- Poruka
- 7.211
1168. godina - oblak stao nad Arkonom...
Na isti način, kao i dva veka ranije, u bezobzirnom hrišćanskom divljanju, uništen je jedan od najvećih naših svetilišta starim bogovima, onaj u Arkoni, na ostrvu Rigen (Rujan), posvećen Svetovidu (Svetom Vidu), od strane Danaca...
Polabski Sloveni, odani svom bogu, Svetom Vidu, koga su smatrali i bogom plodnosti i obilja, ali i rata, jer jedno je s drugim neraskidivo povezano, pošto su se naši preci za svoju egzistenciju neprekidno morali boriti, prvenstveno protiv germanskih pretenzija, a potom i podmukle invazije kojekakvih ološa i bandita, koji su nastupali “u Hristovo ime”, branili su taj poslednji bastion stare vere do zadnjeg čoveka.
Danski kralj Valdemar, koji je u ime judeo-hrišćanske vere, ali i pohlepe, jer Arkona beše mesto na kome su se čuvale mnoge dragocenosti (ratni trofeji su svi bili posvećeni Svetovidu), naposletku je zauzeo utvrđenje 1168.godine.
Događaj je opisao Saks Gramatik, ne propuštajući priliku da, dakako, kao pravi sledbenik Hrista, pored autentičnih podataka, doda i hrpu izmišljotina: “Danski kralj Valdemar bijaše poslao Esberna i Svena, da hram razore. Morali su uzeti metal, i čuvati se da kip pri padu ne prignječi nekoga, jer bi tada neznabošci verovali da se njihov bog sveti... Idol pade... Hram bijaše ukrašen purpurnom materijom, koju je vlaga tako iskvarila da su od nje sve komadi otpadali. Po zidovima hrama bijaše i životinjskih rogova. Najedanput spaziše jednoga zlog duha, kako pobeže iz hrama u obliku jedne crne životinje. Zatim narediše stanovnicima da idol uvežu konopcima i da ga izvuku iz grada. Ali, usled kakvog verskog straha, oni zapovediše stranim najamnicima, i zarobljenicima, da obore kip, misleći da je bolje da ova prezrena lica izlože njegovom gnevu. Verovali su da će njegovo veličanstvo bog, koga su tako dugo obožavali, ljuto kazniti sve one koji se usude na njega dići ruke. Čuli su se najrazličitiji žagori. Jedni žaljahu što se njihov bog tako vređa, drugi ga ismijavahu. Najpošteniji, naravno, postideše se, što su se dali za tako dugi niz godina zavaravati tako grubim kultom. Idol bi odvučen u polje, gde ga je grdna gomila sveta posmatrala. Kad pade veče, kuvari ga razlupaše i isekoše u komade, da njima lože vatru. Rujani su zatim morali predati i sve blago, koje beše posvećeno Svetovidu...”
Oskvrnuvši svetiliste i osramotivši narod koji ga je podigao, i iz čije duhovnosti, mnogo starije i dublje od ovih bezbožnih pljačkaša, hrišćani učiniše isto sto i u Novgorodu sa Perunovim kipom. Izbaciše ga iz hrama, okaljaše i raskidaše.
Muškarci su se borili i za njega krvarili, a deca, žene i starci su plakali nad svojim duhovnim praroditeljem, čiji je lik, obeščašćen, ležao u prašini...
A hram Svetovida je bio veličanstven, i sam Saks to potvrđuje: “U njega se ulazi samo kroz jedna vrata. Oko samoga hrama beše dvostruka ograda; spoljna je ograda bila pokrivena crvenim krovom, unutrašnja je sastavljena iz zastora, koje drže četiri konopca, a sa spoljnom ogradom se dodirivaše samo krovom. U zgradi beše veliki idol, mnogo veći nego u prirodi; imao je četiri vrata i četiri glave, dve spreda i dve s leđa; i spreda i pozadi jedna izgleda da gleda na desnu, a duga na levu stranu. Brada je obrijana, kosa ošišana, kao što nose Rujani; u desnoj ruci držaše jedan rog spravljen od raznih metala; svake godine ga sveštenik puni vinom (ili možda medovinom); i po stanju ovoga pića, on predskazivaše žetvu te godine. Leva ruka drži jedan luk spušten niz telo. Jedna mantija pokriva idolovo telo i spušta se do nogu. Idol beše sagrađen od raznih drveta, tako vešto spojenih da se sastavak mogaše primetiti tek posle najtežeg ispitivanja. Noge se opirahu o zemlju, ali se ne vidi kako je za nju bio utvrđen.”
Nakon što je hram razoren i kip Svetovida uništen, a narod podjarmljen i nasilno pokršten, s mačem pod grlom i bakljom nad krovom, hrišćani sagradiše hram svom kukavnom svecu Vitu, nekom jadniku koji je skončao u vreme čistki hrišćana za vreme cara Dioklecijana. Snažnog, ponosnog i odvažnog Vida, koji je zauvek ostao u sećanju svih Slovena, pokušale su judeohrišćanske sluge preimenovati u Vita, hrišćanskog slabića i jadnika, ali nama je i danas svima jasno da ta varka nije uspela i da ne može uspeti...
