hogarius
Elita
- Poruka
- 15.124

"Pitanje: Gospodine Đorđeviću, obzirom da je Marks aktuelan, kako ste sami rekli "po peti put među nama" (nedavno je u Beču izašlo peto izdanje "Kapitala"), da kažemo nešto za početak o samom Marksu kao sociologu i filozofu, njegovoj kritici religije i kritici njegove kritike.
Marks je bio nesporni genije i to mu niko nije osporio za života, ni potom. Jedan od onih genija kakvi se u istoriji ljudske misli javljaju možda dva puta u toku jednoga stoleća kod srećnijih naroda, tu sumnje nema.
Marksove nije napisao posebnu kritiku religije niti istorijsko osvetljenje religijske problematike u svetu, a drugo – Marks se nije bavio religijom kao sistemom vrednosti nego je izneo nekoliko teza koje nije razvio u celovit sistem. Te teze se nalaze razasute u njegovom obimnom delu.
Marks je postavio prvu tezu koja glasi: Religija je u istoriji ljudskoga roda, od praistorije pa do danas, u sferi infrastrukture i odnos je bazičnih struktura – to su ekonomski odnosi među ljudima u ljudskoj zajednici. Marks je poznavao i antičku religijsku misao, jednako kao i srednjevekovnu i modernu. Doktorirao je kao mlad čovek na Epikurovoj teoriji religijskog poimanja sveta. Ipak, Marks se nije bavio religijom kao sistemom vrednosti u celini, i u tom smislu ova njegova prva teza je vrlo rano, od strane nekih mislilaca, za njegovog života dovođena u pitanje. Kada kažem "dovođena u pitanje" time nisam hteo reći jer tako nije bilo - ona nije osporena. Religija doista pripada sferi infrastrukture i odražava stanje stvari u ljudskoj zajednici.
Bogovi se rađaju i umiru, u prvobitnoj ljudskoj zajednici, u antičkoj Grčkoj, po istom principu i shvatanju sveta: tako su nekad zoomorfni – liče na životinje, nekada antropomorfni - liče na ljude, ili se spiritualizuju do otuđene moći (kakve imamo u religijskim sistemima). Marks je zanemario taj momenat religije kao sistema vrednosti, ali ga je zanemario samo u tom smislu što ga nije razvio u celovit sistem. Izvanredno dobro ga je poznavao, uključujući i hebrejsku religiju i hebrejsko društvo.
To je prva teza koja, dakle, uopšte nije sporna, i što je naročito zanimljivo, koju i danas niko čak ni u strukturiranim crkvama ne spori. To jeste tako, jer Bog u vreme Epikurovo, i Bog u vreme Platonovo, nije isti onaj Bog kakav je bio 325. godine za vreme Nikejskog sabora, kada su proroka Isusa proglasili za božanstvo – o tome ćemo kasnije.
Marks je, međutim, imao još jednu tezu koju je formulisao i opisao u "Kapitalu", u "Kritici Gotskog programa", na desetine drugih mesta, gde navodi religiju kao jednu vrstu opijuma. Onaj ko pažljivo čita izvorne Marksove tekstove videće da je to vrlo precizna formulacija, jer opijum je anestetik potreban u svakodnevnom životu ljudi da bi lakše proveli svoj vek. Dakle, kada je rekao da je religija opijum za narodne mase, on nije ništa loše rekao nego je konstatovao jedno stanje, jer čovek u očajanju, poniženosti i odbačenosti, najbolje poima koliko mu je taj opijum ne samo potreban nego i spasonosan. To se razumelo kasnije, i najbolje su dubinu Marksove misli prvi razumeli katolici, i to katolici u najsiromašnijem delu planete – u Latinskoj Americi, gde je stvorena na temelju tako razumno, dobro shvaćene Marksove ideje čuvena "teologija oslobođenja", koja polazi od premise: Mi smo marksisti, u stoprocentnom smislu smo komunisti baš zato što smo hrišćani, i obrnuto, hrišćani smo baš zato što prihvatamo Marksa.
Prvi put su ovu Marksovu misao da je religio opijum, krivo razumeli sa pogubnim posledicama, ruski komunisti, koji su reč "opijum" preveli sa "jad", "otrov". Marks nigde nije rekao da je religija otrov za narod, za ponižene i uvređene, nego je rekao da je opijum, a Rusi su bukvalno prevodili.
To je sušta suprotnost, i tako smo dobili treću tezu.
Marks je izvanredno dobro poznavao crkvenu doktrinu budući da je bio levi Hegelijanac, i u crkvi je video istorijsku inkarnaciju, odnosno devijaciju izvorne religijske imperije koja spada u sumu ljudskih vrednosti.
Uopštena etiketa koja se Marksu prilepljuje kada se priča o religiji, je baš ta priča o opijumu za mase, zapravo za narod (u originalu on kaže "the people" a ne "the masses"). Činjenica je da sama ta rečenica nije originalno Marksova, da je to Markiz de Sad napisao u "Juliji" 1797. godine.
Kada citiraju tu Marksovu misao, citiraju samo njen zadnji deo a ne celu rečenicu koja kaže: "Religija je čežnja potlačenog bića, srce sveta bez srca, duša stanja bez duše. To je opijum za narod.""


http://gradjanskikrug-civiccircle.blogspot.com/2009/01/marksova-kritika-religije-i-deo.html
>>>>>>>
Poslednja izmena: