Ubijeni srpski premijer
bio je ozloglašeni zapadni poslušnik
čije su ekonomske reforme donele bedu.
Neil Clark
Petak, 14. mart 2003.
The Guardian (London)
Počasti Zoranu Đinđiću, ubijenom srpskom premijeru,
pljušte kao kiša. Prvi je počeo predsednik Buš,
hvaleći njegovo "snažno vođstvo", dok je portparol
kanadske vlade veličao "vesnika demokratije",
a Toni Bler govorio o energiji koju je Đinđić
posvetio "reformisanju Srbije".
U čituljama zapadnih listova Đinđić je
skoro uvek slavljen kao bivši student-agitator,
koji je hrabro poveo narodni ustanak protiv
okrutnog diktatora i pokušao da uvede svoju zemlju
u novu demokratsku eru.
Ali izvan CNN-ove verzije svetske istorije,
karijera Zorana Đinđića izgleda prilično drugačije.
Oni koji se ograđuju od doktrine promene režima
trebalo bi da se sete da Irak nije prva zemlja
u kojoj su američka i druge zapadne vlade pokušale
organizovati uklanjanje vlade koja nije odgovarala
njihovim strateškim interesima. Pre tri godine,
na redu je bila Miloševićeva Jugoslavija.
U svojoj nedavnoj biografiji Miloševića,
Adam LeBor otkriva kako su Sjedinjene Države
natrpale 70 miliona dolara u kofere srpske opozicije
u njenom naporu da zbaci jugoslovenskog lidera 2000. godine.
Po naređenju državnog sekretara Madlen Olbrajt,
tajna američka kancelarija za jugoslovenske poslove
bila je pripremljena da potpomogne organizovanje ustanka
koji bi zbrisao autokratskog Miloševića sa vlasti.
Istovremeno, postoje dokazi da su podzemne kriminalne
grupe, kontrolisane od strane Zorana Đinđića
i povezane sa američkom obaveštajnom službom,
izvele serije uspelih atentata ključnih ljudi
koji su podržavali Miloševićev režim,
uključujući ministra odbrane Pavla Bulatovića
i Žiku Petrovića, šefa jugoslovenskog avioprevoza.
Kada su Slobo i njegova Socijalistička partija konačno pali,
Sjedinjene Države su dobile "reformističku" vladu
u Beogradu kakvu su želele. Novi predsednik Vojislav
Koštunica je primio bukete, ali poluge moći je držao
čovek Stejt Dipartmenta Zoran Đinđić - i on sigurno
svoje vašingtonske sponzore nije izneverio !
Prvi prioritet je bio uvođenje programa "ekonomskih reformi"
- što je izraz novog svetskog poretka za rasprodaju
državne imovine u bescenje multinacionalnim kompanijama.
Preko 700 000 jugoslovenskih preduzeća ostalo je
u društvenom vlasništvu i uglavnom je bilo kontrolisano
od strane radničkih odbora, sa svega 5% kapitala u
privatnom vlasništvu. Kompanije su mogle biti prodate
ako je manje od 60% kapitala pripadalo radnicima.
Đinđić je brzo promenio zakone i rasprodaja je mogla
da počne. Posle dve godine u kojima je hiljade društvenih
preduzeća bilo prodato, (mnoga kompanijama koje su
učestvovale u bombardovanju Jugoslavije 1999.),
prošlomesečni izveštaj Svetske banke je obilovao pohvalama
Đinđićevoj vladi i njenom "angažovanju internacionalnih
banaka u procesu privatizacije".
Ali Đinđiću nije bilo naređeno da proda samo državnu imovinu.
Milošević je takođe morao da ode, za obećanu nagradu od
sto miliona dolara, čak ako je to značilo i njegovo
kidnapovanje u suprotnosti sa jugoslovenskim zakonima
i slanje avionom RAF-a na američki finansirano režirano
suđenje u Hag. Kad je prodao imovinu svoje zemlje,
njenog bivšeg predsednika i svoje političke rivale,
šta je ješ ostalo da se proda ? Jedino još sama država.
I januara ove godine Đinđić je upravo to i uradio.
Uprkos suprostavljanju većine njenih građana,
"vesnik demokratije" sledio je zahteve "međunarodne
zajednice" i posle 74 godine ime Jugoslavije
nestalo je sa političke mape. Strateški cilj njene zamene
serijom slabih, podeljenih protektorata konačno je
bio postignut.
Ponekad, ipak, i najbolje izvedeni planovi krenu naopako.
Uprkos zapadnim hvalospevima, malo će Srba oplakivati
Đinđića. ZA VELIKU VEĆINU SRBA, ĐINĐIĆ ĆE OSTATI
ZAPAMĆEN KAO KVISLING KOJI SE OBOGATIO PRODAJUĆI SVOJU ZEMLJU
ONIMA KOJI SU TAKO NEMILOSRDNO VODILI RAT PROTIV NJE,
svega nekoliko godina ranije. Đinđićeve toliko hvaljene
reforme podigle su cene komunalnih usluga nebu pod oblake,
nezaposlenost je oštro skočila na 30%, i skoro dve trećine
Srba sada živi ispod linije siromaštva
Još nije jasno ko je ispalio hice koji su ubili
Zorana Đinđića. Verovatnoća je da je to bila operacija
podzemlja, njegove veze sa organizovanim kriminalom
konačno su ga sustigle. Ali, ma kako to surovo zvučalo,
ima mnogo ljudi u Srbiji koji bi rado povukli obarač.
U svojoj nedavnoj poseti Beogradu, bio sam pogođen
ne samo razinom ekonomske nepravde, nego i mržnjom
skoro svakoga koga sam sreo prema premijeru, čijia
je popularnost u narodu pala ispod 10%
Lekcija iz srbije za današnje serijske menjače režima
je jednostavna. Možete pokušati da podjarmite
ljude sankcijama, razaranjem i bombana. Možete,
ako želite, da zbacite vlade koje vam se ne dopadaju,
pmožete okušavati da nametnete svoju volju postavljanjem
Hamida Karzaija, generala Tomija Frenksa ili Zorana Đinđića
da glume imperijalne konzule. Ali ne zamišljajte da možete
naterati poniženi narod da ih poštuje.
(Neil Klark pise knigu o nedavnoj istoriji Jugoslavije)
