Свето Писмо - СВАКОДНЕВНА ЧИТАЊА

СУБОТА ДВАДЕСЕТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

2. Кор. 168 (1:8-11)

Браћо, нећемо да не знате о невољи нашој која нам се догоди у Азији, да сувише бијасмо оптерећени, преко моћи, тако да смо били у недоумици и за живот; 9. Чак сами у себи осуду на смрт доживјесмо, да се не бисмо уздали у себе него у Бога који подиже мртве, 10. Који нас је од толике смрти избавио, и избавља, у кога се надамо да ће нас и опет избавити, 11. Уз помоћ и ваше молитве за нас, да од многих лица буде узнета за нас изобилна благодарност Богу због нашег благодатног дара.

1. Сол. 270 (4:13-17)

Браћо, нећени да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. 14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. 15. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. 16. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; 17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.

Лк. 20 (5:27-32)

У вријеме оно, пролазећи, видје Исус цариника по имену Левије гдје сједи на царини, и рече му: Хајде за мном. 28. И оставивши све, устаде и пође за њим. 29. И приреди му Левије код куће своје велику гозбу; и бјеше мноштво цариника и других који сјеђаху са њим за трпезом. 30. И гунђаху књижевници њихови и фарисеји говорећи ученицима његовим: Зашто са цариницима и грјешницима једете и пијете? 31. И одговарајући Исус рече им: Не требају здрави љекара него болесни. 32. Нисам дошао да позовем праведнике него грјешнике на покајање.

Јн. 21 зач. (VI, 35-39).

Рече Господ дошавшим Му Јудејима: Ја сам хљеб живота: који мени долази неће огладњети, и који у мене вјерује неће никад ожедњети. Него вам рекох: и видјели сте ме, и не вјерујете. Све што ми даје Отац мени ће доћи; и онога који долази мени нећу истјерати напоље. Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла. А ово је воља Оца који ме посла, да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у посљедњи дан.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике ка покајање (Лк.5,32). Каква утеха за грешнике! Али, потребно је престати са гресима, и чинити само добро. Осим тога, и творећи добро, све себе треба сматрати грешником, и то не само на језику, него и у срцу. Не греши, а ипак се, као прави грешник, кај и призивај Господа да те помилује. Ако имаш такво настројење, стојиш у истини. Уколико се, пак, подаш осећању самоправедности, и почнеш себе да сматраш безгрешним, знај да си скренуо с правога пута и пошао стазом која нe води у cпaceњe. Како да се исправан живот споји са осећањем грешности? О томе питају само књижевници који пишу а не делају. Ономе, пак, ко иде делатним путем, сасвим је јасно да не може бити другачије.
 
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

Гал. 200. (1:11-19)

Браћо, дајем вам на знање да јеванђеље које сам ја благовијестио, није од човјека; 12. Нити га ја примих од човјека, нити научих, него откривењем Исуса Христа. 13. Јер сте чули моје живљење некад у Јудејству, да одвише гоних Цркву Божију и пустоших је. 14. И напредовах у Јудејству више од многих врсника својих у роду своме, будући одвише ревнитељ за своја отачка предања. 15. А када благоволи Бог, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу својом, 16. Да објави Сина својега у мени, да га благовијестим међу незнабошцима, тога часа не питах тијела и крви, 17. Нити изиђох у Јерусалим онима који су били апостоли прије мене, него отидох у Арабију, и опет се вратих у Дамаск. 18. А потом, након три године, изиђох у Јерусалим да видим Петра, и остадох код њега петнаест дана. 19. А другога од апостола не видјех, осим Јакова брата Господњега.

Лк. 30. (7:11-16)

У вријеме оно, иђаше Исус у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа. 12. А када се приближи вратима града, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она бјеше удовица; и многи народ из града иђаше са њом. 13. И видјевши је Господ сажали се на њу, и рече јој: Не плачи! 14. И приступивши дохвати се носила, а носиоци стадоше; и рече: Момче, теби говорим, устани! 15. И сједе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој. 16. А страх обузе све, и слављаху Бога говорећи: Велики пророк подиже се међу нама, и Бог походи народ свој.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Господ виде мајку која плаче због смрти сина и сажали се на њу (Лк.7,13). Другом приликом је био позван на свадбу и узе учешћа у породичној радости (Јн.2,2). Тиме је показао да Његовом Духу није противно да има удела у обичним радостима и жалостима. Тако чине и истински, побожни Хришћани, који са страхом проводе свој живот. Ипак, они праве разлику међу обичајима који владају у обичном животу. Јер, међу њима има много тога на чему не може бити Божијег благовољења. Постоје обичаји који су изазвале страсти и који су измишљени ради њиховог задовољења; другима се храни једино сујета. Ко има Дух Христов, успеће да разликује добро од злог: једног ће се држати, а друго ће одбацивати. Онога који тако поступа, држећи се страха Божијег, други се не клоне. Премда он и не поступа по њиховом. Јер, он увек дејствује у духу љубави и снисхођења према немоћима своје браће. Једино дух ревности, који превазилази меру, боде очи и производи раздвајања и дељења. Такав дух се никако не може уздржати од поучавања и опомињања. Први се брине једино о томе да своју породицу задржи у хришћанском настројењу. Мешање, пак, у туђа дела, он не сматра својим делом, говорећи у себи: "Ко мене постави за судију?". Таквом кротошћу он изазива расположење свих, приводећи и друге уважавању његовог начина живота. Самозвани учитељ, пак, и себе чини одбојним, и на добар поредак живота кога се држи навлачи негодовање. Смирење, хришћанско смирење је у таквим случајевима неопходно. Оно је извор хришћанске благоразумности, која уме добро да поступи у датим случајевима.
 
ПОНЕДЕЉАК ДВАДЕСЕТ ПРВИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

Флп. 248 (4:10-23)

Браћо, обрадовах се врло у Господу што се најзад опет сјетисте да се старате за мене, као што се и старасте, али немадосте прилике. 11. Говорим то не због оскудице, јер ја сам се научио да будем задовољан оним што имам. 12. Знам и понизити се, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох; и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудијевати. 13. Све могу у Христу који ми даје моћ. 14. Ипак, добро учинисте што узесте учешћа у мојој невољи. 15. А знате и ви, Филипљани, да у почетку проповиједања јеванђеља, кад изиђох из Македоније, ни једна ми Црква није учествовала у давању и примању осим ви једини; 16. Јер ми и у Солун посласте и први и други пут за моју потребу. 17. Не као да тражим дара, него тражим плода који се множи на корист вашу. 18. А ја сам примио све и имам изобилно. Подмирен сам примивши од Епафро дита што сте ми послали, слатки миомир, жртву пријатну. угодну Богу. 19. А Бог мој испуниће сваку потребу вашу по богатству својем у слави, у Христу Исусу. 20. А Богу и Оцу нашему слава у вијекове вијекова. Амин. 21. Поздравите свакога светога у Христу Исусу. Поздрављају вас браћа што су са мном. 22. Поздрављају вас сви свети, а особито они из царева дома. 23. Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима вама. Амин.

Лк. 33 (7:36-50)

У вријеме оно, мољаше Исуса један од фарисеја да би обједовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву, сједе за трпезу. 37. И гле, жена у граду која бјеше грјешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра. 38. И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом. 39. А кад видје фарисеј који га је позвао, рече у себи: Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница. 40. И одговарајући Исус рече му: Симоне, имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу, кажи. 41. А Исус рече: Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет. 42. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? 43. А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио. 44. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. 45. Цјелива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста цјеливати ми ноге. 46. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. 47. Зато ти кажем: Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. 48. А њој рече: Опраштају ти се гријеси. 49. И стадоше у себи говорити они што сјеђаху с њим за трпезом: Ко је овај што и гријехе опрашта? 50. А жени рече: Вјера твоја спасла те је; иди у миру.



Тумачење Светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Симон фарисеј поштује Господа и зове га код себе. Међутим, он се саблажњава, видевши да Господ без одбојности к себи пушта грешницу. Он почиње да мисли: Да је Он пророк... (Лк.7, 39). Због чега се тако десило? Због тога што се он сав обузео бригом око гошћења. Услед тог усрђа он је занемарио здраво расуђивање о Божијем поретку. Те две области - животна и духовна, својим својствима и законима нимало не личе једна на другу. Наш ум, међутим, суди управо по законима онога чиме је у највећој мери обузет. Према грађанским нормама, са јавном грешницом не треба општити. Симон тако и расуђује, заборавивши да покајање свакога чини чистим, и да грешнике равна са праведницима. Он мисли да грешници не приличи да буде присутна. Пошто је не тера, закључује он, Спаситељ сигурно и не зна ко је она. Од те мисли се одмах родила и друга: "Ако не зна, какав је Он онда пророк?" Симон то није изрекао речима, већ је само помислио. Споља гледано, на њему и у његовој ревности, као добром домаћину, није дошло ни до какве промене. Међутим, Господ је видео његово срце, и по његовом срцу му и даје уразумљење. Он му је скренуо пажњу да је баш грешницима место око Њега, те да му је грешница, која је пришла срцем, у већој мери указала част него он који га је само угошћењем почаствовао. Оно што је спољашње, човека може довести до осећања самоправедности, које је непријатно Господу. Оно, пак, унутрашње увек човека држи при осећању његове непотребности пред лицем свезнајућег Господа.
 
УТОРАК ДВАДЕСЕТ ПРВИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

Кол. 249 (1:1-2, 7-11)

1. Павле, по вољи Божијој апостол Исуса Христа, и брат Тимотеј, 2. Светој и вјерној браћи у Христу Исусу која су у Колоси: Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. 7. Као што и научисте од Епафраса, љубљенога нашега сарадника, који је за вас вјерни служитељ Христов, 8. Који нам и јави о вашој љубави у Духу. 9. Тога ради и ми, од онога дана како чусмо, не престајемо молити се Богу за вас и искати да се испуните познањем воље његове у свакој мудрости и разуму духовноме, 10. Да се владате достојно Господа угађајући му у свему, и да будете плодни у сваком добром дјелу, и да растете у познању Бога, 11. Јачајући сваком снагом, по сили славе његове, за сваку постојаност и дуготрпељивост с радошћу.

Лк. 34 (8:1-3)

У вријеме оно, прохођаше Исус по градовима и по селима проповиједајући и благовијестећи Царство Божије, и Дванаесторица с Њим, 2. И неке жене које бијаху излијечене од злих духова и болести: Марија, звана Магдалина, из које је изишло седам демона, 3. И Јована, жена Хузе, пристава Иродова, и Сусана, и друге многе које Му служаху својим имањем.



Тумачење Светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Господ проповедаше, а жене му служаху својим имањем. На тај начин оне се показаше као саучеснице у самој проповеди (Лк.8,1-3). Није свима дано да проповедају Јеванђеље, али сви могу садејствовати у његовом распрострањењу и бити саучесници у најзначајнијем послу на земљи. Таквих саучесника и саучесница је било много у време проповедничког труда светих апостола, њихових прејемника, и најзад, у читавој историји Цркве. Они се и до данас јављају. Наши апостоли на Кавказу и у разним местима Сибира се усрдно труде, трпећи сваку невољу и сва лишавања. Они продужавају дело Господа и светих апостола. Оне жене и уди које им пружају помоћ ступају, такође, у ред жена које су служиле Господу, и удостојавају се равне награде са њима. Господ је рекао: Који прима онога кога пошаљем, мене прима (Јн.13, 20). Значи, Он поистовећује себе са оним кога шаље на проповед. Из тога следи да и услугу, која се указује онима које је Он послао, поистовећује са служењем Њему самоме. По закону благости и Његове правде свако ће примити награду по томе како је примио [Његове] посленике (Мт.10,40-42). То је, дакле, довољна побуда да руке своје не одвраћамо од напора за свеобухватну помоћ великом делу јеванђелске проповеди.
 
