Monolog

Svaka priča,knjiga napisana i sve što se zapiše u osami,"na miru" je monolog.
Ne vidim ,čak,da je to ni drama nešto drugo,bar dok je samo napisana...Naravno,
izvođenje drame i javno čitanje i čak čitanje od strane drugih čitalaca je nešto drugo.
Sam čin pisanja bilo čega je-monolog...
Ovu temu sam zamislio kao nevezane monologe,tako da upuštanjew u neke rasprave baš...
Možda poneka opaska,mali komentar...A bolje ni to...

Nepravedno sam optužen!
Da sam materijalista...
A nisam! Ni u filozofskom ni u društvenom smislu.
Gledam moje misli i prebirem po njima kao po klavirskim dirkama koje često zamenjujem novim...
Ali ni po čemu ne razlikujem "apstraktne" misli ili ideje ili noumene od misli koje označavaju "predmete"
fenomene (pojave)-namerno ih izjednačavam jer su to "fantomi" nastali od reči...(Poput tragova automobilskih
guma u sivoj moždanoj masi).
Ideje su proizvodi,kao i noumeni.
Sabiranje 2+2 ne postoji u prirodi! Postoje skupovi,ali i to je samo menjanje samo pozicije-položaja pojedinosti!
"Imam šumu od a536 stabala!" Ko ima? Šta ima?Kako ima? Kako to sabiraš? Posečeš u mislima stabla pa ih na gomilu?
Pa čak ni tada ne možeš stablo u stablo ugurati,a kamo li 1897 komada...Ne,ne...ovo je več druga šuma,ona je ostala iza
onog brda! Prodata,šta li...Ili je požar...
Mogao bih ovaj monolog razvuči na 156 strana,ali neću da smaram...Mada,priznajem -smaram...
Pa ,eto -toliko u ovom prvom...

Nisam ja to sto ti mislis da jesam.Prosto je.
To su samo tvoje misli i zakljuci koji se mene ne ticu.
Necu da me doticu, jer to, naravno, nisam i necu da budem ja.
Ja sam ono sto ja hocu da budem, a ne ono sto hoces da ja budem...ili mozda neces, svejedno je.
Sustina je ta da ja Necu i Nisam kad i kako ti hoces.
Nije to inat, to je tvoja greska samo.
Evo ga jos jedan sudija, jos jedan pametan i prozorljiv...
i jos jedan...i jos...
I evo, ja sedim vec matora sa glavom u sakama, u glavi samo negacije mnogima sto su znali ko sam ja i njihovi razlozi i pogledi.
I ja evo znam ko su oni, ali ne stigoh da saznam ko sam ja.

Kad počnem da pričam sa sobom, ne znam da stanem a stanem kad pričam sa nekim drugim uvek i redovno baš kad ne treba.
Jedna me tudja reč zaustavi, samo jedna reč kojoj u sekundi ne vidim mesta medju ostalima mi odvuče pažnju i skrene tok misli
na nešto sasvim drugo, kilometrima daleko od onog o čemu želim da mislim i o čemu da pričam..Ta me fantom reč fokusira na sagovornika
i krećem da ga analiziram, mislim o njemu a ne o onome o čemu se poveo razgovor. Onda vidim samo mimiku njegovog lica,
grane koje se pod naletom vetra savijaju ka prozoru i podižu zavesu jer prozori loše dihtuju...ako me otkrije
onda trpim optužbe poput; rasejana, neobična, uobražena itd, itd...a nisam?..

A mogu li ja prvo recitaciju?

.....................Četrdeseti


Rođendan četrdeseti traje samo jedan dan.
Ostadoh posle njega pomalo tužan i razočaran.
Više ne mogu lagati sebe, ja sam sredovečan.
Pomalo namćorast, bolestan, životom pohaban.



Nije bilo poklona kao nekada, čak jako malo čestitki.
Znaju valjda, nema zezanja, izlazim na peron skliski.
Neću o ulasku u voz da "ledom" ne zacrnim jubilarni viski.
Čašu jubileja onda post, pripaziti moram, moram odistinski.



