Biblioteka 3

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Da argentinci su odlični, takođe sam valjda prošle godine čitao antologiju savremene nemačke priče, neko starije izdanje,
većina priča mi se baš dopala.
Elefteria da taj žućkasti papir je užas, većina izdavačkih kuća u poslednje vreme štampa na tom jeftinom papiru,
redak izuzetak je izdavačka kuća Orfelin, pored toga što su im knjige u tvrdom povezu sa vrhunskim ilustracijama,
štampaju ih na najkvalitetnijem papiru, uživanje je samo osetiti taj papir pod prstima.
 
Vidim Vulkan je objavio sve romane Meše Selimovića u jednoj knjizi, mada nije zgodno čitati tako ogromne knjige.
Pročitao sam onu japansku antologiju, ima nekih baš dobrih priče, a ima i nekih koje su mi bile prilično slabe. Sada sam uzeo da
čitam knjigu Orgazam i Zapad (Istorija užitka od XVI veka do danas) Robera Mišambleda, koju je objavila Akademska knjiga.:rumenko:
 
Baudrillard:
Vidim Vulkan je objavio sve romane Meše Selimovića u jednoj knjizi, mada nije zgodno čitati tako ogromne knjige.
Kliknite za proširenje...

Jedno vrijeme sam kupovao te knjižurine sa nečijim sabranim djelima u jednom tomu. Izgledalo mi je kao odlična prilika da za desetak evra dobijem sabrana djela Šekspira ili D.H. Lorensa ili tako nečija, a onda sam shvatio da vjerovatno nikad neću ništa pročitati iz takve grdosije.
Sad se i kod nas pojavljuju takva izdanja, ali nikome ne preporučujem da to kupuje. Totalno nepraktično za čitanje.

Osim toga, ja sam mislio da su Mešini svi romani već objavljeni, na Fejsbuku. :hahaha:
 
eee, podseti me Bodrijar kad reče "objavio" ja juče uslikala u prodavnici Blic Kuhinja !! :zper: objavio Šarlot Bronte, Džej Ejr, i to drugi deo. (Što znači da je u nekom momentu koji sam ja propustila, bio i prvi).

kuhinja bronte.jpg


Za nas koji volimo (ili moramo) da kuvamu i čitamo. (a u mom slučaju ovo prvo jedva stižem, a ovo drugo nikako). :kuvar5: nema smajli koji čita knjigu, samo ovaj s novinama :kafa: i ovaj za kraj :pop:

Ne znam koji im je fazon sa tim knjižurinama. To je tako nepraktično za sve živo. Videla sam u biblioteci onog Ken Foleta. Kako to da odneseš iz biblioteke. Trebaju ti kolica za pijacu, kao kad ideš na sajam knjiga. :lol:
A za čitanje, tek, treba ti poseban stalak. Meni bi bilo visoko da mi stoji na stolu. Morala bih onda nešto da podmetnem na stolicu... ma samo bih se namučila.
 
Kako li sam propustila Dzejn Ejr?!!! Ne mislim nista narocito pozitivno o pisanijama sestara Bronte. Valja jedino Dzejn Ejr, odlican feministicki roman, nepretenciozan, sjajnog stila. Imala sam neko staro(i vrlo drago) izdanje, ali ga je bivsi momak izgubio. :-/ Ali te korice Blic zene su toliko bljuc. Imam "Gospodju Dalovej". Ono je smesno. :-)))))
 
Valjda je zato i bivsi? :D


Danilo Kiš - Peščanik
Secam se da sam svojevremeno na tv cuo, da je Kis bio mnogo cenjeniji u Francuskoj nego li u Srbiji, i da je Pescanik njegovo delo koje je zavredjivalo najvise paznje i etiketirano je kao njegovo najslozenije i najbolje delo. Ja, obican smrtnik, nisam ni kriticar ni knjizevnik, sta mogu da kazem pametnije od njih? :D Al ajd probacu bar neki licni utisak...

Dosta zagonetna, na momente i vrlo nejasna i nedefinisana, (narocito u pocetku) u smislu shvatanja na koga se radnja odnosi u tom trenutku.
Cesto mi je bila naporna i dosadna, najvise zbog prevelikog detaljisanja nevaznih banalnosti, poput veoma obimnog i preciznog opisa sadrzaja dzepa, unutrasnjosti voza, porcije hrane u tanjiru, spavace sobe, zivine u dvoristu itd. Valjda se zbog citave te konfuzije, odredjena poglavlja i zovu beleske jednog ludaka.
Ali kasnije, kako se odmice sa citanjem, sve dobija smisao i slaze se poput slagalice. Stil i svaka recenica, pa cak i one iz dosadnog dela, su knjizevno vrhunski, milina za citanje, pravo blago.

Knjiga je za preporuku, sa moje strane, ali uz obavezno prethodno citanje prva dva dela trilogije, Rani jadi i Basta, pepeo. Ne treba nikako citati Pescanik, kao prvu knjigu od Kisa, jer moze da odbije citaoca od daljeg citanja njegovog opusa rada, zbog stvari koje sam naveo u gornjem pasusu. Posmatranje Pescanika kao jedinke, rezultira manje ubedljivim utiskom nego li posmatranje Pescanika kao poslednjeg dela trilogije Porodicnog ciklusa.
Ja sam relativno skoro citao Radi jadi i Basta, Pepeo, i znatno mi je pomoglo da povezem neke stvari i bolje ih razumem.
Citava trilogija predstavlja vrlo emotivan prikaz detinjstva i perioda odrastanja Danila Kisa, a kulminira gnevom u Pescaniku, prema svom ocu koji je imao vremena za sve drugo sem za porodicu, koji nije bio sposoban da im obezbedi makar osnovne uslove za zivot, koji je na kraju krajeva i bio lud covek, destruktivan po sve oko sebe, i kao takav naneo mu je mnogo bola i tuge, koja je vremenom prerasla u bes.
 
