свом монополском заштитнику добровољно дао право да опорезује. Нико не би приступио уговору који би заштитику дозволио да једнострано, без пристанка његових штићника, закључи да штићеници морају платити за услуге заштите.
Либерали су ову унутрашњу противречност покушали да реше довијањем о некаквим "прећутним" или "неписаним" споразумима, уговорима и уставима. Ипак, сви ови покушаји су само ишли у прилог истом неизбежном закључку: Немогуће је из експлицитних уговора извести оправдање државе.
Погрешно прихватање државе од стране либерализма као нечега што је у складу са принципима самопоседовања, приватне својине и уговора, водило је његовом сопственом уништењу.
То је, пре свега, следило из иницијалне заблуде либералног решења проблема безбедности – конституционално ограничене државе – као противречног идеала.
Када једном прихватимо принцип државе, илузоран је било који појам ограничења државне моћи. Чак и ако држава, као што то претпостављају либерали, ограничи своје делатности на заштиту постојећих права приватне својине, поставиће се питање колико сигурности је потребно. Мотивисани личним интересом и потцењивањем рада, али са моћи да разрезују порез, државни заступници ће увек давати исти одговор: Максимизовати потрошњу и минимизовати производњу. Што више новца можемо да трошимо и што мање морамо да радимо, то боље за нас.
Правни монопол је, штавише, снизио квалитет заштите. Ако се за правду можемо обратити једино држави, правда ће се изопачити у државну правду, без обзира на постојање уставних гарантија. Устави и врховни судови су државни устави и службе, и било која ограничења да садрже или открију, представљаће творевину заступника саме институције о којој се ради. Предвидљиво је да ће дефиниције својине и заштите бити измењене, а проширење правног овлашћења ићи у корист државе.
На другом месту, то је била последица погрешног схватања моралног статуса државе, по којем је стара либерална склоност ка локалним – децентрализованим и малим – владама била недоследна.
Када једном прихватимо да је, ради спровођења мирољубиве сарадње два појединца, A и B, оправдано имати правног монополисту X, следи двоструки закључак. Ако постоји више монополиста X, Y и Z, онда следи да, као што без X-а не може бити остварен мир између A и B, исто тако, све док остају у "стању анархије", не може бити остварен мир ни између монополиста X, Y и Z. Да бисмо, дакле, остварили либералну потребу (десидератум) за универзалним миром, неопходна је свеукупна централизација политичког живота и јединствена врховна светска влада.
Напослетку, то је следило из грешке прихватања државе уопште, које је унело збрку у стару идеју универзалности људских права и трансформисало је, под лозинком "једнакости пред законом", у расадник егалитаризма.
Када једном питање праведне и наследне владавине краљева искључимо као неспојиво са идејом универзалних људских права, појављује се питање како да помиримо државу са идејом универзалности људских права. Либерални одговор је био да свима под једнаким условима дозволимо слободан приступ владавини виа демократије. Сваком је – а не само наследној класи племства – дозвољено да обнаша било коју државну функцију. Па ипак се ова демократска једнакост веома разликује од идеје јединственог универзалног закона, који једнако вреди за све, било где да се налазе и у било које време. У ствари, стари спор између вишег права краљева и нижег права поданика је у демократији сачуван у подели на јавно и приватно право и надређености првога другоме. У сваком случају, функционалне привилегије и привилеговане функције и даље постоје. Када делују у званичном својству, државни званичници владају и штите под ауторитетом јавног права, узурпирајући тако привилеговану позицију вис-а-вис особа које делују под ауторитетом приватног права. Привилегије и законска дискриминација нису нестале. Напротив. Уместо да буду ограничене на краљеве и племство, привилегије, протекција и законска дискриминација постале су свима доступне.
Предвидиво, под демократским условима, тенденција ка свакој врсти монополског понашања – да се повећају цене и смањи квалитет – биће још израженија. Уместо једног краља који земљу сматра својом приватном својином, о земљи води рачуна привремени службеник. Он није власник земље, него док је на власти има могућност да је користи у своју и у корист својих штићеника. Он поседује њену текућу вредност – ужива њене плодове – али не и удео у њеном акционарском капиталу. То неће елиминисати експлоатацију. Напротив, то ће експлоатацију учинити мање прорачунљивом и са мало или нимало обзира према уделу акционарског капитала, тј. кратковидом. Штавише, изопачење правде ће се сада наставити са још већом брзином. Уместо заштите претходно постојећих приватних власничких права, демократска држава постаје машинерија за редистрибуцију постојећих власничких права у име илузорне "социјалне сигурности".