СРЕДА ДВАДЕСЕТ ПРВА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

Кол. 251 (1:18-23)

Браћо, Христос је глава тијела, Цркве, који је почетак, Прворођени из мртвих, да у свему Он буде први. 19. Јер (Отац) благоизволи да се у Њему настани сва пуноћа. 20. И да кроз Њега измири све са собом, учинивши мир његовом крвљу на крсту, (помиривши) кроз Њега и оно што је на земљи и оно што је на небесима. 21. И вас који сте некада били отуђени и свјесно непријатељи у злим дјелима, 22. Сада вас измири смрћу његовог људског тијела да вас изведе преда се свете, непорочне и невине, 23. Ако само останете у вјери утемељени и постојани, и не одвајајући се од наде Јеванђеља, које чусте, које је проповиједано свој твари под небом, којему ја, Павле, постадох служитељ.

Лк. 37 (8:22-25)

У вријеме оно, уђоше Исус и ученици Његови у лађу, и рече им: Пређимо на ону страну језера. И пођоше. 23. И док пловљаху, он заспа. И подиже се олуја на језеру, и вода надираше, и бијаху у опасности. 24. И приступивши пробудише га говорећи: Учитељу, учитељу, изгибосмо! А он устаде, и запријети вјетру и валовима воденим, и престадоше и наста тишина. 25. А њима рече: Гдје је вјера ваша? А они се уплашише, и чуђаху се говорећи један другоме: Ко је овај да и вјетровима и води заповиједа, и слушају га?



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Да ли су, улазећи у лађу да би отпловили на другу страну језера (Лк.8,20-25), апостоли мислили да ће их задесити бура и да ће им живот бити изложен опасности? Јер, изненада уследи олуја и они готово не очекиваху да ће остати међу живима. Такав је пут нашег живота! Не знаш како ни одакле може да дође беда, која може да те сломи. Ваздух, вода, ватра, звер, човек, птица, кућа, једном речју - све што нас окружује, може изненада да се преобрати у оруђе наше смрти. Одатле и закон: живи тако да у сваком тренутку будеш спреман да се сретнеш са смрћу и да без страха ступиш у њену област. Сада си жив - али је следећи тренутак неизвестан. Сагласно тој мисли се и понашај. Ради све што захтева поредак твог живота, али никако не заборављај да се сваког часа можеш преселити тамо одакле више нема повратка. Заборав тога неће удаљити одређени час, а намерно потискивање из мисли те одлучујуће промене неће умањити вечни значај онога што нам следи после ње. Предавши свој живот и све своје у руке Божије, час за часом проводи са мишљу да је сваки од њих у ствари последњи. Због тога ће се у животу смањити број сујетних утеха, а пo смрти ће такво лишавање бити неизмерно награђено радошћу са којом се обичне радости живота уопште не могу мерити.
 
ЧЕТВРТАК ДВАДЕСЕТ ПРВИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

Кол. 252 (1:24-29)

Браћо, сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тијело његово, које је Црква, 25. Којој ја постадох служитељ по устројству Божијем које ми је дано за вас, да у потпуности објавим ријеч Божију, 26. Тајну сакривену од вијекова и покољења, која се сада јави светима његовим; 27. Њима Бог хтједе показати колико је богатство славе тајне ове међу незнабошцима, која је Христос у вама, нада славе; 28. Којега ми проповиједамо уразумљујући свакога човјека и учећи свакога човјека свакој мудрости, да бисмо показали свакога човјека савршена у Христу Исусу. 29. За ово се и трудим, борећи се по његовој моћи која у мени силно дјејствује.

Лк. 41 (9:7-11)

У вријеме оно, Ирод четверовласник чу о Исусу, шта чини, и бијаше у недоумици. Јер неки говораху да је Јован устао из мртвих; 8. А једни да се Илија појавио; други опет, да је васкрсао неки од старих пророка. 9. И рече Ирод: Јована ја посјекох; али ко је тај о коме слушам тако нешто? И настојаше да га види. 10. И вративши се апостоли испричаше му шта су учинили. И узевши их отиде насамо у мјесто пусто код града званог Витсаида. 11. А кад народ сазнаде, пође за њим, и он их прими и говораше им о Царству Божијем и исцијели оне који требаху излијечења.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Чувши о делима Христа Спаситеља, Ирод је говорио: Јована ја посекох; али ко је тај? И настојаше да га види (Лк.9,9). Желео је да га види и тражаше прилику, али се не удостоји, јер је тражио из пусте љубопитљивости, а не ради вере и спасења. Љyбопитљивост је голицање ума. Њој није драга истина него новост, посебно атрактивна новост. Због тога се она често не задовољава самом истином, већ у њој тражи нешто посебно. Измисливши га, она се на њему зауставља и друге привлачи њему. Истина се оставља позади, а напред се ставља лична досетка. У наше дане тако практикује немачки ум. Немци су опседнути жељом за измишљањем. Сву област истине Божије као маглом су прекрили својим досеткама. Узмите догмате, учење о наравствености, историју, реч Божију - све су тако претрпали досеткама, да се до истине Божије тешко може доћи. А, уствари, баш те досетке њих интересују, као и оне који су једне настројености са њима. Истина Божија је проста! Зар ће горди ум да се занима са њом? Он ће радије своје да измисли. То је атрактивно, иако пусто и слабо као замка од паучине. Да је тако, можете се уверити на новим теоријама о постанку света. Оне личе на бунцање спавача или пијанца. А како се само чине добрим својим проналазачима! Колико се ту само губи снаге и времена - и све узалуд! Међутим, дело се извршило веома просто: Рече и постаде, заповеди и сазда се. Боље решење од овог нико неће измислити.
 
ПЕТАК ДВАДЕСЕТ ПРВИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

Кол. 253 (2:1-7)

Браћо, хоћу да знате колику борбу имам за вас и за оне у Лаодикији и у Јерапољу, и за све који не видјеше лица мојега у тијелу, 2. Да се утјеше срца њихова, да се сједине у љубави и у свакоме богатству пунога разумијевања за познање тајне Бога и Оца и Христа, 3. У коме су сакривена сва блага премудрости и знања. 4. А ово говорим, да вас неко не превари заводљивим ријечима. 5. Јер ако сам тијелом и одсутан, али сам духом са вама, радујући се и видећи ваш ред и чврстину ваше вјере у Христа. 6. Како, дакле, примисте Христа Исуса Господа, тако у Њему и живите, 7. Укоријењени и назидани у Њему, и утврђени у вјери као што сте научени, изобилујући у њој са захвалношћу.

Лк. 42 (9:12-18)

У вријеме оно, приступише Исусу Дванаесторица ученика Његових, и рекоше Му: Отпусти народ, нека иду на конак у околна села и засеоке, и нек нађу хране, јер смо овдје у пустом мјесту. 13. А он им рече: Подајте им ви да једу. А они рекоше: У нас нема више од пет хљебова и двије рибе; сем да ми одемо и купимо хране за сав овај народ. 14. Јер бијаше људи, око пет хиљада. Али он рече ученицима својим: Посадите их на скупине по педесет. 15. И учинише тако, и посадише их све. 16. А он узе оних пет хљебова и обје рибе, и погледавши на небо благослови их и преломи, и даваше ученицима да поставе народу. 17. И једоше и наситише се сви, и накупише комада што им претече дванаест котарица. 18. И када се једанпут мољаше Богу насамо, с Њим бијаху ученици.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Чудесно насићење народа у пустињи је слика насићења верујућих Светим Причешћем, тј. пречистим Телом и пречистом Крвљу Господа (Лк.9,12-17). Господ седи одвојено. Народ је подељен на скупине, а апостоли посредују, примају хлеб и раздају. Тако је и сада: верујући су сви подељени на скупине - у мале појединачне цркве у којима Господ, невидљиво присуствујући, раздаје своје Тело и Крв преко апостолских прејемника. Као некада апостолима, Он и сада њиховим прејемницима говори: Подајте им ви нека једу. Као некада, тако и сада верујући народ неодступно стоји пред Господом у посту, слушању речи, молитвеном тражењу исцељења од грехова, припреми за приступање Божанственим Тајнама. Започета са јављањем Господа, тајна се продужава до сада и продужаваће се до краја века. И у будућем веку ће постојати Причест своје врсте, будући да је Господ обећао да ће дати да се једе од скривене мане и од дрвета живота (Отк.2,7; 17). И у земаљском рају је за прародитеље била устројена тајанствена Причест - окушање од дрвета живота. У старозаветној цркви њу је символизовало једење пасхалног јагњета. На тај начин, тајанствена Причест је започела са родом људским, трајала и трајаће с њим у вечне векове, у разним видовима, али са једним значењем - најтешњег општења са Господом. Јер, у њему беше живот и живот беше светлост људима (Јн.1,4). Сазданима по образу Божијем и приличи да буду у таквом општењу са Оним који је сјај славе и обличје бића Очевог (Јев.1,3).
 
Субота двадесет прва по Педесетници

свето писмо - данашње читање


2. Кор. 174 (3:12-18 )

Браћо, имајући такву наду са великом смјелошћу се понашамо, 13. А не као што Мојсеј меташе покривало на лице своје, да не би могли синови Израиљеви гледати свршетак онога што престаје. 14. Но заслијепише помисли њихове; јер до данашњег дана то исто покривало у читању Старога Завјета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида; 15. Него до данас, кад се чита Мојсеј, стоји покривало на срцу њиховом; 16. А када би се обратили ка Господу. укинуло би се покривало. 17. А Дух (Свети) је Господ; а гдје је Дух Господњи ондје је слобода. 18. Сви ми пак који откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа.

1. Сол. 270 (4:13-17)

Браћо, нећемо да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. 14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. 15. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. 16. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; 17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.

Лк. 22 (6:1-10)

У вријеме оно, иђаше Исус у суботу кроз усјеве, а ученици његови тргали су класје, трли га рукама и јели. 2. А неки од фарисеја рекоше им: Зашто чините што се не смије чинити у суботу? 3. И одговоривши Исус рече им: Зар ни то нисте читали шта учини Давид кад огладње, он и који бијаху с њим? 4. Како уђе у дом Божији, и узе хљебове предложења, и једе, и даде онима што бијаху с њим, које никоме није било допуштено јести сем једино свештеницима. 5. И говораше им: Син Човјечији је господар и од суботе. 6. А догоди се и у другу суботу да он уђе у синагогу и учаше, и бјеше ондје човјек коме десна рука бјеше суха. 7. Мотраху пак на њега књижевници и фарисеји неће ли у суботу исцијелити, да би нашли оптужбу против њега. 8. А он знађаше помисли њихове, и рече човјеку који имаше суху руку: Устани и стани на средину! А он подигавши се стаде. 9. А Исус им рече: Запитаћу вас: шта треба у суботу: добро чинити или зло чинити? Душу спасти или погубити? А они ћутаху. 10. И погледавши на све њих, рече му: Пружи руку своју. А он учини тако; и рука му поста здрава као и друга.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Господњи ученици су тргали класје, трли рукама и јели у суботу. Дакле, чињаху дела врло мало важна и по спољашњости и по суштини својој. Међутим, фарисеји нису издржали већ их укорише (Лк.6,1-2). Шта их је навело да поведу реч о томе? По спољашњости - неразумна ревност, а у суштини - дух оговарања. Тај дух се качи за све, и све представља у мрачном виду безакоња и погубности. Та немоћ је у већој или мањој мери, готово општа за људе који не пазе на себе. Речи се још и могу избећи, али од осуђивачких мисли ретко ко ће успети да се уздржи. Неко чучи поред срца и подстиче га на осуђивање. Оно почиње да точи осуђивање. У исто време оговарач је и сам спреман на рђава дела, чим га нико не види. Он непромењиво стоји у рђавом настројењу у сваком погледу. Изгледа да он зато и суди и осуђује да би осећање правде, које је погођено и пригушено у њему самоме, надокнадио нападима на друге, премда и неоправданим. Онај, пак, ко је правдољубив и који стоји у правди, зна како је тешко бити исправан на делу, а још теже у осећањима, те никада неће почети да осуђује. Он је пре готов да снисхођењем покрије не само мале него и велике преступе других. Господ није судио фарисејима који су оговарали, него им је снисходљиво објаснио да су ученици прибегли поступку који свако може лако да оправда, уколико га просуди како треба. И готово увек бива овако: расуди о поступку ближњег и наћи ћеш да он уопште нема онај тежак и ужасан карактер, који се нама приказивао на први поглед.
 
