eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.177
./.
Nemački kancelar Brining je u svojim memoarima napisao da je početkom 1923. godine Hitler dobio ogromnu sumu novca iz inostranstva, koja je prošla kroz švajcarske i švedske banke. Takođe je poznato da se Hitler 1922. godine u Minhenu sreo sa američkim vojnim atašeom, kapetanom Trumanom Smitom, koji je kasnije izveštaj o susretu prosledio Vašingtonu.
Kroz Smitov krug poznanika je Hitler dospeo u kontakt sa „Pucijem“ (Ernest Franc Sedžvik Hanfštengl), diplomcem sa Harvarda koji je oblikovao Hitlera u uspešnog političara, dajući mu finansijsku podršku i povezujući ga sa važnim ličnostima u Velikoj Britaniji.
Poznato je da je Puci imao dvojno državljanstvo SAD i Nemačke i da je poznavao Teodora Ruzvelta lično. Nadimak su mu nadenuli nacisti, a Puci na nemačkom znači „detinjasto“ ili „zabavno“.
Smatra se da je knjiga „Mein Kampf“ u stvari zbirka teza ovog nemačkog špijuna, koje je njegov „učenik“ Hitler naučio napamet.
Puci je Nemačku napustio u martu 1937. godine, pošto se sukobio sa nekim iz Hitlerovog užeg kruga i pošto mu je život bio ugrožen. Za vreme Drugog svetskog rata, radio je kao savetnik predsednika Ruzvelta.
Hitler se spremao za svojih 5 minuta u politici, ali dok god je u Nemačkoj vladao prosperitet, njegova partija se nalazila na periferiji. Situacija se dramatično promenila kada je započela kriza.
Nakon što su Federalne rezerve SAD izrežirale pad berze na jesen 1929. godine, počela je treća faza angloameričke strategije.
Federalne rezerve i J.P. Morgan su prestali da pozajmljuju novac Nemačkoj, pokrećući ekonomsku krizu i depresiju u centralnoj Evropi. U septembru 1931. godine, Engleska je napustila standard zlata, namerno uništavajući međunarodni platni sistem i finansijski uništavajući Vajmarsku republiku.
Međutim, upravo tada se nacistička partija proslavila: ona je u septembru 1930. godine zahvaljujući donacijama Thyssen-a, I.G. Farben-a i Kirdof-a skupila 6,4 miliona glasova, postavši druga po veličini partija u Rajhu. Ubrzo nakon toga, stigao je novac iz inostranstva. Hjalmar Šaht je postao ključna veza između većih nemačkih industrijalista i stranih finansijera.
Na sastanku 4. januara 1932. godine, kome su prisustvovali Adolf Hitler, nemački kancelar Franc von Papen i Montag Norman, postignut je tajni sporazum koji je osigurao finansije za nacističku partiju. Američki političar Dals je takođe prisustvovao ovom sastanku, ali mnogi njegovi biografi to ne pominju. Hitler je 14. januara 1933. godine održao sastanak sa Kurtom von Šrederom, bankarom koji je ujedno bio simpatizer nacističke partije, zatim von Papeom i Keplerom, na kom je Hitlerov program u potpunosti odobren. Tu je postavljen kamen temeljac nacističkog uspona, a Hitler je 30. januara postao kancelar.
Tada je započeo četvrti stadijum strategije.
Odnos između nove vlasti i angloameričke vladajuće klase je postao veoma prijateljski. Kada je Hitler odbio da nastavi sa plaćanjem odštete, ni Velika Britanija ni Francuska nisu insistirale na tome da on isplati dug. Štaviše, kada je Hjalmar Šaht otputovao u SAD u maju 1933. godine da bi se sastao sa predsednikom i bankarima Vol Strita, Amerika je obezbedila Nemačkoj nove kredite u iznosu od jedne milijarde dolara. Zatim je u junu posetio London, gde je zatražio dodatnih 2 milijarde dolara kredita i smanjenje ili otpisivanje starih kredita. Tako su nacisti došli do nečega do čega prethodna vlast nije mogla.
Na leto 1934. godine, Velika Britanija je potpisala Angloamerički sporazum o transferu, koji je postao jedan od osnova britanske politike prema Trećem Rajhu, a do kraja tridesetih godina, Nemačka je postala glavni trgovinski partner Velike Britanije. Šrederova banka je postala glavni agent Nemačke i Velike Britanije, spojivši se 1936. godine sa branšom u Njujorku i Rokfelerom, nakon čega je postala „Schroeder, Rockfeller and Co.“, nešto što je New York Times opisao kao „ekonomsko-propagandnu osu Berlina i Rima“. Hitler je na ovaj strani kredit gledao kao na finansijsku osnovu svog četvorogodišnjeg plana, tako da se nije mnogo uzbuđivao oko svega.
U avgustu 1934. godine, američki naftni gigant Standard Oil je kupio skoro 3.000 kilometara kvadratnih zemlje u Nemačkoj i sagradio velike naftne rafinerije koje su snabdevale naciste naftom. Istovremeno, SAD su tajno snabdevale Nemačku najmodernijom opremom za fabrike aviona, kako bi Nemci uskoro počeli da proizvode avione. Nemačka je dobila brojne patente od američkih kompanija, a bombarder Junker-87 je napravljen pomoću američke tehnologije. Do 1941. godine, kada je Drugi svetski rat već bio u punom poletu, američka ulaganja u nemačku ekonomiju su iznosila 475 miliona dolara, pri čemu je Standard Oil uložio 120 miliona dolara, General Motors 35 miliona dolara, ITT 30 miliona dolara, a Ford 17,5 miliona dolara.
Finansijski i ekonomski sporazumi između angloameričkih i nacističkih preduzetnika su bili ono što je direktno dovelo do Drugog svetskog rata.
