1. РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА - ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11070 Земун,
vladarsk@gmail.com
Бр.1533/12 - 20. 11. 2012.
ТУЖБА ПРОТИВ УН
Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част поздравити дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и скренути им пажњу, да становници у Западној Европи, Америци и Аустралији схватају, да су чланице ЕУ и НАТО омогућиле Хрватској да прогна до 800.000 Срба из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и Хрватске, од 1990. до 1995, а да Савет безбедности и Генерална скупштина УН нису то спречиле, нити су за овај злочин геноцида над српским народом оптужиле Хрватску и државе чланице НАТО и ЕУ.
Влада РС Крајине упознаје дипломатско-конзуларна представништва, да је слика о Републици Српској Крајини нетачно представљена светској јавности, јер је упорно наметана неистина, да је она део хрватске државе. То није тачно! Република Српска Крајина је српска историјска и етничка територија - од античких времена. Никада Хрвати нису живели у Крајини и никад се хрватски језик није у Крајини говорио. Босна и Херцеговина, северна Србије (Војводина), Република Српска Крајина, Словенија и Хрватска (хрватске земље су само око Загреба – где се говорио хрватски језик) биле су аустријске колоније до 1918. године. Тада је од ових територија створена Држава Срба, Хрвата и Словенаца (Хрвати су живели само у Загорују – пределу око Загреба). А Срби су тада били сви муслимани и сви католици ван Словеније и Хрватске (Загорја). Од територија ослобођених од Аустроугарске (1918) створена је Држава Срба, Хрвата и Словенаца, која се ујединила с Црном Гором и Србијом у Југославију. Југославија је, више пута, дељена на покрајине – а једном је та подела (1939) спојила Републику Српску Крајину и Хрватску, али то не даје право Хрватима, да Републику Српску Крајину сматрају делом Хрватске – као што ни Срби не сматрају Хрватску делом Србије, или делом Крајине.
Влада Републике Српске Крајине уверава дипломатско-конзуларна представништва – да Република Српска Крајина није део Хрватске, јер је Крајина имала државност пуних 500 година до XXI столећа. Ову чињеницу никад не спомиње Влада Републике Србије (ни у преговорима ни у својим односима с државама и УН), чиме се тешко нарушава право и праведност. А угарски (мађарски) краљ, Матија Корвин, одлучио је (1471) да се Срби организују као државотворни у Мађарској, при чему су имали своју националну управу и верску установу – Српску православну цркву. Кад је Мађарска била већим делом окупирана од Турске (1526), аустријски цар Фердинанд Други (1630) је проширио српску државност – која је трајала до краја XIX столећа. Документација о српској државности у Мађарској и Аустрији је бројна и налази се у архивама у ове две државе. Та документација пружа и податке, да су тада били и бројни Срби католичке вероисповести, који су у двадесетом столећу, одлукама власти Аустроугарске и Југославије, проглашени Хрватима. А таква одлука се заснивала на закључку Католичког конгреса у Загребу – 1900. године, који је гласио, да сви Срби католици у српским земљама имају се сматрати припадницима хрватске нације.
Влада Републике Српске Крајине моли дипломатско-конзуларна представништва, да обавесте своје владе и научне установе, да је Римокатоличка црква (иако је с највећим бројем верника у свету), оваквом одлуком, оскрвнавила и светску културну баштину, и историју, јер су Срби једини у свету којима није дозвољено да исповедају римокатоличку веру. Чим постану католици, или ако су ту веру наследили од предака, морају се звати Хрватима. Нажалост, ни ово опасно огрешење о човекова права и слободу вероисповести, не спомиње Влада Републике Србије, нити ту чињеницу користи у својим односима с другим државама и УН.
Влада Републике Српске Крајине је обавезна, да упозна дипломатско-конзуларна представништва о чињеници, да је хрватски језик избачен из државне и књижевне употребе у XIX столећу. Хрвати су једини народ у Европи који не користи свој матерњи језик. То је последица аустријске колонијалне политике – Влада Аустрије је донела одлуку (у XIX столећу), да се хрватски језик уклони из државне администрације, из школа и из књижевности. Аустријанци су присилили Хрвате, да се служе српским језиком и да га уведу у школе, у државну администрацију и у књижевност, а да га зову и српским и хрватским, или српскохрватским, или хрватскосрпским. Да би све подсећало на правила у филолошкој науци, Аустријанци су хрватски језик прогласили „кајкавским дијалектом“, а то је, формално, оправдавало његово уклањање, јер су се многи дијалекти уклонили из употребе и у немачком, и италијанском језику, итд. И пошто је Хрватска у УНЕСКО-у регистровала српски језик као „хрватски“, велики део српске књижевности се (погрешно) третира као део „хрватске“ књижевности. Нажалост, ни ову чињеницу не спомиње Влада Републике Србије, нити је користи у преговорима с другим државама и УН, иако Хрватска присваја огроман део српске културне баштине.