Setih se čaša ranije ispijenih, onu posle desetog ocu ukradenu.
Kad sve je bilo ispred mene, na širokom putu i u velikom snu.
Posle dvadesetog u blatu i muci, ali uz viski i moć u pogledu i ruci.
Trideseti, kriza, jurnjava, posao, sećam se bilo je potegni - povuci.



Jutros pokušavam liniju podvući, sabrati bodove i table.
Deca odrastaju i pozicije zauzimaju za start i svoje jubileje male.
Misle da godine nisu važne i šta drame te matore budale.
Vidi staroga pije viski a ne pije inače, kucka na "lapu" i kao da plače.


Bori se stari, bori sve jače. Ne predaje se. Bori jer napokon voli. Ko razume -znaće. O, mladosti...


Nez



A mogu ja i monolog

Što sam stariji, iskusniji i što više znam sve više mi se ćuti. Čak mi se i ne piše.
Uživam u posmatranju, jer posmatranje mi obezbeđuje zabavu i ispunjava dokolicu.
Zašto uopšte pisati kad drugi toliko gluposti ispisuju da ja ne moram ništa napisati,
a i moje gluposti su ispisane pa ih samo treba pročitati u već napisanom.
Da li je to kriza sredovečja ili period koji je naišao? A možda sam postao kvalitetan namćor?

Hvala na pažnji i prostoru


Još samo malo muzike da ugođaj bude kompletan...

Prvo što pomislih: imam li sagovornika za monolog?
Moje misli – moja stvar. Čim podelim misli, više nisu moje. Jako volim tu prisvojnu zamenicu MOJE, jer me ona određuje kao nekog ko ima SVOJE.
Da sa vama delim misli? Teško mi to ide i sa samom sobom, a kamoli sa nekim van mene. Pardon - s nekim ko nije Ja.

Reči su već druga stvar. Njima mogu i da se razbacujem. Ko može sa sigurnošću tvrditi da su moje reči ujedno i moje misli?

Ovo je otvorena scena...
Uvek sam želeo biti glumac i po školama sam zaista odigravao solidno...
Nisam otišao na akademiju,već za banditima mojim...I nije mi posle
pristajalo,mada su me koristili da čitam njihove lirike...Posle mi
ni to nije pristajalo s ozbiljnim poslom-takvo bilo vreme kad se na
autoritet pazilo...
E sad...Na ovoj sceni nemam glas,ali je prednost što je tema slobodna!
Mogu da pišem šta mi padne na pamet i to bez posledica,bez krnjenja
autoriteta,s ne baš brojnom publikom u sali u kojoj se ni na kraju monologa
ne pali svetlo...
Ovo sam čekao...

Ah, držala bih monologe vrlo rado, čak ne zahtevam ni brojčanu publiku - dovoljan mi je jedan slušalac. U stvari, ne bih ni želela više od jednog.
Ne mora da sedi u prvom redu, ali bi bilo lepo da bude ipak dovoljno blizu, kako bih mogla da pročitam u njegovim očima kada je vreme za novi čin. I da mogu da sakrijem svoje oči u dimu cigarete, ako poželim.
Od rekvizita mi ne treba mnogo: jedna stolica, čaša vina i crvene mrežaste. I taj dim, naravno, da se sakrijem ako se (previše) ogolim.

Tekst? Trenutno je sporedan. Kao što neko reče, pitanje je da li bi izgovorene reči uopšte bile moje. A možda bi se i izgubile u atmosferi.

A on? Da li bi bio samo nemi slušalac i posmatrač ili kompozitor celokupne scene koji smišlja činove na licu mesta? Ne znam. Sve je moguće.
Svakako bi u jednom trenutku ustao, izašao iz svog polumraka i sipao još vina u moju čašu.
Bilo bi to čisto eksperimentalno pozorište!

U svakom slučaju još ćemo se čuti. Insistiram na tome. Znam, dogovor je dogovor, ali isto tako znam – jako dobro znam – šta će se dogoditi kada spustim slušalicu: ti ćeš otići svojim stranama, a ja ću ostati sam sa zametkom tjeskobe posred solarnog pleksusa. Taj zametak, taj jedva primetni ne-deo mene, taj prstohvat ustreptalosti, uh, još će me doći glave ili barem tog nesretnog solarnog pleksusa, imat ću još i rupu ispod prsne kosti!

