Molonlabe
Poznat
- Poruka
- 7.225
“VELIKI BLISKI ISTOK” I KOLONIJALNI RATOVI
Autor Uredništvo 11. septembar 2011.
Događaji koji su počeli da se odvijaju od početka 2011. godine u Severnoj Africi i na Bliskom istoku navode na misao da su posle skoro 7 godina SAD počele da aktivno ostvaruju projekat „Veliki Bliski istok“ (the Greater Middle East), koji je zvanično objavljen još u vreme DŽ. Buša – mlađeg, 2003. godine. Upravo taj plan je predstavljao bazu za novu bliskoistočnu politiku SAD. U akademskoj literaturi projekat je prvi put detaljno izložen 1997. godine, u monografiji DŽ.Kempa i R. Harkavija „Strateška geografija i menjanje Bliskog Istoka“ (Geoffrey Kempand Robert E. Harkavy. Strate gic Geography and the Changing Middle East).
Pretpostavlja se da su upadi SAD i NATO-a u Avganistan (2001.) i Irak (2003.) bili direktno povezani sa težnjama za geopolitičko prekrajanje istočnog dela „Velikog Bliskog istoka“ (VBI). Tada se radilo o Avganistanu, Pakistanu, državama Srednje Azije i Zakavkazja i Persijskom zalivu. Međutim, od onoga što su Amerikanci zamislili nije se mnogo ostvarilo. Do 2011. oni su odlučili da svoje aktivnosti na menjanju političke karte VBI pojačaju svojim aktiviranjem u zapadnom delu tog makroregiona, tako što će izvršiti smenu režima koji su u njemu bili na vlasti.
Najčešće se u „Veliki Bliski Istok“ američke geostrategije danas ubrajaju, osim „tradicionalnog“ Bliskog Istoka i arapske Severne Afrike od Libije do Mauritanije, još i Iran, Avganistan, Pakistan, kao i Somalija i Etiopija. Osim njih, na karti DŽ.Kempa i R.Harkavija u „veliki Bliski Istok“ su uključeni i Turska, države Zakavkazja, nekadašnja sovjetska Srednja Azija i Kazahstan. Kao cilj je postavljeno da se u tim zemljama proširi zapadna demokratija.
Da bi postigle taj cilj SAD su imale nameru da zemljama koje sarađuju sa njima daju finansijsku pomoć, ali je to pozitivno primila samo Turska, dok su se ostali prema toj ideji poneli prilično hladno. Do skora se samo u aktivnosti somalijskih gusara koji su se dosetili, „pojma nemamo kako“, da pljačkaju brodove i da parališu pomorske putne magistrale koje vode iz Azije u Evropu, mogao primetiti rad na tom planu. Međutim, sa dolaskom „arapskog proleća“ i epohe „tviter-revolucija“ postalo je jasno da se ti događaji ne mogu nazvati „slučajnim“. Jedino, što može da ih objasni je – oživljavanje projekta „Veliki Bliski istok“.
Pre sedam godina, u junu 2004. godine, pokušaj da se preko samita G8 legalizuje plan Buša o naturanju demokratije „Velikom Bliskom Istoku“ pretrpeo je krah. Mišljenje onih, koji tada nisu podržali plan SAD, izrekao je predsednik Francuske Žak Širak, izjavivši da bliskoistočne zemlje moraju same da rešavaju da li su im „misionari demokratije“ potrebni. Uostalom, u to vreme su i Egipat, i Saudijska Arabija takođe odbile Bušov plan, pošto nisu ni prihvatile poziv za učešće na tom samitu. Niko od lidera drugih arapskih zemalja se nije izjasnio za „demokratsko misionarstvo“; jedini koji je to učinio je bio novi predsednik Iraka.
Od tada se mnogo toga u svetu promenilo, a i Sarkozi nije Širak. Pošto je postao jedan od začetnika agresije NATO protiv Libije, predsednik Francuske je demonstrativno izabrao proamerički kurs i time ne malo predodredio tok rata u Libiji.
Prema mišljenju Jevgenija Primakova, kada je obelodanjivao plan VBI, Vašington je imao na umu nekoliko ciljeva. Prvo, pošto se obezbedio podrškom niza državnih lidera, kao poslednje opravdanje za intervenciju u Iraku bilo je: ukoliko bi projekat VBI bio podržan – operacija u Iraku bi bila predstavljena kao jedna od epizoda te operacije. Drugo – pokušaj da opet ujedini oko sebe sve saveznike i susede koji su se dotle bili razišli sa Sjedinjenim Državama u proceni njihovih dejstava u Iraku. I treće – ponovno jačanje vodeće uloge Amerike u odnosima sa muslimanskim svetom.
