Oslobađanje Niša
Srbija je, ako se ne računaju dobrovoljci i evropsko javno mnenje, bila tada potpuno usamljena. Naš poslanik Potić je javljao iz Petrograda, još tokom leta, da rat treba što pre privesti kraju. Njegova poruka je bila upozoravajuća: "Srbija nema šta da očekuje od ruske strane! Oni samo iskorišćavaju srpski rat radi izvođenja bugarske autonomije... a radi Srbije Rusija neće ratovati, pa (mi) makar svi redom izginuli i Srbija (se) u pustoš preobratila." Tako se Prvi srpsko-turski rat završi: i pored uspeha, ili ogorčenog otpora u nizu bitaka (Šumatovac, Adrovac, Veliki Šiljegovac, Krevet, Đunis, Javor...) sve se, ipak, okončalo primirjem na zahtev Rusije.
Rusija sledeće 1877. godine poziva u rat Srbiju, ali je knez Milan, poučen gorkim iskustvom iz prethodnog rata, oprezan. Kad je video da je ruska vojska uveliko prešla Dunav i upala na bugarsku teritoriju goneći Turke, doneo je odluku da krene na jug sa pet svojih korpusa.
Srbi su udarili na levo krilo turske vojske koja je pod komandom Mehmed-paše branila Sofiju. Zauzevši Belu Palanku i Pirot, prodirali su, na zahtev Rusa, dalje u Bugarsku. Bili su samo na četiri časa od Sofije, kad im je javljeno da su Turci bez borbe napustili taj grad, u koji su ušli Rusi...
Posle toga prvi cilj srpske vojske je bilo oslobađanje Niša.
General Jovan Belimarković, komandant Šumadijskog korpusa, javio je početkom 1878. da su njegove trupe zauzele Goricu, najjače utvrđenje na prilazima Nišu. "Niš će se uskoro pokoriti topovima sa Gorice", predvideo je on.
Doista, uskoro je turska posada niške tvrđave istakla belu zastavu. Odmah zatim jedan turski konjanik, parlamentarac, dojahao je do pukovnika Lešjanina i na srpskom jeziku mu rekao:
- Niš se predaje srpskom vladaocu i njegovoj vojsci...
Todor Stanković, koji je bio jedan od najpouzanijih ljudi u štabu pukovnika Lešjanina, zapisao je:
"Radost kojom bejah ispunjen nisam u stanju opisati. Onaj trenutak, kada na čelu jednog odreda konjice stupih u varoš Niš, u svoje mesto rođenja u kome sam bio rob a sada slobodan Srbin i srpski vojnik, nikada neću zaboraviti..."
Zapisao je, takođe, da je tog dana, 10. januara 1878. na niškoj tvrđavi istaknuta zastava Kneževine Srbije.
Pet dana kasnije Milan je dojahao u Niš, na čelu svog štaba, i ušao u tvrđavu. Dočekali su ga razdragani građani, sveštenstvo i litija. Obratio im se:
"Posle petstoletnog robovanja i teškog stradanja vašeg, pod vladom nepravde i nasilja, ja dolazim među vas sa svojom hrabrom vojskom kao oslobodilac i donosim vam znamenja hrišćanske prosvete, slobodu, pravdu i sigurnost... Neka je srpska zastava za vas znak da svaki građanin, ma koje vere bio, može računati na moju blagonaklonu zaštitu. Ja vas pozdravljam kao zastupnik pravde, kao branilac slobode jednako za sve građane, za sve veroispovesti. U to ime pomogao nam Bog!"
Glava kneza Milana
Srpska vojska je u Nišu zadobila ogroman plen: 267 topova, 13.000 pušaka, osam miliona metaka i mnogo drugog oružja i hrane.
Ovaj rat Milan je proveo sa vojskom. Slobodan Jovanović, čuveni naš naučnik, pisac i političar, primećuje da je Milan brzo zavoleo jug Srbije, a stalno druženje sa oficirima ga je povojničilo. Srpski korpusi su oslobodili Breznik, Trn, Prokuplje, Leskovac, Vlasotince, Vranje, Kuršumliju i Gnjilane. Ustremili su se zatim prema Prištini.