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПРВА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ


Гал. 203 (2:16-20)
Браћо, знајући да се човјек не оправдава дјелима закона него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом а не дјелима закона, јер се дјелима закона ниједно тијело неће оправдати. 17. Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај! 18. Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник. 19. Јер ја законом закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех; 20. А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене.



Лк. 35 (8:5-15)
Рече Господ причу ову: изиђе сијач да сије сјеме своје; и кад сијаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. 6. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. 7. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га. 8. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује, нека чује! 9. А ученици његови питаху га говорећи: Шта значи ова прича? 10. А он рече: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију. 11. А ова прича значи: Сјеме је ријеч Божија. 12. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу. 13. А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају ријеч; и ови коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну. 14. А које у трње паде, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода. 15. А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да чује, нека чује!

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Под трњем које угушује реч Божанске истине, осим богатства, сласти и животних брига (Лк.8,14), у наше време треба разумети и разна лажна учења која шире научници који су изгубили истину и залутали са њеног пута. Таква учења су се код нас врло раширила: једна гласно и отворено иду против истине; друга исто потајно наговештавају појмовима који су схватљиви само онима којима су упућени. У суштини, она дејствују као угљенмоноксид који, кад се неприметно удише, помућује главу и доводи до губитка јасне свести о ономе што нас окружује. Ко се надише тог гаса, почиње да бунца као онај који спава и све му се представља у лажном виду, тј. као онако ономе који има помућен ум. Сусревши такво лице, ви видите да је у њему потиснута свака истина, па чак и осећање за њу пригушено, а лаж се унедрила у све саставе ума. Шта треба радити у вези са таквим појавама? Не треба слушати и читати таква бунцања. Ако се ненамерно чују и прочитају, треба их избацити из главе. А уколико се не избацују тако лако, треба их подвргнути разматрању и све ће ишчезнути као дим.
 
СВ. НИКОЛАЈ СРПСКИ
ОМИЛИЈЕ


НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПРВА
Јеванђеље о Господу Сејачу
Луки 8, 5-15. Зач. 35.



Цео свет је једна дуга прича, састављена из безброј прича.

Као прича испричана тако је пролазан овај свет, и све што је у свету. Но духовно језгро, што се скрива у љускама свих прича, остаје трајно и не гине.

Они људи који овим причама хране само очи и уши, остају духом гладни. Јер дух се храни језгром тих прича, а они нису у стању да дођу до тог језгра.

Недухован, чулни човек, храни се зеленим лишћем многобројних прича, и остаје увек гладан и узнемираван глађу. Духован човек тражи језгро тих многобројних прича и хранећи се језгром бива сит и миром испуњен.

Приче су и све ствари што постоје, јер све оне као зелено лишће, или као љуске, обмотавају скривено језгро. Приче су и сви догађаји што се збивају, јер и они су само одело духовног садржаја, духовне језгре, духовне хране.

Постављен у овај свет човек је као потопљен у море мудрости Божје, исказане у причама. Но онај ко само очима гледа ову мудрост, не види ништа осим хаљине у коју је та мудрост одевена; гледа и види одећу природе, но дух и језгро природе не види; слуша и чује природу, но слуша и чује пусте гласове, а смисао не разуме. Нити се оком да видети језгро природе, нити са ухом да чути смисао њен. Дух проналази дух; смисленост гледа смисао; разум сусреће разум; љубав осећа љубав.

Заиста, свет је овај бедан и жалостан по својој хитрој пролазности, и ко се за њега ухвати као за нешто битно само по себи, мораће пасти и зајаукати од бола и стида. Но свет је овај богата ризница поуке у причама, и ко буде тако схватио свет и у том смислу користио се светом, неће ни пасти ни посрамити се.

И сам Господ Исус ради поуке људима често се служио причама из природе, то јест, стварима и догађајима из овога света. И често је узимао за поуку обичне ствари и обичне догађаје, да би показао каква се хранљива језгра и како се дубоки садржај скрива и у свима њима. У необичним и ретким догађајима и обични људи траже неки духовни значај, као у падању звезда, у земљотресима, у великим ратовима итд. А само необични људи траже и налазе духовни смисао и у обичним, најчешћим, свакидашњим догађајима. Најнеобичнији међу свима необичним који су по овој земљи икада ходили, Господ Исус, као навлаш је узимао најобичније ствари из овога живота да би открио људима тајну вечнога живота. Гле, шта има обичниjе од соли, од квасца, од дрвета горушична, од сунца, од врабаца, од траве и кринова пољских, од пшенице и кукоља, од камена и песка? Нико од оних који посведневно гледају ове предмете само очима не би ни помислио, да у њима потражи скривене тајне царства Божјега. А Христос је застао баш код ових предмета и обратио пажњу људи на њих откривши неизмерне небеске тајне, скривене под спољашњим изгледом њиховим. Исто тако су прости и обични догађаји, којима се Господ служио да представи и објасни цео духовни живот човеков, или целу историју људског пада и спасења, или крај света и Страшни Суд, или милост Божју према грешницима. Вековима су људи гледали обичне догађаје сличне онима, какви су описани у причама о сејачу и семену, о пшеници и кукољу, о талантима, о блудном сину, о неправедним виноградарима, но нико ни сањао није, да се под лишћем тих догађаја скрива таква хранљива језгра за дух човечји, док Господ није те приче сам испричао, њихово значење протумачио и њихово језгро показао.

Данашње јеванђеље излаже познату Христову причу о сејачу, која по свом спољашњем виду излаже један врло обичан догађај, али која у својој унутарњој језгри скрива самога Господа Исуса, и људске душе, и јеванђелску науку, и узрок пропасти и пут спасења људских душа - све у један мах.

Изиђе сејач да сеје семе своје. Колико прост толико и свечан почетак! То јест: дође време сејању, мразеви и снегови су приготовили земљу, орачи су узорали, пролеће је наступило, и - сејач изиђе да сеје. Изиђе сејач из дома свога, на њиву своју, да сеје семе своје - не туђе но своје. То је спољашња простота; а ово је унутрашња дубина: сејач је Христос, семе је јеванђелска животворна наука. Човечји род је растресен и приуготовљен хиљадугодишњим мукама и страдањима, лутањима и вапајима, да прими божанско семе животворне науке; пророци су разорали њиву душа људских, и Христос је заблистао као пролеће после дуготрајне и ледене зиме, и као сејач изишао да сеје. Пророци су орачи, и Он је сејач. Ако су пророци посејали овде онде неко семе, то није било њихово семе него од Бога позајмљено. А Христос је изишао да сеје Своје семе. Лажни учитељи пре Христа узимали су од ђавола семе, и сејали га по свету као своје. А Христос не позајима ни од кога него у истини сеје Своје семе. Изиђе сејач - но одакле изиђе и камо? Изиђе Син Божји из вечног крила Оца Свога, но ипак се не одвоји од тога крила. Изиђе у тело човечје, да као човек послужи људима. Изиђе као светлост што излази од сунца, но ипак се не одваја од сунца. Изиђе као дрво из корена свога не одвајајући се од корена свога. Душе су људске њива Његова; и Он изиђе на Своју њиву. Свет кроза Њ поста, а Он дође у свет - на Своју њиву, дакле, изиђе. Душе људске кроза Њ посташе, и Он к Својима дође - на Своју њиву, дакле, изиђе. И тако: из Свога боравишта изиђе, на Своју њиву дође, да Своје семе сеје. То је прави Сејач, окружен миром са свих страна због неоспорне својине своје и чистоте и правде путева својих. А не као слуге које из туђега дома излазе и на туђу њиву долазе и туђе семе сеју, па се понекад у злоћи својој забораве, те туђе присвоје и назову својим, због чега их окружава немир и страх.

И кад сејаше, једно (семе) паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. И друго паде у трње, и узрасте трње, и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе род сто пута онолико. Говорећи ово повика: ко има уши да чује, нека чује. Ове последње речи показују, да прича има скривен смисао. Јер сви људи имају уши и могу лако чути глас и речи ове приче, но сви немају слух духовни, да би чули дух који дише у овој причи. Зато Господ вели: ко има уши да чује, нека чује.

Цела ова прича јасна је и истинита је чак и када се у њој види само опис једног обичног догађаја. Сваки тежак могао би потврдити из свог сопственог искуства, да све ово овако заиста бива са посејаним семеном на њиви. И сваки ће вам моћи испричати своје трудове и муке око њиве: да би спречио путеве преко ње, да би повадио камење из ње, и да би трње искрчио и спалио, те тако сву њиву учинио само добром земљом. Но ова прича није ни испричана због онога што свак из ње зна него због скривеног смисла што нико из ње раније није знао. Она је испричана због дубоке, трајне и духовне истине која се крије у њој.

Њива представља душе људске; разнолики делови њиве означавају разнолике душе људске. Једне су душе као земљиште око пута; друге су као каменито земљиште њиве; треће су као трњак на њиви; а четврте као добра земља, удаљена од пута, и чиста од камења и трња. Но зашто сејач не баца семе само по доброј земљи, него и по путу, и по камењаку, и по трњаку? Зато што је јеванђелска благовест јавна а не тајна; не тајна и не ограничена само на један број људи, какве су биле многе тамне и мађионичарске самозване науке код Грка и Египћана, које су имале за циљ више владање једног човека или једне групе људи над осталим људима него спасења душа људских. Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте с кровова (Мат. 10, 27). Тако је заповедио Господ Својим ученицима - Главни Сејач осталим сејачима. Даље, и зато што Бог жели спасење свима људским душама, јер Он хоће да се сви људи спасу (I. Тим. 2, 4) и неће да ко погине (II. Петр. 3, 9). Да је Господ сејао своју божанску науку само међу добрим људима, онда би зли имали изговор и рекли би, да они нису ни чули за Јеванђеље. И тако би своју пропаст приписивали Богу а не својој грешности. Но, пак неће пропасти Божјом кривицом, јер Бог је праведан, и никаква се кривица не може ни приближити светлости правде Његове.

То што три дела семена пропада није кривица ни до сејача нити до семена него до саме земље. Нити ће бити крив Христос ни Његова света наука што ће многи људи пропасти, него сами ти људи. Јер они неће уложити труда и љубави да примљено семе одгаје; да га одбране од корова; да га удубе у плодородну дубину душе своје и да га сачувају до доношења плода и до жетве. Но макар и три дела њиве да остане бесплодно Бог ће имати обилату жетву Своје речи. Као што је и рекао кроз пророка: реч моја кад изиђе из мојих уста неће се вратити к мени празна, него ће учинити шта ми је драго, и срећно ће свршити на шта је пошљем (Ис. 55, 11). Што се неки људи неће користити Христовом речју, то не значи, да је та реч узалуд посејана. У Бога је све могуће: Он може учинити, да зато буде Његова жетва на доброј земљи обилатија. У најгорем случају реч Његова вратиће се Њему, ако не друкчије а оно као талант закопани од злог слуге, или као мир донешен једној кући и од те куће непримљен. Као што је рекао Господ апостолима, да назову мир свакој кући у коју улазе. И ако буде кућа достојна, доћи ће мир ваш на њу; а ако ли не буде достојна, мир ће се ваш к вама вратит (Мат. 10, 12-13).
 