Sada, u uslovima ekonomske krize, SAD su se ponovo vratile Bušovom planu, ali „pomoć“ se više ne ograničava novcem, već se naglasak pravi na izvoz krize u obliku revolucija i ratova.
KRAJ LIBIJSKE DŽAMAHIRIJE I NOVI RAT ZA OSVAJANJE KOLONIJA
Posle uspešnog početka destabilizacije severne Afrike, pobede „tviter“ revolucija u Tunisu, Egiptu, uspešnog parčanja Sudana na dva dela, kao i oštrog gušenja opozicionih skupova u Bahreinu i Jemenu (uz pomoć Saudijske Arabije), kod SAD je u Libiji došlo do zastoja. Pokušaj da se Gadafi obori lako, tako što će se inspirisati skupovi „demokratske opozicije“, su propali, između ostalog i zato što takva opzicija nije ni postojala. Nije se opravdalo ni ulaganje u razbojnike i Gadafijeve strane neprijatelje, uz izvesnu pomoć plemenskih vođa, nezadovoljnih pukovnikovom politikom.
Rat protiv Libije je pokazao da, mada je NATO u stanju da tepihom bombi potpuno uništi infrastrukturu u kojoj nema atomskog oružja i savremene protiv-vazdušne odbrane, Alijansa ipak nije sposobna da rešava strateške zadatke. Ubistvo jednog od vođa plemena obeida Abdel Fataha Junisa od strane drugog dela opozicije, uz toleranciju NATO-a, odmah je dovelo do raskola među pobunjenicima i naglo smanjilo vojnu moć dobrovoljačke vojske marodera, koja se uz pomoć avijacije NATO bavi pljačkom i ubistvima mirnog libijskog stanovništva.
Pošto su najamnici, uz pomoć specijalaca NATO i francuske legije stranaca zauzeli Tripoli, dok se Gadafi povukao u rodni Sirt (koji avioni Alijense već drugu nedelju sravnjuju sa zemljom uz totalni muk UN), Libiju sada čeka nov život, ili tačnije rečeno – smrt. Smrt, jer će zemlja biti izdeljena na delove. Pošto je „nova vlada“ Libije objavila Alžiru rat – započinje još jedan kolonijalni rat za energetske izvore čitave Severne Afrike…
ULOGA TURSKE – LOBISTA SAD ILI NOVI HEGEMON
Nemiri u Siriji i skup prilično zagonetnih okolnosti u kojima su se demonstranti sukobljavali sa snagama reda već davno privlače pažnju čitavog sveta. Posebno je uznemirujuća reakcija severnog sirijskog suseda – Turske. Početkom avgusta u sredstvima javnog informisanja su se pojavile vesti da Turska vrši mobilizaciju rezervista i da skuplja vojsku na granici sa Sirijom. Azerbajdžanski politikolog Tofik Abasov smatra da Turska „trči pred rudu“, obzirom da predsednik vlade R.T.Erdogan ne krije da radi prema nalozima Vašingtona. To se potvrđuje i time, što se pre toga kontakt-grupa za Libiju našla u Istambulu, a i zato što se posle toga H.Klinton ponovo sastala sa Erdoganom radi diskusije o problemu Sirije. „Mišljenje Ankare koje se poklapa sa istočnim kursom Vašingtona u arapskom i muslimanskom svetu izaziva ne samo razdražljivost, već i bojazan. U poslednje vreme mnogi postavljaju pitanje – a da ni je to onaj isti Erdogan, koji se do juče vrlo glasno borio za prava palestinaca i čvrsto branio „Flotu za mir“ koja je bila upućena u sektor Gaze“ – kaže azerbajdžanski politikolog.
Da podsetim da Turska, ne samo što je podržala projekat „Veliki Bliski Istok“, već aktivno učestvuje i u njegovoj realizaciji. Prema rečima bivšeg generalnog direktora Ministarstva za industriju i trgovinu Turske, Bilenta Esinoglu (BülentEsinoğlu), autora knjige „Zagnjureni u Zapad“, Erdogan je „kopredsednik“ projekta „Veliki Bliski Istok“ i spreman je da učini sve, kako bi obezbedio cepanje Sirije na tri dela, koje zahteva Vašington. Takva pozicija Ankare može da dovede ne samo do rata Turske sa Sirijom, već i do osnivanja nezavisnog Kurdistana. Dok Sirija i Turska budu zauzete ratovanjem Kurdi će, pošto prvo obezbede podršku Vašingtona, pokušati da ujedine u jednu novu državu teritorije na kojima žive (a to su delovi četiri države: Turske, Iraka, Sirije i Irana).
Istovremeno Turska vodi politiku zbližavanja sa Rusijom, kako bi za svaki slučaj imala i „rezervnu varijantu“, ili bar saglasnost Moskve za akcije protiv Sirije. U stvari sada samo Rusija (i posredno – Kina) predstavljaju branu da ne počne aktivna vojna faza konflikta.
