luckywin
Domaćin
- Poruka
- 3.950
Odličan tekst ekomomiste Nebojše Katića, tekst nema veze sa ekonomijom, već je to analiza eseja „Koncept političkog“ nemačkog teoretičara države i prava Karla Šmita koji je danas, što bi rekao Katić, i dalje valjan i nezamenjiv.
Dobri i loši đaci Carla Schmitta
Uprkos nespornom opadanju ekonomske moći, Zapad (još uvek) uspeva da svetski geopolitički prostor superiorno oblikuje shodno svojim političkim i ekonomskim interesima. Različite političke i partijske konstelacije zapadnih država nisu prepreka u prevladavanju njihovih međusobnih strateških i taktičkih neslaganja. Zapad u svim najvažnijim političkim ili vojnim akcijama deluje jedinstveno, ili gotovo jedinstveno. Uspešnost ovog delanja je zapanjujuća i traži objašnjenje.
Značajan doprinos razumevanju političke dominacije Zapada može pružiti delo velikog i kontroverznog nemačkog teoretičara države i prava, Carla Schmitta (Karl Šmit). Uzroci zapadnog trijumfa nisu tema Schmittovih razmišljanja, ali njegove analize i stavovi nude dobar i zanimljiv, posredni odgovor. To se ponajviše odnosi na „Koncept političkog“, Schmittov čuveni esej neobičnog naslova, pisan s početka tridesetih godina prošlog veka. (1)
Ovaj esej je zgusnut, višedimenzionalan, a povremeno je i namerno kriptičan. Schmittu možda činim nepravdu kada tako slojevit esej sažimam na malom prostoru.
Kao što svoje poimanje estetike u krajnjoj instanci svodimo na odnos lepog i ružnog, ili kao što poimanje etike svodimo na odnos dobra i zla, Schmitt smatra da se i celokupna politička sfera svodi samo na jedno – na jasno razlikovanje prijatelja i neprijatelja. Ovakvom razumevanju politike ne može nauditi ni koncept neutralnost koji se pojavljuje u političkom životu. Neutralnost i jeste moguća upravo zato što postoji podela na prijatelje i neprijatelje. Da takve podele nema, neutralnost bi bila besmislena.
Nesumnjivo najvažniji, presudan politički trenutak je upravo onaj „u kome se neprijatelj u kristalnoj jasnoći prepoznaje kao neprijatelj“. Ova poruka je verovatno i najvažnija rečenica eseja. Schmittova definicija prijatelja i neprijatelja je surovo pragmatična, ogoljena i oslobođena bilo kakvog sentimentalizma ili idealizma.
Neprijatelj ne mora biti ekonomski konkurent, ne mora biti ni zao ili oduran. Istovremeno, (politički) prijatelj može imati sve najgore osobine, može biti čak i ljuti ekonomski takmac, pa ipak može biti prijatelj. Naravno, ni prijatelji ni neprijatelji nisu večni, niti se sa njima nužno mora ratovati.
U Schmittovom univerzumu, neprijatelj države (ne pojedinca) je onaj ko negira njen način života ili mu je pretnja, svako ko je u egzistencijalnom smislu drugačiji, ko je stranac, ko je „onaj drugi“. Iza ovog pomalo kriptičnog stava, Schmitt verovatno skriva i svoj nesporni antisemitizam, ali se tim stavom mogu objasniti i neki zbunjujući fenomeni, poput vekovnog zapadnog animoziteta prema pravoslavnom Istoku.
Suludo je verovati, kaže Schmitt, da bezazleni i nemoćni narodi, budući da nikoga ne ugrožavaju, mogu imati samo prijatelje, ili da će neprijatelj biti dirnut njihovom slabošću i nesposobnošću da se brane. U sferi surove realpolitike, narodi koji veruju u takve bajke, osuđeni su na nestajanje.
Neprijatelj ne dolazi samo spolja. On može bivstvovati i unutar države i može je ugrožavati. Schmitt ne skriva svoj (hegelijanski) stav da država mora stajati iznad društva i da je to jedini način da se prevaziđu, neutrališu i harmonizuju pojedinačni ili grupni interesi. Pod uticajem i svog vajmarskog iskustva, Schmitt smatra da svako ko dovodi u pitanje opstanak države mora biti neutralisan i ne može se zaklanjati iza prava koja mu daju ustav ili zakoni. U ekstremnim, kritičnim situacijama, pravne norme prestaju da važe i na njihovo mesto dolazi politička odluka.
