Милан Банић - Агонија Југославије

Милан Банић рођен је 1891 г- на Сушаку. Основно и средњошколско образоваље добио је на Сушаку, а филозофију је апсолвирао на Универзитету у Бечу. При томе се одао новинарству, публицистици и јавном раду.

За време рата, 1915 г. Банић је пребегао у Русију и ступио у Југословенску дивизију као добровољац. Делио је ратну судбину своје дивизије све до 1918 г., када је демобилисан. 1922 г. био је политички уредник дневника "Приморске новине", 1923-1927 г. политички уредник сушачког дневног листа "Наша слога". 1932 г. Постављен је за аташеа за штампу у Паризу.

До 1925 г. Банић је политички припадао демократској "средњој линији", па је после тога пришао Хрватској сељачкој странци и био члан С.д. коалиције. 1927-1928 био је члан Обласног одбора Приморске области, а 1927 г. био је председник Обласног одбора. 1931 постављен је за банског већника, 1935 г. за народног посланика изабран је први пут, у изборном срезу сушачком, на листи Богољуба Јевтића.

Банић је познати писац. Сем огромног броја чланака и расправа објављених у дневној штампи, засебно је објавио: "La Yugoslavie vue par un Croate" (Парис, 1933. на француском). "Хрват о Југославији" (1934, превод те књиге), "Ессе homo" (1935 г.), "Лик хероја-мученика", (студија о Блаженопочившем Краљу Ујединитељу). Истакао се и као поуздан познавалац поморских питања наше земље.

За време окупације живео је у Београду и сарађивао у Влади генерала Недића, када је и објавио две капиталне књиге: Агонија Југославије (1941) и Масонерија и Југославија (1941). Познат је такође као човек који је открио тајни споразум комуниста и усташа у Другом светском рату. При крају рата емигрирао је у иностранство.


ПРЕДГОВОР

Следећи записи приказују један део онога што сам у Београду лнчно осетио и констатовао. на своје очи видео и на своје уши чуо, проверио и утврдио, у временском периоду од почетка марта до краја априла т. г. Према томе, у овим забелешкама није нашло места све оно „рекла-казала", сва она какофонија препричавања и саопштавања „у поверљивости", којима је Београд од вајкада обиловао, а особито у дане нашег дебакла.

Местимично, ова репортажа је прошарана мојим сопственим рефлексијама, па и сопственим речима, изреченим овом или оном приликом. Сасвим је то природно: у трагедији која нас је задесила, нисам био једино посматрач — то не би могао да буде ни најнезаинтересованији странац! — него активни (и пасивни) њен учесник. Читаоцу може изгледати да су резоновања, изнета у овим записима, плод накнадног мудровања, како Руси кажу: „задњег ума". Но није томе тако: има на претек живих сведока који могу посведочити да се ту ради о изјавама и мишљењима, датим и заступаним у право време, т.ј. пре а не тек после наше катастрофе.

Као увод овим записима, доносим кратак преглед онога што сам, кроз 25 година, доживео и проживео у нашем јавном животу. Ни егоцентризам ни самодопадност нису ме понукали на изношење ових аутобиографских података, него уверење да ова моја лична искуства и доживљаји управо рељефно илуструју наше прилике, наше збивање, кроз ово четврт века. (Имена живих актера наше драме већином нисам наводио, из разумљивих обзира деликатности).

Потребна је овде и ова напомена опште природе:
Живео сам не само у немачкој и руској, него и италијанској, француској, па и англосаској средини; према томе, не могу да будем једностран, не могу да будем ни германофил, ни англофил, ни русофил итд. Све велике нације ценим и преклањам се духовно пред њима. Ако је реч о некој „фидији", моји осећаји припадају моме народу: управо зато што га волим, не затварам очи пред његовим недостацима; упирем прстом у наше пороке, јер бих хтео да будемо бољи! Поред тога, исповедам данас већ готово сасвим забачено, за моменат анахро-нистично начело: Није добар ни велик Хрват ко је само Хрват, као што није велик и добар Србин ко је само Србин!

Нека ми, на овом месту, буде дозвољено да изразим своју искрену захвалност оном благородном Земунцу, који је, у дане Југославијине катастрофе, поделио са мном (и не само са мном) свој кров, со и хлеб, дао ми могућност да на папир бацим следеће забелешке, а све то сматрао тако нормалним и природним да жели остати анониман!

Београд. 12 маја 1941.
Милан Банић


ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА ЈЕДНОГ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ НАЦИОНАЛИСТЕ


Романтика и романтизам били су »еn vogue«, у дане мог младенашта. Добивши класично-хуманистичко васпитање, упознавши књижевност западних, првенствено романских народа, и ја сам тада сматрао за потребно да у себи сазнам идеалан лик једне своје Дулсинеје (било би претенциозно рећи: Лауре или Беатриче). Није то био лик идеализоване жене којој би требало цео живот, као трубадур и ритер, да служим. Али из романтичног осећања и схватања, из романтичног гледања на живот, у мојој духовности изнико је лик идеалне Југославије, у чије су основе легле мисли, наде и жеље Књаз Михајла и Гарашанина, Рачког и Штросмајера, Натка Нодила и Скерлића.

У главама и срцима омладине, једнако српско-хрватске као и словеначке, у раздобљу од 1903—1914, живела је Југославија, која је била синоним савршенства, у политичком и културном, привредном и социјалном погледу!

*

Носећи у себи тај идеални лик, кад ми је било 25 година, кренуо сам да сарађујем на његовом моделовању, вајању, његовом оваплоћењу — пошао сам у Русију. У српске добровољце. И ту сам први пут дошао у сукоб с југословенском стварношћу:

Кад је у Одесу, међу нас, дошао пок- Никола Пашић (на пролеће 1916), у здравици, изреченој у име Хрвата —добровољаца, напио сам му као будућем, великом канцелару велике Југославије". Толико га је то дирнуло да се са мном изљубио у оба образа. А мене је ово толико окуражило да сам, мало затим, отворено изразио мисао: „Ако хоћете у једну државу да уједините не само Србе него и Хрвате и Словенце — а ви кажете да баш то хоћете! — тада је очигледно да се то може урадити само на једној широј, обухватнијој бази него што је српска, само на југословенској основици!" Нису ми баш много замерили што сам ово рекао. Али кад сам, извесно време после тога, заједно с друговима затражио да се српски добровољачки корпус назове југословенским, радије елиминираше мене и 250 официра Хрвата и Словенаца, као и 20.000 војника, из добровољачких редова, него ли да дозволе тражену промену имена. И не задовољише се тиме! Него нас пред Русима обедише да смо аустријски агенти, и затражише да будемо враћени у „првотно стање'' заробљеника, ма да смо већ били положили заклетву Краљу Петру, и на грудима имали не само руска и румунска него и српска одличја!

Ипак нисам, због тога, омрзнуо идеалну Југославију!

*

Изневши живу главу из таласа руске револуције, у којој и од које сам много научио, вратио сам се у већ формирану Југославију. Имала је тело, али душе није имала, ни тада нити икада касније. Била је то, и тада и доцније, Југославија без Југословена.

У прво време по мом повратку из Русије, готово опћенито — изузимајући пок. Стјепана Радића и његово друштво — певало се је химну народном јединству, а у исто време стварно се је култивисало тројство, све могуће се је чинило да будемо духовно што више „триализовани". Па кад сам се усудио да изланем да ово не води добру, да ово унутрашње противуречје може да буде убитачно по националну заједницу, рекоше ми да сам — рођени дефетиста!

Дегутиран, реших се да уопште не узимам учешћа у политичком животу земље, те одох у наставнике. Али, након кратког времена, задеси ме ово: Позове ме к себи шеф загребачке полиције (иначе мој добровољачки „друг", који је, као масон, касније учинио бриљантну каријеру бана и министра), те ми саопшти да ми министар просвете (пок. Св. Прибићевић) наређује да посведочим да је бивши комунистички народни посланик Владимир Чопић у Русији радио на рушењу добровољачког корпуса. а доцније и о глави претставницима званичне Србије. (Тражило се је, наиме, тај исказ од мене, у вези с процесом против комуниста, због покушаног атентата на Краља Александра). Нисам могао огрешити душу, те исказах да је Чопић радио управо противно од онога што су му импутирали. Кад тамо, мој исказ је пред судом освануо у фалсификованом, за 180 гради измењеном виду! Ко ли је грубо фалсификовао мој исказ? Затражио сам да се пред јавношћу констатује овај фалсификат, али не хтедоше то учинити. Било је то прво моје познанство с масонским методама!

И тада се реших да као журналиста уђем у нашу политику, да исправљам криву Дрину, да југословенску стварност покушам приближити идеалном лику Југославије што сам га носио у срцу.

*

Слабе сам био среће! Било је то време кад су најватренији демократе исповедали и примењивали теорију о „гвозденом државном точку" који сатире све што му се испречи. Рекох: „Или скините демократску маску, па преузмите одговорност за идеологију и праксу о гвозденом точку; или останите на терену демократије, па разговарајте и преговарајте са Стјепаном Радићем!'' Тада је, наиме, Београд могао да склопи поштен а врло јефтин споразум са Загребом.

Пок. Никола Пашић се је тада уистину дао на преговарање. Код тога, дабоме, није ни помислио да потражи и нађе заједнички језик с Хрватима који су у Добруџи и на Солунском фронту пили крв заједно са Србијанцима. Него је најпре повео разговоре с франковцем Ивицом Елеговићем, а мало затим инспирисао потписивање „Маркова протокола". А кад та крпарија није унапредила српско-хрватске односе, он је — према саопштењу, учињеном по пок. Љуби Давидовићу — изјавио: „Применићемо према Хрватима силу, па ако ни то не помогне, тада нека иду?"

Револтирала ме је та изјава, па кад сам темпераментно и оправдано реаговао на њу, оптужише ме на основу — Обзнане; оптужише ме, што сам устао у одбрану државне целине и народног јединства!

Хтејући да ублажим тежину оптужбе, почео сам да издајем дневник „Видовдан", коме је насловна страна доносила слику Краља и Краљице, уоквирену у државну триколору. Веровао сам да ће барем овакву новину респектовати, да ће се у Београду радовати што се је нашао Хрват који хоће да издаје такав дневник. Преварио сам се: забранише „Видовдан"!

Ни због тога нисам у срцу престао носити лик идеалне Југославије.

*

Десило ми се и ово: Славни Лазица Марковић избацио је паролу: „Богатите се!" Послушаше га људи, јер им је из душе и срца говорио. Нескрупулозно богаћење, на штету државних и народних интереса, био је једини „посао" на коме се је идеално слагао српска, хрватска и словеначка демократија и буржоазија.

И у мом родном Сушаку, дадоше се „демократе" на недопуштено зарађивање на рачун државе. На једном „послу" оштетише државу за неколико стотина хиљада динара. Изнесох ту аферу пред јавност и написах:

„Којим правом упирете прстом на корупцију Београда, кад сте и сами корупционисте!" Дошла ствар пред суд; судија ми не дозволи да наступим доказ истине — а имао сам необориве доказе у рукама— и осуди ме на месец дана затвора, који сам и отседио, јер је судија такођер био одушевљени „демократа!"

Ни због тога нисам омрзнуо идеални лик Југославије. Него сам и даље исправљао криву Дрину, жигошући корупцију. Али свака палаворда за коју сам доказивао да се је компромитовала у овој или оној корупционистичкој афери, успела је да у апсу посади, уместо себе — мене. Ишло је то тако далеко да ми је, једног дана, један судија рекао: „Што да водимо расправу? Хајде да се одмах погодимо, неколико дана затвора да Вас осудим — та, шта је то Вама седети у затвору!"

*

Од самог почетка па до краја Југославије, готово једини али, у сваком случају, најозбиљнији посао (поред безобзирног богаћења) наше политичке класе био је овај: Препираху се људи, ко ли је бољи, племенитији, јуначнији, културнији, паметнији — да л' Србин или Хрват. А ја сам говорио: „Зашто да се мерите између себе; узмите радије за мерило народе који су бољи од нас, једних и других! Или, ако нећете то, не такмичите се на речи него на делу? Уосталом, зар не видите да личимо на два јарца на брвну, који се закачише роговима и ударају се главама, не водећи рачуна да им је понор под ногама!" Једни су ме, на то, сасвим озбиљно уверавали да на свету нема бистријег, благороднијег, херојскијег, чак и поштенијег народа но што смо ми;'а други ми напросто одговорише да немам националног осећаја!

Постајали су, једни и други, све гори, а још увек су се натезали око тога ко је бољи, одн. Хрвати су се међу собом уверавали да су Срби најгори народ под капом небеском, а и Срби су исто уверење исповедали о Хрватима, дабоме између себе. Прешло се је и на мећусобно јавно грђење, које је завршило тиме да је један лажни јунак у парламенту из парабелума убио браћу Радиће и Басаричека, и за то био слављен малне као други Милош Обилић!

А то је стварно био први удар срчане капи, прва катастрофа Југославије! Јер на самрти, Стјепан Радић уистину је Хрватима оставио завет да занавек кидају с Београдом. И кад сам, због тог атентата на Југославију, вриснуо и јаукнуо, кад сам рекао да је у књизи фатума записано да „крв изазива крв", и да страхујем за будућност Југославије, и опет су ме ставили под удар Обзнане!

*

Кад је Александар Ујединитељ државу прозвао Југославијом (уместо раније С. X. С), непозван и нетражен, руковођен једино зебњом од последица прве наше катастрофе, дошао сам Краљу и рекао: „Ако ново име значи да ће се у држави, стварно и неопозиво, водити југословенска политика, ја Вам се, Величанство, потпуно стављам на диспозицију". Одговорио ми је: „Доследно ће се спроводити југословенска политика; дајете ли ми, дакле, часну реч да ћете ме до краја следити?" Дао сам реч и остао јој веран: следио сам га не само до Његова краја него и до краја Југославије.

Тако постадох присталицом „диктаторског" режима. И загазих у најтежи, најнеподносивији период свог живота, у душевну тортуру која је потрајала до самог слома Југославије. Ево, због чега:

Александар је хтео идеалну Југославију, баш као и ја; али нико око Њега није је хтео. Веровао сам Александру, као и он мени; али ми нису веровали они око Њега напросто зато што у, том друштву нико никоме није веровао.

„Југословенску" политику спроводили су, од 6. јануара 1929 до 8. октобра 1934, људи који су у души већином остали само Срби, или само Хрвати, одн. само Словенци; демократију и либерализам су „ликвидирали" људи који су ментално били сасвим огрезли у демо-либерализам. Па кад сам овим „државницима" говорио да ће се ова лаж и контрадикција осветити Краљу и Југославији, одговарали су ми, или да нисам реалан политичар, или да сам болестан („здрав човек" — рече један од „државника" — „не може бити песимиста").

Кад сам их уверавао да национализам, у наше време, мора да има пуну социјалну садржину, нашло их се је који су ми у лице рекли да сам комуниста, у најмању руку социјалиста' (Десет година након појаве Мусолинија и Хитлера, толико су наши „диктатори" имали појма о савременим ауторитативним режимима!)

Док сам јавно исповедао начело да прави националиста не може бити припадник ниједне интернационале, у брк су ми се смејали, па да ме као штеточину ликвидирају, на изборима 1931. год. удружили су се против мене: клерикалци, масони, ротаријанци и — Соколи!

Бестијално су ме унижавали, пили ми крв кроз памук, избацили ме на улицу, отерали у иностранство; а све сам то морао да гутам, јер сам Краљу био дао реч да ћу га следити. И док сам пред западним демократијама бранио Краљев лични режим, прећутавши што се у земљи стварно дешава је, књига: (»La Yugoslavija vue par un Croate«), они су на власти вршили невероватне оргије, водили рачуна само о личним каријерама и амбицијама, један другоме подметали ногу, готово сви од реда се богатили — систематски, свесно и несвесно, компромитовали шестојануарску замисао и политику!

На 40 дана пред своју погибију, рече ми Ујединитељ на Бледу: „Не ваља што сам стао на пола пута између демократије и ауторитативизма. Увиђам да морам поћи до краја, јер ће иначе земља пропасти. Али да бих пошао до краја, морам пре свега да разјурим масоне, јер они су узрок свему злу! И учинићу то, одмах чим се вратим с пута у Бугарску и Француску!"

Пошао је у спремљену марсељску клопку и тамо оставио главу. Југославију је задесио други удар срчане капи, друга катастрофа!

*

Непосредно након погибије Александрове, пођох до једног од руковаоца државне политике и рекох:

„Масонерија је кумовала Ујединитељеву убиству! Он је жртва завере, којој су квасац били француски масони — левичари, припадници „Великог Ориента". Кад је то чуо, скочио је мој сабеседник, као да си га иглом убо, и кликнуо: „Зар Ви у то верујете? Озбиљно у то верујете?!" Одговорио сам, гледајући га право у очи, да верујем; а он ме је милостиво отпустио. И трајно сам од тада био у његовој немилости!