Но боље, послушајмо самога Господа како Он открива унутрашњи смисао ове приче. Јер ово је једна од ретких прича у Јеванђељу коју је сам Христос протумачио. А протумачио је зато што су га сами апостоли о томе питали:

А ученици Његови питаху га говорећи: шта значи прича ова? А он рече: вама је дано да знате тајне царства Божјега; а осталима у причама, да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. Ученицима је изгледала ова прича баш због своје простоте тешко разумљива и на духовни живот мучно применљива. Према јеванђелисту Матеју ученици су прво поставили питање: зашто им говориш у причама? Јеванђелист Лука то питање пропушта и наводи оно друго питање: шта значи прича ова! Христос им одговара на оба питања. Прво, Он прави разлику између својих ученика као слушалаца и осталих слушалаца. Мада су ученици били прости људи, благодат је Божја била с њима; и мада они у то време још нису били савршени, ипак је њихов духовни вид био довољно отворен да познају тајне царства Божјега. Њима се могло понекад говорити и управо, без прича; но другима се није могло говорити без прича. А да се и апостолима није могло увек говорити без прича, види се из Христовог последњег говора њима: ово вам говорих у причама, али ће доћи време кад вам више нећу говорити у причама (Јов. 16, 25). А зашто народу говори у причама? Да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. То јест: кад би им говорио управо, и без прича, они би гледали телесним очима и не би видели ништа, и слушали би телесним ушима и не би разумели ништа. Јер духовне ствари се не виде телесним очима, нити се чују телесним ушима. А да ове речи имају тај смисао, јасно је из нешто друкчије изречене те исте реченице код јеванђелиста Матеја - јер гледајући не виде, и слушајући не чују нити разумеју. То јест: кад им Господ говори духовне истине наге, без одела прича и сравњења са стварима и догађајима из овога чулнога света, они не виде те истине, они их не чују нити разумеју. Све духовне истине су из онога света - из света духовнога, небеснога - и само се духовним видом и слухом и разумом могу запазити и појмити. Но те духовне истине су изложене у овоме свету под оделом ствари и догађаја. Код многих људи изгубљен је вид и слух и разум за духовне истине. Многи гледају само одело, и слушају само спољашњи глас, и разумеју само спољашња својства и облике и природу ствари и догађаја. То је телесни вид, телесни слух, и телесни разум. Господ Исус је познао слепило људи, и зато као премудри Учитељ руководи људе од телесних предмета ка духовним, и од физичких чињеница ка духовним. Зато им говори у причама, то јест у оном облику који је једино доступан њиховом виду, и слуху, и разуму.

Одговоривши тако на прво питање Господ прелази на друго:

А прича ова значи: семе је реч Божја. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво, и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу. Народу је рекао Господ: погази се, и птице небеске позобаше га, а ученицима вели: долази ђаво и узима реч из срца. Оно значи ово; и ово је објашњење онога. Као што семе украј пута путници газе и птице зобају, тако ђаво гази и зоба усев Божји, реч Божју у срцу човечјем. Зато мудар домаћин заграђује њиву и одбија пут од њиве; и зато мудар човек заграђује пут кроз срце своје, да зли дух не ходи њиме и не гази не сатире све оно што је од Бога у срцу човечјем посејано. Кад ми направимо пут кроз срце своје, онда тим путем пролази тамо амо светина од људи и демона. Божанско се семе тада тре и упропашћује, а светина буд гази божанско семе буд још сеје своје семе зла. Такво разграђено и за свакога отворено срце личи на жену прељубну која изневерава свога мужа, и од себе прави смрадно сметлиште и бесплодни друм; на који најрадије слећу грабљиве тичурине небеске, то јест демони. Никаква људска душа није милија њима од оне која је од себе направила отворен друм. На камену и у трњу семе бар поникне, но на друму она не може ни да никне од путника и мимопролазника, него га одмах табани сатру и ђаволи разнесу. Божанско семе успева и доноси плода само у девичанској души, која није отворен друм него заграђена и забрањена њива. Ако би требало причу причом објашњавати, онда би се прича о семену на путу најбоље објаснила причом о блудници.

Зашто ђаво узима божанску реч из срца људи? То Господ објашњава речима: да не верују и да се не спасу. Из овога је јасно, да је вера у реч Божју основ нашега спасења. Онај ко не држи реч Божју у срцу дуго и дуго - искључиво само реч Божју - не може му се срце загрејати вером, те следствено: не може му се ни душа спасти. Док се још срце није загрејало од речи Божје, ђаво жури да покраде и однесе реч Божју из срца. Благо оном ко чува реч Божју у срцу као највеће благо, не пуштајући ни људе ни демоне да тај свети усев газе и разносе.

А које је на камену то су они који кад чују с радошћу примају реч; и ови корена немају који за неко време верују, а кад дође време кушања отпадају. Најпре с радошћу примају, па за неко време верују, и најзад из страха отпадају. Као роб који је много година провео у тамници кад види да му је неко отворио врата и викнуо: излази, слободан си! Он се најпре обрадује и почне се спремати да изађе; но кад помисли да се мора привикавати новом начину живота и пословима, он се уплаши од тог новог, неизвесног, и радије се поново повлачи у таму затварајући сам тамничка врата пред собом.

Сувише је земљано сунце у страшљиваца, и од земљаности окамењено. Реч Божја расте најуспешније при спољашњим бурама и ветровима, као борје у планини. Но страшљивац, који је с радошћу примио реч Божју, уплаши се од буре и ветрова, и напушта реч Божју, одбацује је, и прилепљује се поново својој земљаности. Земља даје брзе плодове, а на плод од речи Божје треба чекати. При том страшљивца разједа сумња: ако пустим ове плодове земаљске које имам у рукама, ко зна да ли ћу дочекати да окусим плодове које ми реч Божја обећава? И тако страшљивац посумња у Бога а поверује у земљу; посумња у истину а поверује у лаж. И вера не ухвативши корена у његовом каменом срцу ишчезава, и реч Божја посејана по камену враћа се своме Сејачу.

Оваквих страшљиваца и данас је много међу нама. По врху њиховог срца зазелени се вера у Бога. Но земља је врло плитка, а испод ње је тврд камен. Кад им обасја велико сунце Божје истине, према чијој светлости они виде, да реч Божја тражи дубине, и да пушта своје жиле до самога дна срца, и до дна душе и до дна ума, они се онда уплаше. Они су још и вољни били пустити Бога у предсобље своје, задржавајући све остале одаје за себе. Но кад су видели колико је сунце Бог, и како у Његовој близини не може остати ниједна одаја у тами, њих је спопао страх. Па још кад таквоме човеку буде до невоље или га потерају ради речи (Божје) - то су буре и ветрови - одмах удари натраг. Колебљивост у вери је служење једном господару и обећавање службе другом. Колебљиви служе уствари ђаволу а обећавају своју службу Богу. Но како ће Бог веровати њиховом обећању кад они нису поверовали Његовом обећању, садржаном у речи Његовој?
 
А које у трње падне то су они који слушају, и отишавши - од бриге и богатства и сласти овога живота загуше се, и плод не сазрева. Бриге су трње, љубав према богатству трње, сласти земаљске трње. Кад у такво трње западне реч Божја, никне. Но не порасте нити стигне до зрела плода, јер бива трњем угушена. Божја реч не може да успева ни у каквој сенци. Она успева само на њиви, на којој је она највећи усев, те баца сенку на све остало. Под бригама се овде разумеју бриге за телесни живот; под богатством - богаћење спољашње; под сластима - сласти светске, телесне, пролазне и трулежне. То је коров, у коме пречиста и нежна биљка Божја не расте. Апостол Петар говори: све своје бриге баците на њ, јер се он брине за вас (I Петр. 5, 7). Једну једину бригу налаже нам Христос Господ - бригу за душу, за спасење душе. Но то је највећа брига, која кад се збрине све остало је збринуто само собом. Све остале мале бриге угуше семе ове највеће бриге, и без ове остану и оне незбринуте, ма човек с њима живео хиљаду година на земљи. Право богатство је дар Божји а не отмица од људи или природе. Ко се узда у богатство своје, пропашће (Приче, 11, 28). Тај ће као огорчени незадовољеник умрети, и као просјак, без игде ичега, изаћи пред Суд Божји. А сласти? Нису ли и оне коров и трње што угушује реч Божју? И да ли су земаљске сласти у истини онакве какве их замишљају они који за њима чезну? Ево, чујмо једнога који се сав купао у сластима земаљским, чујмо цара Соломона шта исповеда о себи: и што год жељаху очи моје не брањах им нити ускраћивах срцу своме каквога весеља, него се срце моје весељаше - а кад погледах, гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем (Проповед. 2, 10-11). А ево шта вели отац Соломонов, мудрији од Соломона: наредбе су Господње праведне, веселе срце (Пс. 19, 8), присвојих откровења твоја за вавек, јер су радост срцу моме (119, 111); радујем се речи твојој као онај који задобије велик плен (119, 162). Права сласт, дакле, и богатство, и радост, и весеље јесте у речи Божјој. Све богатство овога света, и сласт, и радост јесу само лисната прича према богатству, сласти и радости у духовном свету, у царству Божјем.

А које је на доброј земљи то су они који реч слушају, и у добром и чистом срцу држе, и род доносе у трпљењу. Ово рекавши повика (Исус): Ко има уши да чује нека чује. Добра земља то су добре душе, душе жедне истине и гладне љубави. Као жедан јелен што јури и тражи воде, тако и ове добре душе јуре по сувој пустињи овога света и траже да загасе своју жеђ и глад истином вечном и љубављу непролазном. И кад на такве душе падне роса и мана небесна са Христових уста, оне се купају у радости, и расту високо до небеса, и доносе неизмерни род. Кроз те душе само један пут води, и њим само Христос ходи; за све остале путнике и пролазнике тај је пут затворен. У тим душама нема камењака ни трњака, но само чиста, плодородна и мека земља, на којој само један усев расте, онај што га Христос Господ сеје. Каже се: и држе је у добром и чистом срцу. Не држе добри људи реч Христову записану на хартији, јер хартија је ван човека, и може се изгубити, нит је држе само у памети јер памет је на искрају човека, те се може заборавити. Него је држе у средини самих себе, у срцу своме, у срцу доброме и чистоме, где нити се губи нити заборавља, но као квасац буја, и као пшеница род доноси, и као лоза винова весели човека, и као уље маслиново помазује цео живот човеков, те се светли као сунце.

- - - - - - - - - -

Колико рода доноси реч Христова на доброј земљи? Један по сто, један по шест, а један по тридесет. Ово је Господ рекао по бескрајној милости Својој и снисхођењу према људима. Он не тражи од свију људи подједнако, него од некога више, од некога мање, да би се само што више душа спасло и царство небесно наследило. Јеванђелист Лука спомиње само стоструки род - род сто пута онолико - да покаже уопште величину рода на доброј земљи. А Матеј и Марко не говоре о величини рода уопште него о три различне количине рода које задовољавају Домаћина. Овим се исказује иста мисао као и причом о талантима. И слугу са десет таланата као и слугу са четири таланта Господ је ословио истим речима и наградио истом наградом: слуго, добри и верни - уђи у радост господара својега (Мат. 25, 21-23)! Јер и царство небеско има ступњева величине и власти, те и сва спасена створења нису на истом ступњу, мада су сва у неисказивом сјају и неизреченој радости. Ко има уши да чује нека чује! Овим речима завршио је Господ и тумачење приче, као што је претходно пред народом овим истим речима завршио саму причу. И то још повика. И двапут понавља исте речи, и оба пута, каже се: повика! Зашто то? Зато, да би пробудио унутрашњи слух оглувелих људи. Да би одјекнула животна мудрост Његова кроз столећа и столећа, и да би је чула сва поколења људска до свршетка времена. Зато поновљено повика и поновљено рече: Ко има уши да чује нека чује. Повика човекољубиви Пријатељ људи, једини Пријатељ оних, на које су навалиле црне тичурине небеске као на остављену стрвину; повика, да укаже на опасност; повика, да укаже један једини уски пут за спасавање из трулежног горења и димљења овога света, повика кротки и Благи Господ, јер се овде не ради ни о чем мањем него о спасењу живота људи, не о хаљини, и не о кући, и не о имању, него - о животу. Његова вика није од гнева на људе него вика нежне мајке која сагледа децу своју усред змија, па повиче! Деца се играју и не виде змије, а мајка види. И кад деца и сагледају змије, не знају којим путем да се спасу, а мајка зна. Зато мајка повиче к деци. Зато и Христос повика људима, с краја у крај историје: ко има уши да чује нека чује! Нека је слава и хвала живоме и животворноме Господу и Спасу нашем Исусу Христу, заједно са оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин
 
ПОНЕДЕЉАК ДВАДЕСЕТ ДРУГИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ


Кол. 255 (2:13-20)

Браћо, Бог вас који сте били мртви у гријесима и у необрезању тијела вашега, оживи са Христом, опростивши нам све гријехе; 14. Избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и бјеше против нас, и уклони је приковавши је на крст; 15. Разоружавши началства и власти, жигоса их јавно, побједивши на њему. 16. Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе, 17. Што је сјенка онога што ће доћи, а тијело је Христово. 18. Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу и служењем анђелима, упуштајући се у оно што није видјео, и узалуд надимајући се тјелесним умом својим, 19. А не држећи се главе из које је све тијело помоћу зглавака и свеза састављено да расте растом Божијим. 20. Ако, дакле, умријесте са Христом за стихије свијета, зашто се држите прописа као да живите у свијету?