(следи наставак)
.
Централна грешка либерализма лежи у његовој теорији државе.
Да ли је ова дијагноза тачна? Прочитајмо шта на ту тему вели Др. Ханс-Херман Хопа, економиста Аустријске школе и либертаријански/анархо-капиталистички филозоф, истакнути члан Института Лудвиг фон Мизес, оснивач и председник Друштва за својину и слободу и уредник Журнала либертаријанских студија. Предавао је економију на Универзитету Неваде у Лас Вегасу и Универзитету Џон Хопкинс у Болоњи.
Будућност либерализма – пледоаје за нови радикализам
Класични либерализам је био у опадању више од једног века. Почев негде од друге половине деветнаестог века, културно-политичка сфера је била под све јачим утицајем социјалистичких идеја: комунизма, фашизма, национал-социјализма и најдуже – социјалдемократије (амерички либерализам и нео-конзервативизам).
Социјалистичка победа је заиста била толико потпуна да данас неки нео-конзервативци трабуњају о "крају историје" и доласку "последњег човека", тј. последњег миленијума глобалне социјалдемократије под надзором САД-а.
У тој ситуацији, либерали могу да реагују на два начина. Могу се држати става да је либерализам исправна доктрина, а да је јавност одбацује упркос њене истинитости. Или могу – а то је оно ћу ја урадити – то одбацивање сматрати индикацијом грешке у самој доктрини.
Централна грешка либерализма лежи у његовој теорији државе.
Либерализам – како га је персонификовао Лок а изложио Џеферсон у Декларацији о независности – почива на појмовима самопоседовања (self-ownership), првобитног присвајања природно датих ресурса, својини и уговору као универзалним људским правима. Вис-а-вис принцеза и краљева, ова емфаза универзалних права је либерале сместила у радикалну опозицију према свакој установљеној владавини. За либерала је сваки човек, био он краљ или геак, адресат истих универзалних принципа правде, а држава може своје оправдање извести из уговора који склапају власници приватне својине или га уопште не може извести. Може ли се, међутим, то десити?
Либерални одговор полази од истинитог става да ће увек постојати убице, пљачкаши, лопови, силеџије, преваранти, итд., и да ће живот у друштву бити немогућ уколико они не буду подвргнути физичком кажњавању. Да би се очувао либерални поредак, неопходна је та врста принуде, путем претње примене насиља, над било ким ко не поштује живот и својину других. Полазећи од ове премисе, либерали изводе закључак да овај задатак очувања права и поретка представља јединствену функцију државе.
Да ли је овај закључак исправан или не, зависи од дефиниције државе. Он је исправан ако држава напросто означава било ког појединца или фирму који обезбеђују услуге заштите клијентели која им за то добровољно плаћа. Али, то није дефиниција коју су усвојили либерали. За либерала, држава није нека специјализована фирма. Она поседује две јединствене карактеристике. Она држи монопол принуде на територији на којој има власт (врховну моћ одлучивања) и има право на опорезивање. Уколико, пак, прихватимо ову дефиницију државе, либерални закључак је очигледно лажан.
Непојмљиво је, у суштини, како би власници приватне својине уопште могли прихватити уговор који овлашћује неког агента да било кога на датој територији присили на то да једино он има ексклузивно право да штити и доноси правоснажне одлуке. Такав монополски уговор би подразумевао да сви власници приватне својине своје право на доношење коначне одлуке у погледу своје личности и својине препусте неком другом. У стварности, он би се подвргао ропству. Нико, међутим, не би могао, или пре, хтео, да пристане на то да своју личност и својину препусти ситуацији сталне незаштићености од делатности неког другог. Подједнако је непојмљиво да би ико свом монополском заштитнику добровољно дао право да опорезује. Нико не би приступио уговору који би заштитику дозволио да једнострано, без пристанка његових штићника, закључи да штићеници морају платити за услуге заштите.
Либерали су ову унутрашњу противречност покушали да реше довијањем о некаквим "прећутним" или "неписаним" споразумима, уговорима и уставима. Ипак, сви ови покушаји су само ишли у прилог истом неизбежном закључку: Немогуће је из експлицитних уговора извести оправдање државе.
Погрешно прихватање државе од стране либерализма као нечега што је у складу са принципима самопоседовања, приватне својине и уговора, водило је његовом сопственом уништењу.
То је, пре свега, следило из иницијалне заблуде либералног решења проблема безбедности – конституционално ограничене државе – као противречног идеала.