Пођох до другог руковаоца наше државне политике и рекох: „Ако икада, сада након Ујединитељеве погибије, најподесније је време да се код нас заведе тоталитарни режим, у пуном смислу речи. Европа нам то неће замерити, јер сада ваљда имамо право да не бирамо средства, да бисмо на животу одржали Југославију; и сам наш народ, чак и Хрвати, очекују то као нешто природно и логично, у овој ситуацији!" Одговори ми сабеседник: „Не можемо ми то да урадимо, док се и они велики на Западу не реше на идентичан корак. Све дотле, било би то врло рискантно" Не задовољих се тим одговором, него указах на то да би сада било још рискантније мењати Ујединитељев курс; да га управо због Његове смрти ваља не само наставити него интенсификовати и продубити; да то, коначно, тражи и пијетет према трагично погинулом Краљу, чијом је вољом и он (мој сабеседник) дошао на положај који заузима. А мој сабеседник ми одбруси да Александров акт од 6. јануара 1929 не обавезује никога сем Покојника, да је Он сам, у шестојануарском акту, објавио да за њ носи пуну личну одговорност Он и нико више. На то сам ја скочио ко убоден иглом, и био отпуштен у трајној немилости!

*

Започео је курс ликвидације Александровске Југославије. У том „послу" најусрднији су били они према којима је Ујединитељ, за живота, био најженерознији. Издавало се је мртвог Александра, издавало се је још живу Југославију. Издаја и политичка мудрост постале су синоними! Издај све, па и самога себе! — постало је руководећим принципом. И још нешто: све већа се је популарисала пракса да политика није друго него најобичнија коцка; да у тој коцки ваља тек „сецовати" на праву карту; да у коцкарској политици можеш рискирати све, чист и интересе народа, своју част али не и своје интересе!

Једном речју, све дубље се је пропадало у блато демократије, а паралелно с тиме, све већма се је србовало, хрватовало и „словенаштвовало". Тај отров србовања и хрватовања толико је продро у политичке мозгове да је он био сматран за панацеју. (Још и данас, након слома и колапсуса Југославије, има политичких слепаца који тврде да је наш основни грех прошлости у томе што смо били премало Срби, одн. Хрвати! Није истина! Били смо превише Срби, превише Хрвати, премало а уз то и лажни Југословени, па је одатле и произишло све зло!)

Газило се је све дубље у блато демократије, а упоредо тиме земља је падала под све тежи јарам масонерије, корупције и моралне неосетљивости, заносећи се све више култом интернационализма и анационализма, политичког и социалног, лажног и парадног, левичарства.

*

Од 1934. наовамо, јаз мржње, презира и омаловажавања постајао је све дубљи између Срба и Хрвата. Али је крајње значајно било ово: што више су се духовно удаљавали, то више су причали о споразуму, певали му дитирамбе!

Споразум је постајао, све већма, алфа и омега наше политичке мудрости. Не споразум који би консолидовао Југославију и ојачао југословенску свест! Него споразум уз признање трију државних народа, који је Југославију имао да претвори у дуалну или триалистичку државу. Па кад је такав споразум коначно био закључен и потписан (26. августа 1939.), налазећи се тада у Америци, поверовао сам да је склопљен, ако ништа друго, оно барем поштено, без задњих мисли. Али кад сам се вратио из Америке (у мају 1940.), ускоро сам се уверио да је поменути „споразум" једна огромна лаж, да је склопљен само за то да би се добило на времену за доцније разрачунавање између српства и хрватства. Споразумеше се људи да им се међусобно ваља обмањивати, док се сврши актуелни европски рат, а онда ће се видети, „чија ће тиква да пукне".

Али не издржавше до краја рата! Издадоше нерви нашу коцкарску демократију, па је одлучила да, још у току рата, стави на коцку све, т.ј. нацију и државу (али не и себе лично, своју имовину). На дан 27. марта о. г. наша демократија, предвођена по демократским преторијанцима и масонерији, оборила је Кнеза Павла, јер је он био против „ва-банка", приграбила власт, и државу „сецовала" на једну карту, на лошу карту!

Тиме је Југославију задесио трећи и последњи удар срчане капи, трећа и последња катастрофа. И ова катастрофа нема ништа заједничко с Косовом, јер Косово — то је слава ...

*

Од погибије Александра Ујединитеља, „пуче арслан свечевој кобили": кола Југославије одоше „низа страну"; морална и политичка декаданса напредовала је ужасавајућом акцелерацијом; коначни слом све јасније се је орцтавао на нашем хоризонту. Али наши слепци државници, у својој претежној већини, то нису видели, чак нису хтели да виде: Непријатељем и дефетистом сматрали су свакога ко им је обраћао пажњу на убрзану дегенерацију нашег не само јавног и друштвеног него и породичног живота! Себе су оглашавали за здраве, нормалне, чак и супериорне типове, а болесним, абнормалним и инфериорним јавно су називали свакога ко је нашој декадентној стварности гледао право у лице.

Да ли сам предосећао и претсказивао претстојећи наш слом? Јесам ли указивао на његове узроке, али и на сретства и начин, како може да му се избегне? Следећи пасуси из мојих парламентарних говора, цитирани на основу стенографских бележака Народне Скупштине, дају најубедљивији одговор на постављено питање (у заградама означен је датум, кад је поједини говор изречен):

„Изишао сам с истим програмом пред бираче који и сада заступам; рекао сам да ћу се борити за Александровску Југосдавију. Ако хоће моји изборници ту идеју да издају, нека је издаду, али ја је нећу издати." (21. јула 1935.)

„Хрватско питање, као и сва остала питања, треба да се решавају новом организацијом Југославије да антикапиталистичкој и антикомунистичкој основици." (21. јула 1935.)

„Апостате ауторитативног режима требало би данас да имају мало више стида, па да тај режим не осуђују онаким речима какве смо чули у овој Скупштини. Да смо ми уистину једна здрава демократија, та би демократија сама лупила по прстима апостате, издајице шестојанураског режима. Лупила би их по прстима и казала: „До јуче сте лизали со из једне руке, немојте сада ногом да газите ту руку!" (21. јула 1935.)

„Ако икада, а то данас, оптимизам је близу дефетизма". (25. II- 1937.)

„Ми имамо у политици професионалних незналица, професионалних паразита, али. професионалних политичара у пуном смислу речи ми, нажалост, немамо. Немамо правих професионалалаца ни у политици, ни у било којој струци". (25. II. 1937.)

„Судбина једног народа зависи од његове интелигенције, зависи од његове политичке класе, зависи од оних који воде." (25- II. 1937.)

„Свака интернационала је носилац једног империјализма, али у најмању руку инструменат једног империјализма." (25- II. 1937.)

„Данас је у овој земљи створено такво стање да је у њој добро туђину и туђем слугану; за њих је она Елдорадо. За нас националисте који хоћемо да служимо само свом јадном, измученом, обезглављеном народу — ова земља је маћеха! Ми налазимо најмање заштите у овој земљи.-' (25. II. 1937.)

„Моје је дубоко убеђење да ћемо ми, будемо ли овако даље радили, не будемо ли се у последњем часу тргли, поћи у сусрет једној великој и страшној катастрофи." (25." II.'1937.)

„Савремена држава — без обзира на то да ли је фашистичка, или бољшевистичка, па чак и либерална — има једну те исту тенденцију: она узима живот нације у своје руке, она апсорбује појединца, она све више узима од њега, али му све више и да је „Ликвидација економског либерализма мора одвести и до ликвидације политичког либерализма." (25. II -1937.)

,,Ко што смо некоћ имали снобовски, деформисани, сасвим несолидан феудализам, тако исто имамо данас једну несолидну, једну снобовску, либералну буржоазију. Она над нама влада. А њена основна тенденција. њени инстинкти у противности су с општим развојем у читавом свету, поготово у Европи. Баш зато може да нас задеси једна велика катастрофа. Наша либерално-демократска буржоазија огромна је опасност по ову земљу и њену будућност:" (25. II. 1937.)

,,Код нас су демократија и диктатура не само компромитоване него и доведене у стање пуне импотенције.-- (25. II. 1937.)

„Полагано ми клизимо другом Косову у сусрет." (25- II. 1937.)

„Пре свега ми имамо невиђену кризу морала. Наша демократија добија уклон, инклинацију — не осећате ли то? —у „мангупократију". (25. II. 1937.)

„Ни демократија, ни фашизам, ни бољшевизам? Напорима своје политичке, социјалне и културне мисли, ми морамо да изградимо свој систем, да сами изградимо своју кућу!" (25. II. 1937.)

„Ми до сада нисмо имали потпуно народне организаније наше државе." (25. II. 1937.)

„Све у све, ми смо једно нездраво грађанско друштво у коме нема кохезије, нема солидарности; ми смо друштво у распадању; ми смо, нажалост, постали земља свих могућности и свих немогућности." (1. III. 1937.)

„Савремена држава све више постаје Један лабораториј, једна огромна машинерија у КОЈОЈ појединци претстављају само точкове, котаче и котачиће, који су већим делом, фиксирани, не могу да мрдају по вољи ни амо ни тамо, и сваки од тих котача и котачића има СВОЈУ функцију." (1. Ш. 1937.)

„Морамо корачати у антикапитализам, који не уништава сам капитал него га доводи у службу државе и нације, демонтирајући једино капитализам као организацију и метод производње. Општа тенденција савременог друштва неумољиво води ка државном тоталитаризму и антикапитализму." (1. Ш. 1937.)

„Један од основних принципа за организацију наше социјалне народне државе, по моме мишљењу, требало би да буде принцип рада, култ рада. И кад би ме неко питао, јесам ли за диктатуру, одговорио бих му: „.Јесам, за диктатуру рада." (1. III. 1937.)

„Треба овај народ упрегнути у рад, јер је рад најконструктивнија политика у овој земљи." (1. III. 1937.)

„Држава треба да буде код нас највећи капиталиста, другим речима ја сам за постепено завођење државног капитализма, који није далеко од државног социализма."

„Нама је потребан препород и нов живот. Ми смо данас тело без душе, ми смо готово Толстојев „живи леш". (1. III. 1937.)

„Потребно је, крајње је време, да лечимо прогресивну парализу наше државе и нашега друштва." (1.III. 1937.)

„По моме мишљењу, капитално питање, капитални проблем ове земље, то је београдско питање. Београд, овај наш модерни Вавилон, кујна је отрова; Београд је налик на Флоберову Картагу, у којој се боре клике и котерије, не ради извесних принципа, не ради идеологија, не ради добра ове земље, него само ради власти и за власт." (23. II. 1938.)

„Сада имамо велику Немачку и велику Италију на својој граници. Нема више лова у мутној води! Та ситуација, истина, није лака по нас: Сад ће да се одлучи, да се види — не могу да будем пророк, јер је то рискантно — кроз наредних 5—10 година ће се одлучити и видети, јесмо ли уопште способни да живемо као нација, или нисмо. До сада, кроз ових 20 година, управљало се код нас државом и народом по принципу: „бећар јесам, бећарски се владам"; одсада, "то више не може да буде — прошло је то!" (15. III. 1938.)

„Потребна је овој земљи већа кохезија, поготово између политичких људи, јер ако је ми сами од своје воље не створимо, мораће да дође батина, која ће нас на то натерати. И Боже дај да та батина буде у рукама неког нашег човека! Јер се лако може десити да дође и у руке туђина." (15. 111. 1938.)

Док сам у парламенту говорио у смислу цитираних пасуса, био сам обасут најординарнијим погрдама и увредама. Морални и интелектуални санкилоти добацивали су ми у лице да немам образа, да сам ништарија и „факин"; свесни и несвесни агенти масонерије, с.говорничке трибине, из посланичких клупа и у кулоарима, уверавали су Скупштину да сам плаћеник и продана мешина, поготово док сам пледирао за сарадњу са силама Осовине (многи од њих се данас најусрдније „оферирају" Немцима!). Није ни то било довољно: Уз директно учешће високих органа .државне власти, масони су (половином 1938.) против мене издали анониман памфлет ,,Ко је Милан Банић?", у коме су исфалсификовали читаву моју прошлост, читаво моје духовно, чак и физичко „ја".

Па ипак не омрзнух идеалну Југославију!

*

Но да ли сам и делом, не само речју, покушао да интервенишем против процеса распадања и коначног распада Југославије, којој је рак деморализације подгризао најважније животне органе?

Морам искрено признати да то нисам учинио. Као сваки истински националиста запао сам, наиме, у трагичну колизију дужности: Да би се спасло Југославију од прогресивног расула, »in ultima linea« долазило се је до закључка да би било потребно, од 1934. наовамо, пре свега оборити оне који су је водили; а обарањем ових, доводило се је у смртну опасност и саму Југославију (како је то убедљиво доказао државни удар од 27. марта т. г.). Трагична алтернатива, пред којом су немоћно падале руке сваком правом југословенском патриоти и монархисти! Угасио се је живот Југославије, јер је она од порода била, и остала, тело без душе; издахнула је Југославија. јер је била превелика за премалене људе! И неће више васкрснути од мртвих! Из њезиног пепела може, у повољном случају, да никне нека балканска, или средњоевропска, или богзна још каква, федерација. Али Југославија — једна и јединствена нација од Триглава до Ђевђелије, одн. и до Варне — занавек је у гроб легла!

А Санчо Панса сад у мени проговара: „Признај, коначно, да си будала! Пуних 25 година, млатарао си сам собом о дрво и о камен! Са сваким ђаволом си мегдан делио, а све због фиксне идеје о некој идеалној Дулсинеји, која није никада постојала, нити може да постоји' Због ње, делио си батине, још више их добивао! Гризао друге, још више себе! Палио тамјан горима од себе! Ударао не само на жива бића, него на утваре и ветрењаче! Разбио себе, своје здравље, своју животну снагу. Навршио педесету, а ниси господар ни штале ни пасје избе, док су други посаградили палате и дворце. Остао си гоља, бескућник, а што је још горе, имаш да будеш изгнаник до смрти у својој рођеном отацбини. Куд ли ћеш саде? Идеалне Дулсинеје нема; а она реална, која је колико јучер издахнула, била је —како Цервантес каже—девојчура! Ниси ни Србин ни Хрват; премало Србин, премало Хрват, а сад је време србовању и хрватовању. Куд ћеш сада, луда главо?!"

Но мој Дон Кихот га ућуткује: „Ништа ти не схваташ, Санчо! Истина, старост већ притиште леђа, а душа и срце пуни су ожиљака. Истина, разбио сам себе, а крмци, у ситој обести, разбише Југославију! Мрачни су ми изгледи на будућност. У младости изишао сам духовно из српства и хрватства, па не могу ни сада, под старост, да будем само Србин, само Хрват; само српство, само хрватство — Прокрустова су постељ за мене. Не преостаје друго него до смрти да будем изгнаник, емигрант, у својој рођеној отаџбини. Али зар, у свом срцу, својим рођеним рукама да задавим идеални лик Дулсинеје? Па то је једино што ми још остаје! Та имагинарна Дулсинеја је садржај мог интимног живота; кроз 30 година, она је испуњала моје духовно биће; она је мој лепи сан, а лепи сан је лепши од сваке јаве; ради тог сна, исплатило се је све претрпети, све проживети. Уосталом, ова идеализовина Дулсинеја била је мени, не другима, потребна! И што ли бих ја у својим сопственим очима вредео, да је нисам замислио и у срцу носио; што бих вредео, да је сад из душе избацим? Ћути, Санчо, кратка је твоја памет"


-ДАНИ СЛОМА 1941-

НЕМЦИ У БУГАРСКОЈ!

Бугарска потписала трипартитни пакт! Влада г. Филова дозволила немачкој војсци улазак у Бугарску, и немачке трупе, као лавина, спустиле су се са севера ка југу Бугарске, настојећи да што пре стигну на њену границу с Грчком и Југославијом!

Када је Београд сазнао за ове догађаје, осетљиво је порасла његова температура. Општи је био осећај да је куцнуо час пресудне одлуке; да ваља бирати између рата и мира; да се ваља одлучити на сарадњу с Немачком, одн. са силама Осовине, или на рат с њима.

У тај судбоносни час стигла је до свог апогеја и енглеска пропаганда у Београду и читавој Југославији. Ова пропаганда дејствовала је систематски и смишљено, већ од самог почетка новог европског рата. Руководио је њоме одлично организован штаб, који је, дабоме, имао многобројну плаћеничку и добровољачку „војску", те се није ограничавао на публиковање и пропаговање антинемачких памфлета, летака и брошира, билтена и карикатура, него је, „директном акцијом", инфилтрирао цео наш народни живот, проникнуо у све слојеве нашег друштва. За добар хонорар, успео је овај штаб за енглеску ствар да предобије чак и каванске музике, тако да су у најпосећенијим београдским (и провинциским) каванама, већ кроз месеце, назови и капеле свирали »Тiрреrаrу«, додајући овој познатој енглеској војничкој песми, као гарнитуру, наше „Спремте се, спремте, четници", „Ој трубачу", и остале наше ратничке песме. Кроз песму се је, дакле, у току више месеци, проповедало ратно другарство енглеско-југословенско.

