Zasto je nekom svemogucem bicu bitno sta mi mali ljudi cinimo sa svojim zivotima?
Da li nekom zavidimo, da li opsujemo, zasto je to toliko bitno, kakva korist na nekom globalnom nivou od toga?
Svemoguce bice stvori jednu planetu, nastani je ljudima, stavi pred njih razna iskusenja, hranu, vodu i sl, i kaze "ako padnu na tim iskusenjima, nema raja".
Koja je onda poenta? Testiranje, igranje ili nesto drugo?
I na kraju, oni dobri i posteni odu u raj, i svemoguce stvorenje kaze "e ovo su dobri ljudi, po mom nalicju".
Meni to deluje samo kao pokusaj ljudi da uvedu odredjeni nacin ponasanja, i da izazovu strahopostovanje prema bogu.
Zato što svako pojedinačno biće, ima um. Nosi energiju. I samo je mala slagalica u ovom velikom kosmosu. I svaki tvoj postupak, povlači još puno i mnogo stvari. Za sobom. O, da. Još kako. Ma, kako se nama činilo, da nema udela. Jer ima.
Ne zavidim. Trudim se da učim, od ljudi koji su bolji od mene. Gledam šta oni rade, ubrzavam se i ja. Trudim se da skontam na njihovom primeru, kako isto dosegnuti. Nisam sujetna niti mi je ispod časti. Učiću od tih i takvih. Uspešnih. Ostvarenijih od mene.
Ponekad opsujem. Kada me izvedu, baš ono iz takta. Prekorim sebe, pa se trudim, da ne ponavljam. I da sledeći put sebe bolje iskontrolišem.
Čitav život je iskušenje. Borba. Tas na onoj vagici. Hoćeš - nećeš. Po kojoj ceni. Šta nikada ne bi. Da li bi. Šta će biti, ako...Šta nećeš, taman da svet se okrene naopačke. Podvlačenje linija. Granica. Stepen izdržljivosti. Snage. Moć i umeće strpljenja. Krot(ko)st. Savitljivost.
Moj raj, je moja duševnost. Savest. I miran san. Čiste ručice. I obraz. Da sutra nikome ne moram da okrenem glavu, da spustim nosić ili da može i/ili da me ima ičim u šaci. Ja tako sam htela. Ja tako sam živela. Živim. I takva, umreću jednog dana. Nisam puno bila baš sretna zbog takvog načina života. Negde je moja lična, kao lična sreća, otišla u tri lepe, zbog toga. Ali, ja sam odrasla osoba, koja shvata, da život puno puta fer nije. Ni bio. I da možda biti neće. A, da jednom mora i sve da se okrene. Još je sam Nikola Tesla govorio, da veruje u moć kompenzacije. Reciprociteta. I ma tu nešto. Čak i da nema, ali ja lično verujem isto, da ima, ja opet ih, ovako radila sve. Jer ja ako nemam duševni mir, spokoj ili kada bih imala saznanje da je moja lična sreća, uzrok nečije nesreće, ja ne bih mogla da živim sa sobom. I zato mi je vrlo, vrlo važno..da sve što stičem, bude na jednim jasnim, čistim i čestitim nožicama. I da u svemu tome, ne izgubim sebe, čak i kada ne ide. Čak i kada nemam. Čak i kada ne mogu više da imam.
Našla sam način, da se izborim. U nečemu jesam uspela, u nečemu nisam i neću, i to je to.
Vidi, da se čovek ničega i nikoga na ovom svetu, ne boji, ne mora da to bude Bog kao Bog, ali ako se ti više ni sebe, nastalo bi opšte rasulo.
Zato imaš pored duše i razum; kada jedno je u paklu, salajtuje ili se muči, drgo je tu, da ga "izbavi". Da mu pomogne, da se digne. Progleda. Ozdravi. Sastavi.
Ja se lično, bojim svoje savesti. Verujem u Boga i verujem u življenje po nekim mojim merilima. Principima i standardima. Da je tako ispravno ili barem poželjno.
Bojim se, svega onoga čega se ne boje neljudi.
Bitno je sve šta činimo. Govorimo. Mislimo. Šta odašiljemo. Zato što to govori o nama, samima. Ko smo. Šta smo. Šta jesmo. Šta nismo. Šta bi samo voleli biti. Šta biti nikada nećemo. A šta ostajemo, taman da se svet urušava.
Nije bitno, samo onome, ko to u sebi nema, po meni.
Ko ima, biće mu bitno, dokle god bude bitisao.