Arkona u vreme najveće slave...
Na isti način, kao i dva veka ranije, u bezobzirnom hrišćanskom divljanju, uništen je jedan od najvećih naših svetilišta starim bogovima, onaj u Arkoni, na ostrvu Rigen (Rujan), posvećen Svetovidu (Svetom Vidu), od strane Danaca...
Polabski Sloveni, odani svom bogu, Svetom Vidu, koga su smatrali i bogom plodnosti i obilja, ali i rata, jer jedno je s drugim neraskidivo povezano, pošto su se naši preci za svoju egzistenciju neprekidno morali boriti, prvenstveno protiv germanskih pretenzija, a potom i podmukle invazije kojekakvih ološa i bandita, koji su nastupali “u Hristovo ime”, branili su taj poslednji bastion stare vere do zadnjeg čoveka.
Danski kralj Valdemar, koji je u ime judeo-hrišćanske vere, ali i pohlepe, jer Arkona beše mesto na kome su se čuvale mnoge dragocenosti (ratni trofeji su svi bili posvećeni Svetovidu), naposletku je zauzeo utvrđenje 1168.godine.
Događaj je opisao Saks Gramatik, ne propuštajući priliku da, dakako, kao pravi sledbenik Hrista, pored autentičnih podataka, doda i hrpu izmišljotina: “Danski kralj Valdemar bijaše poslao Esberna i Svena, da hram razore. Morali su uzeti metal, i čuvati se da kip pri padu ne prignječi nekoga, jer bi tada neznabošci verovali da se njihov bog sveti... Idol pade... Hram bijaše ukrašen purpurnom materijom, koju je vlaga tako iskvarila da su od nje sve komadi otpadali. Po zidovima hrama bijaše i životinjskih rogova. Najedanput spaziše jednoga zlog duha, kako pobeže iz hrama u obliku jedne crne životinje. Zatim narediše stanovnicima da idol uvežu konopcima i da ga izvuku iz grada. Ali, usled kakvog verskog straha, oni zapovediše stranim najamnicima, i zarobljenicima, da obore kip, misleći da je bolje da ova prezrena lica izlože njegovom gnevu. Verovali su da će njegovo veličanstvo bog, koga su tako dugo obožavali, ljuto kazniti sve one koji se usude na njega dići ruke. Čuli su se najrazličitiji žagori. Jedni žaljahu što se njihov bog tako vređa, drugi ga ismijavahu. Najpošteniji, naravno, postideše se, što su se dali za tako dugi niz godina zavaravati tako grubim kultom. Idol bi odvučen u polje, gde ga je grdna gomila sveta posmatrala. Kad pade veče, kuvari ga razlupaše i isekoše u komade, da njima lože vatru. Rujani su zatim morali predati i sve blago, koje beše posvećeno Svetovidu...”
Oskvrnuvši svetiliste i osramotivši narod koji ga je podigao, i iz čije duhovnosti, mnogo starije i dublje od ovih bezbožnih pljačkaša, hrišćani učiniše isto sto i u Novgorodu sa Perunovim kipom. Izbaciše ga iz hrama, okaljaše i raskidaše.
Muškarci su se borili i za njega krvarili, a deca, žene i starci su plakali nad svojim duhovnim praroditeljem, čiji je lik, obeščašćen, ležao u prašini...
A hram Svetovida je bio veličanstven, i sam Saks to potvrđuje: “U njega se ulazi samo kroz jedna vrata. Oko samoga hrama beše dvostruka ograda; spoljna je ograda bila pokrivena crvenim krovom, unutrašnja je sastavljena iz zastora, koje drže četiri konopca, a sa spoljnom ogradom se dodirivaše samo krovom. U zgradi beše veliki idol, mnogo veći nego u prirodi; imao je četiri vrata i četiri glave, dve spreda i dve s leđa; i spreda i pozadi jedna izgleda da gleda na desnu, a duga na levu stranu. Brada je obrijana, kosa ošišana, kao što nose Rujani; u desnoj ruci držaše jedan rog spravljen od raznih metala; svake godine ga sveštenik puni vinom (ili možda medovinom); i po stanju ovoga pića, on predskazivaše žetvu te godine. Leva ruka drži jedan luk spušten niz telo. Jedna mantija pokriva idolovo telo i spušta se do nogu. Idol beše sagrađen od raznih drveta, tako vešto spojenih da se sastavak mogaše primetiti tek posle najtežeg ispitivanja. Noge se opirahu o zemlju, ali se ne vidi kako je za nju bio utvrđen.”
Nakon što je hram razoren i kip Svetovida uništen, a narod podjarmljen i nasilno pokršten, s mačem pod grlom i bakljom nad krovom, hrišćani sagradiše hram svom kukavnom svecu Vitu, nekom jadniku koji je skončao u vreme čistki hrišćana za vreme cara Dioklecijana. Snažnog, ponosnog i odvažnog Vida, koji je zauvek ostao u sećanju svih Slovena, pokušale su judeohrišćanske sluge preimenovati u Vita, hrišćanskog slabića i jadnika, ali nama je i danas svima jasno da ta varka nije uspela i da ne može uspeti...
Arkona u vreme najveće slave...