Понајвећу пажњу посвећивала је енглеска пропаганда српском, одн. србијанском сектору. Ишло се је за тим да се обради, у првом реду, српство, док је монтажа хрватства и словенаштва била на споредном плану.

А то није било неинтелигентно: И након споразума од 26. августа 1939, Србија и српство остали су кичма Јутославије, пресудни фактор у њеном државном и националном животу!

Није било неинтелигентно ни то што се је у свим слојевима српског друштва оперисало апелом на херојску прошлост и традицију Србијину, на војничку славу и престиж Србије. Палило је то, поготово након примарних грчких успеха против италијанских трупа у Албанији. Ови грчки успеси дејствовали су запаљиво, сами по себи, на српску психу, задојену вековном јуначком славом. На све стране чуло се је, не само из уста неуког света него и интелигенције: ,,Што још да чекамо? Ево, већ се и Грци прославише! И зар може да буде рата на Балкану без нас?''

Енглеска пропаганда концентрисала је своје дејство првенствено на Београд, на вароши и паланке у унутрашњости, али није занемаривала ни село: месецима су њени емисари обилазили србијанска села, хуцкајући и потстичући сељаке на рат против Немачке. Али, понајглавнију пажњу обратила је енглеска пропаганда нашој војсци, одн. војним старешинама: Знали су Енглези врло добро да, већ од времена Миливоја Блазнавца; војска игра одлучујућу улогу у свим перипетијама државног и народног живота Србијиног. Ако је пак до рода оружја, енглеска пропаганда бацила је око, пре свега, на нашу авијацију, јер је авијација најефикасније савремено оружје, које одлучује не само у модерном рату него — догађаји су то доскора показали! — и у државним превратима.

Ко ли су били главни помагачи и савезници енглеске пропаганде у нас? Пре свега наша „демократија". Довољно је да се неко декларише за присталицу демократије и либерализма, већ самим тим он је био англофил, усрдни помагач сваке енглеске акције у нашој средини. Водећу улогу у том правцу имали су они који су извлачили највећу корист из хаоса либералистичко-демократског система, т.ј. масони, ротаријанци и Јевреји. А за њима је следовало све оно што се може субсумирати под појам параситарне буржоазије. Сврстала су се ту готово сва наша „национална" удружења, у чијем су се водству угнездили, већ поодавно, масони и ротаријанци. А у том англофилском зелотизму нису хтели да заостану ни многи пастири православне цркве, ваљда зато што су љубоморно гледали на тесну сарадњу Ватикана с англосаским државницима, у првом реду с америчким Претседником Рузвелтом.
*
Настојећи да нас што пре увуче у рат, енглеска пропаганда јуришала је крајње агресивно на позицију неутралности коју је наша држава, барем формално, заузимала у току 19 месеци актуелног рата. За разлику од ње, немачка пропаганда не само да је респектовала нашу неутралност него је дејствовала у правцу њеног јачања. Било је то сасвим логично и природно, јер Немачка, у овом рату, од нас (као и од свих осталих средњих и малених европских држава) није тражила друго него да останемо по страни од рата, да останемо верни миру. Па у вези с тиме, док је енглеска пропаганда, за вољу свог успеха, безобзирно црвоточила и минирала не само морал нашег друштва него и цео наш национално-државни организам, немачка пропаганда ишла је за тим да их консолидује и учини oтпорнијим.

Било је за очекивање да ће наша државна власт стајати на бранику и наше неутралности и нашег националног морала, довођених у искушeње насртљивошћу енглеске пропаганде. Ово у толико пре јер су њени успеси морали да забрињују сваког разборитог човека којему је, више свега, лежао на срцу животни интерес Југославије. Енглезима, наиме, не може се замеравати што су, у својој пропаганди, тражили свој рачун и имали у виду искључиво своје интересе; али на нама је било да пресечемо ову енглеску делатност, јер је то императивно тражио наш интерес. Међутим, наша државна власт је, у том погледу, потпуно подбацила;

Она је напросто пуштала слободног маха енглеској пропаганди, па није чудо да је овај дефетистички пропуст наших власти уродио погубним плодом:

У одсудном часу, кад је Бугарска приступила силама Осовине и пропустила немачке трупе до грчке границе; у часу кад се је имало решити питање, хоће им Југославија бити мирни сарадник Осовине или њен отворени, ратни непријатељ, енглеска пропаганда била је суверени, неограничени господар јавног мнења у Београду и Србији.

„Немци у Бугарско! Не преостаје нам друго него да идемо у рат!'' То је био готово општи поклик, малне опште резоновање.

Супротстављати се овој општој психози значило је бацати боб о стену!

„Зашто баш у рат да морамо? Зар је рат уистину једини излазак из овог ћорсокака? — говорило је неколицина нас који смо, ради тога, бесцеремонијелно били оглашени за германофиле.

— „Зар има још који излаз?"

— Како га не би било! Треба да се учини оно што смо морали већ давно пре учинити. Кад је Француска положила оружје, и политичком детету морало је да постане јасно да је Немачка господар ситуације на целом европском континенту (извузевши Совјетску Русију). Већ тада је, дакле, требало тражити споразум с Немачком. Па ако је то тада пропуштено, морало се је то учинити барем у часу када су немачке трупе ушле у Румунију, јер је било евидентно да Немачка тим кораком приступа уређењу односа на Балкану. Велика је била грешка допустити да Бугарска, пре нас, приђе Осовини! Али још увек није доцкан: И сада, кад су немачке трупе већ на бугарско-југословенско-грчкој тромеђи, можемо спасти државу и народ, ако искрено и поштено примимо сарадљу с Немачком и Осовином, ако приступимо трипартитном пакту!

— Румунија је такођер потписала трипартитни пакт, па ипак није избегла распарчавању и огромном територијалном губитку!

— Румунија је испливала из англофилских вода тек онда кад је већ проиграла партију! Њен случај је класичан пример, како се задоцњење, у међународном животу, скупо плаћа. Али да Румунија није приступила тројном пакту, не само да би изгубила један део своје територије, него би уопште престала да постоји као међународни фактор.

— Па добро; може ли се, према томе, избећи парцелисање Југославије, ако сада потпишемо тројни пакт?

— Како се не би могло? Зар није Вођа Рајха, на пријему у Бергхофу, гг. Цветковићу и Цинцар-Марковићу ставио у изглед гарантију неповредивости наших граница, ако приступимо не ратној него мирнодопској сарадњи с Осовином?

— А може ли се веровати Хитлеру? Ко нам гарантује да он, кад добије рат, неће на наш рачун наградити Италију, Мађарску и Бугарску?

— Може се веровати Адолфу Хитлеру! Он је већ показао и доказао да је пријатељу пријатељ, сараднику сарадник, да је више него лојалан према свакоме ко хоће према њему да буде лојалан. Дабоме, према непријатељу Адолф Хитлер је непријатељ, који не познаје сентименталних обзира. И управо зато, поготово ако рачунамо с немачком победом у овом рату, морамо све учинити, барем од сада, да Немачкој и Осовини докажемо да смо вољни да им будемо најлојалнији пријатељи и сарадници.

— Али што ће бити, ако не победи Немачка него Енглеска?

— Енглеска победа могућна је тек након потпуног слома Немачке. А сломи ли се Немачка, тада ће бољшевизам да преплави, у најмању руку, целу источну и централну Европу. И неће Англосаси него бољшевици регулисати међународне односе у овом делу Европе. Било би апсурдно веровати да ће Англосаси, после рата с Немачком, хтети да загазе у нов рат са Совјетском Унијом ради граница неке Пољске, Чешке, Мађарске, Румуније или Југославије! Уосталом, све кад, би Англосаси, након овог рата, имали одлучну реч у новом уређењу Европе, зар ико озбиљан може веровати да ће они распарчати Југославију, па један њен део дати Италији, други Немачкој, трећи Мађарској, четврти Бугарској, а све то само зато што је Југославија, налазећи се у безизлазном шкрипцу, последња — након Мађарске, Румуније и Бугарске — приступила мирној сарадњи са силама Осовине?!

Али сви разлози били су узалудни. Рат, па рат! — то је био »caeterum censeo« не само маса него и високих интелектуалаца, државника и политичара, научењака и университетских професора, инжењера и свештеника. Ратна психоза, храњена и распиривана умешном пропагандом, обузела је духове ...
*
Седимо на вечер, малобројно друштво озлоглашених „германофила", у „кафани". Повео се, неизбежно, разговор о ситуадији створеној уласком немачких трупа у Бугарску. Упао међу нас један интелектуалац, »bijou« београдског „вишег" друштва, те убеђено тврди да морамо у рат.

„Какав Вас је рат напао" — примећујемо интелектуалцу — „Зар не видите што бисмо ратом рискирали?"

— Био сам ја у рату, и ваљда знам што је рат!

— Познате прошли рат; али он се према савременом рату односи, у најмању руку, као чистилиште према деветом кругу пакла. Прошли рат водио се је, у главном, на фронтовима; а савремени рат не познаје разлике између фронта и позадине. У савременом рату, мали народи рискирају не само своју државу и независност него, понекад, и саму националну егзистенцију.

— Ама нисмо ми баш мали народ! Ми можемо да поставимо на ноге војску од два милиона војника!

— Овакво резоновање било би разумљиво пре слома Пољске и Француске; али од лекције што су их добиле ове две, а и толике друге земље, требало би ипак нешто научити. Уосталом, немојте се заносити бројем од два милиона војника, jер би била врло опасна илузија не ровати да ће поготово Хрвати, а поред њих Словенци и све народносне мањине у Југославији, пoћи одушевљено у рат против Немаца. Напротив, врло је вероватно да би се у том рату само српство могло наћи на мегдану с Немцима, али не само с Немцима него и с Талијанима, Мађарима и Бугарима. Водите о том рачуна да би рат против Осовине, у актуелним приликама, највероватније довео не само до ликвидације Југославије, него да би се он првенствено оборио на главу самог српства.

— Па ипaк, српство, макар и осамљено и напуштено, мора да иде у рат, да би спасло, ако већ ништа друго, своју националну част и достојанство!

— A што, ако се ратом не спасе част и достојанство Србије, ако се уместо славе пожње бруку? Зар не видите какав хаос и дезорганизација владају у нас, већ сада, у миру? И зар не можете себи претставити какав ће тек да буде хаос, кад загазимо у рат? Не! С оваквом организацијом земље, каква је у нас, не иде се у рат!

У то уђе у кавану други један „високи" интелектуалац, ,,реномирани економиста", назови-левичар, проионсирани присталица историјског материјализма. Приђе човек нашем столу, и још није право ни сео, већ ускликне: „У овој ситуацији, нама не преостаје друго него да у року од 8 дана уђемо у рат!"

— У рат се улази само онда кад се имаде изгледа барем на каквутакву одбрану. А ми тог изгледа немамо. Ми смо, с чисто војничког гледишта, већ изманеврисани; ми смо са свију страна опкољени, тако да немамо ни отступнице.

— А што је Солун? Зар нам не преостаје слободан пут ка Солуну?

— Пре свега, отступање на Солун претставља напуштање земље и 16 милиона њених становника на милост и немилост туђина. У другом реду, ваља водити рачуна о томе да су немачке трупе већ на граници југословенско-бугарско-грчкој, и да ће са својим моторизованим дивизиjама стићи у Солун пре наше војске, чија је моторизација минимална.

— Ништа зато! Не живе народи само од победа! На Косову смо доживели пораз, па ипак је тај пораз легао у основу позније народне величине. Ако већ ништа друго, ми морамо спасавати национални морал, и у име тога морамо у рат, јер то тражи наша част, наше достојанство!

— Баш сте ви „левичари", поклоници историјског материјализма, кроз 20 година сваког националисту проглашавали реакционером, радили све и сва да национална свест и национални морал у овој земљи буду што више ослабљени. Према томе, ваља се чудити што се, баш у овом моменту, позивате на спиритуалне и у пуном смислу речи националне, никако интернационалне вредности, као што су народна част и понос, национални морал и достојанство. Уосталом, што ће бити с националном части и достојанством, ако нам пропадне држава, ако нам изгине народ, ако поготово српство буде разапето на крст свих могућих и немогућих патња и страдања, а да при том ипак не стекнемо славу, него се још и обрукамо?!

Академски разговор се је, на то, претворио у лично алострофирање и вређање ...
*
Забринуло ме је ово стање духова у Београду и Србији. И пошао сам до једног од највиших државних функционера, једног од најодговорнијих чинилаца за судбину земље, те сам му рекао: „Истина, нисам у положају да бих могао поседовати све елементе сазнања, на основу кojих има да падне судбоносна одлука, у овом моменту нашег националног живота. Али, ову ситуацију посматрам »sina ire et studio«; забринут сам једино за судбину ове земље; долазим у контакт не само с припадницима свију класа нашег друштва него и са странцима разних народности. Према томе, знам доста тога што би требало уважити при доношењу историске одлуке… Зато, дозволите ми да своје мишљење, своје констатације и запажања, макар и у писменој форми, изнесем пред Кнеза-Намесника".

Речено ми је било: „Зар Ви сматрате да ми о свему томе не мислимо? Дан и ноћ на то мислимо? Није потребно да се трудите!"

Камо среће да је такав одговор снашао само мене! Али знам на десетке искрених приврженика Династије Карађорђевића и добрих синова Југославије који су, пре и после тога, пролазили исто овако као ја!

Једно сазнање сазрело је у мени: Непосредна околина све већма затвара Кнеза-Намесника у »tour d’ivoire«; ова ужа околина, угађајући и прирођеним инклинацијама Кнеза-Намесника (аристократско-козмополитске природе), све више удаљава Кнеза-Павла од овог народа.

Кнез-Намесник је све већма осамљен! А његова осамљеност могла би да има и фаталне последице...

ПОТПИСИВАЊЕ ТРОЈНОГ ПАКТА

Половином марта, сви су знаци белодано показивали да су се руковаоци наше државне политике дефинитивно решили да потпишу уговор о сарадњи са силама Осовине. Хвала Богу! Значи да су превладали здрав разум и инстинкт самоодржања!

Али, неминовност овог акта мобилисала је духове, захваћене туђинском пропагандом, револтирала малне читаво београдско друштво које је, у тај мах, службу туђинским претпостављало служењу нашим сопственим интересима. Слепци покрај здравих очију питали су се: „Зар је то могуће? Зар Кнез Павле да изда интересе српства и Енглеску која је његова друга домовина?!"

А управо та кнежева наводна „издаја" служила је доказом да је потписивање пакта с осовином један категорички императив, једино позитивно решење, у складу са садашњицом и будућношћу Југославије.
Није Кнезу-Намеснику било лако одлучити се на овај корак: Ако ико, у овој земљи он је био искрени англофил. Оксфордски ученик, у присним родбинским везама с енглеском краљевском породицом, носилац ордена подвезице, он је, од самог часа преузимања Намесничке функције, и спољну и унутрашњу нашу политику повео, и водио, у енглеским водама. Енглеској оријeнтацији за вољу, он је за 180 гради изменио државну политику свог кузена, Александра Ујединитеља; он је постепено ликвидирао Александровску Југославију. Руковођен енглеским сугестијама, он је учинио г. Мачека централном личности у држави; Енглезима и дру. Мачеку за вољу, кидао је с г. Миланом Стојадиновићем и одузео му власт, у моменту кад је овај био на зениту своје снаге и предузимљивости, а све зато што се је Стојадиновић силама Осовине приближио више но што је то Енглезима било по ћуди. За вољу Енглеза, Кнез-Намесник прихватио је споразум од 26 августа 1939, који је поцепао државу и стварио је парализовао у свим њеним доменима, само зато што су Енглези веровали да ће тај споразум задовољити Хрвате, и тиме оспособити Југославију за учешће у рату против Немачке — у рату, на који су се Енглези неотступно решили, одмах после немачке окупације Чешке.

Од септембра 1939, наш ђенералштаб спремао је Југославију за рат на страни Енглеске и Француске, а против Немачке. Да је није спремао, зар би се било утрошило дебеле милијарде на грозничаво наоружање и на фортификационе радове на границама сила Осовине и њихових савезника? Јер неће ваљда нико устврдити да су то наоружање и подизање ових фортификација били уперени против Енглеске и Француске, а не против сила Осовине!