Лк. 43 (9:18-22)

У вријеме оно, када се Исус једанпут мољаше Богу насамо, с њим бијаху ученици, и запита их говорећи: Шта говори народ ко сам ја? 19. А они одговарајући рекоше: Једни веле да си Јован Крститељ, а други да си Илија; други опет да је неки од древних пророка васкрсао. 20. А он им рече: А ви шта кажете ко сам ја? А Петар одговарајући рече: Христос Божији. 21. А он им запријети и заповједи да то никоме не казују, 22. Рекавши да Сину Човјечијему треба много пострадати, и да ће га старјешине и првосвештеници и књижевници одбацити, и да ће бити убијен, и трећега дана да ће устати.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Шта говори народ ко сам ја упитао је Господ. Одговарајући, апостоли су изнели мнења која су по народу кружила о Њему, и која су се сва изградила по тадашњем начину схватања: један је говорио да је Он Јован Крститељ, други - да је Илија, а трећи опет, да је неки од древних пророка који је васкрсао (Лк.9,18). Како, пак, данас говоре? Такође различито, сваки по свом обрасцу мишљења. Какав ће одговор дати материјалисти, безбожници и бездушници из рода мајмуна, кад код њих нема ни Бога ни душе? Спиритисти се, слично аријанцима, издвајају одговором који је анатемисан на Првом васељенском сабору. Деисти виде Бога сувише удаљеног од света и, будући у немогућности да у свој систем сместе тајне Оваплоћења, одговарају као евионити, и социнијани. Сличне одговоре наћи ћете и у руском друштву, будући да наведене три врсте људи постоје и множе се и код нас. Ипак, нека је слава Господу што код нас преовладава број оних који искрено верују и који се строго држе апостолског исповедања да је Господ Исус Христос оваплоћени јединородни Син Божији који је још у рају обећан прародитељима нашим као Спаситељ и Искупитељ рода људског. Која ће страна претегнути, једино Бог зна. Ми се молимо за очување светлости Христове код нас и за одгнање таме лажних учења. Ми смо склони злу. Због тога неће бити за чуђење ако лаж заузме прво место. Она већ и сада откривено иде по трговима града, док се раније опрезно чувала од погледа верујућих Хришћана.
 
УТОРАК ДВАДЕСЕТ ДРУГИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

Кол. 256 (2:20-3:3)

Браћо, ако умријесте са Христом за стихије свијета, зашто се држите прописа као да живите у свијету? 21. Не додирни, не окуси, не опипај! 22. По заповијестима и наукама људским; а то све пропада употребом. 23. Ово је само на изглед мудрост у самовољном служењу и понизности и мучењу тијела, а није од неког значаја за задовољење тијела. 1. Ако сте, дакле, васкрсли са Христом, тражите оно што је горе гдје Христос сједи с десне стране Бога. 2. Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи. 3. Јер умријесте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу.

Лк. 44 (9:23-27)

Рече Господ: Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. 24. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради, тај ће га сачувати. 25. Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а себе упропасти или себи науди? 26. Јер ко се постиди мене и мојих ријечи њега ће се Син Човјечији постидјети када дође у слави својој и Очевој и светих анђела. 27. А кажем вам заиста: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Царства Божијега.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Не стиди се да исповедаш Господа Исуса Христа оваплоћеним Сином Божијим, који нас је искупио својом крсном смрћу, а Васкрсењем и Вазнесењем својим нам открио улаз у Царство небеско. Уколико се постидиш и Он ће се постидети тебе када дође у слави својој и Очевој и светих анђела (Лк.9,26). Данас је у друштво ушла мода да се уопште не говори о Господу и о спасењу, док је раније само о томе било речи као о најважнијој ствари. Срце радо заволи реч о ономе чему је наклоњено. Значи ли то да је срце почело да буде мање наклоњено ка Господу? Судећи по речима, изгледа да је тако. Једни га уопште не знају, други су хладни према Њему, док они који имају топлину према Њему уопште не заводе реч. А и свештенство ћути. Дошло је до тога да је реч о Господу Спаситељу и о нашем главном делу - спасењу, искључена из круга тема које су прихваћене у друштву. "Шта,- рећи ћете,- зар треба само о томе говорити?" Зашто само о томе? О свему се може говорити са те тачке посматрања, тако да сваки разговор буде осењен духом Христовим. Тада ће и бити могуће погодити ко говори - Хришћани или незнабошци. Сада, пак, ви то не можете познати ни по речима, ни по списима. Погледајте све журнале: о чему све тамо не пишу? Међутим, нико није рад да поведе реч о хришћанском животу. Мудријашко време!
 
СРЕДА ДВАДЕСЕТ ДРУГА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ


Кол. 259 (3:17-4:1)

Браћо, све што год чините ријечју или дјелом, све чините у име Господа Исуса Христа, захваљујући Богу Оцу кроз Њега. 18. Жене, покоравајте се својим мужевима, као што доликује у Господу. 19. Мужеви, љубите жене ваше и не срдите се на њих. 20. Дјецо, слушајте родитеље своје у свему, јер је ово угодно Господу. 21. Оцеви, не раздражујте дјеце ваше, да не клону духом. 22. Робови, будите послушни у свему вашим господарима по тијелу, не радећи само притворно као да људима угађате, него у простоти срца, бојећи се Бога. 23. И све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима, 24. Знајући да ћете од Господа примити као награду насљедство, јер Господу Христу служите. 25. А који чини неправду, примиће што је скривио, и не гледа се ко је ко. 1. Господари, правду и једнакост указујте робовима, знајући да и ви имате Господа на небесима.


Лк. 47 (9:44-50)

Рече Господ Својим ученицима: Ставите ви у уши своје ове ријечи: Син Човјечији биће предан у руке људи. 45. А они не разумијеваху ову ријеч; јер бјеше сакривена од њих да је не схвате; и бојаху се да га запитају за ову ријеч. 46. А уђе помисао у њих ко би међу њима био већи. 47. А Исус знајући помисао срца њихова, узе дијете и постави га крај себе, 48. И рече им: Који прими ово дијете у име моје, мене прима; а који мене прими, прима Онога који је мене послао; јер који је најмањи међу свима вама, тај је велики. 49. А Јован одговарајући рече: Наставниче, видјесмо једнога гдје именом твојим изгони демоне, и забранисмо му, јер не иде с нама за тобом. 50. И рече му Исус: Не забрањујте, јер није против вас; а ко није против вас, с вама је.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Ко мене прима, прима Онога који је мене послао, рекао је Господ (Лк.9,48). Онај који га је послао јесте Бог. Према томе, ко исповеда Господа, исповеда Бога. Ко, пак, Њега не исповеда, ни Бога не исповеда. Рећи ћеш: "Ја исповедам Христа као великог, премудрог, свечовечанског учитеља". Не! Исповедај га онако како је Он сам о себи говорио. Он говори да су Он и Отац једно, да су Лица једне Божанске суштине, особена, али једночасна и сапрестолна. Онај ко га не исповеда на тај начин, ма како га иначе величао, једнак је ономе који га уопште не исповеда. А ко Њега не исповеда, не исповеда ни Оца, не исповеда ни Бога. Ма каквим се богопоштоваоцем показивао, ти не поштујеш Бога уколико не исповедаш Господа Исуса Христа за Сина Божијег јединородног, који се ради нас оваплотио и који нас је својом крсном смрћу спасао. Није свеједно каквог Бога исповедамо, нити је само исповедање довољно. Они који се поклањају сунцу и звездама или неким измишљеним предметима, не називају се богопоштоваоцима зато што поштују нешто што није Бог. Ни онај ко не исповеда Господа није богопоштовалац, будући да не исповеда Њега који је истинити Бог. Истинити Бог није без Сина, савечног и сабеспочетног. Стога, уколико не исповедаш Сина, не исповедаш ни Бога истинитог. Каква је вредност твог исповедања, једини Бог ће расудити. Нама је Бога открио истинити Бог, и изван овог Откривења није могуће имати истинитог Бога.
 
ЧЕТВРТАК ДВАДЕСЕТ ДРУГИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

Кол. 260 (4:2-9)

Браћо, у молитви будите истрајни; бдите у њој са захваљивањем, 3. Молећи се уједно и за нас, да нам Бог отвори врата ријечи, да казујемо тајну Христову, због које сам и свезан, 4. Да је објавим као што треба да говорим. 5. Мудро се владајте према онима који су изван, користећи вријеме. 6. Ријеч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како треба свакоме одговорити. 7. За мене казаће вам све Тихик, љубљени брат и вјерни служитељ и сарадник у Господу, 8. Којега послах к вама за то исто, да сазна како сте ви, и да утјеши срца ваша, 9. С Онисимом, вјерним и љубљеним братом, који је од вас. Они ће вам казати све како је овдје.


Лк. 48 (9:49-56)

У вријеме оно, приступи Исусу један од ученика Његових, и рече Му: Наставниче, видјесмо једнога гдје именом твојим изгони демоне, и забранисмо му, јер не иде с нама за тобом. 50. И рече му Исус: Не забрањујте, јер није против вас; а ко није против вас, с вама је. 51. И када се навршаваху дани његовог узлажења (на небо), он чврсто одлучи да иде у Јерусалим. 52. И посла гласнике пред собом; и они отидоше и дођоше у село самарјанско да припреме за њега. 53. И не примише га, зато што он иђаше у Јерусалим. 54. А кад видјеше ученици његови Јаков и Јован, рекоше: Господе, хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истријеби, као и Илија што учини? 55. А он окренувши се запријети им и рече: Не знате каквога сте ви духа. 56. Јер Син Човјечији не дође да погуби душе људске него да спасе. И отидоше у друго село.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Како се односити према онима који не верују, који не исповедају Господа? Исто онако како се Господ поставио према селу које га није примило. Показујући много жара, младалачка ревност је хтела да са неба на њих сиђе огањ. Међутим, Господ је задржавао: Не знате каквог сте ви духа... Господ Спаситељ није ништа урадио онима који га нису примили (иако прихватити Њега значи прихватити спасење). Обишавши их, Он је пошао у друго село (Лк.9,55-56). Њих је оставио себи самима. Тако и сада треба чинити. Пусти неверујуће да иду својим путем, а верујуће својим. Бог је Онај који ће све распоредити у своје време. За њих се треба молити и треба их жалити. Треба желети да и они познају истину и тражити прилику да им се помене о њој. Међутим, када гласно стану да нападају истину, треба им дати одговор са љубављу и поуком. И то је довољно.



Преподобни Јустин Ћелијски - Тумачење посланице Колошанима


4,2

"У молитви будите једнако", да бисте једнако, у сваком тренутку живота свог, могли бити хришћани. Јер што су плућа телу, то је молитва хришћанину. Њоме он живи, јер њоме дише и удише ваздух бесмртности, ваздух вечности. Ништа се еванђелско, ништа божанско, ништа вечно, не може доживети без молитве. Јер она низводи у душу небески, божански озон, који је освежава и оспособљава за божанске доживљаје. Нема еванђелске заповести, ни оне најмање, која се може како ваља остварити, ако јој молитва не притекне у помоћ. Друге еванђелске врлине, као милосрђе, љубав, трпљење, имају махом посла са људима и земљом, а молитва увек - са Богом и небом. Сва богочежњива и небочежњива, она свега човека устремљује к Богу и небу, и највише га уздигне, обожи, онебеси. Зато она и сачињава силу и крепост сваке еванђелске врлине. Без ње, ниједна од њих не успева у човеку, већ се свака суши, вене, и најзад увене. Није ли хришћанин молитвен, значи - у њему је замрло све еванђелско. Је ли ревностан у молитви, знак је да је духовно пробуђен и да у души његовој раде еванђелске врлине. Прави хришћанин је онај који је "једнако у молитви". Такви су Светитељи; и то без изузетка сви. За њих је молитва у буквалном смислу живот. Њоме њихова душа уистини дише. И свака њихова врлина. Јер се молитвом свака еванђелска врлина и стиче, и одржава, и усавршава. Немаш ли еванђелске љубави у срцу, - моли се искрено и истрајно, и Бог ће ти несумњиво дати љубав у срце. Немаш ли милосрђе, - чини то исто, и Свемилосрдни даће ти милосрђе у срце. Тако, једино тако можеш стећи све еванђелске врлине. А немаш ли молитве у срцу, шта онда? Онда - приморавај себе на молитву, и Једини Човекољубац даће ти због тога молитву и молитвено расположење. Малаксаваш ли на еванђелском путу, - то увек долази од недостатка молитвености, од недовољне ревности за молитву. Зато христоносни апостол наређује хришћанима односно молитве ово: "стражите у њој". Јер стражећи у молитви, хришћани се увек могу одбранити од свих видљивих и невидљивих непријатеља, који са свих страна наваљују на душу кроз разне саблазни и искушења. Молитва и јесте спасоносно стражење на мртвој стражи душе, да се непријатељи наше душе: греси, саблазни, нечисти дуси, не привуку души, и не увуку у душу. Нема сумње, молитва је највидовитији и најхрабрији стражар душе људске, коме увек стоји на расположењу помоћ Божја, као и помоћ Небеских Сила и свих Светитеља.