Avaj, baš tada Rusija i Turska potpisuju primirje, koje je obavezivalo i Srbiju, iako je bilo postignuto bez njenog ovlašćenja. Bitka se prenela za diplomatski sto.
Milan je tražio ono što je njegova vojska već osvojila, zatim Rašku oblast i deo Makedonije, kao i grad Vidin, oko kojeg su već bile srpske jedinice. Ali, pukovnik Đorđe Katardžiu, ujak Milanov i izaslanik srpske vojske u glavnoj komandi ruske vojske, javio je vest koja je izazvala zaprepašćenje u Srbiji:
- Grof Ignjatijev, koji u ime Rusije vodi pregovore o miru sa Turskom, traži da Srbi predaju budućoj Velikoj Bugarskoj sve što su osvojili. Čak i Niš i čitav niški pašaluk. Grof Ignjatijev smatra da Niš i Vidin treba da budu čvrste pogranične tačke za odbranu buduće prestonice Sofije!
Knez Milan zato hitno šalje pukovnika Lešjanina, koji treba da prenese njegovu usmenu poruku velikom knezu Nikolaju Nikolajeviču, glavnom komandantu ruske vojske, i grofu Ignjatijevu:
- Srpska vojska neće napustiti Niš, pa sve i da je ruska vojska napadne! Mi znamo unapred da ishod tog sukoba neće biti povoljan za nas, ali će svet videti jedan prizor koji nije uobičajen za odnose među saveznicima!
Srpska diplomatija se ubrzo ponovo uverila da u Petrogradu ne samo da nema razumevanja za interese Srbije nego se oni i ne razmatraju. Velika Bugarska od Crnog mora do Drima, kakva je stvorena mirom u San Stefanu, maloj luci na obali Mramornog mora, postala je predmet najveće pažnje ruskog dvora! Za nju je trebalo žrtvovati sve, pa i odanost Srbije, koja je u dva rata sa Turcima izgubila 25.000 vojnika. Jovan Ristić, koji je tada vodio diplomatiju Srbije, primio je ovakav telegram ruskog Ministarstva spoljnih poslova:
- Najpre idu interesi ruski, pa onda bugarski, pa tek iza njih dolaze srpski, a ima prilika u kojima bugarski interesi stoje na ravnoj nozi sa ruskim! Milan je morao da shvati: ruski put za Carigrad, odnosno Bosfor i Dardanele, nije išao preko Srbije, već preko Bugarske.
Knez Milan se nije pomirio sa tim. Iako još mlad, ali sve iskusniji vladar, znao je da ni u međunarodnim odnosima šut ne može protiv rogatoga. Ipak, pokušao je nemoguće.
Pukovnik Branković je pronašao u starim, zaboravljenim knjigama, jednu zabelešku Stevana Sremca kako je Milan doveo ruskog konzula pred Ćele-kulu i rekao mu:
- Evo, ekselencijo! Kada Rusi načine još jednu ovakvu Ćele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, tek tada će Bugari dobiti Niš!
Sremac kaže za tu izjavu da je predstavljala "osvajanje Niša po drugi put". Naime, ona je bila energična, pa i drska, jer Srbi dotada ni izbliza nisu govorili takvim jezikom kada bi se obraćali Petrogradu. Ipak, intervencija je uspela. Niš je ostao u sastavu Srbije!
Tek malo kasnije, na Berlinskom kongresu, dezavuisan je Sanstefanski ugovor, a Srbija je dobila nezavisnost i značajno teritorijalno proširenje - niški, pirotski, toplički i vranjski okrug. Niš je postao druga prestonica Srbije, a Milan Obrenović je četiri godine kasnije proglasio Srbiju za kraljevinu.
http://www.ilustrovana.com/1997-2000/2048/treci.htm
http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:262481-Ulici-ime-Viktora-Igoa
)