Од септембра 1939 наовамо, Немачка и Италија нису ни помишљале да нападну Југославију, јер су имале на претек посла на другој страни. Па ипак је наш ђенералштаб радио на томе да ову земљу увуче у рат, и не водећи рачуна да је Хрватска стекла положај државе у држави; да се је јавни живот ове земље налазио у пуном растројству, моралном и политичком; да је њено финансијско и економско стање било већ сасвим дерутно! И да нису уследили драматски историски догађаји, најпре у Норвешкој, а мало затим у Белгији, Холандији и Француској, Југославија би, већ на јесен 1940, била ушла у рат против Немачке.

Али „муњевити" и поражавајући немачки удар на Западу, поготово слом и капитулација Француске, запрепастили су и опаметили, ако већ не наш ђенералштаб, оно барем врховне руковаоце државне политике. Они су почели плако да се обазиру око себе и све позорније да гледају стварности улице. Енглеска немоћ да се афирмише на европском континенту; улазак Италије у рат на страни Немачке; ефикасност немачке ваздушне и подморничке акције у односу према Енглеској и њезиним водама; отворено прилажење Мађарске и Румуније силама Осовине; а поготово улазак немачких трупа у Румунију — све то понукало је Кнеза Павла да преиспита и ревидира свој ранији став, и да се реши да чамац Југославије откачи од енглеског брода.

Покушао је Кнез-Намесник, након тога, да плови водама чисте неутралности, т.ј. да се не веже ни уз једну зараћену страну; покушао је да нађе подршке чак и код Совјетске Уније, од које је из дна душе зазирао. Али неутралност је за малене државе и народе у Европи умрла, још у јуну 1940! А Совјетска подршка сводила се је на гесте, које су биле далеко од сваке стварне помоћи, срачунате једино на успех комунистичке пропаганде у широким народним слојевима Југославије. И тада, већ у дванаестом часу, Кнез-Намесник решио се да приђе Осовини, и започео — још увек опрезно и обазриво — преговоре с канцеларијама Осовине.
*
Одлука о прилажењу Осовини у принципу је већ била пала. Преговори у том правцу већ су се на велико водили. Али народ Југославије о тој промени наше спољне оријентације није био на време обавештен; није се уопште сматрало потребним да се народ духовно припреми за ту промену. За време овога рата, не само тоталитарне него и демoкратске државе сматрају једним од најпречих задатака да васпоставе и одрже духовно јединство, што пунију хармонију, између властодржаца и широких народних слојева. У Југославији, и у ово судбоносно време, народ је био сматран за »quantite negligeable«; народ је ту да прими и да прогута све што му се сервира!

Народу се је, дакле, све до последњег часа, тајило што се спрема; саобразао некој, тобож „вишој", државкичкој и политичкој мудрoсти, преговори са силама Осовине развлачили су се без икакве потребе, чак и на очигледну штету, а у исто време пуштало се је да енглеска пропаганда све безобзирније дејствује у нарoду. Енглеске паре пљуштиле су на све стране, пoткупљујући све што се је купити дало; читаве екипе енглеских емисара размилеле су се по Београду и унутрашњости Србије; кога нису уразумиле енглеске паре, празне речи и обећања, тај је био блокиран, управо терорисан, англофилским јавним мишљењем.

Па кад је — како рекосмо — половином марта постало евидентно да су се Кнез и влада дефинитивно решили да потпишу пакт с Осовином, тада су на њихову адресу биле упућиване већ сасвим отворене претње. Али преко тих претња, као и преко вулканске узбибаности народа у Србији, прелазило се је с невероватном лежерношћу и лакомисленкошћу. Слепа самоувереност владала је на врховима државне управе. „Оно што радимо, то је најбоље што се може учинити, и сви ће то примити, ма колико да се сада јoш кoстреше!" — тако се резоновало у нашим олимписким сферама.

Али, непосредно пред сам пoтпис пакта, показало се је да војска, одн. њезини старешине, поготово у извесним секторима (ђенералштаб, авијација, већи број активних и пензионисаних ђенeрала) нису вољни да приме промену спољно-политичке oријентације. Никакво чудо! Под високом патронажом основала се је раније и дејствовала англофилска „пуковдичка лига", која је фаворизацијом ускоро постала генералском лигoм, и која је ухватила директне везе с Енглезима. Тај директни контакт с Енглезима претиo је да ће се изродити у војнички »pronunziamento«, ако фактично дође до потписа пакта са Осовином. Зато је, тек у последњи час, непосредно пред полазак гг. Цветковића и Цинцар-Марковића за Беч, наше владајуће сфере обузела знатна узнемиреност. Ово у толико пре, јер су се почели прокосити гласови да ће на воз, којим су гг. Цветковић и Цинцар-Марковић имали путовати у Беч, бити извршен атентат. (Посвећени тврде да су њих двојица у Бечу, код потписивања пакта, изгледали као да потписују смртну осуду). Изгледа да су „Бели Двор" и влада чак и дочули за официрску заверу; па ипак, још ни тада, нису биле предузете никакве озбиљне мере предострожности; ни тада није била разјурена пуковкичка одн. генералска лига; ни тада нису били пензионисани непоуздани и ревитенти генерали (био jе само спремљен списак оних који треба да буду пензионисани, и то тако да су за списак сазнали они који су њиме били тангирани!), нити су под ефикасан надзор били постављени официри-авијатичари који су отворено по каванама претили Кнезу Павлу и свима „издајицама"!! Министарство унутрашњих послова као да није ни постојало; Команда Београда и Управа града спавале су сном праведника; команда Краљеве Гарде такођер!!
*
Београдска штампа, непосредно пред потпис пакта и после његова потписа, сасвим млако и неубедљиво бранила је потребу и неминовност овог акта. Једина озбиљна и паметна реч у прилог пакта био је чланак г. Спалајковића, објављен у „Политици" од 25 марта. Али тај чланак изазвао је буру негодовања у београдској „иетелигентној" јавности. Том општем нсгодовању дао је израза и београдски Радио који је, саботирајући владу, текст пакта објавио уз свирање посмртног марша.

ДРЖАВНИ УДАР ОД 27. МАРТА

27. марта устао сам у 6.30 ујутро. Доносећи јутарње новине, „Политику" и „Време'', собарица ми саопшти да је у ноћи оборена влада и Намесништво, и да је млади Краљ преузео вршење краљевске функције. Је ли то могуће? Прелиставам јутарње новине, али у њима ни трага о каквој промени. Насупрот, листови доносе измену телеграма између г. Хитлера и Кнеза Павла.

Но, мало затим, улице су необично оживеле, а све куће се закитиле државним барјацама. Значи, ипак се нешто догодило!

Излазим на улицу, заобилазим Ратнички Дом (где сам становао), испадам пред Позориште код Споменика, наилазим на знанце, и сазнајем да је у ноћи уистину изведен државни удар.

По улицама, у центру Београда, свечано, празнично настројење: Радње су још затворене, масе света испуниле тротоаре. Периферија покуљала ка центру. Омладина поготово.

Око 8 сати јутра, београдски дневници објавили су посебна издања, у којима саопштавају манифест младог Краља, којим објављује народу да је краљевску власт узео у своје руке, и да је састав владе поверио генералу Симовићу. Мало затим, друга изванредна издања новина доносе проглас генерала Симовића и објављују састав нове владе.

Све државне зграде окупирала војска, која уједно регулише и сав улични саобраћај. Жандарма и полицајаца напрoсто нестало са улица. Војска има све у својим рукама; војска је блокирала приступе ка свим надлештвима; војска патролира и логорује по улицама, изведавши не само митраљезе него тенкове и артиљерију на важније раскрснице. Значи, војска је извршила преврат.

Но који делови војске? Очигледно је да то нису урадили, сопственом иницијативом, редови, подофицири и нижи официри који се сада виђају по улицама. Пропиткујем се и распиткујем на све стране, и коначно сазнајем, отприлике, како је ствар текла: Државни удар извела је ноћу група завереника, првенствено активних официра, послуживши се авијацијом и још неким јединицама, у којима су заверници имали команду. Завером је руководио војни ,,револуционарни комитет", а душа тог комитета били су бивши шеф генералштаба и комадант ваздухопловства генерал Симовић, његов помоћник генерал Бора Мирковић и мајор Кнежевић (брат професора Кнежевића који је, после државног удара, постао министар Двора).

Симовић, ко ли је тај генерал Симовић, који је шеф превратничке владе? Ах, да! Па то је онај нескрупулозни каријериста — сећам се те афере из 1938! — који је пред Кнезом Павлом оклеветaо најбољег нашег авијатичког официра, пукoвника Радовића, да је бољшевички агент, па је, кроз ту и сличне ниске клевете, себи обезбедио предoминантан положај у нашој војној авијацији. Сећам се и чињенице да је тај исти Симовић фигурирао на списку генерала који су, после потписивања пакта, имали да буду пензионисани; сећам се такођeр да је његово име помињано у вези с пуковничко-генералском лигом.

Паде ми на памет и то да је, дан пре државног удара, поменути војни револуционарни комитет преплавио Београд неверватно дрским прогласом на Србе и Београђане, у коме је отворено претио да ће 16 издајника који су поптисали пакт изгубити своје главе, јер су се играли главом и чашћу 16 милиона становника Југославије.

Пада ми на памет и оно што ми је јучер причао један пријатељ, ватрени демoкрата, како се је обратио на београдско енглеско посланство, тражећи да га саветују има ли, након потписа пакта, да бежи из Југославије, и како су му у посланству рекли да ће „наступити догођаји који ће напуштање Југославије учинити сувишним".

Сетио сам се, коначно, да је злодух Југославије, пан Вилдер, 20-годишњи агент чешке масонерије и Едуарда Бенеша у Југославији, пред извесно време „емигрирао", не зато да спасава русу главу него зато да би у иностранству сплео и повезао конце једне превратничке акције, која је имала за циљ да насилно спречи приступање Југoславије силама Осовине.

Дозвао сам себи у памет и улогу коју су, уочи потписивања пакта с Осовинoм, у Цветковићевој влади одиграли масони Будисављевић и Константиновић.

Па кад сам још проверио састав нове превратничке владе, особито њеног српског дела, било им је сасвим јасно да „сви путеви државног преврата од 27. марта вoде у Лондон".

И зазебло ме је у срцу, јер сам био на чисту да овај државни преврат претставља почетак краја, скорог краја, Југославије: било ми је јасно да је ова влада директни експoнент енглеских интереса, и да јој је стављено у задатак да Југославију што пре уведе у рат против сила Осовине. А рат — то је »finis Jugoslaviae«.

И док су се масе омладинаца, пролетаријата, али и ординартог велеградског олоша, ваљале београдоким улицама, скандирајући изреку „Боље рат него пакт!" —; док су ове масе, уз учешће оружаних војних лица, демолирале просторије немачког саобраћајног бироа и италијанског »Enit-a«; док је руља инсултовала помоћника немачког војног аташеја — било ми је јасно да, иза ових аката несвесне руље и оних који „не знаду што чине", стоји група људи који су превратом дошли на власт, да би земљу, свесно и смишљено, увели у рат на страни Енглеске.
*
Државни удар од 27. марта назвали су сами превратници бескрвном револуцијом. Са заносом су они уверавали да није било потребно ни метак да се испали, да би се оборило Кнеза Павла и режим Драгише Цветковића. Но има ли што изненађујуће у томе? Намесништво и влада г. Цветковића су себе, поготово у Београду и српству, сасвим осамили; они су све одбили од себе, спроведавши своју потпуну »splendid isolation«. Ништа, дакле, природније него да је оружана сила, макар и незнатна, могла несметано да похапси ову осамљену групицу људи, који ни сами нису помишљали на неки отпор, и за које нико није дигао ни прста, да их одбрани.

Приврженици превратничке владе уверавали су свакога ко год их је хтео слушати да је преврат од 27. марта тек друго издање удара изведеног 29. маја 1903. Али — ма да је масонерија стајала у позадини обају ових пучева — знатна је међу њима разлика: Пре свега, превратници од 29. маја извршили су удар у моменту кад земљи споља није претила ама баш никаква опасност; они је, својим ударом, нису ни довели у било какву спољну опасност. Међутим, превратници од 27. марта 1941. извршили су удар у часу кад је над главом Југославије висио Дамоклов мач, и својим ударом управо су изазвали смртоносно обарање тог мача. У другом реду, завереници из 1903. године нису извршили удар да би се сами дочепали власти; Димитријевић „Апис" није ни помишљао да формира завереничку владу, и да јој се сам стави на чело. Друга едиција наших војничких завереника, за разлику од прве, није се исказала оваквим идеализмом и несебичношћу, него је, кроз генерала Симовића и ,,револуционарни комитет", сву власт приграбила и фактично задржала у својим рукама, оставивши цивилним лицима у влади да играју улогу фигураната, да само репрезентују „вољу народа". Ови репрезентанти „народног поверења" и „народне слоге" били су управо оружаном силом натерани да седну на министарске фотеље: полицијски агенти и војничке патроле извукли су из кревета претставнике наше „демократије", дотерали их у ђенералштаб, да би тамо од генeрала Симовића и његове дружбе саслушали наређење да се имаду примита министарских положаја. Истина, није их баш ни требало приморавати, нити им много претити, јер је нашим „демократама" одувек било најважније да се дочепају власти, и испитајући до чега ће та власт довести њих самe и народ. (Од политичара, изгледа да су у заверу били упућени само Петар Живковић, Б. Јевтић и Др. Будисављевић; никакво изненађење није она, дабоме, претстављала за воћство београдских масона и Јевреја.)
*
Док су министри „под мораш" већали у претседништву владе и преузимали жуђене ресоре, маса је на улици манифестовала слободи, младом Краљу, али поготово Стаљину и црвеној војсци. Буржоазни елементи; патентирани хура-патриоте; добровољни култиватори свих могућих отрцаних и препуклих патриотских фаза, иза којих није стајало ни трунке истинског и искреног националног осећаја; сва многобројна наша национална удружења која су, својом коруптивношћу, култом формализма и стерилношћу, већ одавна компромитовала и умртвила наш национализам — све је то клицало младом Краљу. А док су лажни патриоте, следбеници још лажније демократије, уистину тек претставници једне параситарне буржоазије, клицали дечаку, заробљенику превратничке клике, који није ни појма имао у какав је сoс упао, и како је бездушно искоришћен, дотле су пролетерске масе испуниле улицу Краља Милутина, и из многих хиљада грла орно се пoклик: „Живела Совјетска Русија", „Живела диктатура пролетаријата". „Живела светска социjална револуција". Поред државног барјака, београдским улицама ношени су и црвени барјаци; а београдски масони, у исто време, јавно су се љубили и грлили, у сав глас један другоме честитали успех ...

ДЕСЕТ ДАНА ВЛАСТИ ДЕМОКРАТИЈЕ

Након државног удара, демократија је владала Југoславијом свега 10 дана. Истина, она је тек фoрмално владала; она се налазила под генералском чизмом, јер генерал Симовић није допустио политичким претставницима народа да слободно већају и одлучују о народној судбини. Па ипак је та влада демократије - морамо то лојално признати - имала далеко већи ауторитет него многе раније владе, поготово јер су се на њеном списку налазила до тада још неокаљана имена једног Слободана Јовановића, једног Марка Даковића, једног Боже Марасoвића. Имала је та влада довољан ауторитет; могла је она, у циљу спасавања земље од рата и пропасти, извшити благотворан утицај на широке народне слојеве, само да је у ње било довољно политичке интелигенције и увиђавности, а поготово политичке куражи и истинског патриотизма. „Владати значи предвиђати!" Није требало велике политичке памети па да се предвиди да ће нас рат против Немачке и осталих суседних потписника трипартитног пакта довести до расула, до касапљења Југославије, до безбројних страдања читавог њезиног становништва а особито до Голготе, готово бисмо рекли, до вивисекције читавог српства. Да је, дакле, ова влада неоспорног ауторитета и, у сваком случају, прилично знатнoг народног поверења (поготово народа у Србији), била руковођена истинским народним и државним, нашим виталним интересима, а не интересима Енглеске, она је морала све и сва да предузме, како би земљу спасла од рата. Али она је радила баш противно: Генерал Симовић је изјавио да је преврат од 27. III. изазван чисто унутрашњим мотивима, и да његова влада жели мир и сарадњу са суседима Југославије; министар спољних послова Нинчић дао је посланицима Осовине, акредитованим у Београду, изјаву да превратничка влада признаје пакт потписан 25. марта. Али све су то биле речи, празне и лажне речи, које су имале за циљ да замажу очи нашим суседима, како би се добило на времeну да се земља што боље опреми за рат и уведе у њу моменту који превратничка влада нађе на најсходнији.

Између речи и дела овe владе постојала је грдна контрадикција; дела су управо фрапантно демантовала речи:

Италија је, преко посланика г. Мамели, чинила херојске напоре да у дванаести час (1—5 IV. т. г.) спасе мир између Осовине и Југославије. Али влада „народног поверења" одбила је услове уз које је г. Мусолини био вољан да се прими посредничке улоге код г. Хитлера, ма да ти услови нису тангирали ни част ни животне интересе Југославије! Она их није хтела усвојити ни у часу трагичне смрти мађарског премијера графа Телекија, ма да је његова смрт јасно показивала чему се иде у сусрет!