Када једном прихватимо принцип државе, илузоран је било који појам ограничења државне моћи. Чак и ако држава, као што то претпостављају либерали, ограничи своје делатности на заштиту постојећих права приватне својине, поставиће се питање колико сигурности је потребно. Мотивисани личним интересом и потцењивањем рада, али са моћи да разрезују порез, државни заступници ће увек давати исти одговор: Максимизовати потрошњу и минимизовати производњу. Што више новца можемо да трошимо и што мање морамо да радимо, то боље за нас.
Правни монопол је, штавише, снизио квалитет заштите. Ако се за правду можемо обратити једино држави, правда ће се изопачити у државну правду, без обзира на постојање уставних гарантија. Устави и врховни судови су државни устави и службе, и било која ограничења да садрже или открију, представљаће творевину заступника саме институције о којој се ради. Предвидљиво је да ће дефиниције својине и заштите бити измењене, а проширење правног овлашћења ићи у корист државе.
На другом месту, то је била последица погрешног схватања моралног статуса државе, по којем је стара либерална склоност ка локалним – децентрализованим и малим – владама била недоследна.
Када једном прихватимо да је, ради спровођења мирољубиве сарадње два појединца, A и B, оправдано имати правног монополисту X, следи двоструки закључак. Ако постоји више монополиста X, Y и Z, онда следи да, као што без X-а не може бити остварен мир између A и B, исто тако, све док остају у "стању анархије", не може бити остварен мир ни између монополиста X, Y и Z. Да бисмо, дакле, остварили либералну потребу (десидератум) за универзалним миром, неопходна је свеукупна централизација политичког живота и јединствена врховна светска влада.
Напослетку, то је следило из грешке прихватања државе уопште, које је унело збрку у стару идеју универзалности људских права и трансформисало је, под лозинком "једнакости пред законом", у расадник егалитаризма.
Када једном питање праведне и наследне владавине краљева искључимо као неспојиво са идејом универзалних људских права, појављује се питање како да помиримо државу са идејом универзалности људских права. Либерални одговор је био да свима под једнаким условима дозволимо слободан приступ владавини виа демократије. Сваком је – а не само наследној класи племства – дозвољено да обнаша било коју државну функцију. Па ипак се ова демократска једнакост веома разликује од идеје јединственог универзалног закона, који једнако вреди за све, било где да се налазе и у било које време. У ствари, стари спор између вишег права краљева и нижег права поданика је у демократији сачуван у подели на јавно и приватно право и надређености првога другоме. У сваком случају, функционалне привилегије и привилеговане функције и даље постоје. Када делују у званичном својству, државни званичници владају и штите под ауторитетом јавног права, узурпирајући тако привилеговану позицију вис-а-вис особа које делују под ауторитетом приватног права. Привилегије и законска дискриминација нису нестале. Напротив. Уместо да буду ограничене на краљеве и племство, привилегије, протекција и законска дискриминација постале су свима доступне.
Предвидиво, под демократским условима, тенденција ка свакој врсти монополског понашања – да се повећају цене и смањи квалитет – биће још израженија. Уместо једног краља који земљу сматра својом приватном својином, о земљи води рачуна привремени службеник. Он није власник земље, него док је на власти има могућност да је користи у своју и у корист својих штићеника. Он поседује њену текућу вредност – ужива њене плодове – али не и удео у њеном акционарском капиталу. То неће елиминисати експлоатацију. Напротив, то ће експлоатацију учинити мање прорачунљивом и са мало или нимало обзира према уделу акционарског капитала, тј. кратковидом. Штавише, изопачење правде ће се сада наставити са још већом брзином. Уместо заштите претходно постојећих приватних власничких права, демократска држава постаје машинерија за редистрибуцију постојећих власничких права у име илузорне "социјалне сигурности".
(следи наставак)
.
vidi, imaš 2 načela na osnovu kojih društvo može koncipirati sopstveno uređenje, kolektivističko i individualističko. Kolektivizam kao cilj postavlja dobrobit zajednice bez obzira na individue (individualna sloboda i dobro su nebitni dokle god je zajednica ok i zarad toga mogu, i obično moraju, biti žrtvovani). Individualizam postavlja dobrobit i slobodu pojedinca na prvo mesto - njegova lična prirodna prava su iznad svega i zakonom su zaštićena, kao i njegova svojina. Država nema veća prava od pojedinca i dužna je da štiti njegova prava i slobode, zbog čega je i stvorena.