Polako, polako, znam, postajem histeričan, ali zar drugačije može biti? Priseti se mog detinjstva, mog zagonetnog porekla i – što je možda i najočitiji primer zloupotrebe stvarnosti kao takve – one nenormalno široke pore na mom vratu...O-o-o-o, tako atipično mesto, tolika šupljina, ali ništa zato, mislio sam, doći ću ja k sebi, ali nisam došao k sebi, nego je k meni došlo to, ono, ma to što sam već spomenuo, taj zametak posred... posred svega.
Jer zna se javiti i drugdje: duboko u srednjem uhu, naokolo prepona, dole uz treći pazuh, na tjentištu levog mošusa... da ne govorim, jednostavno je tako. I sve je više takvih mesta i sve to sve me više brine, mislim, to sve.

A što se detinjstva tiče, da je bilo lagodno, nije. Morao sam ići u školu, znam, morali su i drugi, ali šta ja imam s tim, to nije rešenje, to je multiplikacija problema, puka statistička uteha, zavera socijalne i aritmetičke sredine. U školi je bilo i druge dece, u tome i jest bio problem. Ja lično nikada nisam bio dete, ali zbog neobično sličnih psihofizičkih predispozicija detetom sam itekako smatran, a detetom sam možda i bio sve do tamo negde-nekad, recimo '75, kad sam prvi put, posredstvom jednog od onih prastarih socijalističkih preduzeća sa hodnicima kojih mirišu na blago razvodnjeni parketni premaz, a kancelarijske fotelje presvučene ljudskom kožom...

Ne znam više ni kako ni zašto, ali nakon boravka u jednom takvom preduzeću taj zametak se naselio u meni. Možda sam ga udahnuo s lakom za parkete, ili s prizidnica kaljave peći koja je bubrila u jednom od najznačajnijih uglova kancelarije same. Zametak tjeskobe sam najčešće osećao zimi, kao blago, ali istaknuto kuckanje blizu potiljka – blizu, nikad na samom potiljku, na osi oko koje se glava okreće, ipak... Za oblačnih jesenjih dana, pak, javljao se kao svetlosna smetnja na rubu vidokruga: šuma, livada, kuća, gora –ups, svetlosna smetnja slična tajno bolesnoj cik-cak aureoli ili stabilimentumu paukove mreže. I drugih sam imao smetnji, jedva sam stizao misliti na svakodnevicu koja se, srećom, nije događala baš svaki dan, nego je proživljavala (i ja s njom) svakodnevne prekide...

Uglavnom, teško detinjstvo, puno nestabilnosti i doživljaja prejakih da bi ih ovde išao prepričavati.
Spomenuo sam i moje zagonetno poreklo. Niko ne zna gde sam rođen, premda su me prvi put ugledali u lokalnom porodilištu. Niko ne zna kako sam stigao u ovaj svoj rodni svet i ko su mi biološki roditelji – premda u rodnom listu piše to što piše. No, bitno je ono što ne piše, ono što dokumenti ne sadrže, onaj zametak koji se uvek izostavlja, a na videlo izlazi tek kada je čovek sam ili u gomili ili ga nešto opali posred nečega...

I zbog toga te molim da ne spuštaš slušalicu, da se slušamo još malo. Do večeri barem, kad ogledala potonu u mrak i kada se konačno, nakon celodnevnog užasavanja, usudim proći mimo njih bez da... (tu-tu-tu)

Nikako sebe ne mogu da zamislim kako držim monolog na pravoj sceni.

Mogla bih, na primer, da pevam. U nekom noćnom klubu, u kome pušenje još uvek nije zabranjeno. U klubu sa teškim, crvenim zavesama i malim, okruglim stolovima. U jednoj ruci mi je čaša "Džeka", a u drugoj mikrofon. U toj viziji ja sam, naravno, mlađa, lepša, i najbolji ortak mi je saksofonista. (Jasno - volim zvuk saksofona.)

Pevanje je bilo moja alternativna profesija. Tehnika pevanja se uči: nasloniš stomak uz ivicu klavira tako da osetiš dijafragmu, i kontrolišeš putešestvije glasa iz utrobe pa sve do grla, glasnih žica i usana - kada glas konačno prhne napolje. Efekat glasa je, nažalost, teško uhvatljiv samom pevaču: čim ton izađe, on je oslobođena ptičica. Zbog toga je pevanje kratkotrajno zadovoljstvo, a ja ne volim da mi katarzični trenutak prebrzo pobegne.

