Ja sam mama i spoznala sam ljubav prema detetu koja je zaista veoma snazna emocija. Deca unose novu dimenziju u roditeljski zivot, i to se slazem ne samo teoretski nego mi je zivotni put isao tacno po sredini roditeljske njive. Volela sam mnoge i mnogo, razne su mi ljubavi prolazile kroz srce i dusu. Roditeljska ljubav je zaista nesto sto je vredno sve muke kroz koje prolazis (pogoovu zena) da bi se postao i ostao roditelj. Toliko je ljubav i povezanost snazna da zena svesno i namerno prolazi kroz najvecu bol na svetu da bi imala jos jedan zamotuljak ljubavi.
Sa druge strane, nije svima pisano da budu roditelji. Koji god da je razlog, smatram da je drustvo na granici zlostavljanja sto se tice odnosa prema onima koji nemaju decu - pogotovu prema zeni. Svaka zena od punoletstva pa do menopauze prolazi kroz gusto siprazje pitanja sa ovakvim "grancicama" koje sibaju po licu: "kad ces se udati", "kad ces imati decu", "otkucava ti bioloski sat" itd.
Zasto zena ne moze da napravi svesni izbor da zatvori fabriku? Zasto je zena postovana u drustvu samo ako se omacila, i to vise puta?
Ja verujem da je moguce da zene nepodobne da budu majke imaju negde tu informaciju koja nema sanse da izadje na povrsinu pored toliko guranja okoline da rodi, da ima dete, da nema niceg lepseg, kakva si ti zena bez dece, itd, itd.
Koji god da je razlog zasto zena nema dece ja smatram da je ljudski postovati zivotne izbore koji su tako drugaciji od nasih. Nivo svesti drustva vidi se i po tome kako se ponasa prema manjinama. Ne samo nacionalnim manjinama, nego i seksualnim, politickim, nepusackim, itd. U ovu grupu manjina spada i ona koja izabere da se ne "ostvari u ulozi roditelja" vec odabere neke druge uloge.
Smatram da zivot bez dece nije besmislen, samo je drugaciji.