Супротно духу пакта, потписаног 25. марта, противно свим логичним дедукцијама из признања овог пакта, влада г. Симовића наставила је, на врат на нaс, да врши најопсежнију мобилизацију наше војске, позвавши под оружје, за циглих 10 дна, неколико стотина хиљада војних обвезника. (Симовићева влада је, на тај начин, број мобилизованих попела на милион и по војника).

Од самог доласка на влaст па до избијања непријатељстава, београдски радио — а радио је иструменат владине политике! — сваку своју емисију је започињао и свршавао са свирањем ратничких песама, с првим акордима „Трубача с Дрине" и „Српске трубе", нагoвештавајући претстојећи улазак у рат, појачавајући ратну психозу.

Већ сутрадaн након доласка на власт, Симовићева влада допустала је да масе на Теразијама некажњиво и несметано инсултују кола немачког посланика и приреде бучне овације енглескoм, америчком, турском и грчком посланику, кличући рату против Немачке и витлајући стотинама енглеских и америчких барјачића.

Читава београдска штампа (особито „Ошишани Јеж") могла је, слободно и несметано од стране владе генерала Симовића, да манифестује англофилске осећаје и тенденције, извргавајући силе Осовине не само руглу и презиру него и најтежим увредама и клеветама.

Неколико дана пред почетак непријатељстава, Симовићева влада донела је одлуку да се министарства имаду иселити из Београда и са собом понети само најважније архивске документе, док се преостала архивска грађа имаде спалити (фактично се је и палила архива по свим министарствима, све у шеснаест).

Београдски мостови на Сави и Дунаву били су минирани неколико дана пре уласка земље у рат.

Неколико дана пред бомбардовање Београда, и последњи државни службеници добили су платне књижице „за мобилно и ратно стање", многи од њих добили су 2—3 и више плата унапред, па су чак и новинари, чланови београдске секције Новинарског Удружења, сви од реда добили из касе Удружења „зајам" у износу од неколико хиљада динара.

Неколико дана пред бомбардовање Београда, влада је забранила сеобу из престонице у унутрашњост, из градова уопште, огласивши већ унапред Београд, Загреб и Љубљану за отворене, небрањене градове.

Све су то факта и мере које еклатантно показују да се је влада генерала Симовића отворено спремала на рат, и да је вршила све припреме које обележавају улазак земље у рат. Само је влада била толико наивна да је веровала да суседне Осовинске силе неће сазнати за све те наше припреме, и да ће допустити да их изведемо до краја, одн. да уђемо у рат када то буде нама конвениралo, и када то Симовићева влада буде хтела. Влада генерала Симовића једно је мислила, друго говорила, а треће радила; оперисала је лажју, како је то својствено свим демократијама, али је лaж била сасута у грлo не само тој влади, него, нажалост, читавој Југославији.
*
Држање г. дра Мачека задавало је Симовићевој влади, првих дана, велику бригу на дан преврата, наиме, г. Мачек је пристао да четворица његових министара уђу у владу завереника, па и сам да буде тој влади потпретседником. Али, одмах након тога, он је заузео став који је у Београду био назван изнуђивачким, т.ј. поставио је извесне услове, чији је прихват везао за свој долазак у Београд и преузимање потпретседничке дужности.

Распиткивао сам се, какви су Мачекови услови за долазак у Београд, те сазнао да он тражи: 1.) да млади Краљ и српски део Симовићеве владе недвосмислено признају и потврде споразум што га jе он био склопио с Кнезом Павлом, 26. августа 1939; 2) да Симовићева влада такођер призна пакт потписан с Осовином 25. марта. „Па то значи да Мачек хоће да спречи рат против Немачке!" — говорили су запрепашћени и запањени ратни хушкачи. А ја сам им одговарао: „Ако Мачек успе да спречи рат, он ће тиме да спасе Југославију и само српство да очува од катастрофе. Нисам дру. Мачеку пријатељ, али бих морао признати да је он једа од најзаслужнијих Југословена, кад би то постигао!" И уистину, уколико је тада још било у Београду трезвeних глава, њима је баш др. Мачек изгледао као последња котва спаса.

Након извесне недоумице и успешног посредовања фамозног Савице Косанoвића, Симовићева влада прихватила је услове дра. Мачека. Али то прихватање било је само акт хипокризије, срачунат на то да се дра. Мачека, под било коју цену, доведе у Београд и учини саучесником у несавесној работи којој је рат био циљем. Превари се — тако барем изгледа, али не мора да буде! — лукави Мачек, и дође у Београд! Кад је дошао, дочекаше га с изузетним почастима (петак, 4 априла ујутро); али још није прошло ни 48 сати, т.ј. већ недељу ујутро, рат је започео, и др. Мачек је морао да кидне из Београда, заједно са Симовићевом владом. Његова маслинoва гранчица мира, коју је донео долазећи у Бeоград, пала је у блато и крв ратнот ужаса који је пратио његово бегање из Београда.
*
Поред директних припрема за рат, влада генерала Симовића извршила је и читав низ других послова: похапсила је најекспонираније „германофиле'', т.ј. оне који нису били за рат него за пакт са силама Осовине; ставила је у кућни затвор г. Цветковића и оне чланове његове владе који нису ушли у Симовићеву екипу; отпремила Кнеза Павла с породицом у Грчку, ваљда зато да би Кнез, у еналескoм сужањству, слободно могао да измења с Миланом Стојадиновићем мисли на тему »sictransit gloria mundi«; пустила с ланца позадинске четнике, да би свирепостима улили респект у срца и душе наших Немаца и осталих мањина. А поврх свега тога, Симовићева влада повела је ужурбано преговоре са Совјетима, не би ли обезбедила Југославији њихову помoћ. Преговори још нису били закључени, нити су стављали у изглед ефикасну Совјетску пoмоћ, а влада је у народ ипак лансирала вест да је то готова ствaр да ће Совјети заједно с нама марширати противу Немачке.

Настало је ликовање. Јавно се говорило: „Неће бити рата, јер нас се Немци боје!" Кад сам упозоравао људе да немачка војна снага никад није била страшнија него баш сада, у пролеће 1941, и да Немци не би били Немци, кад би се нас бојали, одговарале су ми усијане главе: „Немци нас се боjе зато јер нам ништа не могу! Пођу ли Руси с нама, ући ћемо у Немачку „као у сир"! А останемо ли сами на мегдану, узмакнућемо у наше планине, где ништа не помажу тенкови и авиони, па ће се, благодарећи српском јунаштву, у нашим брдима остварити око о чему наш народ пева:
„Ој Хитлере, јунак на мејдану, Оставићеш кости на Балкану''.

Слушајући ове манифестације лудог, мегаломанског разметања, нисам могао на ико него да, у себи и гласно, опетујем познату изреку: „Кога Бог хоће да упропасти, тoме одузме памет!"

Седимо, суботу на вечер до дубоко у ноћ. Главну реч води један резервни официр који је већ навукао дивот-униформу и сутра ће да крене на поход. Красан човек, идеалиста, али велика наивчина. Иначе је човек „добро упућен" у основе и намере наше врховне команде. Па прича ли прича: „У неколико дана ликвидираћемо Италијане у Албанији, доћи у посед читаве источно-јадранске и јонске обале, те све њезине луке ставити на расположење Енглезима, да нас узмогну снабдевати оружјем, муницијом и храном. А док операције према Италијанима не буду готове, притисну ли нас Немци са севера, северозапада и североистока, отступаћемо с борбом све дубље у планине".

— То значи да ћемо Немцима отступити најбогатије делове државе, панонску низију?

— Нећемо је отступити него претворити у велико језеро, изазвавши разливаље Дунава, тиме што ћемо му затрпати пролаз кроз Ђердап.

— Ово је физички немогуће; ово је, такорећи, један технички апсурдум.

— Зашто би било немогуће? На Ђердапу смо већ прокопали 36 галерија које ће, на дати знак, сручити читава брда у Дунав ...

— План је фантастично грандиозан. Но све кад би и био изводљив, што је двојбено, још увек преостаје питање, хоће ли нам Немци допустити и дати времена да изведемо ове основе до краја?

— O, биће времена Непријатељства неће никако избити пре четвртка — петка, пре 10—11 о. м.

Тако је своја разлагања завршио наш симпатични сабеседник, пун ведрине и оптимизма, негде око један сат ноћи између суботе и недеље (5—6. IV.) У 3.30 сати ноћи већ су летели немачки извиђачки авиони над Београдом; у 5 сати јутра већ је вoђа Рајха издао наређење својој војсци да пређе у напад на Југославију; а још пре 7 сати јутра незаборавне недеље, 6. априла 1941, започели су немачки авиони свој страшни напад на Београд.


БОМБАРДОВАЊЕ БЕОГРАДА

Слабо је било спавање у ноћи између 5. и 6. априла! Човек као да је инстинктивно предосећао да надолази нешто ванредно крупно, нешто истoриско, трагично. Заспао сам око 3 часа ноћи, а пробудио се већ око 6.30. Одмах сам посегнуо за недељним бројем „Политике". Читaм уводни чланак, тираду о пунолетности Југославије, па у себи мислим, како је то крвава иронија писати о пунолетности, кад нам управо бoде очи малолетство не самo Краља нeго и народа Југославије. Али нисам још право ни завршио своје размишљање о малолетству, кадао одјекну (нешто пре 7 сати јутра) понајпре језиво завијање београдске сирене, а мало затим пуцњи контраавионске артиљерије, и коначно детонације експлодираних бомби. Значи да је наступило оно фатално: Југославија је ушла у рат; Немци су је напали, пре но што су биле завршене све њезине припреме за рат.

Није већ било много времена за размишљање, јер су се детонације експлодираних авионских бомби и паљба контраавионских топова брзим темпом интенсификовали. Навуци на себе било што, па бегај у подрум! Тамо се већ сабрали сви становници петороспратнице, у коју се, жена и ја, пре пет дана, преселисмо из Ратничког Дома. Мушко и женско — већином у ноћним хаљинама, у пиџамама и пењоарима, у зимским и пролећним капутима, у папучама и сандалама — скутрило се у мрачном подруму, дрхтурећи више од страха и ужаса нето од студени.

Уз малене прeкиде, први бомбардман Београда трајао је сат и по. Кад је завршио, провирисмо на улицу. Низбрдице, према Душановој, огроман кратер посред улице; узбрдице (станујемо у Доситејево 17), гори Народно Позoриште код Споменика. Пламен пламса пут неба, обавијен облаком црног дима. Улетамо поново у кућу, на брзину употпуњавамо тоалету, па поново на улицу. Пожар на стражњем делу позоришта све је јачи, а нема ко да га гаси. Као да је земља прогутала све органе власти: нигде жандарма, ни полицајца, нигде ватрогасца, нигде кола прве помоћи. (Тек знатно доцније осванули су по улицама ватрогасци и санитетлије). Све је изгубило главу, нестало је грлатих јунака, свако гледа да спасе своју русу главу. Пожар на све стране, рушење на све стране, а између њих луњају појединци, већином дечаци, гоњени изведљивошћу, да виде и сазнају што се је десило и што се дешава.

Што се, стварно, дешава?

Потпун хаос и безглајвост, одсуство сваке власти, сваке хијерархије, сваке организације, запажају се не само у непосредној нашој околини него на свима странама Београда: На лицима се чита поразан учинак страхота неочекиваног бомбардмана. Расположење је панично. На врат на нос, Београд су (напустили Двор и влада, генералштаб и све војне команде. Напустише га и цивилне власти. Становништво Београда било је препуштено само себи.

Први погоци немачке авијације разорили су електричну централу и водовод, тако да је Београд већ од рaног јутра остао без светла и воде. Наша контраавионска одбрана — мислим на активну одбрану, на акцију контраавионских батерија и авиона ловаца — није могла да спречи немачкo ваздухопловство у систематском разарању, пре свега, најважнијих војних објеката Београда. Под разорним бомбардманом немачких „штука" и бомбардера, рушили су се затим и падали, сатирали се и распадали, нерви и ганглији београдског урбанистичког организма, најзнатније цитаделе власти и државне организације: истовремено с електричном централом и водоводом, страхотно је опустошена и демолирана београдска станица са свим својим нузгредним уређајима; у рушевине су обраћени Воjна Академија, Министарство Војно, Претседништво владе, Министарство Унутрашњих Послова, Команда Жандармерије; упропаштени су Аграрна Банка, хотел „Српски Краљ"', оделење Управе Града у Симиној улици и т. д. Најтеже је, већ ујутру, пострадао „јеврејски кварт"...

Сплело се врзино коло безглаве бежаније. Војни обвезници, с распоредом и без њега, беже већином према јужној перифериjи града; из порушених кућа, или из кућа које немају сигурније подруме, беже становници, спасавајући голи живот, у зграде где такви подруми постоје. Версије ужаса и страхота копају по граду: једна бомба већег калибра пала је посред једног склоништа у Карађорђевoм парку и у њему побила, једни кажу 150, други кажу 300, а трећи чак 700 људи; Дорћол је, већ од првог бомбардовања, сав у развалинама; Бајлонова пијаца и околина, такођер.

Није времена да би се провериле све гласине: није времена да би се обишле београдске улице у већем радиусу. Јер сирeна и опет (око 9.30 сати) даје знак узбуне, па у 11 сати поново. Сирена уопште више не објављује да је узбуна престала. Свет је изгубио оријентацију о томе кад почиње, а кад свршава, поједина узбуна. Нема друге него остај у подруму, скутри се у њему, како знаш и умеш, заустави дах кад бомба пада негде у твојој близини и потреса твојом кућом, па чекај што ће да ти даду Бог и фатум.

Вал за валом немачких авиона прекриљују београдско небо окомљују се на Београд. Наше контраавионске батерије и наши ловци дејствују све слабије. Прича се, истина, да су наши оборили 24, чак и 35 немачких авиона; али, по интенсивности бомбардмана, не би се рекло да је томе тако!

У наше склoниште долази девојка, рањена у ногу, дрхће целим тeлом, од страха избезумљена, готово је изгубила дар говора. Муца: „Мама, где је моја мама?" Умирујемо је, колико се је то дало. Прича нам да станује у суседној некој улици, да је бомба разнела њихово склониште, да јој је мајка вероватно покопана под рушевинама, а она да је утекла, и сама не зна како је к нама стигла. Повезујемо јој ногу материјалом из импровизоване подрумске апотеке.

Неколико дечака, становника наше куће, организовали су стражарску службу. На знак узбуне, они позивају, чак и терају, све укућане у подрум; они бдеју над тим да запаљиве бомбе не би запалиле кров наше куће, па су зато навукли на себе неке незапаљиве комбинезоне и снабдели се противгасним маскама (портиров син хвалио ми се је, накнадно, да је три запаљиве бомбе склонио и одбацио с нашег крова).

У подруму је клупко. Не зна се већ ко је укућан, а ко је дошљак извана, У сваком случају, има више дошљака него укућана. Један од њих, портир неке суседне куће, парадира својом присебношћу и јунаштвом. Свако толико излази из подрума и из куће на улицу, обилази оближње сокаке, па се враћа и реферише. Прва поподневна узбуна затeкла га је на улици, под отвореним небом. Није се вратио. Него су га унели у подрум тешко рањена: одлoмак бомбе однео му је ногу. Дајте амо брже боље макар једну вратницу, да би послужила за носила, на којима ће га после бомбардмана прeнети до најближе станице прве помоћи! Но неће ли пре тога да умре од губитка крви? Јесте, издахнуо је!
*
Од 3.15—4.30 сати, отприлике, владао је најужаснији бомбардман тога недељног дана. У јатима од 20 до 30 авиона прекрилили су немачки бомбардери небо. „Штуке" су ступиле у пуно дејство, пикирајући са злокобним звиждуком, док је наша противавионска артилерија готово сасвим замукла. Бомбардман је био страшан. Бомбе су пљуштиле као киша; детонација је сустизала детонацију. Ориле су се експлозивне бомбе свих калибара, сиктале су запаљиве бомбе! Не само поједине куће него читави блокови тресли су се из темеља, на више места рушили или горели. Изгледало је као да је дошао судњи дан.