Autor Uredništvo 11. septembar 2011.
Događaji koji su počeli da se odvijaju od početka 2011. godine u Severnoj Africi i na Bliskom istoku navode na misao da su posle skoro 7 godina SAD počele da aktivno ostvaruju projekat „Veliki Bliski istok“ (the Greater Middle East), koji je zvanično objavljen još u vreme DŽ. Buša – mlađeg, 2003. godine. Upravo taj plan je predstavljao bazu za novu bliskoistočnu politiku SAD. U akademskoj literaturi projekat je prvi put detaljno izložen 1997. godine, u monografiji DŽ.Kempa i R. Harkavija „Strateška geografija i menjanje Bliskog Istoka“ (Geoffrey Kempand Robert E. Harkavy. Strate gic Geography and the Changing Middle East).
Pretpostavlja se da su upadi SAD i NATO-a u Avganistan (2001.) i Irak (2003.) bili direktno povezani sa težnjama za geopolitičko prekrajanje istočnog dela „Velikog Bliskog istoka“ (VBI). Tada se radilo o Avganistanu, Pakistanu, državama Srednje Azije i Zakavkazja i Persijskom zalivu. Međutim, od onoga što su Amerikanci zamislili nije se mnogo ostvarilo. Do 2011. oni su odlučili da svoje aktivnosti na menjanju političke karte VBI pojačaju svojim aktiviranjem u zapadnom delu tog makroregiona, tako što će izvršiti smenu režima koji su u njemu bili na vlasti.
Najčešće se u „Veliki Bliski Istok“ američke geostrategije danas ubrajaju, osim „tradicionalnog“ Bliskog Istoka i arapske Severne Afrike od Libije do Mauritanije, još i Iran, Avganistan, Pakistan, kao i Somalija i Etiopija. Osim njih, na karti DŽ.Kempa i R.Harkavija u „veliki Bliski Istok“ su uključeni i Turska, države Zakavkazja, nekadašnja sovjetska Srednja Azija i Kazahstan. Kao cilj je postavljeno da se u tim zemljama proširi zapadna demokratija.
Da bi postigle taj cilj SAD su imale nameru da zemljama koje sarađuju sa njima daju finansijsku pomoć, ali je to pozitivno primila samo Turska, dok su se ostali prema toj ideji poneli prilično hladno. Do skora se samo u aktivnosti somalijskih gusara koji su se dosetili, „pojma nemamo kako“, da pljačkaju brodove i da parališu pomorske putne magistrale koje vode iz Azije u Evropu, mogao primetiti rad na tom planu. Međutim, sa dolaskom „arapskog proleća“ i epohe „tviter-revolucija“ postalo je jasno da se ti događaji ne mogu nazvati „slučajnim“. Jedino, što može da ih objasni je – oživljavanje projekta „Veliki Bliski istok“.
Pre sedam godina, u junu 2004. godine, pokušaj da se preko samita G8 legalizuje plan Buša o naturanju demokratije „Velikom Bliskom Istoku“ pretrpeo je krah. Mišljenje onih, koji tada nisu podržali plan SAD, izrekao je predsednik Francuske Žak Širak, izjavivši da bliskoistočne zemlje moraju same da rešavaju da li su im „misionari demokratije“ potrebni. Uostalom, u to vreme su i Egipat, i Saudijska Arabija takođe odbile Bušov plan, pošto nisu ni prihvatile poziv za učešće na tom samitu. Niko od lidera drugih arapskih zemalja se nije izjasnio za „demokratsko misionarstvo“; jedini koji je to učinio je bio novi predsednik Iraka.
Od tada se mnogo toga u svetu promenilo, a i Sarkozi nije Širak. Pošto je postao jedan od začetnika agresije NATO protiv Libije, predsednik Francuske je demonstrativno izabrao proamerički kurs i time ne malo predodredio tok rata u Libiji.
Prema mišljenju Jevgenija Primakova, kada je obelodanjivao plan VBI, Vašington je imao na umu nekoliko ciljeva. Prvo, pošto se obezbedio podrškom niza državnih lidera, kao poslednje opravdanje za intervenciju u Iraku bilo je: ukoliko bi projekat VBI bio podržan – operacija u Iraku bi bila predstavljena kao jedna od epizoda te operacije. Drugo – pokušaj da opet ujedini oko sebe sve saveznike i susede koji su se dotle bili razišli sa Sjedinjenim Državama u proceni njihovih dejstava u Iraku. I treće – ponovno jačanje vodeće uloge Amerike u odnosima sa muslimanskim svetom.
Sada, u uslovima ekonomske krize, SAD su se ponovo vratile Bušovom planu, ali „pomoć“ se više ne ograničava novcem, već se naglasak pravi na izvoz krize u obliku revolucija i ratova.
