Apsolutna istina

cvrle77:

Kako bi smo znali sta je, kada nismo predodredjeni da je svi redom vidimo i spoznamo, sve i da nas lupi po sred glave?
U vezi cega bi ta istina bila?

Kliknite za proširenje...

kreptoman:

Pitanje da li postoji apsolutna istina jednako je pitanju da li postoji PRAVA slika kod holograma.
naravno da ne postoji.
SVE zavisi od perspektive.

Kliknite za proširenje...

ranjeni Zoro:

ljude treba vaspitavati da shvate da konačno znanje nije moguće

da će se večito pitati gde je kraj kosmosa i šta ima iza

da će se večito pitati kako je sve nastalo i šta je bilo pre

da će se večito pitati šta ima posle smrti i da li ima nešto

da će se večito pitati kako da smršaju što pre a da im se kg ne vrate

i da je to jednostavno - tako.

Kliknite za proširenje...

cvrle77:

Kako bi smo znali sta je, kada nismo predodredjeni da je svi redom vidimo i spoznamo, sve i da nas lupi po sred glave?
U vezi cega bi ta istina bila?

Kliknite za proširenje...

kreptoman:

Pitanje da li postoji apsolutna istina jednako je pitanju da li postoji PRAVA slika kod holograma.
naravno da ne postoji.
SVE zavisi od perspektive.

Kliknite za proširenje...

ranjeni Zoro:

ljude treba vaspitavati da shvate da konačno znanje nije moguće

Kliknite za proširenje...

Tension:

to već ima, zove se religija. a i ono ozijevo mantranje nije daleko. nego... et sćjupid topik - apsolutna istina, šta apsolutna istina? šta s njom? u vezi čega apsolutna istina?
drugo, kome zapravo treba apsolutna istina?
jel bi uticala na bitnost 'relativnih' istina koje su zakonitosti konteksta u koji smo uokvireni?
ovo me podseća na ozija i šopenhauera... pojavni svet iluzoran, metak koji ti ide u čelo je senka na zidu. ajde uzmimo da je to apsolutna istina. metak znači ne postoji. da li tvoje saznanje o tome menja činjenicu da će ti taj isti metak prosuti mozak? probaj pa vidi.

ja kažem - 'apsolutna istina' bi u našim životima imala značaja otprilike kolko članak koji pročitamo u novinama da je na planeti zeta-756496 u sazvežđu plenikotroniks-88756544 pronađen paramecijum zaleđen u milijardugodišnjem ledu. u stvari ni toliko jebemliga.

kontekstualne, 'relativne' istine, su one koje su bitne i presudne. od njih nema bežanja.

Kliknite za proširenje...

cvrle77:

Kako bi smo znali sta je, kada nismo predodredjeni da je svi redom vidimo i spoznamo, sve i da nas lupi po sred glave?
U vezi cega bi ta istina bila?

Kliknite za proširenje...

Tension:

pa dobro... ako me tamo sačeka neko da mi sudi zbog poštovanja relativnih istina - a nije mi dao način da tačno utvrdim koja je apsolutna - onda slobodno može da mi ga duva

Kliknite za proširenje...

znatizeljni mislilac:

Nazalost tamo nema ni sudije ni duvaca al ima Apsolutne istine,jedino nje i ima.

Kliknite za proširenje...

cvrle77:

Kako bi smo znali sta je, kada nismo predodredjeni da je svi redom vidimo i spoznamo, sve i da nas lupi po sred glave?
U vezi cega bi ta istina bila?

Kliknite za proširenje...