У нашем подруму замро је сваки разговор. Још ујутру и ранo после подне, водили су се испрекидани разговори, у којима се је напомињaло да је овај ваздушни бомбардман егземпларна казна за дрскост којом је Београд бриљирао према Немцима, у току последњих 10 дана. Говорило се је, ујутру и рано после подне, да је ова казна стигла Београд због његове покварености и изопачености, због тога што се је заборавило да постоји Бoг. И све којешта још се је шапутало и препричавало. Али сада поподне, за време овог најужаснијег бомбардмaна, није се у нашем подруму чуло ни гласа ни шапата. Као да нас је смрт прекрилила. Шћућурили смо се једно уз друго, мушко уз женско, старо уз младо. Лица се нису видела, јер није било светла, али се ни дах није чуо. Од оближњих експлозија подрхтавала је наша кућа, тресло нам се је тле под ногама, као да земљину кору шибају ударци земљотреса. У једном моменту експлодирала је бомба великог калибра у непосредној близини наше куће (у суседству, у Јевремовој улици), оборивши две куће. Наш се је подрум толико потресао да се је у трен ока сав испунио облаком прашине, а у читавој петоспратној палати над нама, ваздушни притисак избио је врата и прозоре, уз громовити тресак полупаног стакла, сломљеног дрвета и оборених зидова. Зајаукнуше деца и жене у подруму, мислећи да нам је дошао крај. Паника је у подруму била на помолу. Али ипак успесмо да је савладамо, но на кратко време. Кад је ово најужасније бомбардовање престало, изиђосмо на улицу, и тек тада нас спопаде гроза: непосредна околина наше куће била је или у рушевинама или у пожару. Али не само непосредна околина ...

Језовит изглед порушена Београда, након овог страшног бомбардмала од недеље поподне, имао је готово магично дејство. Као по команди, све је почело да напушта домове и куће, подруме и склоништа. Ван из Београда, што даље од њега! — било је опште стремљење. У трен ока испразнила се и наша кућа, управо наш подрум, у који смо већ били снели мадраце и душеке, да бисмо у њему преноћили. Остадох сам са женом и служавкoм. Служавку спопао хистеричан страх, па ме Богом заклиње и моли да и ми бежимо из Београда. Нисам се могао на то решити. Куда да бежим? Али и жена инсистира; „Зар сами да останемо у овој гробници, где нeма ни живе душе?" Наилази последњи од преосталих укућана, па каже: „Да бегамо и ми, господине! Ваљда нећемо сами овде остати!"

— Бегати? Али куда?

— Било куда! Бежмо на гробље! Чујем да се свет туда склања. Или, изиђимо на авалски друм, пођимо према Авали, па што нам Бог да!

— Нема то смисла! Што ћемо на гробљу или на авалском друму? Ако je реч о напуштању Београда, онда је најбоље пребацити се у Земун или Францтал, јер је вероватно да их немачка авијација неће бомбардовати.

— Колосална идеја! Пребацимо се одмах у Земун!

— Није то баш тако лако! Од Доситејеве улице до Земуна добар је комад пута, а превозних срестава нема никаквих. Осим тога, ваља прећи и земунски мост. Питање, да ли је још читав, и неће ли бити бомбардован баш у моменту нашег прелаза.

— Рискантно је, признајем, али овде ипак не можемо остати.

—Добро! Пођимо у Земун. И пођосмо ...
*
Пред полазак за Земун одох да погледам стан: Улазна врата стана широм отворена, јер је ваздушни притисак на њима избио браву и све крачуне; сви прозори и сва врата у стану избијени заједно с оквирима, а полупано стакло прекрило патос, кревете, фотеље и столове; зид између спаваће собе и кабинета пресечен по пола. Згранут, одох из стана, оставивши рушевине недирнутима.
Пробијамо се за Земун Симином и Кнегиње Љубице улицом, крећемо на Петрову и Кнез Михајлову, па Карацићевом и Царице Милице на Бранкову. Газимо по стаклу и отпацима сваке врсти, готово до глежања. Пожари на све стране, рушевине зјапе с десна и лева. На Бранковој леш старца у сељачком оделу, посред улице. У агонији, ухватио се чича рукама за утробу, јер је ваљда тамо добио смртан ударац, а бескрвно лице окренуо к небу. У таквом положају затекао сам га још и после два дана. Тек трећег дана био је леш уклоњен с улице.

Декор рушевина около земунског моста управо је грозовит, али сам мост још је читав. Питам војника на стражи код моста, јесу ли Немци гађали мост; каже да нису. Ужурбано прелазимо мост и марширамо за Земун. Полагано спушта се ноћ, а из ноћних сена, на истоку од нас, уздиже се панорама Београда, иначе толико лепа и оку пријатна, а ове вечери страхотно импозантна: пламени језици избијају из те панораме на много страна; најјачи је пожар у рејону железничке станице; цео Београд наткрилио је тмасти непрегледни облак црног дима. Дува ветар и заноси облак дима према нама, застирући поглед на земунски пут, на земунску станицу и сам Земун. Пред улазак у Земун, бацам још један поглед према Београду. У ноћи, он дозива у памет визију кажње Содоме и Гоморе ...
*
Преноћисмо у земунском „хотелу" Балкан. У ноћи даје знак узбуне земунска сирена, детонације одјекују ваздухом и тресу кућама, али бомбардман није намењен Земуну него Београду. Земун одиста није био бомбардован ни 6. априла ни после тога...

ПУСТОШ, БЕЗВЛАШЋЕ, НЕИЗВЕСНОСТ...

Пoнедељак ујутро кренусмо, жена и ја, опет за Београд, да покупимо најпотребније ствари, јер смо у предвечерје голoруци бежали у Земун. Путем смо се сукобили с непрегледном бујицом избеглица које су напуштале Београд. Ужаси бомбардовања спровели су код њих, у року од 24 сата, нивелацију какву не би била у стању спровести ниједна социјална револуција: Мало је разлике било између сиротиње и имућника, јер су сви спасавали само голи живот, одевени готово подједнако бедно, носећи са собом једнако неугледње свежњеве и нервозно импровизоване пакете. Нестало је ружа и шминке са усана и лица београдских дама у бекству, разбарушена и неочешљана им коса, подбуле очи, грозничаве зенице, на нoгама сандале или било каква обућа, мноштво њих и без чарапа, хаљине отрцане или замењене са згужваним пиџамама, чак и мушким панталонама и капутима. За 24 сата свако кицоштво било је ликвидирано и брисано у београдском друштву.

Ушавши у разваљани стан, констатовао сам да је већ покраден. Срећом, провалник као да се је необично журио, па је покупио само ствари које су му биле највећма при руци или лично најпотребније. Дабоме, »de gustibus non est disputandum«: снабдео се човек ципелама и чарапама, захватио један женски пролећни капут, опскрбио се играћим картама, а није заборавио ни да испије готово све вино које је нашао у „шпајзи",

Никакво чудо да је био покраден стан, у коме сам од 2. априла уживао гостопримство свог доброг пријатеља који ми га је, отишавши у војску, препустио на чување. Колико ли је још станова, тога и следећих дана, у Београду било опљачкано! А што тек да се каже о радњама?! Кудгод сам пролазио Београдом, у току неделе од 6.—13. априла, нигде нисам наишао на необијену и неопљачкану радњу. Пљачкаши су употпунили и докрајчили учинак авионских бомби; искористивши бомбардман, они су свој посао најсавесније и најмунуциозније извршили. Тако да је штета, изазвана пљачком, готoво се изједначила с oнoм што ју је починио бомбардман. Па зар је могло друкчије да буде? Од пада прве немачке бомбе на Београд па до његове окупације од стране Немаца, кроз пуну недељу дана, пуно безвлашће владало је у Београду. Како ту анархију да не искористе елементи које прирођене деликвентске склоности, или беда, па чак и извесна доктрина, поучише да не ваља правити разлику између своје и туђе имовине?!
*
Срећом, понедељак у подне вратисмо се у Земун. Срећом, јер је истога дана. од 1.30—5 сати поподне, Београд доживео бомбардман за који живи сведоци кажу да јe био најинтесивнији, за нерве најубитачнији и по последицама најтежи. И у самом Земуну, од тог бомбардовања тресли су се из темеља домови и полупано је доста прозора. Кроз три и по часа, сасвим несметана од наших ловаца и контраавионских топова (јер је наша активна ваздушна одбрана, у главном, већ била ликвиднрана), немачка авијација суверено је владала београдским небом, спуштала се над саме објекте, значајне с војног гледишта, такорећи одабирала своје жртве и довршавала разорно дело јучерашњег дала, довoдећи своју казнену експедицију до пуног трагичног финала.

Кад сам се уторак ујутру поново вратио у Београд, слика његовог разорења била је већ сасвим уоквирена: Пешачио сам кроза њ пуна четири часа у свим могућим правцима, констатовавши да нема предела, чак ни улице Београда, који не би носили трагове бомбардмана. Најмање по једна зграда у свакој улици је до темеља порушена, а да се о деломичним девастацијама и не говори. Ужи Београд, од Калемегдана до новоградње Светосавског храма, од Панчевачког моста до „баре Венеције", као да је теже пострадао од новијег, јужног дела града; Душанова улица и њене обостране трансверсале с једне стране, Ломина и Сарајевска улица, делови Милошеве и Карађорђеве улице с друге стране, изгледају као периферијске улице Мадрида, месецима опсед.нутог у недавнoм грађанском рату; Дорћол је најтежи инвалид, рушевина на рушевини; блок „Коларца" и блок „Гајгера'' изгорели су до темеља; „Москви" и „Риуниону" изгорео кров и горњи спратови (док је „Руског Цара" и „Мажестик" случај очувао); Теразије опустошене; „Дарданел" и његов спектакл „чочека" је пожар ликвидирао; „Казбек" — исто тако; трамвајске шине на много места експлозијама испретуране, пресавијене и у вис издигнуте; управо дирљив је призор трамваја, изгорелог кoд „Српског Краља", и оног, изудараног код Книћанинове улице; свака друга улица имаде, насред коловоза или на тротоарима, по који кратер, ископан бомбом већег или мањег калибра; кратер у улици Кнегиње Персаде и испред Вознесенске цркве имаде готово вулканске димензије; Аграрна Банка и „Политика" су пусто згариште; а тих згаришта има на стотине — читави блокови су изгорели.

Раскрсница Душанове и Љубичине улице изгледа као рушевине Помпеја и Херкуланума; рушевине „Српског Краља" су једне од најимпресивнијих; Бајлонова и Јованова пијаца изгледају као да их је циклoн похарао; на углу Француске и Душанове улице читава једна четвороспратница до темеља је порушена, али се на позадинском зиду очувало осакаћено стубиште; на ћошку Драшковићеве и Космајске улице, бомба је просто одрезала половину високе палате, оставивши уза зид тек радиаторе; нова „Албанија", небодерски понос Беогрaда, као чудом је очувана, јер је цео блок око ње, с једне и друге стране, до основа изгорео и порушен; насупрот железничке станице, великолепна палата на ћошку трга, до порушеног хотела „Петрограда", толико је бомбом упропаштена и искасапљена, да се и оно што је бомба поштедела мора са земљом сравнити; уопште, непгледан jе број палата и страћара које се накнаднo морају са земљом сравнити, јер престављају велику опасност по пролазнике.
*
Рушење је темељито изведено. Вањштина Београда на небројено месту је израњена. Али колико има људских жртава? То нека сам Бог зна! Не верујем у цифре које се препричавају — у том погледу, истина ће тек доцније изићи на видело!
*
Пред Вознеседском црквом, споменусмо већ, огроман кратер. А на грани стабла, поред кратера, виси људска рука. Висела је на грани барем 8 дана. Коначно су је скинули.
*
На дну Топличиног Венца, уза сам тротоар, свежа хумка, а на хумци крст. Ко ли је ту сахрањен? Кроз неколико дана опет пролазим истим местом. Хумка откопана, из јаме извађена три набухла леша, пренета у мртвачка кола и одвезена. Неподносив задах ширио се целом улицом, тако да су пролазници марамицама морали да запушуjу нос.

Уопште, првих дана после бомбардовања, Београд је страшно заударао. Мирис паљевине измешао се је са воњем телеса која су се испод рушевина, а и отворено на улицама, распадала. Виђали су се и животињски лешеви у распадању: побијени пси, мачке, коњи; чак сам једног угинулог вола видео насред улице.
*
Дирљив је призар порушеног старог Двора: Бомба тешког калибра одвалила читаво крило зграде, претворивши га у брежуљак рушевина; на врху брежуљка налегла велика брончана круна која је ресила куполу над овим крилом Двора. Круна над рушевинама! Млади Краљу Петре, цинички су се с Тобом поиграли завереници! Циничније него ли Шекспиров Ричард III са својим синовцима! Попели Tе пре времена на престо, да Ти након циглих 10 дана разруше и Краљевину и Престо, и да Ти круну баце на хрпу рушевина!
*
Пресрећем остарију жену која стење и уздише. Не кука и не цвили. Кoja Вам је несрећа, госпођо? — питам је. „У Ломиној улици, оборило нам кућу над скровиштем. Из рушевина се искобељах ја и два сина, али где ми је муж, где ли су ми две кћерке, зенице очију мојих!" Промрсих неколико баналких речи утехе, те измакнух, да сакријем своје узбуђење.
*
На степеништу куће у Доситејевој улици, где проживех 5 дана пред бомбардман, сусретох Јеврејина тридесетих година, господска изгледа, здрава и снажна. Знамо се по виђењу из подрума, где проведосмо дан 6. априла.

„Па Ви још овде? Зар нисте још у војсци?" наговори ме он.

— Немам распорeда, остао сам у броју нераспоређених, па и сам не знам где и коме да се јавим.

— Шта ће Вам распоред? Није то сада важно! Проглашена је општа мобилизација, па не јавите ли се на војну дужност, бићете стрељани. Не шалите се главом!

— Општа мобилизација није објављена, барем до овог часа. А да ступи на снагу, мора да буде објављена. Но јесте ли Ви наш држављанин?

— Јесам, али нераспоређен .....

— Гле врага! А што се онда и Ви играте својом русом главом? Ако општа мобилизација вреди за мене, 50-годишњака, вреди поготово за Вас, који бисте могли бити мојим сином.

— Па јест! збуњено ће Јеврејин, те ми окрену леђа. Овај случај не би био симптоматичан да следећег дана нисам у Земуну наишао на два позната Јевреја, који ме исто тако апострофираше и са зачуђењем запиташе, како то да сам у цивилу, а не у војсци, кад је прoглашена општа мобилизација, и како то да се овако лакомислено играм својом главом. Дабоме, нисам им остао дужан одговора, саопштивши им да је моје зачуђење у толико веће што знам да су отприлике двапута млађи од мене, и необично одушевљени за рат против Немаца, па ипак још не лију своју јуначку крв.

Морам признати да не спадам у ред фанатичном мржњoм заслепљених јудофоба. Наишао сам у животу и на врло благородне Јевреје, а не сматрам да смо ми, Јужни Словени, звани да будемо расни чистунци. Али, од 1935. године наовамо, нисам сусрео Јеврејина који не би био одушевљен за рат против Немачке. С обзиром на то одушевљење, човек би очекивао да ће 17 милиона Јевреја, колико их има на земљиној кугли, у овом рату против Немаца дићи на ноге војску од најмање 1 милиона фанатичних добровољаца. Кад тамо, није их се у добровољце јавило ни хиљаду. Како да се ово објасни? Чини ми се да је Јеврејство само себи непријатељ: својим поступцима, оно ће на своју главу навући велику несрећу, али не би смело за то да криви никога другога. Изрека „perditio ex te, Israel" још увек је ајктуелна; али човек мора да пуца од муке и јада, кад помисли да исто тако вреди и парафраза ове библијске изреке, да се исто тако, с пуним правом, може рећи такођер „ perditio ex te, Jugolavia!!"
*
По неписаном закону јавашлука и аљкавости, Београд се је окитио барјацима на дан преврата, 27. марта, да их не окине све до самог бомбардмана од 6—7. априла. Према томе, Београд је, окићен барјацима, и дочекао и проживео страховито бомбардовање. Чак и државне зграде и државна надлештва били су окићени барјацима још 6—7. априла!

После бомбардмана, у крпе подерани барјаци, заблаћени и тужни, висели су накарадно по дрвећу и грању, по разваљеним оградама и крововима, вирили испод рушевина, ваљали се у блату. И нико се није на њих обазирао, нико их барем сада није скидао!

На окуци до једног прозора, виси парче једног овако подераног и зaмусаног нашег барјака. Бацих поглед на окуку и на прозор до ње. А уз прозор, видех, седи плавојка девојка, и поред ње разлупан апарат за ондулираље. Упрла је плавојка тупо и непомично свој поглед у подераки мусави барјак што се је лелујао на окуци. Необично ме је ова плавoјска с кукурузном бојом косе потсећала на Офелију.
*
Опустео је Беoград. Читаве улице су мртве. Тек ту и тамо сусрећеш по коју живу душу, која се бојажљиво, попут сене, провлачи улицом, избегавајући рушевине и полупано стакло.