Schmitt oštro kritikuje političku zloupotrebu pojmova „univerzalizam“, „humanost“, „čovečanstvo“. Univerzalizam i humanizam u političkoj sferi predstavljaju ideološki instrument imperijalne, pre svega ekonomske ekspanzije, a termini poput „pacifizma“ služe samo da obmanu. U tom licemernom kontekstu rat je proglašen za neprihvatljivo zlo. S druge strane, sankcije, intervencije i kaznene ekspedicije, nasilne pacifikacije i slična brutalna politička i vojna sredstva postaju sasvim prihvatljiva – u ime humanosti, dabome.
Pozivajući se na univerzalizam i humanost, i neprijatelj kao kategorija prestaje da postoji. Pojam „neprijatelj“, se stoga zamenjuje pojmom „remetilački faktor“ i time se protivnik dehumanizuje i oduzima mu se svaki dignitet i legitimitet. On narušava i ugrožava globalni mir i univerzalne vrednosti, pa je stoga van okvira ljudskosti i zakona. Tako se podrazumeva da je opravdano razarati države u ime univerzalnih principa humanosti, i to bez formalne objave rata. Kritički anticipirajući vreme koje dolazi, Schmitt kaže da će se ratovi vođeni zarad očuvanja ili uvećanja ekonomske moći, uz pomoć propagande pretvoriti u krstaški pohod i u rat u ime čovečnosti.
I upravo na konceptu političkog, baš onako kako ga Schmitt definiše, Zapad izuzetno uspešno funkcioniše, usput koristeći tu humanističku retoriku koju Schmitt prezire. Kristalno jasno prepoznajući i imenujući neprijatelja, Zapad vodi odlučnu, istrajnu i beskompromisnu politiku svim sredstvima.
Kada je moguće, ta politika se sprovodi diplomatskim sredstvima, a kada nije, egzekucijama ili brutalnim vojnim intervencijama. Put može biti spor i krivudav, ali je krajnji cilj uvek jasan, kao što je jasna i podela na prijatelje i neprijatelje. U skladu sa tim se oblikuje i javno mnjenje čime se daje povratni legitimitet i nelegitimnoj politici.
Možda je ovaj odlučujući kvalitet zapadne politike najbolje prepoznao, i grubo ali precizno sažeo Staljin. Na jednom od sastanaka Politbiroa ranih pedesetih, on je izgovorio onu proročku rečenicu koja je najavila eru Gorbačova i Jeljcina: „Kada mene više ne bude, kapitalisti će vas podaviti kao slepe mačiće“. (2)
Schmittovom ključnom političkom distinkcijom (prijatelj i neprijatelj) nije objašnjena samo današnja moć Zapada – podjednako, pa čak i jasnije, ona pomaže i sagledavanju uzroka današnje nemoći Rusije, na primer. Dok je Zapad svoje neprijatelje („remetilačke faktore“ poput Iraka, Srbije, Libije, Sirije, Irana) uvek jasno identifikovao i surovo kažnjavao, dotle je ruska politika u nekoj vrsti stalne hamletovske nedoumice.
Schmittovim očima gledano, i balkanska politika i njen ishod postaju razumljiviji. Oni politički uspešniji (Hrvati ili Albanci, na primer), uvek su jasno sagledavali svoje prijatelje i neprijatelje. Oni drugi, manje uspešni (Srbi ili Makedonci, na primer ), u svojim političkim lutanjima nikada nisu jasno definisali ni prijatelje, ni neprijatelje.
Iz ugla Schmittove analize, srpska politika oslanjanja na četiri stuba – EU, SAD, Rusija i Kina – deluje naivno i nerealistično, otprilike isto onoliko, koliko je naivno i članstvo Rusije u „Partnerstvu za mir“.
Carl Schmitt je bio jedan od najpoznatijih i najartikulisanijih protivnika i kritičara liberalizma i liberalne države. Možda je i mali paradoks, da je upravo realpolitika zapadnih liberalnih država najbolji primer koliko je bazni Schmittov „koncept političkog“ i dalje valjan i nezamenjiv.
http://nkatic.wordpress.com/
.