Moj glas je sada dovoljno dubok a emocije taman prezrele za bluz. Ali mi nešto ipak ne dozvoljava da pevam, ne zbog treme, već otkako sam shvatila da i misli mogu pevati - čak i komplikovane arije koloraturnih soprana – brže, lakše, i bez rizika da će glas pući od previše kikotanja i duvana od prethodne večeri. Osim toga, misli ne zahtevaju javni nastup. Mislima nisu potrebni ni mikrofon, ni saksofonista. Eventualno samo čaša "Džeka".

Postoji jedan Neko kome povremeno smeta moja nedorečenost. Rado bih mu izašla u susret i pevušila mu svoje misli, međutim, bojim se da ću omašiti tonalitet, pravac, trenutak. Naime, on baš naročito ne voli bluz.
Zato, sedeći u publici, uglavnom posmatram, osluškujem ... i čekam da mi neko na uvce zapeva mojim mislima. Tek da vidim jesu li i koliko milozvučne.

borka, izvini što se mešam, al' samo da dosolim ovaj divan monolog:

ha bela podloga-hajd je ocrnim...
Zaista mi se čini da sam ko tocilo...Ali se bar vrtim...Tu smo kolege!
Elem,u tom Bebi Mur,koje je pretenciozno nagađanje bez ontoloških uporišta,
je i filmić o Kozirjevu,nesrećniku koji se bavio granicama nauke i ontologije
u totalitarnom SSSR...Kolika je to šteta-teško je opisati...Ruski Stiven
Hoking...Njegova teorija vremena koja je ontološki jasna je zaista zaveštanje za
budućnost...Mada,ne samo ja (a ko si pa ti-sledi srpsko-rusko pitanje),ima nas koji tvrdimo da "t"valja izbaciti iz fizičkih formula,jer vreme NE POSTOJI...Postoji samo SADA! (Ono šta je bilo-ne postoji više,ono šta će biti-još ne postoji-to je uprošćeno...)
Ali,postoji postojanje,ali i to u korelaciji s našim umom...
Problem teško shvatamo (veoma malo znamo!) jer nam prednji podkorteks koji
uređuje komparativno misli amigdale,tek koju desetinu hiljada godina (ustvari
-relativno -promenama nevremenskim-da ne ulazim u to-komplikovano je),dok je
ceo mozak star više od milijardu godina u lancu nadograđivanja DNK...
Tako S.Hoking vizionari da prvi pokretač (Demijurg,recimo) nije neophodan,
da to samo postojanje u sebi može i čini...
I to se lepo složi s Kozirjevim teorijama i vremena i objašnjenja da Sunce
odavno prestalo da greje da troši termonuklearnu energiju...Po računu
tog energetskog isijanja-ni milijardu godina...
A kako se tu uklapa teorija haosa?
Odlično!
A kvantna teorija?Teorija struna?
AMA...Ovde u Srbiji je problem shvatiti šta ,recimo,političari lažu i kako,
jer su prosečni građani toliko neuki i neobrazovani da je to KATASTROFA!
Imamo i mi naš NKVD koji sprečava da se narod obrazuje,okulturi...Internet
mlađi naraštaji rabe,ali se to sporo i nejako probija kao znanje sveta u
kolektivno Srbije...Nacionalizam se goji,a on mrači umove lenština umnih...
Dakle,ne da ne znamo,več nas još i dodatno zaglupljuju uvek nekom idiotskom
aferom (afla toksin Kosovskih Kolubara? A ko je marno lovu?!)...
I tako Sokrati kad kažu da što više saznaju-sve više vide koliko im je neznanje-nađe se uvek neka debilna kretenčina koja kaže:"Pa za šta vas onda
plaćamo!"
E moj Mikele...Plašim se da se ovde rode neće više nikad vratiti...
Ovde su performanse ispucane-plafon je 300 evra prosečno-za ovaj prosečni
IQ ...Što reče Đokej:"...Putuj Evropo..."

ovaj je na jednom drugom mestu onaj Covijax jutros...Šta mu bi...