Заустављам неке од тих живих сена, и питам их што раде у мртвом, опустелом Београду, и како живе. Одговарају ми: „Целе дане и ноћи смо још увек у подрумима; тамо спавамо, тамо једемо, ако што имамо. Али најтеже је с вoдом. Да нам је само воде! Доносе је из Саве, из Дунава, из удаљених чесама, нечисту, готово смрдљиву. Па ипак је плаћамо један динар по литри''. Тешко је реткима преосталима у Београду и с храном. Првих дана после бомбардмана било је случајева да се килограм хлеба плаћао 50 динара, а јаје 10—20 динара!
*
Већ уторак, 8. априла, могао је и цивилиста да дође до превозних срестава на дистанци Зeмун-Београд и обратно. Али по скупе паре! За дроњава кола плаћало се је 200 динара; а за ауто, који је моментамо, испод руке, био ослобођен војне реквизиције, плаћало се 500 и више данара.

Наиђох у Доситејевој на један такав ауто. Богати „буржуј" трпа у њ ћилимове, сребрнину и остале драгоценије предмете свог намештаја, да их спасе и пребаци у Земун. Станем до аута и гледам. Прилазе ми две старице, обадве седамдесетих година, и са сузама у очима моле ме да им уступим ауто на четврт сата, да би њиме могле превести до оближње станице Црвеног Крста свог паралитичног престарелог оца, 90-годишњака. „Због парализе не може никуд да се макне из фотеље! Па, како не можемо да га оставимо сама, издржале смо сву ову страхоту поред њега; и страх нас је да ћемо, поред њега, још и главе изгубити, ако наиђе још једно бомбардовање. И онако нам је већ кућа слупана и порушена. Бога ради, помозите нам, позајмите нам своја кола за четврт сата!" Уверавам их да нису моја кола ни ћилимови. Упућујем их да се обрате на „буржуја" који у кола товари своје драгоцености. Обратише се, али без успеха, jер он — каже — не може своје ствари сада да избацује на тротоар. Ако добро плате — уверава их он — неће им бити тешко набавити ауто. Животиња! Али што да му замерам? Од 1918. године, у овој је земљи вредео принцип: „Свако за себе, а Бог за све!"
*
Ових јадних дана, готово сваки пролазник Београда носио је на левој руци било какву траку. Већином су то траке с ознаком Црвеног Крста. Тако бројни су били Самарићани тада у Београду, а тако мало помоћи од њих! Забушанти! Многи од њих млади и једри, па кад се упустиш у разговор с њима, сви од реда причају, како су а ма баш до јучер били на фронту, борили се код овог и оног места, извршили ово и ово јуначко дело, пoднели ужасне патње и тегобе, и након праве Одисејаде пробили се до Београда. Још нису дошли к себи од муке и невоље. Јао, што наш свет воле да лаже!
*
Београд је доживео катастрофу. Но дал ју је и цела земља доживела?

Ништа се о том у Београду не зна, барем прва 4 дана од почетка његовог бомбардовања.

Куда је умакла узурпаторска влада генерала Симовића? Где ли је Врховна Команда? Зна се тек толико да влада и врховна команда бегају — бегају главом безобзирце. Један шофер, који се из Ужице вратио у Београд, причао ми је да је у Ужицу био сведоком свађе чланова владе насред улице, да су се министри међусобно третирали јако вулгарним називима, да су чак један другог избацивали из аутомобила.

Четвртак, 10. априла, прочуло се да су влада и врховна команда негде у близини Сарајева. Но шта ли је са земљoм, што с војском? Немачке радио станице саопштиле су, навечер истог дана — слушао сам пренос у Земуну! — да су немачке моторизоване колоне не само ушле у Велес, Скопље и Ниш, не само освојиле Солун, него прoкрчиле себи пут до Охрида, где су ухватиле везу с италијанском армијом која у Албанији оперише против грчке војске. Је л' то истина?

Четвртак ујутру, такођер, саопштава ми поверљиво један официр земунског гарнизона да је — хвала Богу!

— коначно васпостављена веза између Земуна и наше врховне команде. Како? Зар те везе до сада није било?

— згрануто се питам.

Петак, 11. априла, у Земуну освануше летци који су претстављали, у неку руку, ратни извештај, билтен, наше врховне команде. У том извештају се каже да непријатељ нигде није прекорачио наше границе, да су наше трупе освојиле Реку и Задар, да победоносно наступаjу у Албанији, заузевши не само Скадар и Љеш него чак и Драч; коначно, да је у јужној Србији заробљено 40.000 непријатељских војника већином дечака испод 20 година. Али у исто време (петак поподне), земунском грађанству било је не само забрањено да слуша вести на радио, него му је чак наређено да радиоапарате депонује код полиције, код кварта у Земуну. Ова мера говорила је речитије него ли сви оптимистички извештаји; она је указивала на то да је ситуација на фронту по нас крајње рђава.
*
Већ у петак, 11. априла, на улицама Београда и Земуна појавило се десетак-два официра, резервних и активних, који су сами себе демобилисали, осванули у цивилиом оделу. Наилазим на једнога од њих, знанца, и питам га што је и како је на фронту. Одговара ми испод гласа: „Нема фронта! Расуло! Не зна се ко пије ни ко плаћа! Између појединих команда нема никакве везе — свако ради на своју руку!"

Следећег дана, Београдом и Земуном почеле су пролазити омање скупине војника који су такође сами себе демобилисали. Пребацили се људи у „цивил", али их препланулост, мршавост и напаћен изглед oдају ко су и што су. На питање што има да значи да су се претурили у грађане, одговарају да данима нису добивали ни хране ни муниције, да су остали без официра, да су на то одбацили пушке, и да иду својим кућама. Човека зебе око срца!

У ноћи од четвртка на петак и од петка на суботу (11—12. априла), целу боговетну ноћ су кроз Земун пролазиле наше трупе свих родова оружја, које су се пребацивале са запада и северозапада на исток, преко Саве. Што има то да значи? Чему ово знатно роширање трупа? Значи ли оно да наши отступају или мисле да наступају? А мучаљиви, мрки, зловољни су ови војници који промичу кроз Земун, према земунском мосту.

ОКУПАЦИЈА БЕОГРАДА

Готово у праскозорје 12. априла, око 4 сата јутра, необично јаке детонације пробудиле су и усплахириле становништво Београда и Земуна.

Међутим, то нису биле детонације експлодираних авионских бомби, него нешто друго.

Кад је свануо дан, пронесао се крoз Земум глас да је наша војска понајпре запалила магацине са житом и брашном у Београду, а затим бацила у ваздух не само панчевачки мост него и оба мoста преко Саве, железнички и колски. Пођосмо да се уверимо је ли ово последње тачно. Са земунског дунавског кеја могло се је простим оком видети да су два средишња лука са панчевачког моста оборена у Дунав, а земунски колски мост да је толико слупан, да те управо језа хвата. (Железничком мосту на Сави оборена су два лука, уз једну и другу обалу реке, док је централни део остао неоштећен.)

Нешто доцније сазнало се да је диван земунски колни мост, ремекдело савремене архитектуре, дигнут у ваздух, док су њиме још пролазили војници, чак и избеглице. (Избеглице су, наиме употребљавале и ноћно доба да напусте Београд). Доцнијим проверавањем установило се да је то тачно, да је чак и једна лађа, услед експлозије, под мостом пострадала, и да је на мосту заглавило доста света. Неки кажу да је код тога изгубило живот 2—3 десетка људи, а неки и више.

Подизање земунскoг ланчаног моста у ваздух, изведено с толико мало обзира на људске животе, дало је основа претпоставци да ће Београд бити брањен од наших трупа, кад наиђу Немци, и да ће одбранбена линија тећи београдском обалом Дунава и Саве. Непријатна претпоставка! Јер то би значило да се код тога могу да развију борбе, у којима ће до краја бити порушен сам Београд, а тешко ће пострадати Земун, Панчево и читава ближа и даља околина Београда. Зато се је становништво Земуна, заплашено црким слутњама, повукло у своје домове, верујући да је борба управо неизбежна, јер је наша војска напустила Земун до последњег човека.

Неизвесност је трајала готово целог дана, а престала је тек у предвечерје, кад су у Земун ушле немачке трупе. Гледао сам њихов улазак, који је започео нешто иза 5 сати пoподне: Најпре је земунском главном улицом пројурило неколико мотоциклиста, а за њима је следовао већи број тенкова. Колона је кренула у правцу ланчаног моста, па се кроз кратко време вратила нaтраг. Истoвремено, а и пре тога, немачка авијација слободно је кружила над Земуном и Београдом, док нашој авијацији није било ни трага ни спомена.

Мало затим, у први сумрак, наишле су непрегледне масе моторних возила сваке врсте: било је ту сијасет лакших и тежих тенкова, блиндираних аута, обичних мотоцикла и мотоцикла с приколицама, аутокара за превоз трупа, муниције, свих могућих пионерских направа, па моторизована кoнтраавионска артиљерија, чак и моторизоване пољске кујме. Пешака ту просто нема! Све је на моторској вучи, брзо и покретно, рекло би се летећа колона, којој мотор даје ударну снагу и брзину.

Ова непрегледна моторизована колона испунила је земукске сокаке и тргове, размилела се и по читавој околини Земуна, захватила бежанијски аеродрoм. И још пре него ди jе пала дубока ноћ, окупација Земуна била је перфектна.

Но што је с Београдом? Зашто он и наша војска, ако је у њему, не реагују на окупацију Земуна по Немцима? Како то да наша артилерија на београдској страни несметано пушта да немачке трупе запоседну Земун, и да неженантно заузму све приступе ка Београду на Сави?

Глува тишина владала jе те вечери и читаве ноћи на београдској страни. Ни један метак није оданле испаљен према Земуну. Ова тишина добила је своје објашњење други дан ујутро, кад се је сазнало да је у предвечерје, скоро у исто време као и Земун, Београд такођeр био окупиран.

O самом акту окупације Београда сазнало се, 13 априла ујутру, следеће: Готово у исто време, око 5.30 сати поподне, пред Београд су стигле три колоне: једна са југа, долазећи из Ниша; друга са североистока, кренувши из Темишвара; трећа са запада и северозапада, правцем од Загреба и Осека, одн. Новог Сада. Стигавши до Дунава, мотoризована колона која је кренула из Темишвара, упутила је према Београду чамац и у њему 9 војника, са задатком да изврше рекогносцирање на београдској обали Дунава. Ових 9 војника искрцало се на дунавској страни, не наишавши ни на какав отпор, кренуло све даље и даље према центру Београда, и сасвим позитивно утврдило дa овај пут, за разлику од 1915 године, нико нема воље да брани Београд. Не испаливши метка, девет немачких војника стигли су до одељења немачког посланства у Александровој улици (бивше чехословачко посланство), успут заробили неколико стотина наших војника који су; бесциљно по вароши тумарали, и коначно дигли барјак с кукастим крстом на немачком послалству. Тек тада, њих деветорица присетили су се да их је премало да би окупирали цео Београд, па су затражили помоћ од своје главнине и у току ноћи је добили. Кад је сванула зора, 13. априла, Немци су већ чврстом ногом стали на београдско тле, пребацивши тамо многобројне, првенствено моторизоване јединице.
*
Београд је, дакле, пао без отпора. Није се остварила перспектива борбе на обалама Дунава и Саве. Немци су дошли у посед Београда, не утрошивши, непосредно код њега, ни један пушчани метак!

Зашто су онда мостови били бачени у ваздух?

За железничке мостове било је то још и схвaтљиво: хтело се је напакостити Немцима, да не би преко ових мостова вршили железнички саобраћај; хтело се је тај саобраћај што више пореметити и декомпоновати. Али је несхватливо, зашто је онако радикално упропаштен земунски колни и пешачки мост, који је служио само локалном саобраћају. Обарањем тог моста није се напакостило Немцима него првенствено Београду и његовој непосредној околини. Можда се је тиме хтело дати доказа како умемо да рушимо. Сами смо порушили своју државу, изграђивану вековима, па зашто да не порушимо и ова три импозантна београдска моста?! Можда се је, дизањем у ваздух ових трију мостова, хтело симболички показати да Србија не жели више никакве везе са северним и западним пречанским крајевима, да она жели да остане сама, каква је била пре првог светског рата?!!!

КАТАСТРОФА И БРУКА

Почетком марта рече ми један пријатељ: „После капитулације Француске и војних неуспеха Италије, ми престављамо најјачу војну силу у Европи, иза Немачке и Совјетске Уније".

Тако је то онда уистину изгледало; чак по мишљењу упућеног и неупућеног иностранства, наша је војска била сматрана за једну од најбољих војски у Европи. Руковођени тим мишљењем, Англосаси су све могућно урадили да ову војску баце на тезуљу рата против Немачке.

Наш људски материјал је уистину првокласан. По јунаштву и издржљивости, по презирању смрти и амбицији за јуначком славом, наш војник спада у ред најбољих војника Европе. Србијански сељак, поготово, преставља неоспорно јединствен људски материјал. Његови подвизи и напори, страдање и жртве, у току прошлих ратова од 1912—18, одиста су удивљења вредни. Али то нам не даје повода, ни оправдање, за мегаломански однос према другим народима и њиховим војскама!

Међутим, на врховима наше војске, нашег друштва уопште, терао се је прави култ мегаломаније, код оцене наше и страних војски:

Од прошлог светског рата наовамо, у нас је, например, била сакросанктна изрека: „Ми смо победили и разорили два царства, турско и аустријско!" И квалификовало се као помањкање патриотизма, као дефетизам, ако си покушао доказивати да је српство уистину имало удела у разарању ових двеју империја, али да су Турску тукли и дотукли понајпре Аустрија и Пољска а затим Русија, и да је аустроугарској војној снази, у прошлом светском рату, непреболне и смртне ране задала првенствено руска војска, у току борби од 1914—1917. године.

Наши војни старешине нису се нимало устручавали, од прошлог светског рата наовамо, да покажу свој презир и ниподаштавање н. пр. румунске, грчке, па и сваке друге европске војске, осим француске, донекле немачке и бугарске,

У току овог рата, они су, с багателисањем, „с висока", говорили о држању пољске, белгијске и француске војске. (Један од наших војника — стручњака, након слома Француске, очитао је у „Политици" крајње безобзирну буквицу француским војсковођама што су, за вољу очувања Париза и његових историскокултурних и архитектонских споменика, огласили француску метрополу за отворен град, и тиме ,, жртвовали" целу Француску).

Управо манијакално било је презриво потцeњивање италијанске оружане силе од стране наших војних началника. Кад је зимус италијанска војска доживела низ неуспеха, понајпре у Албанији а затим у северној Африци, они су злурадо клицали: „Ко није рођен војник и јунак, никад од њега војника и јунака!" И страствено су прижељкивали час кад ће Италијане „бацити у море" и „потерати до Венеције".

За саму немачку војску тврдили су ови „рођени јунаци'' да своје успехе, у овом рату, има да захвали само томе што још није наишла на себи достојног партнера.' „Уђемо ли ми у рат, видеће, Немци што је војска, увериће се да је „тврд орах воћка чудновата!" — тако су резоновали наши професионални војни „генији", а за њима су то опетовали и цивилни Гаскоњци све од реда кавански стратези и јуначине. У свом каванском хероизму, уз чашу „љуте", један од тих брбљивих разметљиваца доказивао је чак да смо ми немачку војску тукли и 1915. и 1938 године!
*
На основу свега овога, човек би очекивао да ће наша војска Немцима дати нечувен, општег удивљења вредан отпор; веровало би се да се је наша војска за такав отпор свестрани спремила, и да иза речи наших војних старешина стоје дела, врло озбиљан, успешан и конструктиван рад на модерној опреми, обуци и наоружању наше војске. Мора се рећи да је и сама немачка команда, улазећи у непријатељске операције против наше војске, веровала да ће имати озбиљна посла и озбиљних губитака.

Међутим, што се је десило?

Наша војска није Немцима, ни на којем сектору, дала спомена вреднијег отпора. У Јужној Србији, например, ми смо имали груписаних близу пола милиона војника, па ипак су ту респектабилну снагу Немци прегазили, растурили и дезорганизовали у цигла четири дана, ма да смо се ми на рат у Јужној Србији припремали пуну годину дана. На северној граници државе подизали смо утврђења, грозничавим темпом, у току неколико последњих месеци; Немци су сва та утврђења прешли за неколико часова. Граница према Италији утврђивана је годинама, па ипак је италијанска војска, у току десетине дана, освојила целу јужну Словенију и целу нашу морску обалу, од Сушака до Улциња и Бара, окупиравши успут Лику, Херцеговину и Црну Гору.

Ујутру 6. априла ушли смо у рат, а 17. априла у 9 сати вечера наша је војска већ капитулирала, пошто је сасвим била отсечена од морске обале, и пошто је изгубила целу Србију и Јужну Србију, целу Војводину и Срем, све словеначке и хрватске земље, целу Црну Гору и Херцеговину, па и добар део Босне. Наша је војска капитулирала, кад јој није ништа друго преостајало, кад је, опкољена са свију страна, изгубила сваку отступницу и сваку могућност давања отпора. Већ 14. априла навечер, немачки радио објавио је свету да југословенска војска, као организована целина, више не постоји, и да се тек спорадички боре само поједини одреди који међусобно немају никакве везе.