Mnogo toga u našim životima potiče iz zastrašujuće svesti o smrtnosti. Naša sposobnost, da za razliku od životinja, zamislimo sopstveni kraj stvara u nama ogroman psihički pritisak; bilo da to hoćemo da priznamo ili ne, svakom čoveku se stegne u grudima od straha kada ova konačna spoznaja počne da nagriza njegov ego i osećaj smisla. Na neki način smo sretni što naše telo i zadovoljavanje njegovih potreba i funkcija imaju tako zapovedničku ulogu u našim životima. Ovaj fizički oklop predstavlja tampon zonu između nas i spoznaje koja parališe um, spoznaje da samo nekoliko desetina godina postojanja deli naše rođenje od smrti. Kada bi čovek zaista seo i počeo da razmišlja o svom bliskom nestanku i svojoj zastrašujućoj beznačajnosti i usamljenosti u kosmosu, sigurno bi poludeo ili pokleknuo pred parališućim osećajem besmisla. Zašto bi se uopšte, mogao bi da se upita, bavio bilo čime u životu, težio da zaradi za isti, čak da voli nekoga, kada nije ništa više od trunke prašine koja se kreće kroz nezamislivu nepreglednost kosmosa?
Oni među nama koje senzibilitet nagoni da vide svoje živote iz ovakve perspektive, koji priznaju da nema smisla koji bi mogli da shvate i da među nebrojenim mnoštvom zvezda njihovo postojanje prolazi nezapaženo i nezabeleženo – mogu lako da postanu žrtve konačnog rastrojstva. U tom slučaju može se razumeti pesnik kada svoj život opisuje kao „“Čistinu na koju se spušta mrak…gde se neuke vojske sudaraju u noći…i gde ne postoji ni ljubav ni nada, ni sigurnost, ni vera, ni uteha od bola“. Čak i oni koji imaju sreću da im senzibilitet omogućava više od pukog maglovitog shvatanja sopstvene prolaznosti i trivijalnosti, svest o konačnosti oduzima značaj i smisao; zbog ovoga toliko mnogo nas smatra svoje živote besmislenim, kao i svoje smrti.
Religije sveta su, sa svim svojim ograničenostima, donele neku vrstu utehe za ovaj veliki bol; ali kako se sada dešava da i poneki sveštenici propovedaju smrt Boga, moral vere opada uz dugi i odustajući huk… I čoveku ne preostaje nijedna štaka na koju bi se oslonio – i nema nade, makar iracionalne, koja bi dala smisao njegovom postojanju. Pretpostavljam , sa razlogom, da je razarajuće priznavanje sopstvene smrtnosti uzrok mnogo većem broja mentalnih oboljenja nego što su psihijatri svesni.
I, onda, ako je život tako besmislen, kako je moguće doći do toga da je, ipak, vredno živeti. Jedino ako uspemo da se suočimo sa sopstvenom smrtnošću. Potpuna besmislenost tera čoveka da stvori sopstveni smisao. Deca počinju život sa nezatamnjenim osećajem za čudo, sa sposobnošću za potpunu radost zbog najjednostavnijih stvari….međutim, kako rastu, spoznaja smrti i raspadanja počinje da prodire u njihovu svest i suptilno izjeda njihovu radost življenja, njihov idealizam i njihovu predstavu o besmrtnosti. Kako dete odrasta, vidi svuda oko sebe smrt i bol i počinje da gubi veru u suštinsku dobrotu čoveka.Ali, ako je umereno jako, i ako ima sreće, dete može da izađe iz tog sutona duše sa preporođenim osećanjem životnog elana. Zbog svesti o besmislu života i uprkos njoj, ima mogućnost da iskuje novi osećaj smisla i afirmacije. Možda neće biti u stanju da ponovo postigne onako čist osećaj za čudo sa kakvim je rođeno, ali će moći da uobliči nešto daleko trajnije i čvršće. Činjenica koja najviše ispunjava strahom, kada je u pitanju univerzum, jeste to što on nije neprijateljski već ravnodušan; ali ako možemo da se pomirimo sa tom ravnodušnošću i prihvatimo izazove unutar granica smrti – koliko god da je čovek u stanju da ih učini pomerljivim – naše postojanje kao vrste, ima istinski smisao i ispunjenje. Koliko god da je ogromna tama, mi moramo da stvorimo sopstveno svetlo.

Kliknite za proširenje...