Влада Републике Српске Крајине је, нада се, овим подацима уверила дипломатско-конзуларна представништва, да се оваквом политиком међународне заједнице према Србима спроводи злочин геноцида – Срби су и биолошки истребљивани и прогоњени у Првом и Другом светском рату, а прогнани су из Републике Српске Крајине и с Косова и Метохије у време разбијања Југославије – од 1990. до 1999. године. Оно што зачуђује је и чињеница да УН, друге међународне организације и већина влада у свету спомињу – да је из Републике Српске Крајине и Хрватске прогнано (од 1990. до 1995) само 220.000 Срба. Спомиње се само та цифра, а тај број Срба је прогнан само у време хрватске агресије на Републику Српску Крајину – 5. и. 6. августа 1995. године. Зашто се та цифра користи, кад је Срба прогнано негде до 800.000, или око 800.000. Злочин је обављен и од стране онога ко помаже злочинца. А УН и владе чланица УН помажу овај хрватски злочин, јер никад не спомињу тачну цифру о прогнаним Србима, мада се она налази у многим документима и извештајима представника УН! Споменимо само цифру о прогнаним Србима из Хрватске, коју је прочитао пред Саветом безбедности Генерални секретар УН, Бутрос Бутрос Гали, у мају 1993. године. Рекао је, да је хрватска војска и полиција прогнала, до 18. марта 1993. године, 251.000 Срба. Значи, ова два прогона показују цифру о 471.000 прогнаних Срба. Ако додамо овом броју и прогон 30.000 Срба у време хрватске агресије на Западну Славонију, 1. маја 1993, добијамо цифру о 501.000 прогнаних Срба. Овом броју треба додати и онај број Срба који је прогнан од 18. марта 1993. до 1. маја 1995. и од овог датума до 5. августа 1995 – из свих делова Хрватске, те је јасно да се број могао приближити цифри од 600.000. И оно што је чињеница (која се не узима у обзир) је прогон Срба из Републике Српске Крајине и Хрватске и после окупирања Републике Српске Крајине – 6. августа 1995. године. Влада Републике Српске Крајине је молила, више пута, Савет безбедности УН и појединачне државе, да доставе број Срба из Крајине и Хрватске који су побегли у државе на свим континентима, али Савет безбедности је одбио да те податке пружи, мада их поседује. Нажалост, ни ове податке не користи Влада Републике Србије – ни за јавност, ни у преговорима с УН и другим државама.
Влада Републике Српске Крајине се нада да ће дипломатско-конзуларна представништва препоручити својим владама да се, на заказаној Генералној сккупштини УН (2013), поред осталих чињеница о хрватском злочину геноцида над Србима – у целом XX столећу, користе и ове које смо навели, јер су се оне, до сада, најупорније скривале.
Влада РС Крајине, такође, преноси дипломатско-конзуларним представништвима, да су многи врсни правници закључили, да су УН велики кривац за ово страдање Срба и да би против Савета безбедности и Генералне скупштине УН било обавезно покренути кривични поступак на једном од међународних судова. УН су, по мишљењу правних стручњака, важан кривац за последњи хрватски злочин геноцида над Србима, јер је Савет безбедности, Резолуцијом 743/1992. ставио под заштиту Републику Српску Крајину и у њу послао војне снаге Уједињених нација, гарантујући – да ће се државни спорови између Хрвата и Срба решавати мирним путем. Уз Резолуцију 743/1992, Савет безбедности је донео одлуку – да се хрватско законодавство неће примењивати у Републици Српској Крајини (Зони под заштитом УН), а таква одлука је проистекла на основу српске државотворности у Мађарској, Аустрији, Аустроугарској и Југославији. Влада Републике Српске Крајине ће искористити све могућности, да до судске расрпаве против УН дође, јер оне нису осудиле хрватски злочин геноцида над Србима и окупацију Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), а камоли да су захтевале од Хрватске, да отклони последице своје окупације и Србима исплати ратну одштету, врати државотворни статус и сву одузету имовину – коју је Хрватска уступила припадницима хрватске нације. А УН су биле обавезне да ово учине. Нажалост, све ове чињенице, Влада Републике Србије није, до сада, користила - за обавештавање јавности и током својих односа са УН, другим међународним организацијама и државама.
Влада Републике Српске Крајине верује, да је дипломатско-конзуларним представништвима сасвим јасна сарадња УН и Хашког трибунала, јер се обе установе једнако односе према Србима. УН нису осудиле Хрватску за окупацију Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), а Хашки трибунал није осудио хрватске генерале који су командовали хрватском војском при окупацији РС Крајине и прогону српског народа.
Влада РС Крајине користи и ову прилику да дипломатско-конзуларним представништвима у Републици Србији понови изразе свог високог поштовања.
ДИПЛОМАТСКО-КОНЗУЛАРНА
ПРЕДСТАВНИШТВА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ
