Мислим да сам запао у својеврсну депресију. Не знам зашто, реалног разлога нема. Промена је било доста, али су све биле сасвим прихватљиве и умео сам на прави начин да се поставим према њима. Ипак, негде успут, доста сам се променио. Пре годину дана сам био негде у себи врло мрзовољан, али истовремено и имао својеврсни ентузијазам. Био сам ведар, и мада нерадо друштвен, успевао сам да одржавам развијене социјалне односе, осим на љубавном плану (никада нисам имао девојку). Никада нисам излазио, ишао на журке, то ме је увек одбијало. Суштински, нисам умео да се препустим страстима, буквално лишен могућности да се радујем.
То је било увек. Али нека унутрашња, инхирентна срећа је увек постајала и давала разлог да се иде даље. Али одједном, некако спонтано, све се изменило, тај трачак мотивације се угасио и уместо ентузијазма се јавила својеврсна тромост, незаинтересованост и потпуна равнодушност према људима. То не би било страшно да се није полако почело одражавати на реалне околности. Пре тога прилично успешан у образовању, са обећавајућом будућношћу и пропраћен приличним очекивањима, одједном сам се охладио, престао да учим, и постао пуки нихилиста. Једноставно, дошавши у ово стање, изгубио сам жељу да се борим, да ишта мењам, да нечему тежим, све је постало тако једнолично, без обзира што обавезе нису изостајале, а ја бивао све хладнији, док се то није претворило у такву безличну равнодушност да сам се потпуно окренуо мисли да је све на свету потпуно бесмислено.
То не показујем, уз доста хумора прикривам своје мисли од људи који ме познају, па они и не примећују да моја мрзовоља иде у крајности, већ имају утисак да сам је и сасвим потиснуо. Са једне стране желећи да спречим да ме овакво сивило сузбије у даљем напредовању, а и прилично згрожен тим непријатним осећањем монотоније (при том врло шареног) живота, хтео бих да питам да ли депресија може да буде спонтана? Да ли је то депресија? Да ли је ублажава чињеница што о свему томе имам тако јасну свест? Због чега би се то могло јавити? Ја знам да је такво стање заправо индуковано активношћу појединих хормона, попут кортизола, али опет ми није јасно како се то мени десило и како се могу изборити са тим.
Једино што ми пада на памет, а да је могло да изазове све то је једна неузвраћена љубав, али мислим да ме одбијање те девојке уопште није потресло, мада би психоаналитичари у подсвести умели да пронађу разлог за то. Са друге стране, своју пригушену мизантропију бих могао да протумачим као одбрамбени механизам на ту сталну усамљеност. Реч "усамљеност" овде не треба схватити буквално, јер сам силом прилика стално окружен великим бројем људи и константно принуђен да разговарам са њима. То је више самоћа услед несхваћености и неразумевања, попут оне Бодлерове из његовог чувеног "Албатроса". Кад сам већ код књижевности, врло згодна илустрација оваквог погледа на свет би биле речи Јесењина "Одвећ рано заморен животом, само чемер осећам у себи". Молио бих да дате своје савете, мишљења и конструктивне одговоре у погледу депресије генерално.Иако сам свестан да овде не добијам стручно мишљење и да би ми оно можда и највише требало, ипак бих волео да прочитам шта имате да кажете, а можда и да научим понешто из тога.
То је било увек. Али нека унутрашња, инхирентна срећа је увек постајала и давала разлог да се иде даље. Али одједном, некако спонтано, све се изменило, тај трачак мотивације се угасио и уместо ентузијазма се јавила својеврсна тромост, незаинтересованост и потпуна равнодушност према људима. То не би било страшно да се није полако почело одражавати на реалне околности. Пре тога прилично успешан у образовању, са обећавајућом будућношћу и пропраћен приличним очекивањима, одједном сам се охладио, престао да учим, и постао пуки нихилиста. Једноставно, дошавши у ово стање, изгубио сам жељу да се борим, да ишта мењам, да нечему тежим, све је постало тако једнолично, без обзира што обавезе нису изостајале, а ја бивао све хладнији, док се то није претворило у такву безличну равнодушност да сам се потпуно окренуо мисли да је све на свету потпуно бесмислено.
То не показујем, уз доста хумора прикривам своје мисли од људи који ме познају, па они и не примећују да моја мрзовоља иде у крајности, већ имају утисак да сам је и сасвим потиснуо. Са једне стране желећи да спречим да ме овакво сивило сузбије у даљем напредовању, а и прилично згрожен тим непријатним осећањем монотоније (при том врло шареног) живота, хтео бих да питам да ли депресија може да буде спонтана? Да ли је то депресија? Да ли је ублажава чињеница што о свему томе имам тако јасну свест? Због чега би се то могло јавити? Ја знам да је такво стање заправо индуковано активношћу појединих хормона, попут кортизола, али опет ми није јасно како се то мени десило и како се могу изборити са тим.
Једино што ми пада на памет, а да је могло да изазове све то је једна неузвраћена љубав, али мислим да ме одбијање те девојке уопште није потресло, мада би психоаналитичари у подсвести умели да пронађу разлог за то. Са друге стране, своју пригушену мизантропију бих могао да протумачим као одбрамбени механизам на ту сталну усамљеност. Реч "усамљеност" овде не треба схватити буквално, јер сам силом прилика стално окружен великим бројем људи и константно принуђен да разговарам са њима. То је више самоћа услед несхваћености и неразумевања, попут оне Бодлерове из његовог чувеног "Албатроса". Кад сам већ код књижевности, врло згодна илустрација оваквог погледа на свет би биле речи Јесењина "Одвећ рано заморен животом, само чемер осећам у себи". Молио бих да дате своје савете, мишљења и конструктивне одговоре у погледу депресије генерално.Иако сам свестан да овде не добијам стручно мишљење и да би ми оно можда и највише требало, ипак бих волео да прочитам шта имате да кажете, а можда и да научим понешто из тога.