Dobri i loši đaci Carla Schmitta
Uprkos nespornom opadanju ekonomske moći, Zapad (još uvek) uspeva da svetski geopolitički prostor superiorno oblikuje shodno svojim političkim i ekonomskim interesima. Različite političke i partijske konstelacije zapadnih država nisu prepreka u prevladavanju njihovih međusobnih strateških i taktičkih neslaganja. Zapad u svim najvažnijim političkim ili vojnim akcijama deluje jedinstveno, ili gotovo jedinstveno. Uspešnost ovog delanja je zapanjujuća i traži objašnjenje.
Značajan doprinos razumevanju političke dominacije Zapada može pružiti delo velikog i kontroverznog nemačkog teoretičara države i prava, Carla Schmitta (Karl Šmit). Uzroci zapadnog trijumfa nisu tema Schmittovih razmišljanja, ali njegove analize i stavovi nude dobar i zanimljiv, posredni odgovor. To se ponajviše odnosi na „Koncept političkog“, Schmittov čuveni esej neobičnog naslova, pisan s početka tridesetih godina prošlog veka. (1)
Ovaj esej je zgusnut, višedimenzionalan, a povremeno je i namerno kriptičan. Schmittu možda činim nepravdu kada tako slojevit esej sažimam na malom prostoru.
Kao što svoje poimanje estetike u krajnjoj instanci svodimo na odnos lepog i ružnog, ili kao što poimanje etike svodimo na odnos dobra i zla, Schmitt smatra da se i celokupna politička sfera svodi samo na jedno – na jasno razlikovanje prijatelja i neprijatelja. Ovakvom razumevanju politike ne može nauditi ni koncept neutralnost koji se pojavljuje u političkom životu. Neutralnost i jeste moguća upravo zato što postoji podela na prijatelje i neprijatelje. Da takve podele nema, neutralnost bi bila besmislena.
Nesumnjivo najvažniji, presudan politički trenutak je upravo onaj „u kome se neprijatelj u kristalnoj jasnoći prepoznaje kao neprijatelj“. Ova poruka je verovatno i najvažnija rečenica eseja. Schmittova definicija prijatelja i neprijatelja je surovo pragmatična, ogoljena i oslobođena bilo kakvog sentimentalizma ili idealizma.
Neprijatelj ne mora biti ekonomski konkurent, ne mora biti ni zao ili oduran. Istovremeno, (politički) prijatelj može imati sve najgore osobine, može biti čak i ljuti ekonomski takmac, pa ipak može biti prijatelj. Naravno, ni prijatelji ni neprijatelji nisu večni, niti se sa njima nužno mora ratovati.
U Schmittovom univerzumu, neprijatelj države (ne pojedinca) je onaj ko negira njen način života ili mu je pretnja, svako ko je u egzistencijalnom smislu drugačiji, ko je stranac, ko je „onaj drugi“. Iza ovog pomalo kriptičnog stava, Schmitt verovatno skriva i svoj nesporni antisemitizam, ali se tim stavom mogu objasniti i neki zbunjujući fenomeni, poput vekovnog zapadnog animoziteta prema pravoslavnom Istoku.
Suludo je verovati, kaže Schmitt, da bezazleni i nemoćni narodi, budući da nikoga ne ugrožavaju, mogu imati samo prijatelje, ili da će neprijatelj biti dirnut njihovom slabošću i nesposobnošću da se brane. U sferi surove realpolitike, narodi koji veruju u takve bajke, osuđeni su na nestajanje.
Neprijatelj ne dolazi samo spolja. On može bivstvovati i unutar države i može je ugrožavati. Schmitt ne skriva svoj (hegelijanski) stav da država mora stajati iznad društva i da je to jedini način da se prevaziđu, neutrališu i harmonizuju pojedinačni ili grupni interesi. Pod uticajem i svog vajmarskog iskustva, Schmitt smatra da svako ko dovodi u pitanje opstanak države mora biti neutralisan i ne može se zaklanjati iza prava koja mu daju ustav ili zakoni. U ekstremnim, kritičnim situacijama, pravne norme prestaju da važe i na njihovo mesto dolazi politička odluka.