Sad mi je do dijaloga a ne do monologa a opet pitam se zar i ono što bih nekom sad sasula u lice nije monolog
koji se dugo kuvao u mislima i sad kipi polako, podiže poklopac i zviždi kroz onu malu rupicu za paru...
Isto se i ljubav tako kuva u srcu dugo, dugo s tom razlikom što kad ljubav poželi napolje iz srca ono počne da kuca jače
i brže i otima se...možda hoće svoju ljubav nazad?

Nešto sam jutros o politici i kulturi...
Ustvari,to je staro pitanje odnosa vlasti i umetnosti...
Svaka vlast ima priličan problem s umetnošću i njenom težnjom da bude slobodna i time kreativna...
Jer slobodna kreacija stvara novotarije usled poplave takvih, neko lako može pomisliti da nešto
i u vlasti može i treba da se inovira...
A tada je to smaračinaisanje novih zakona,"osvežavanje" kabineta,stručni timovi za ovo i ono,
angažmani info agencija na izučavanju mogućnosti (pojedinih profila) itd...
Zato su vlasti najbolje kratke dizgine za umetnost i zato se vrbuju službama pojedini koji
će na vreme "iznutra" delovati...Najefikasnije je postaviti svoje ljude za Tijaniće,Timofejeve
i ostala mesta s kojih je ovlašni komentar pucanj u planini usova...
Posebno pitanje je da li sam ja paranoik ili službe zaista imaju posvuda svoje biberiće...

Borac za prava zivotinja:

Prvo što pomislih: imam li sagovornika za monolog?
Moje misli – moja stvar. Čim podelim misli, više nisu moje. Jako volim tu prisvojnu zamenicu MOJE, jer me ona određuje kao nekog ko ima SVOJE.
Da sa vama delim misli? Teško mi to ide i sa samom sobom, a kamoli sa nekim van mene. Pardon - s nekim ko nije Ja.

Reči su već druga stvar. Njima mogu i da se razbacujem. Ko može sa sigurnošću tvrditi da su moje reči ujedno i moje misli?

Kliknite za proširenje...

da zaspamam monolog s osvrtom na zanimljiv detalj:
nije samo pitanje, da li su moje riječi ujedno i moje misli. pitanje da li su riječi i misli moje.
mnogi misle da je tako. ali mnogi misle svašta. mnoge misli, riječi i činovi mnogih idu izravno na štetu tijela,
koje misli i govori da je nešto njegovo, da posjeduje vlastiti život (put) i interes, moć odluke i utjecanja.

Monolog je kristalizacija trenutne emocije.
Emociju je banalno opisati jednom recju. Ne samo banalno, nego i nedovoljno precizno.
Kada se emocija spusti na papir, nastaje monolog.
Napisan tekst je nase ogledalo.
Taj tekst nekad nudi objasnjenja, a nekad samo zapis trenutka, razglednicu jednog vremena, dana, razmisljanja..

Mi koji volimo blog volimo kristalizaciju.

Borac za prava zivotinja:

Nikako sebe ne mogu da zamislim kako držim monolog na pravoj sceni.

Mogla bih, na primer, da pevam. U nekom noćnom klubu, u kome pušenje još uvek nije zabranjeno. U klubu sa teškim, crvenim zavesama i malim, okruglim stolovima. U jednoj ruci mi je čaša "Džeka", a u drugoj mikrofon. U toj viziji ja sam, naravno, mlađa, lepša, i najbolji ortak mi je saksofonista. (Jasno - volim zvuk saksofona.)

Pevanje je bilo moja alternativna profesija. Tehnika pevanja se uči: nasloniš stomak uz ivicu klavira tako da osetiš dijafragmu, i kontrolišeš putešestvije glasa iz utrobe pa sve do grla, glasnih žica i usana - kada glas konačno prhne napolje. Efekat glasa je, nažalost, teško uhvatljiv samom pevaču: čim ton izađe, on je oslobođena ptičica. Zbog toga je pevanje kratkotrajno zadovoljstvo, a ja ne volim da mi katarzični trenutak prebrzo pobegne.