Da li je neko upoznat sa gospodinom Jernom Lirom Horstom, norvezaninom koji pise neki serijal trilera?
zatvoreno_preko_zime-jern_lir_horst_v.jpg
lovacki_psi-jern_lir_horst_v.jpg


Nekako ovi skandinavci retko kada razocaraju, prakticno nikad, a ja volim atmosferu u njihovim knjigama, i opise predela po skandinaviji, hladnoce, mentaliteta...
 
Juče sam bila na tribini pod nazivom "Čitaj da bi živeo". Govorio je neki doktor psihologije. Ono što mi je najupečatljivije je da je bolje čitati štampano od e izdanja, s čime se slažem, kao i da samo šest minuta čitanja dnevno smanjuje stres za 2/3.
 
Pročitao sam Lincoln in the Bardo Džordža Sondersa. Jedan čudan, jeziv i nekako mutan roman, koji ne mogu baš preporučiti za čitanje.
Koga interesuje nešto više, u spojleru slijedi opširniji prikaz.
Kada je američkom predsjedniku Abrahamu Linkolnu od tifusne groznice umro dvanaestogodišnji sin Vili, ovome je bilo toliko teško da prihvati tu tragediju da je, kažu novine iz tog vremena, nekoliko puta silazio u grobnicu, otvarao kovčeg i grlio mrtvo tijelo dječaka. Već ova istorijska osnova dovoljna je da za roman Džordža Sondersa Lincoln in the Bardo kažem da je neobičan, a sve ostalo što se u knjizi nalazi samo pojačava intenzitet te ocjene.

Krenimo od ovozemaljske ravni: skoro sve što Sonders piše o Linkolnovom životu, porodici i istorijskim događajima tog vremena – nije napisao Sonders. Dobar dio knjige, dakle, predstavljaju uredno potpisani navodi iz različitih primarnih i sekundarnih istorijskih izvora, biografskih i istorijskih djela, koja je pisac, ili, bolje, kolažista, pažljivo pročitao, probrao i posložio. Osim što se, kao pravi postmodernista, povlači u stranu, autor dosta plastično pokazuje i zašto je sasvim nemoguće faktografski govoriti o daljoj prošlosti – brojni biografi i istoričari često se sasvim razilaze i kod opisa banalnih događaja iz Linkolnovog života.

Poništavajući, tako, svaku mogućnost objektivnosti i realističnosti (u jednom, formalno gledajući, istorijskom romanu) Sonders olakšava prelazak u drugu sferu knjige, u vrlo uslovno rečeno priču o duhovima. Bardo je, inače, termin iz Tibetanske knjige mrtvih i označava međuprostor između smrti i reinkarnacije (ili nirvane), ali kod Sondersa više podsjeća na neke hrišćanske predstave čistilišta. Duše umrlih, predstavljene sa groteskno uvećanim fizičkim manifestacijama svojih grijehova, nesigurne u prirodu svog stanja i razloge za njega, lutaju kroz neku svoju dimenziju groblja na kome su im sahranjena tijela i, između opsesivnih i skarednih tirada, pokazuju žalost zbog sudbine dječaka, saosjećaju sa tragedijom oca i pokušavaju im pomoći da se ponovo povežu. Pisac i ovdje koristi format potpisanih izjava (slično kao kad navodi istorijske izvore), pa čitav roman djeluje skoro kao drama bez didaskalija.

Dakle, roman ima originalan format, neobičan sadržaj, i... šta još? Pa, ne znam. Čini mi se da knjiga ostaje idejno zaglavljena negdje između teološke rasprave o grijehu (što nije, jer nema jasno utemeljenje u nekom vjerskom učenju) i žanrovske priče o duhovima (što, opet, nije, jer između duhova i ljudi ne dolazi do interakcije). Formom originalna, stilski primjerena, ali sadržajem groteskna i jeziva, a nedovoljno zaokružena i bez smislene dubine, knjiga me nije istinski impresionirala i ne preporučujem je za čitanje, ako ikad bude prevedena kod nas.
 
Pročitala sam nekoliko priča iz Raščaranog sveta Jelene Lengold.
Dobila je Andrićevu nagradu za ovo delo.
Po preporuci prelistah, ali me same priče omamile.
Zaista nisu loše.
Dve mi ostaju da iščitam celu zbirku, ali one su dobre, obrtne, jasne, idejno korektne i zaista me iznenadila Jelena Lengold.

Mimo takvog sitnijeg čituckanja, dosta mi je knjiga na čekanju.
Knjgohrčak sam, to je tačno. :) Otpočnem pa stoji, jurim neke druge tekstove kojima se bavim, pa ne stižem jer me ometa i alergija.
Ambrozija nikada da ode, nikada da je pozdravim za ovu sezonu. ./
 
Danas sam gledala film Pijev život. Bog me ubio ako ga nisam gledala pre 4.5 godina. Sve mi je bilo poznato, a ničeg se ne sećam... :sad2: Zatim sam malo prelistala knjigu... Da vidim, koja je priča istinita, s tigrom ili bez njega...
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top