Schmitt oštro kritikuje političku zloupotrebu pojmova „univerzalizam“, „humanost“, „čovečanstvo“. Univerzalizam i humanizam u političkoj sferi predstavljaju ideološki instrument imperijalne, pre svega ekonomske ekspanzije, a termini poput „pacifizma“ služe samo da obmanu. U tom licemernom kontekstu rat je proglašen za neprihvatljivo zlo. S druge strane, sankcije, intervencije i kaznene ekspedicije, nasilne pacifikacije i slična brutalna politička i vojna sredstva postaju sasvim prihvatljiva – u ime humanosti, dabome.
Pozivajući se na univerzalizam i humanost, i neprijatelj kao kategorija prestaje da postoji. Pojam „neprijatelj“, se stoga zamenjuje pojmom „remetilački faktor“ i time se protivnik dehumanizuje i oduzima mu se svaki dignitet i legitimitet. On narušava i ugrožava globalni mir i univerzalne vrednosti, pa je stoga van okvira ljudskosti i zakona. Tako se podrazumeva da je opravdano razarati države u ime univerzalnih principa humanosti, i to bez formalne objave rata. Kritički anticipirajući vreme koje dolazi, Schmitt kaže da će se ratovi vođeni zarad očuvanja ili uvećanja ekonomske moći, uz pomoć propagande pretvoriti u krstaški pohod i u rat u ime čovečnosti.
I upravo na konceptu političkog, baš onako kako ga Schmitt definiše, Zapad izuzetno uspešno funkcioniše, usput koristeći tu humanističku retoriku koju Schmitt prezire. Kristalno jasno prepoznajući i imenujući neprijatelja, Zapad vodi odlučnu, istrajnu i beskompromisnu politiku svim sredstvima.
Kada je moguće, ta politika se sprovodi diplomatskim sredstvima, a kada nije, egzekucijama ili brutalnim vojnim intervencijama. Put može biti spor i krivudav, ali je krajnji cilj uvek jasan, kao što je jasna i podela na prijatelje i neprijatelje. U skladu sa tim se oblikuje i javno mnjenje čime se daje povratni legitimitet i nelegitimnoj politici.
Možda je ovaj odlučujući kvalitet zapadne politike najbolje prepoznao, i grubo ali precizno sažeo Staljin. Na jednom od sastanaka Politbiroa ranih pedesetih, on je izgovorio onu proročku rečenicu koja je najavila eru Gorbačova i Jeljcina: „Kada mene više ne bude, kapitalisti će vas podaviti kao slepe mačiće“. (2)
Schmittovom ključnom političkom distinkcijom (prijatelj i neprijatelj) nije objašnjena samo današnja moć Zapada – podjednako, pa čak i jasnije, ona pomaže i sagledavanju uzroka današnje nemoći Rusije, na primer. Dok je Zapad svoje neprijatelje („remetilačke faktore“ poput Iraka, Srbije, Libije, Sirije, Irana) uvek jasno identifikovao i surovo kažnjavao, dotle je ruska politika u nekoj vrsti stalne hamletovske nedoumice.
Schmittovim očima gledano, i balkanska politika i njen ishod postaju razumljiviji. Oni politički uspešniji (Hrvati ili Albanci, na primer), uvek su jasno sagledavali svoje prijatelje i neprijatelje. Oni drugi, manje uspešni (Srbi ili Makedonci, na primer ), u svojim političkim lutanjima nikada nisu jasno definisali ni prijatelje, ni neprijatelje.
Iz ugla Schmittove analize, srpska politika oslanjanja na četiri stuba – EU, SAD, Rusija i Kina – deluje naivno i nerealistično, otprilike isto onoliko, koliko je naivno i članstvo Rusije u „Partnerstvu za mir“.
Carl Schmitt je bio jedan od najpoznatijih i najartikulisanijih protivnika i kritičara liberalizma i liberalne države. Možda je i mali paradoks, da je upravo realpolitika zapadnih liberalnih država najbolji primer koliko je bazni Schmittov „koncept političkog“ i dalje valjan i nezamenjiv.
http://nkatic.wordpress.com/
.
.. 