4,3-4

Зато што је молитва таква сила, она је увек неопходна свима, како несавршеним тако и савршеним хришћанима. Неопходна чак и свемоћном чудотворцу, апостолу Павлу, и то неопходна молитвена помоћ свих осталих хришћана, иако су несумњиво сви били мање савршени од њега. Ма од кога долазила, молитва је по себи сила, јер везује са Једино-Силним. Свемоћном апостолу потребна је молитвена помоћ браће по вери, да би са успехом проповедао "тајну Христову": Еванђеље спасења. За проповедање те свете и пресвете тајне увек је потребна света и пресвета сила Божја: "да је јавим као што ми треба говорити". Да, молитва је главни благовесник. Њоме су, на првом месту њоме, апостоли - апостоли, и хришћани - хришћани. Она је не само душа апостолства него и сваког еванђелског подвига. Она је душа и Мучеништва, и Исповедништва, и Испосништва, и уопште Светитељства. Она је душа и вере, и љубави, и наде, и кротости, и трпљења, и смерности, и доброте, и благости, и сваког уопште еванђелског расположења. Зато је она и тако неопходна за "тајну Христову" у свету - Цркву (ср. Кол. 1,26-29). Јер се сва тајна Христова уселила у Цркву Његову, и оваплотила, и тако продужила кроз људски род свој пут ка Страшноме суду.


4,5

"Мудро живите према онима који су напољу". А напољу су нехришћани. Хришћани мудро живе, ако живе по Еванђељу Господа Христа који је "мудрост Божја" (1. Кор. 1,24.30). Ван тога је "незнање безумних људи" (1. Петр. 2,15), незнабоштво, глупост, лудило. Што год није од Христа, те једине истинске и вечне мудрости, заиста је и глупост и лудило. Људи заглупљују и залуђују од страсти и греха. У својој суштини грех је главно лудило душе људске. Грехољубље је увек лудовање душе пред Богом. Једино христољубље испуњује душу божанском мудрошћу. Само живећи том мудрошћу, људи божански мудро искоришћују време живота, дато им од Бога; божански мудро - "искупљују време". Кроз грехе и страсти ми расипамо богодано време, предајемо га смрти и лудилу зла. А врвме живота нам је дато да њиме зарадимо бесмртност и божанску вечност. Оно треба да буде увод у вечност. То је његова права, божанска намена. Испуњујући га бесмртним и вечним, ми га искупљујемо, откупљујемо од свега смртног, пролазног, греховног, глупог, лудог. Једино живећи "мудро", тојест Христом, ми искупљујемо време; а на сваки други начин ми га злоупотребљујемо и упропашћујемо. Јер је и време створено Богом Логосом, и ради Бога Логоса (ср. Јн. 1,3; Кол. 1,16). Његова се логосност, и логичност, и састоји у томе да служи Богу Логосу - Господу Христу, да одводи и предаје Њему све што у себи има и носи. Време нам је дато да га претворимо у вечност живећи "мудро"; у Христу и Христом. Логосним бићем својим време је ушло у богочовечанско тело Христово, Цркву, и ту нашло своје вечно назначење и божанско остварење. Помоћу светих тајни и светих врлина у Цркви се време прерађује у вечност. Јер је Црква чудотворна божанска радиоиица у којој се временско претвара у вечно, и смртно у бесмртно, и пролазно у непролазно.


4,6

"Реч ваша нека бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како вам свакоме треба одговарати". А реч ваша биће "свагда у благодати", ако "мудро живите, искупљујући време", јер ће се испунити еванђелском садржином и светом божанском силом. Онда ће реч ваша бити "не у мудрости људској него у сили Божјој" (1. Кор. 2,5), сва испуњена Христом: Речју Божјом, Мудрошћу Божјом, Силом Божјом (ср. 1. Кор. 1,24). Јер Бог Логос, Бог Реч је логос, и логика, и божански смисао, и божанска сила, не само људског бића него и људске речи. Њиме се наша људска реч преображава у божански садржајну и божански трајну, и тако налази своју бесмртност и вечност. Њиме, само Њиме. Јер само у Њему и Њиме ваша реч може свагда бити "у благодати", зато што "благодат постаде од Исуса Христа" (Јн. 1,17). А то значи: наша људска реч постаде осмишљена, и логосна, и бесмртна, и вечна - од Исуса Христа. Његова божанска сила и јесте та духовна со која не да да реч наша трули, усмрди се и пропада. Зачињена том божанском сољу, реч људска постаје непролазна и премудра и силна. И тако, једино тако хришћани су у стању знати "како треба свакоме одговарати".
 
Петак двадесет други по Педесетници

Свето Писмо - данашње читање

Кол. 261 (4:10-18)

Браћо, поздравља вас Аристарх, који је сужањ са мном, и Марко, нећак Варнавин, за којега примисте заповјести, ако дође к вама, примите га, 11. И Исус, прозвани Јуст, који су из обрезања: они су једини моји сарадници за Царство Божије који ми бише утјеха. 12. Поздравља вас Епафрас, који је од вас, слуга Исуса Христа; он се једнако труди за вас у молитвама да будете савршени и испуњени сваком вољом Божијом. 13. Јер ја свједочим за њега да има велику ревност за вас и за оне који су у Лаодикији и за оне у Јерапољу. 14. Поздравља вас Лука, љекар љубљени, и Димас. 15. Поздравите браћу у Лаодикији, и Нимфана и домаћу цркву његову. 16. И када се ова посланица прочита код вас, настојте да се прочита и у Лаодикијској Цркви, а ону из Лаодикије да и ви прочитате. 17. И кажите Архипу: гледај службу коју си примио у Господу, да је испуњаваш. 18. Поздрав мојом руком, Павловом. Опомињите се мојих окова. Благодат са вама! Амин.


Лк. 50 (10:1-15)

У вријеме оно, изабра Господ и друге, Седамдесеторицу ученика Својих, и посла их два по два пред лицем својим у сваки град и мјесто куда намјераваше сам ићи. 2. И рече им: Жетве је много, а посленика мало: зато се молите господару жетве да изведе посленике на жетву своју. 3. Идите; ево ја вас шаљем као јагањце међу вукове. 4. Не носите кесу ни торбу ни обућу, и никога не поздрављајте на путу. 5. У коју год кућу уђете најприје кажите: Мир дому овоме! 6. И ако буде ондје син мира, остаће на њему мир ваш; ако ли не буде, вратиће се вама. 7. А у тој кући будите, и једите и пијте што у њих има, јер је посленик достојан плате своје; не прелазите из куће у кућу. 8. И у који год град уђете и приме вас, једите што вам се изнесе, 9. И исцјељујте болеснике који су у њему, и говорите им; Приближило вам се Царство Божије. 10. И у који год град уђете и не приме вас, изишавши на тргове његове, реците: 11. И прах што нам је прионуо од града вашега за ноге наше отресамо вам. Али ово знајте да вам се приближило Царство Божије! 12. Кажем вам да ће Содому бити лакше у Дан онај неголи граду томе. 13. Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса што су била у вама, давно би се, сједећи у костријети и пепелу, покајали. 14. Али Тиру и Сидону биће лакше на Суду него вама. 15. И ти, Капернауме, који си се до неба подигао, до ада ћеш се сурвати.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Да ли ће се онима који не примају Господа и на оном свету снисходити, као што им се снисходило овде на земљи? Не, неће. Шаљући седамдесеторицу на проповед, Господ је заповедио да на раскрсницама [места] где их не приме говоре: И прах што нам је прионуо од града вашег за ноге наше, отресамо вам. Али ово знајте да вам се приближило Царство Божије (Лк.10,11). Другим речима: "Ништа нам ваше није потребно. Ми вам не проповедамо из користољубља, већ ради објављивања мира и Царства Божијег. Нећете да прихватите благо? Како хоћете! Ми идемо даље". Тако је заповеђено за садашње време. А шта за будуће? Содому ћe бити лакше у дан онај неголи граду томе (Лк.10,12)! Ради се, дакле, о томе да они који не верују, немају ради чега да се надају снисхођењу Господњем. Док су овде на земљи, остављено им је на вољу. Међутим, кад дође смрт, сва ће се грозота "гнева" Божијег обрушити на њих. Велика је несрећа наћи се међу неверницима! Ни на земљи им није пријатно, будући да без Бога и Господа Исуса Христа, Спаситеља и Искупитеља, све изгледа мрачно и неутешно. А тамо? Њихово стање се ни речју не може описати, нити се уобразиљом може замислити. Утешније би било уништење, али ни оно неће бити омогућено.
 
Преподобни Јустин Ћелијски - Тумачење посланице Колошанима

4,7-11

Свети апосгол и живи и ради за једно: за царство Божје. Откако је познао Господа Христа, он је сав у томе. Сам Господ Христос, Богочовек, и све што је Његово, сачињава царство Божје (ср. Мт. 4,17; 3,2; Мк. 1,14-15). А ван Њега? - Царство греха, смрти, ђавола. Царство Божје и царство ђавоље. Сав рад светог апостола и његових светих сарадника има за циљ: разорити државу ђавола, царство ђавоље, и вадворити царство Божје. За сваког свог сарадника свети апостол има много свете, бесмртне љубави: један је "љубљени брат", други -"верни слуга", или "верни брат", или "другар у Господу", а сви су "помагачи за царство Божије", и неустрашиви ратници за душу људску на свима бојиштима против видљивих и невидљивих непријатеља спасења људског.

Свети апостол назива Онисима љубљеним и верним братом, вели свети Златоуст, назива братом роба, - и с правом, јер он и себе назива робом, слугом верних. Стога, одбацимо сви гордост, угушимо у себи надменост. Павле, који вреди више него васељена и хиљаде небеса, назива себе робом, а ти високо мислиш о себи? Он који је све водио и носио како је хтео; он који је имао прво место - τὰ πρωτεῖα - у Царству небеском; он који је овенчан; он који је узишао у треће небо; он - робове назива браћом и саробовима. Где је безумна гордост? где надувеност.[1]


4,12-13

Епафрас, земљак Колошана, издваја се ревновањем за њих. Он је изабрао најсигурнији пут који их води еванђелском савршенству: "једнако се труди за вас у молитвама, да будете савршени". Какав труд и какав циљ! У таквом труду се може истрајати, и такав циљ може постићи једино непрекидним молитвеним расположењем, непрекидном молитвом. Растеш у Господу, усавршаваш се, пењеш се ка небу, и ево си већ на небу, - а ко зна колико за то дугујеш пријатељима који се моле за тебе; а колико тек Светитељима који се несумњиво моле за твоје савршенство! Нарочито они које често призиваш у својим молитвама и духовним потребама. Око тебе је много несавршених хришћана? Буди њихов Епафрас, и ако Господ хоће многи ће од њих кренути напред, и успешно се усавршавати, а ти то нећеш знати, можда, све до дана Страшнога суда. А у Цркви је тако природно епафрасовско молитвено заузимање за духовно усавршавање сабраће. Свеци Божји само то и раде што се моле и заузимају за све нас, за наше спасење, за наше савршенство.