KRAJ LIBIJSKE DŽAMAHIRIJE I NOVI RAT ZA OSVAJANJE KOLONIJA
Posle uspešnog početka destabilizacije severne Afrike, pobede „tviter“ revolucija u Tunisu, Egiptu, uspešnog parčanja Sudana na dva dela, kao i oštrog gušenja opozicionih skupova u Bahreinu i Jemenu (uz pomoć Saudijske Arabije), kod SAD je u Libiji došlo do zastoja. Pokušaj da se Gadafi obori lako, tako što će se inspirisati skupovi „demokratske opozicije“, su propali, između ostalog i zato što takva opzicija nije ni postojala. Nije se opravdalo ni ulaganje u razbojnike i Gadafijeve strane neprijatelje, uz izvesnu pomoć plemenskih vođa, nezadovoljnih pukovnikovom politikom.
Rat protiv Libije je pokazao da, mada je NATO u stanju da tepihom bombi potpuno uništi infrastrukturu u kojoj nema atomskog oružja i savremene protiv-vazdušne odbrane, Alijansa ipak nije sposobna da rešava strateške zadatke. Ubistvo jednog od vođa plemena obeida Abdel Fataha Junisa od strane drugog dela opozicije, uz toleranciju NATO-a, odmah je dovelo do raskola među pobunjenicima i naglo smanjilo vojnu moć dobrovoljačke vojske marodera, koja se uz pomoć avijacije NATO bavi pljačkom i ubistvima mirnog libijskog stanovništva.
Pošto su najamnici, uz pomoć specijalaca NATO i francuske legije stranaca zauzeli Tripoli, dok se Gadafi povukao u rodni Sirt (koji avioni Alijense već drugu nedelju sravnjuju sa zemljom uz totalni muk UN), Libiju sada čeka nov život, ili tačnije rečeno – smrt. Smrt, jer će zemlja biti izdeljena na delove. Pošto je „nova vlada“ Libije objavila Alžiru rat – započinje još jedan kolonijalni rat za energetske izvore čitave Severne Afrike…
ULOGA TURSKE – LOBISTA SAD ILI NOVI HEGEMON
Nemiri u Siriji i skup prilično zagonetnih okolnosti u kojima su se demonstranti sukobljavali sa snagama reda već davno privlače pažnju čitavog sveta. Posebno je uznemirujuća reakcija severnog sirijskog suseda – Turske. Početkom avgusta u sredstvima javnog informisanja su se pojavile vesti da Turska vrši mobilizaciju rezervista i da skuplja vojsku na granici sa Sirijom. Azerbajdžanski politikolog Tofik Abasov smatra da Turska „trči pred rudu“, obzirom da predsednik vlade R.T.Erdogan ne krije da radi prema nalozima Vašingtona. To se potvrđuje i time, što se pre toga kontakt-grupa za Libiju našla u Istambulu, a i zato što se posle toga H.Klinton ponovo sastala sa Erdoganom radi diskusije o problemu Sirije. „Mišljenje Ankare koje se poklapa sa istočnim kursom Vašingtona u arapskom i muslimanskom svetu izaziva ne samo razdražljivost, već i bojazan. U poslednje vreme mnogi postavljaju pitanje – a da ni je to onaj isti Erdogan, koji se do juče vrlo glasno borio za prava palestinaca i čvrsto branio „Flotu za mir“ koja je bila upućena u sektor Gaze“ – kaže azerbajdžanski politikolog.
Da podsetim da Turska, ne samo što je podržala projekat „Veliki Bliski Istok“, već aktivno učestvuje i u njegovoj realizaciji. Prema rečima bivšeg generalnog direktora Ministarstva za industriju i trgovinu Turske, Bilenta Esinoglu (BülentEsinoğlu), autora knjige „Zagnjureni u Zapad“, Erdogan je „kopredsednik“ projekta „Veliki Bliski Istok“ i spreman je da učini sve, kako bi obezbedio cepanje Sirije na tri dela, koje zahteva Vašington. Takva pozicija Ankare može da dovede ne samo do rata Turske sa Sirijom, već i do osnivanja nezavisnog Kurdistana. Dok Sirija i Turska budu zauzete ratovanjem Kurdi će, pošto prvo obezbede podršku Vašingtona, pokušati da ujedine u jednu novu državu teritorije na kojima žive (a to su delovi četiri države: Turske, Iraka, Sirije i Irana).
Istovremeno Turska vodi politiku zbližavanja sa Rusijom, kako bi za svaki slučaj imala i „rezervnu varijantu“, ili bar saglasnost Moskve za akcije protiv Sirije. U stvari sada samo Rusija (i posredno – Kina) predstavljaju branu da ne počne aktivna vojna faza konflikta.