Moj glas je sada dovoljno dubok a emocije taman prezrele za bluz. Ali mi nešto ipak ne dozvoljava da pevam, ne zbog treme, već otkako sam shvatila da i misli mogu pevati - čak i komplikovane arije koloraturnih soprana – brže, lakše, i bez rizika da će glas pući od previše kikotanja i duvana od prethodne večeri. Osim toga, misli ne zahtevaju javni nastup. Mislima nisu potrebni ni mikrofon, ni saksofonista. Eventualno samo čaša "Džeka".

Postoji jedan Neko kome povremeno smeta moja nedorečenost. Rado bih mu izašla u susret i pevušila mu svoje misli, međutim, bojim se da ću omašiti tonalitet, pravac, trenutak. Naime, on baš naročito ne voli bluz.
Zato, sedeći u publici, uglavnom posmatram, osluškujem ... i čekam da mi neko na uvce zapeva mojim mislima. Tek da vidim jesu li i koliko milozvučne.

Kliknite za proširenje...

теби је права сцена даска? а живот?
теби је права сцена менса? а живот?
теби је права сцена форум? а живот?

goranbeograd:

теби је права сцена даска? а живот?
теби је права сцена менса? а живот?
теби је права сцена форум? а живот?

Kliknite za proširenje...

Gledni nik..9 života...

sedimo jedno pored drugog ochekujuci zanimljiv dijalog...
zapochinjem isti, nastavljam, verglam bez prestanka jer nema povratne reakcije...u jednom momentu shvatam da je to ipak samo monolog...
tuga..

Oni stvarni, najdublji monolozi se nikada ne iznose u javnost. Sve ostalo su ulepsane kopije i stvari koje se mogu izreci, a nekada je cak i pozeljno izreci ih.
To znamo svi, ali i o tome se cuti.

Čika Tucoje:

Oni stvarni, najdublji monolozi se nikada ne iznose u javnost. Sve ostalo su ulepsane kopije i stvari koje se mogu izreci, a nekada je cak i pozeljno izreci ih.
To znamo svi, ali i o tome se cuti.

Kliknite za proširenje...

Ima dubine u tom što kažeš...Ima... ()

i plitkost je nekakva dubina. zašto se monolozi ne bi iznosili u javnost?
šta je priroda monologa?

Izbrisa svoj monolog...
Jeste...Štrčao je ovde kao onaj plavi svet usred žitnog polja u aprilu...
To me izasociralo,ali još i ona tema o muzici,o umetnosti...
Umetnik ili bolje da kažem -kreator,često menja mišljenje,ali najčešće je
to u nekom stidu...
A osećaj stida znamo da potiče od egzistencijalnog straha...
Hrabrost umetnika je kad pobaca boje po zidu ili napiše kao Beket "Nemuštu" i
ne pipne ništa da ispravi posle...I kad naiđe posle koliko godina,samo se
osmehne na svoju kreaciju s razumevanjem malog deteta koje tek stasava...
Koje stasava u stidovima i strahovima svojih misli dela...
Mogao bi me svaki monolog odvesti u zemlje čuda i daleke,ali je to vama
dragi moji smorno-bolje vi u svoju barku mašte pa po svom moru gluposti-nemojte
po mom-zakrčeno je brodovljem,a i teretnjaka previše...

Kratak dijalog sa Fishijem:
morala sam prvo jedno, zatim sam morala drugo.
Kako je plavi cvet iznikao, tako je i iscupan.
Ponekad smo impulsivni mi, Blizanci.

Ja ću ipak i dalje monolog...
Umesto da tu počinjem razvezivati taj mrtvi čvor strpljivo i beskrajno
i to po ko zna koji put,trebao jednostavno izbrisati svoj prethodni post
i ostaviti zelenog smajlija...
Jeste,to bi moglo da se nisam dogovorio sa sobom da ću biti blaži s ljudima i
da neću kročiti stazama bitaka za dominaciju i da neću lukavstvo uma
kao ralo za tu ledinu nesaznatog koristiti...
Ovako je bolje:gledam te još zelene livade podno ovog mog brda radoznalog
na kog sam se još u mladosti ispeo i ne silazim s njega,več sve koje znam i do
kojih mi imalo stalo,vodim da s njega razgledaju te prelepe panorame života...
...Čudno...svako ko bio sa mnom-drukčije sve video...Menjali ponekad i mesto
-ma ne vredi...