"Он се једнако труди да будете ... испуњени сваком вољом Божјом". А воља Божја, ено је сва у Господу Христу и Његовом светом Еванђељу (ср. Еф. 1,9). Што он хоће, то Бог хоће од тебе. Испуњуј све то, и испунићеш се сваком вољом Божјом. Немој имати воље своје, јер никад ниси сигуран шта је у њој од греха и шта није. Решавај све по Еванђељу, јер је у њему све - безгрешна и свесвета воља Божја. То је подвиг и напор, али спасоносан подвиг и напор, јер је у томе савршенство. Са тог разлога се свети Епафрас "једнако труди у молитвама" за своје земљаке да их свемилостиви Господ помогне у томе.


4,14

Колико сви они брину за све и свакога! Ето, и богомудри Лука, "лекар љубљени", и Димас, поздрављају их светим поздравом. А поздрав сигурно пун молитвене жеље за напредак браће у еванђелском животу: да се исцеле од свих духовних недуга, и да смело и одлучно иду путем свога савршенства, свога спасења, свога обожења.


4,15

"Домаћа црква"? - Породица. Да, то црква у маломе. У Великој Цркви мала црква. Али и у њој сав живот као и у Великој: иста Истина, иста Љубав, исте светиње, исте тајне, исте врлине, исте силе, исти закони, исто Еванђеље. И у њој, као и у Великој, све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. И у њој чудесни Господ је све и сва, и у свему се одражава "велика тајна" (ср. Еф. 5,21-33).


4,16-17

Христоносац брине свету бригу за све подједнако. Јер је свима хришћанима потребно знати сву истину спасења. Не само знати, него и непрестано доживљавати. Ту је све од Господа ради човека. А све човеково треба да буде "у Господу" и ради Господа: сав живот његов - непрекидна служба Господу. И на тај начин - најсветија служба себи: своме спасењу, својој божанској бесмртности и божанској вечности.


4,18

Када вам је служба Господу тешка, - сетите се мојих окова. Да ли је тежа од њих? Када сте радосни, када сте тужни, када сте у ма каквом расположењу, - "опомињите се мојих окова", за кога су и рашта су. И умногостручите своју молитву за мене и за себе.

Нека нам страдања за Христа не буду тешка, благовести свети Златоуст, зато се сећајмо окова Павлових. Нека нам то сећање буде на охрабрење. Например, ти саветујеш некоме да Христа ради удељује сиромасима; потсети га на Павлове окове, и реци му: како смо ја и ти бедни, апостол је Христа ради предао тело своје на окове, а ти нећеш ни храну да уделиш. Или, погордио си се због својих великих дела? Сети се Павлових окова, сети се да ништа слично претрпео ниси, - и престаћеш се превазносити. Пожелео си нешто што припада твоме ближњем? Опомени се Павлових окова, и ти ћеш увидети како је бесмислена твоја жеља: на муци ближњега зидаш своје задовољство. Или, теби се силно хоће уживање? Молим те, приведи себи на ум Павлову тамницу; ти си ученик његов, ти си саратник његов. Има ли ту памети: твој саратник је у оковима, а ти се предајеш уживањима? Или, снашле те невоље, и ти сматраш себе остављеним? Послушај речи Павлове, па ћеш увидети да бити у невољама не значи бити остављен. Желиш да носиш свилене хаљине? Сети се окова Павлових, и свилене хаљине постаће ти одвратније од прљавих дроња. Желиш да ставиш на себе златне украсе? Опомени се окова Павлових, и тада ће ти постати јасно да све то нема веће вредности од похабаног ужета. Желиш да дотераш своју косу и да изгледаш лепотица? Помисли како је жалосно изгледао Павле у тамници, и загрејаћеш се љубављу према тој његовот лепоти, а ову ћеш сматрати као крајње ругобну, и дубоко ћеш уздисати жудећи за павловским оковима. Хоћеш да намажеш лице своје белилом, руменилом, и сличним стварима? Помисли на Павлове сузе: три године, дан и ноћ, он није престајао ронити сузе? Ето, боље тим украсом украси образе своје; од тих суза они ће блистати. Ја не тражим да ти плачеш за друге, - истина, ја и то желим, али то превазилази твоје моћи -, него те молим, плачи бар за грехе своје. Ти си се веома развеселила, разасмејала? Опомени се Павлових ридања, и уздахни; те ће те сузе учинити несравњено лепшом. Угледала си гозбаше и играче? Сети се Павлових суза: који је извор излио из себе толико воде колико његове очи - суза? (ср. Д. А. 20,31). Који би извор ти хтео сравнити с тим сузама? Онај што је био у рају и натапао сву земљу? Али, међу њима нема никаквог поређења, јер је овај извор суза напајао душе, не земљу. Када би нам неко показао Павла где плаче и уздише, зар не би било далеко пријатније гледати њега таквог неголи хиљаде људи, украшених блиставим крунама? ... Ја бих оставио све, само да гледам Павла у сузама: јер би из његових очију сијала духовна лепота. Та духовна лепота умирује; ко гледа у те очи, чини лепшима очи душе своје, смањује потребе тела, испуњује себе философијом и великом саосетљивошћу, самилошћу - συμπαθείας πολλῆς, и може омекшати чак и камено срце. Тим сузама се напаја Црква; тим сузама се душе одгајају. Макар био пожар, онај осећајни или телесни, ове сузе га могу угасити. Ове сузе угашују и распаљене стреле нечастивога. Те сузе је величао Христос као блажене, када је говорио: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5,4); блажени кој и плачу сад, јер ће се насмејати (Лк. 6,21). - Нема ништа слађе од тих суза. Њих треба свим срцем желети.[2]

"Благодат са свима вама": благодат, без које еванђелска истина није спасоносна, ни еванђелска правда није спасоносна, ни еванђелска вера није спасоносна, ни еванђелска љубав, ни нада, ни молитва, ни пост, ни кротост, ни смиреност, ни трпљење, ни крштење, ни покајање, ни причешће - нису спасоносни, нису, нису, нису! Без ње, ни сам Господ - није Спаситељ, нити је спасење - спасење, нити Црква - Црква.

"Амин!" Амин! Амин!
 
СУБОТА ДВАДЕСЕТ ДРУГА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ


2. Кор. 178 (5:1-10)

Браћо, знамо, ако се наша земаљска кућа, тјелесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вјечну на небесима. 2. Јер за тим и уздишемо желећи да се обучемо у свој небески стан, 3. Тако да се и обучени, не нађемо наги. 4. Јер будући у овоме шатору, уздишемо оптерећени зато што нећемо да се свучемо, него да се још обучемо, да би живот прогутао оно што је смртно. 5. А онај који нас је баш за ово и саздао, јесте Бог, који нам је и дао залог Духа. 6. Стога се свагда уздамо и знамо да док боравимо у тијелу, удаљени смо од Господа; 7. Јер вјером ходимо а не гледањем; 8. И постајемо смјели и више волимо отићи из тијела и настанити се код Господа. 9. Зато се и радо трудимо, било да боравимо овдје, било да одлазимо, да будемо Њему угодни. 10. Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом.


1. Сол. 270 (4:13-17)

Браћо, нећемо да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. 14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. 15. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. 16. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; 17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.


Лк. 29 (7:2-10)

У вријеме оно, уђе Исус у Капернаум. 2. У капетана пак једнога бијаше слуга болестан на умору који му бјеше мио. 3. А кад чу за Исуса, посла му старјешине јудејске молећи га да дође и спасе му слугу. 4. А они дошавши Исусу мољаху га усрдно, говорећи: Достојан је да му то учиниш, 5. Јер љуби народ наш, и сагради нам синагогу. 6. А Исус иђаше с њима. И кад већ бијаше недалеко од куће, посла капетан њему пријатеље говорећи му: Господе, не труди се, јер нисам достојан да под кров мој уђеш; 7. Зато и не сматрах себе достојним да ти дођем; него само реци ријеч, и оздравиће слуга мој. 8. Јер и ја сам човјек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: Иди, и иде; и другоме: Дођи, и дође; и слуги својему: Учини то, и учини. 9. А кад то чу Исус, задиви му се, и окренувши се народу који иђаше за њим рече: Кажем вам: ни у Израиљу толику вјеру не нађох. 10. И када се послани вратише, нађоше болеснога слугу здрава.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Каква је само светла личност капетан! Како је он дошао до вере којом је превазишао све Израиљце, који су васпитани на Откривењу, пророштвима и чудесима (Лк.7,2-10)? Јеванђеље не каже како, већ само описује његову веру и наводи Господњу похвалу. Пут вере је тајни, сакривени пут. Ко себи самоме може да објасни како се у срцу слажу убеђења вере? Боље од свих објашњава свети апостол, називајући веру даром Божијим. Вера заиста јесте Божији дар. Међутим, неверујући нису без одговорности за своје неверовање. Ако нису без одговорности, значи да су сами криви што им се тај дар не даје. Нема пријемника за њега, па се и не даје. Он нема чиме да се прими. У таквом случају давати било би исто што и трошити у празно. Није лако одредити како душа постаје способна да прими дар вере. Код капетана је видно крајње смирење, без обзира што је био човек на власти, са врлинама и разуман. Зар није, уопште узев, смирење врлина која привлачи велику милост пружања вере? Томе се не треба чудити. Уосталом, сви знамо да су они који не верују гордог духа, и да вера изнад свега захтева да се ум покори под њено иго.
 
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ДРУГА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ


Гал. 215 (6:11-18)

Браћо, видите како вам великим словима написах својом руком! 12. Који хоће да се допадну по тијелу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. 13. Јер ни сами обрезани не држе закон, него хоће да се ви обрезујете да би се вашим тијелом хвалили. 14. А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету. 15. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. 16. И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији. 17. Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим. 18. Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо. Амин.


Лк. 83 (16:19-31)

Рече Господ причу ову: човјек пак неки бјеше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. 20. А бјеше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, 21. И жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов. 22. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богаташ, и сахранише га. 23. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. 24. И он повика и рече: Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. 25. А Авраам рече: Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се тјеши, а ти се мучиш. 26. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе. 27. Тада рече: Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мојега; 28. Јер имам петорицу браће: нека им посвједочи да не би и они дошли на ово мјесто мучења. 29. Рече му Авраам: Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају. 30. А он рече: Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се. 31. А он му рече: Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Прича о богаташу и Лазару показује да ће се они који нису живели како треба, изненада отрезнити, премда им неће бити могуће да поправе свој положај. Њихове очи ће се отворити и они ће јасно видети у чему је истина. Сетивши се да је на земљи много слепих, сличних њима, они ће желети да неко од умрлих буде послан да их увери да треба живети и ствари разумевати по указању Откривења Господњег. Међутим, и у томе ће бити одбијени зато што је за оне који желе да знају истину довољно само Откривење. За оне, пак, који не желе и не воле истину, ни само васкрсење мртвога неће бити убедљиво (Лк.16,19-31). Осећање овог богаташа из приче насигурно деле сви који одлазе одавде. По тамошњем убеђењу (које ће бити убеђење свих нас), јединствено руководство на путу живота јесте Откривење Господње. Међутим, за многе ће тамо бити касно за такво убеђење. Оно би у овом животу било добро дошло, иако га многи немају. Поверујемо, у крајњем случају, сведочанству тамошњих, преносећи себе у њихово стање. Они који се налазе у мукама неће лагати. Жалећи нас, они би хтели да се отворе наше очи како и ми не бисмо дошли на место њиховог мучења. О том предмету не бисмо смели да говоримо, као што, често, говоримо о обичним стварима: "Може бити да ће то некако и да прође". Не, то већ неће проћи било како. Треба да имамо основано осведочење да нећемо допасти на место богаташа.
 
Понедељак двадесет трећи по Педесетници

Свето Писмо - данашње читање




1. Сол. 262 (1:1-5)

Павле и Силван и Тимотеј Цркви Солунској која је у Богу Оцу и Господу Исусу Христу: Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. 2. Захваљујемо Богу свагда за све вас помињући вас у молитвама својим, 3. Сјећајући се непрестано вашег дјела вјере, и труда љубави, и постојане наде у Господа нашега Исуса Христа пред Богом и Оцем нашим, 4. Знајући, браћо љубљена од Бога, да сте изабрани. 5. Јер јеванђеље наше није проповиједано вама само ријечју, него и у сили и у Духу Светоме, и са пуним убјеђењем, као што знате какви смо били међу вама ради вас.


Лк. 52 (10:22-24)

Рече Господ Својим ученицима: Све је мени предао Отац мој, и нико не зна ко је Син, осим Оца, ни ко је Отац, осим Сина, и ако Син хоће коме открити. 23. И окренувши се ученицима насамо рече: Благо очима које виде што ви видите. 24. Јер вам кажем да су многи пророци и цареви жељели видјети што ви видите, и не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Нико не зна ко је Отац, осим Сина, и ако Син xoћe коме открити (Лк.10,22). Син је био на земљи и све неопходно нам открио - било сам, било кроз Духа Светог, који је деловао у апостолима. Према томе, о Оцу и о Божанским стварима можеш знати једино из онога што нађеш у Јеванђељу и Апостолским списима. Више од тога не тражи, и не мисли да ћеш било где другде наћи истину о Богу и плановима Божијим. Какво само благо ми имамо!.. Све је већ речено. Не лупај главом, него само са вером прими оно што је откривено. Откривено је да је Бог један по суштини, а тројичан Лицима: Отац, Син и Свети Дух. Прими ту истину са вером и држи је се. Откривено је да је Триипостасни Бог све створио речју, да све држи у својој десници и да о свему промишља. Прими ту истину са вером и држи је се. Откривено је да смо били у блаженом стању и да смо пали, и да се ради нашег обновљења и искупљења Син Божији, Друго Лице Пресвете Тројице, оваплотио, страдао, умро на Крсту, васкрсао и вазнео на небо. Прими ту истину са вером и држи је се. Откривено је да онај ко жели да се спасе мора да поверује у Господа и да, примивши Божанствену благодат у Светим Тајнама, живи по заповестима Господњим, борећи се са страстима и похотама, посредством одговарајућих подвига. Прими ту истину са вером и делај по њој. Откривено је да ће онај ко живи по указању Господњем по смрти ступити у свете обитељи, које носе предукус вечног блаженства, док ће онај ко живи супротним животом по смрти предокусити адске муке. Прими ту истину са вером и њоме уразумљуј и одушевљавај себе на добро и на подвиге. Све са вером примај и верно чувај. Нема потребе де се ломи глава ради измишљања било чега свога. Немој слушати оне који много мудријаше, јер су пошли у непознатом смеру.
 
УТОРАК ДВАДЕСЕТ ТРЕЋИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ


1. Сол. 263 (1:6-10)

Браћо, ви се угледасте на нас и на Господа, примивши ријеч у големој невољи са радошћу Духа Светога, 7. Тако да постадосте образац свима вјерујућима у Македонији и у Ахаји. 8. Јер је од вас одјекнула ријеч Господња не само у Македонији и у Ахаји, него се и у сваком мјесту разгласи вјера ваша у Бога, тако да нам није потребно што говорити. 9. Јер они сами причају о нама како нас ви дочекасте, и како се од идола обратисте Богу, да служите Богу живом и истинитом, 10. И да очекујете Сина његова с небеса, којега подиже из мртвих, Исуса, који нас избавља од гњева који долази.


Лк. 55 (11:1-10)

У вријеме оно, када се Исус мољаше Богу на једном мјесту па престаде, рече му неки од ученика његових: Господе, научи нас молити се, као што и Јован научи ученике своје. 2. А он им рече: Када се молите говорите:
Оче наш
који си на небесима,
да се свети име твоје;
да дође царство твоје;
да буде воља твоја
и на земљи као на небу.
3. Хљеб наш насушни дај нам сваки дан;
4. И опрости нам гријехе наше, јер и ми опраштамо свакоме дужнику својему;
и не уведи нас у искушење; него нас избави од злога.
5. И рече им: Који од вас има пријатеља и отиде му у поноћ и рече му: Пријатељу, дај ми три хљеба у зајам, 6. Јер ми дође пријатељ с пута и немам чиме да га послужим. 7. А он изнутра одговарајући да рече: Немој ме узнемиравати; већ су врата затворена, и дјеца су моја са мном у постељи; не могу устати да ти дам. 8. Кажем вам: Ако и не устане да му даде зато што му је пријатељ, али за његову безочност устаће и даће колико му треба. 9. И ја вама кажем: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. 10. Јер сваки који иште, добија; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Господ је дао општу молитву којом обухвата све наше потребе - духовне и телесне, унутрашње и спољашње, вечне и временске. Ипак, пошто једном молитвом није могуће обухватити све оно што у животу можемо искати од Бога, дато је и правило за појединачне молбе у разним случајевима: Иштите и дaћe вам се, тражите и наћи ћeтe, куцајте и отвориће вам се (Лк.11,1-10). У Цркви Божијој се тако и чини: сви Хришћани се моле општим молитвама за опште потребе, али сваки појединачно излаже пред Господа и своје потребе и нужде. Ми се општим молитвама молимо у установљеним чинодејствима, која сва заједно нису ништа друго него разјашњења и у разним видовима изложена молитва Господња [тј. "Оче наш"]. Појединачно се, пак, код куће, свако моли како уме, тражећи од Господа нешто за себе. И у храму се можемо молити за своје потребе, као што се и код куће можемо молити општом молитвом. Међутим, о једноме само треба водити бригу, тј. да, стојећи на молитви код куће или у цркви, у нашој души буде истинска молитва, истинско обраћање и узношење ума и срца нашег ка Богу. Како ко може, нека се труди. Само немој стојати као кип и не мрмљај молитве као навијена справа за свирање. Чак и да дуго стојиш и мрмљаш на тај начин, молитве нећеш имати, будући да ти ум лута и будући да ти је срце пуно празних осећања. Ако већ стојиш на молитви, потруди се још да привучеш и ум и срце? Привуци их, макар се и супротстављали. Тада ће се успоставити права молитва и привући милост Божија. Тада ће се испунити Божије обећање молитви: Иштите и дaћe вам се. Често се оно не испуњава због тога што нема молитвеног искања, него само искајућег положаја.
 
СРЕДА ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ


1. Сол. 264 (2:1-8)

Браћо, знате да долазак наш к вама није био узалуд; 2. Него, пошто најприје страдасмо и понижавани бисмо у Филипима, као што знате, ми се осмјелисмо у Богу нашем да вам казујемо јеванђеље Божије уз велику борбу. 3. Јер наша проповијед није од заблуде, нити од нечистоте, ни у лукавству, 4. Већ као што нас је Бог провјерио да смо способни да нам се повјери јеванђеље, тако говоримо, а не као они који угађају људима, него Богу који испитује срца наша. 5. Јер, као што знате, никада не наступасмо ради ласкања, нити због похлепе: Бог је свједок; 6. Не тражећи славе од људи, ни од вас ни од других. 7. Могли смо вам бити на терету као Христови апостоли; међутим, бијасмо благи међу вама као дојиља када негује своју дјецу. 8. Тако смо чезнули за вама, да смо готови били дати вам не само јеванђеље Божије него и душе наше, зато што нам бијасте омиљели.


Лк. 56 (11:9-13)

Рече Господ Својим ученицима: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. 10. Јер сваки који иште, добија; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се. 11. Који је међу вама отац од кога ако син заиште хљеба, да му даде камен? Или ако заиште рибу, да му мјесто рибе даде змију? 12. Или ако заиште јаје, да му даде скорпију? 13. Када дакле ви, зли будући, умијете добре даре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати Духа Светога онима који ишту од њега?



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Господ побуђује на молитву обећањем услишења, објашњавајући га природним саосећањем оца који је благонаклон искањy своје деце. Међутим, Господ одмах наговештава и узрок због којег, понекад, не бивају услишене молитве и искања. Отац не даје деци камен уместо хлеба, ни змију уместо рибе (Лк.11,10-13). Кад земаљски отац не поступа на тај начин, тим пре тако неће поступати Отац небески. А наша искања често личе на искање змије и камена. Нама се чини да оно што тражимо представља хлеб и рибу, а Отац небески види да ће нам то бити камен или змија, те не даје што тражимо. Отац и мајка пред Богом изливају топле молитве за сина, тј. да му да све најбоље, износећи уједно и оно што сматрају најбољим за њега: да буде жив, здрав и срећан. Господ слуша њихову молитву и устројава за сина оно што је најбоље, само не по њиховом схватању, него онако како је заиста најбоље за њега: шаље болест од које син умире. За њих, за које се све завршава садашњим животом, оно што се десило није услишење, него супротност траженоме, или, пак, препуштање лица за које су се молили сопственој судбини. За верујуће, међутим, који знају да садашњи живот јесте само припрема за други, не може бити сумње да је син, за кога су се молили, оболео и умро заиста због тога што је молитва услишена и што је за њега било боље да оде одавде. Рећи ћеш: "Зашто се онда молити?" Без молитве се не може. Међутим, у молитвама за одређене ствари увек треба имати на уму и истицати услов: "Дај нам, Господе, ако сам налазиш да је то спасоносно за нас". Свети Исаак Сирин саветује да сваку молитву скраћујемо на овај начин: "Теби је, Господе, познато шта је мени корисно. Учини са мном по Твојој вољи".
 
ЧЕТВРТАК ДВАДЕСЕТ ТРЕЋИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ1. Сол. 265 (2:9-14)

Браћо, памтите труд наш и напор; јер дан и ноћ радећи да не бисмо били на терету икоме од вас, проповиједасмо вам јеванђеље Божије. 10. Ви и Бог сте свједоци како се свето и праведно и непорочно владасмо пред вама који вјерујете. 11. Као што знате како сваког појединог од вас, као отац дјецу своју, 12. Преклињасмо вас и храбрисмо и свиједочисмо, да се владате достојно Бога, који вас призива у своје Царство и славу. 13. Тога ради и ми непрестано захваљујемо Богу, што примивши ријеч Божију коју од нас чусте, прихватисте је не као ријеч човјечију, него што заиста и јесте као ријеч Божију, која и дјејствује у вама вјерујућима. 14. Јер ви, браћо, постадосте слични Црквама Божијим које су у Јудеји у Христу Исусу.


Лк. 57 (11:14-23)

У вријеме оно, изгоњаше Исус демона, и тај бјеше нијем; и кад изиђе демон, проговори нијеми; и дивљаше се народ. 15. А неки од њих рекоше: Помоћу Веелзевула, кнеза демонскога, изгони демоне. 16. А други кушајући га искаху од њега знак са неба. 17. А он знајући помисли њихове рече им: Свако царство које се раздијели само у себи, опустјеће, и дом који се раздијели сам у себи, пропашће. 18. Ако се и сатана раздијели сам у себи, како ће опстати царство његово? Јер говорите да помоћу Веелзевула изгоним демоне. 19. Ако ли ја помоћу Веелзевула изгоним демоне, синови ваши чијом помоћу изгоне? Зато ће вам они бити судије. 20. А ако ли ја прстом Божијим изгоним демоне, дакле, стигло вам је Царство Божије. 21. Кад се јаки наоружа и чува свој двор, имање је његово на миру. 22. А када дође јачи од њега и надвлада га, узме све оружје његово у које се уздао, и раздијели што је заплијенио од њега. 23. Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Кад се јаки наоружа и чува свој двор, имање је Његово у миру. А кад дође јачи од њега и надвлада га, узме све оружје његово у које се уздао, и раздели што је запленио од њега (Лк.11,21-22). Овај опис објашњава како Господ разара ђаволску власт над душама. Док је душа у греху, зли дух у потпуности има превласт над њом. Додуше, он то не показује увек очигледно. Он је јачи од душе те се и не боји побуне са њене стране. Он влада и тиранише је без противљења. Међутим, када, привучен вером и покајањем, дође у душу, Господ разрива све сатанске узе, изгони беса и лишава га сваке власти над њом. Све док душа служи Господу, беси не могу њоме овладати. Јер, она је снажна Господом и силнија од њих. Кад, пак, начини пропуст и окрене се од Господа, бес опет напада и побеђује. Тада јој, бедној, бива горе него раније. То је свеопшти невидљиви поредак појава у духовном свету. Када би нам се отвориле умне очи, видели бисмо свеопшти рат духова са душама. Ту побеђује час једна, час друга страна, зависно од тога да ли душе са Господом опште вером, покајањем и ревношћу за добра дела, или од Њега одступају нерадом, небригом и хлађењем за добро.
 

Back
Top