Према томе, ми смо далеко горе прошли него ли Пољска, Норвешка, Белгија и Француска, јер је ратни поход Немаца у Југославију трајао свега 12 дана, а стајао их минималних жртава у људству и материјалу.

Како је то било могуће?

Следећи су, у главном, разлози ове наше срамотне катастрофе и катастрофалне бруке:

1. Пре свега, наше војно старешинство не сaмо да није знало што је то модеран рат, него није ни веровало да рат може бити друкчији него што су били они од 1912.—1918. године. У свом тупом консерватизму, у својој духовној инерцији, ово је старешинство слепо веровало да и у модерном рату одлучује пешак, пешак и само пешак. Кад им је човек обраћао пажњу да је и у прошлом рату (чак и у Макензеновој кампањи у Србији 1915. године) супериорна техника одиграла одлучну улогу, они су неповерљиво вртели главама, и опет дерали своју козу о пешаку као главном елемету борбе и победе. Кад их се jе упозоравало да су у овом рату авијација и моторизација пресудни фактори, они су презриво одмахивали руком, тврдећи да авијација игра знатнију улогу у ратним операциама на подручју индустриских земаља, у којима имаде много великих градова, а моторизација да може доћи до изражаја само у низијским просторима, снабдевеним модерним асфалтираним путевима. Упорно су доказивали да, за одбрану наше земље, авијација и моторизоване колоне имаду сасвим секундарно значење, па су према томе, кроз 22 године, подешавали и целокупну обуку наше војске: кроз месеце и месеце, давили су наше војне обвезнике, и кастрирали им мозгове, борнираном касарнском дисциплином и најпримитивнијим вежбама с већ старомодном пушком и митраљезом, занемарујући све остало модерно оружје (осим донекле артиљерије). Све до почетка овог рата, авион, тенк, контраавионски топ, и све оно што претставља последње слово модерне ратне технике, у нашој војсци стварно су играли само репрезентативну улогу, т.ј. оружје којим се је парадирало једино на ревијама на Бањици и на маневрима којима су присуствовали страни војни изасланици. Тек почетком овог рата, руковаоци наше оружане силе почели су већу пажњу обраћати авијацији, али је тенк и контраавионски топ још увек служио, у главном, у демонстративне сврхе. С оваквим менталитетом воћства, с оваквим наоружањем и обуком људства, зар је изненађујуће да се је наша војска просто напросто распала, већ након четирдневног ударања немачког гвозденог маља по њој — маља који нису дизале човечије руке него последње сретство савремене технике, мотор у ваздуху и на земљи.

2. Поред техничке заосталости, убитачно је на нашу војску дејствовао морал, одн. неморал, већег дела њеног командног састава. У прошлим ратовима, од 1912.—18, изгинули су најбољи официри српске војске, а који нису изгинули, ти су после уједињења постепено уклањани из редова активне војске. Уистину паметан, интелигентан официр, који није био роб шаблоне и формалистике, а који је поврх тога имао карактера и патриотизма, морао је, или бежати из војске, или сам себе гристи, увлачити душу у себе, и пуштати да га бујица опште декадансе носи низ воду. Каријеристе, штребери најгоре врсте, пузавци и ласкавци, подвалације и профитери, корупционисте и дембели — то је елеменат који се је првенствено с успехом дизао к врховима наше војне управе, подмећући ноге један другоме, и нескрупулозно уклањајући свакога ко није био као они. Тако је то било од Уједињења, па из дана у дан све горе и горе. Тако је то било, али се то није смело рећи, јер би то било »crimen laesae majastatis«. Певало се је дитирамбе војсци као народној зеници и узданици, и нико није смео ишта неповољно да каже о војсци, а некмо ли да стварно критикује негативне појаве у њој. Војска је била »noli me tangere«; војсци су се одобравали буđети без поговорке и акламацијом у Народној Скупштини. А ко се је усудио да устане против овог општег правила, поготово да упре прстом у коруптивност и деморализацију доброг дела највиших војних старешина, тај је добио по глави, као например, народни посланик Милош Рашовић у пролеће 1938.

Под војском се је код нас, »а priori«, подразумевало војне старешине, у првом реду ђенералштаб и министарство војске. А ове две врховне војне институције биле су — уз часне, али прилично ретке изузетке — не само центри корупције, протекционизма и непотизма у војсци, него и исходишта сваке акције која је ишла за деморализацијом. развраћењем и деправацијом читавог нашег јавног и политичког живота. Војска, т.ј. ђенералштаб, министарство војно и врхови Краљеве Гарде, умели су да наметну своју вољу у свим крупнијим питањима цивилне управе над земљом, у свима важнијим политичким питањима; чак до самог државног уређења (у погледу раздиобе на области и бановине).

Војска је била свемоћна, а њезина свемоћ била је убитачна, јер у врховима војске није било довољно ни памети ни морала.

И тек кад је наша оружана снага дошла у искушење — у ватри се злато куша! — тек онда се је показало колико је мало морала и савесности, јунаштва и истинске интелигенције, било на врховима наше војске. Од 6. априла на овамо, с којим год си војником и подофициром разговарао, сваки се од њих жалио да по неколико дана нису добивали хране и свог следовања; да су на фронти врло често остајали без муниције; да су им наоружање и опрема били испод критике; да су читаве јединице остале без својих командира и команданата; да везе између појединих штабова напросто нису постојале; да су пуковски благајници бежали с парама, а генерали између себе делили паре из дивизијских и армијских благајна. (Кaжу да је таква деоба извршена у Никшићу, пред напуштање земље од стране генерала Симовића и његове дружбе).

3. Једнострана и тенденциозна била би тврдња да је само наше војно старешинство било деморалисано. Јер је деморализација захватила и заразила готово читаво наше друштво од врха до дна: нашу интелигенцију, наше грађанско друштво уопште, па постепено и најшире народне слојеве, не искључујући под нипошто ни млађе нараштаје, нашу „узданицу". Објашњавајући узроке пораза и капитулације; маршал Петен је француском народу упутио посланицу, која је почињала речима: „Дух уживања потиснуо је дух пожртвовања". Oве класичне речи вреде поготово за наше друштво, у коме је ужитак једино божанство, у коме се за вољу ужитка гази све што је нормалном друштву неприкосновено и свето, у коме због тога нема никакве кохезије ни солидарности. Модерна војска — то је наоружани народ, народна целина. Како је, дакле, могла да буде наша војска здрава и отпорна, кад је наше друштво у главном, било болесно, кад се је оно налазило у декомпозицији, те се је одржавало само по закону инерције, доклегод није добило удар извана?!

4. Једна војска и један народ боре се данданас уистину јуначки само онда кад су на коцки народна егзистенција, животни интереси народни. Како су, дакле, могли да се боре наша војска и народ, кад нису ушли у борбу за своје него за туђе интересе? Како је могла да се бори наша војска, кад су је у рату предводили старешине (Симовић и »compagnia bella«) којима уопште није било до борбе и одбране земље него до бегања из ње, након што су извршили задатак, постављен им по туђину, да земљу увуку у рат?!

5. Кад је наша државна политика признала начело да су Срби и Хрвати два народа, она је у ствари санкционисала Павелићеву тезу да Хрвати треба да улуче прву прилику, па да — на развалинама Југославије — изграде своју самосталну државу. Ту прилику је пружило улажење Југославије у рат. И уместо да рат буде амалгамом између Срба и Хрвата — како су то 22 године тврдиле преиспољне будале у униформи и цивилу — он је сахранио и војску и државу: већина Хрвата одбацили су добивено оружје, а мањина окренули су га против Срба, доведавши тиме војску у потпуно растројство.

Кад се све то уважи, зар није природно да нас је 6.—17. априла снашла катастрофа и брука — катастрофа и брука која се можда вековима неће моћи репарирати.
*
Од Уједињења, т.ј. кроз 22 године, редовно одржање и унапређење оружане силе стајало је Југославиjу и њен народ најмање 55—60 милијарди динара; од почетка актуелног европског рата до априла на интенсивно наоружање војске и утврђивање граница утрошили смо најмање 10 милијарди. Око 70 милијарди динара, дакле, дао је овај народ — већином народ у сељачким опанцима и радничкој блузи — за одржање и развитак своје узданице, „народне војске", којој је на челу стаjало око 500 активних и пензионисаних генерала (Аустроугарска, с преко 50 милиона становника, није имала ни 150 генерала). С тих 70 милијарди, утрошених у продуктивне инвестиције, могло се је Југославију претворити у Елдорадо, „обећану земљу". Уместо тога, земља и народ чаме и даље у културној, економској и социјалној заосталости, а 70 милијарди динара утрошено је стварно на то да, тако рећи, преконоћ изгубимо не само слободу и независност него част и образ, јуначко име и славу, коју нам намреше оци и дедови, у сваком погледу бољи од нас!

Ових 12 дана, од 6.—17. априла, не само да је доживела крах наша демократија; не само да је влада „народног спаса" доказала да је уистину влада народног упропаштења. У ових 12 дана, ми нисмо тучени и побеђени, него смо се распали — распала се је војска, распала држава!


„НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА"

Уочи овог рата, Енглеска се је најактивније зaложила за разбијање Југославијине јединствености, за њен преображај у луалистичку државу, за довођеље Хрватске на ранг потпуно равноправног фактора и субјекта са Србијом. Осетивши то, Немачка је — сасвим природно — радила управо обратно: јачала је Југославију; отворено се изјаснила за њено унитаристичко уређење (в. вишекратне г. Хитлерове изјаве да је Трећи Рајх за јаку и јединствену Југославију); све је предузимала да ојача позицију Београда, и да с Београдом нађе базу за што тешњу економску и политичку сарадњу.

Да политичком Београду нису вране мозак попиле, он би био оберучке прихватио поменуту тенденцију Трећег Рајха, јер је то било у евидентном интересу Београда, српства, па и читаве Југославије. Један једини србијански државник, проницљив и ингениозан, уочио је то и схватио; био је то др. Милан Стојадиновић. Али, када је Стојадиновић почео да спроводи политику интимне сарадње с Немачком и Италијом, и тиме да спасава јединство Југославије, устала је на њега ала и врана: у парламенту (у буџетској дебати 1938), Милан Стојадиновић био је због тога отворено квалификован као издајник; а на парламентарним изборима, под крај 1938, против Стојадиновића формирала се је коалиција од крајњих десничара до крајњих левичара, те повела прави крсташки поход против јединог далековидног србијанског политичара.
Резултат: пао је Милан Стојадиновић; пало је и јединство Југославије. Једнога и друго оборише Енглези. Али, најактуелнији помагачи у рушењу јединства Југославије били су београдски политички „генији". лажни жреци још лажније демократије и најлажнијег споразума. Док се је то дешавало, у Загребу су се ваљали, пуцали, од смеха над кратковидошћу и борнираношћу београдских „генија". Политички Загреб, тобож инфериоран и глуп, кроз кикот је тада говорио: „Па то је идеално! Београд носи воду за нас; Београд свршава наш посао! Што још да бринемо!"
*
Букнуо је актуелни рат. Енглеској је стало да под сваку цену увуче Југославију у њ, на својој страни; Немачкој — да Југославију одржи што даље од рата.

Загребу, руковођеном здравим животним инстинктом, не иде се у рат. Зато му Лондон поручује: „Морате у рат! Ми смо разбили јединство Југославије, ми смо од вас створили државу у држави, само зато да бисте ишли у рат!" А Загреб, након извесног врдања, одговара: „Не пада нам ни на крај памети да пођемо у рат! У рату би не само пропало све оно што смо 26. августа 1939 добили, него би нам био уништен народ и земљa!"

Београд је изгубио здрав инстинкт одржања, Њему Берлин саопштава: „Зар не видите да вам Лондон ради о глави? Пођете ли у рат, биће крај Југославије, биће поготово упропаштено српство.

Останете ли ван рата, гарантујемо вам интегритет Југославије, па још и територијални излазак на Егејско море!"

И Кнез Павле, оборивши раније Стојадиновића, у последњи час увиђа да је Стојадиновићево гледиште било једино спасоносно, те се сам решава да спроводи његову политику, и потписује пакт са силама Осовине.

Београд, коме је Бог одузео памет, квалификује спасавање Југославије као издају, обара Кнеза Павла и пакт с Осовином!

На то Загреб поручује Београду: „Ми никако нећемо у рат! Ако је вама стало до рата, ајте сами; а ми ћемо радије из државе него ли у рат!" Београд одговара: „Идемо у рат, макар и сами! А ви, како вам драго!"

Др. Мачек се је, на то, поколебао и дошао у Београд, на преговоре, не би ли од рата и пропасти спасао и Хрватску и Југославију. А др. Анте Павелић, у емиграцији, овако је резоновао: „Ако се у Београду, у последљем часу, одлуче да усвоје слово и дух пакта од 25. марта, мени је одзвонило! Покрет, који предводим, може да буде алиментиран и делотворно подржаван само из земаља, потписницa Осовинског пакта; прими ли и Београд сасвим лојално тај пакт, биће подрезане жиле које дају животие сокове мојој акцији, и ја ћу бити ликвидиран!"

Али политички Београд и његови „генији", његова лажна демократија и деморалисана „војска", изгубили су здрав разум, па вичу: ,,Боље рат него пакт!''

Тиме је Београд извршио самоубијство, сам изрекао смртну пресуду Југославији, сам издвојио Хрватску из њезина састава. Берлин је на дрски афронт донео одлуку о егземпларном кажњавању Београда; г. Адолф Хитлер је потписао и у дело спровео смртну осуду коју је Београд сам себи изрекао; др. Анте Павелић је ликовао, јер је Београд, из своје сопствене иницијативе, неочекивано свршио, завадивши се с памећу, његов (Павелићев) посао!

Из фаталаног, самоубиственог лудовања политичког и аполитичког Београда, његове бесне „демократије" и солдатеске, никла је: слободна и независна Велика Хрватска, с границама на Дрини!
*
Судбоносне грешке и заблуде београдских властодржаца (поготово властодржачких узурпатора из ере југословенске агоније), победе првенствено немачког, дабоме и италијанског оружја, створиле су независну Хрватску и удариле темеље новој констелацији на Балкану.

За сада, међутим, било би још преурањено говорити о дефинитивној систематизацији односа на овом полуострву — до ње ће доћи тек након завршетка актуелног европског рата.

Кад немачки (и осовински) духовни и физички мач буде обезбедио коначну еманципацију Европе од англосаског скрбништва, нова ера има да завлада на овоме континенту, коме тек дедомично — тако рећи, само својом главом, а не својим трупом — припадају океански бритски империј и евразијска Совјетска Унија.

Према већ јасно израженој вољи и искристализованој претстави предводнице нове Европе, национал-социјалистичке Немачке, то неће бити ера слепог међусобног изигравања и побијања него хармоничне сарадње европских народа. Нова ера и не би била нова, кад — уместо досадашње међународне анархије — у Европи не би био заведен ред, заснован на једино позитивном начелу хиерархије: Нова Европа има да буде радна задруга, којој ће као старешина на челу стајати онај народ који то — по својој стваралачкој снази, свом организаторном таленту, својој нумеричкој, физичкој и духовној премоћи, по својем централном геополитичком положају — заслужује, а то је немачки народ; радна задруга, у којој ће немачком народу главни сарадници да буду француски и италијански народ, и у којој ће остали европски народи заузети положаје и вршити функције који их, по њиховој стварној вредности, припадају.

O свему томе треба балкански народи, особито балкански Словени, већ сада да поведу рачуна. Балканске односе до сада је характеризовала најнескрупулознија борба националних мегаломанија, која се је, отворено или маскирано, водила уз примeну начела »mors tua, vita mea«. Поготово балкански Словени и одвећ често су падали у рецидив готово бисмо рекли националистичког канибализма: Бугари, Срби, Хрвати, деломично и Словенци, наизменично су једни другима одрицали право на сам опстанак, право на народно име и национални териториј. Победа Осовине већ је учинила, и учиниће, овој нездравој појави крај. Победничка Осовина — надамо се у то и верујемо — праведно ће разграничити животне проеторе појединих балканских народа, тиме уклонити узроке будућих раздора и сукоба, створити предуслове за позитиван развој читавог, до сада заосталог Балкана — за развитак културни, привредни, социални и политички!

Под eгидом и окриљем старешине европске задруге, Трећег Рајха, балканским народима пружићe се могућност да се међусобно такмиче — не празним речима, не стерилном борбом, не надувеним позама и смешним испрсавањем него конструктивним радом — у учешћу на изградњи новог европског и балканског поретка, на изградњи једне нове, уистину човечне и човека достојне, симбиозе.

Зар је на одмет, ако се већ сада на то мисли; ако се већ сада, поготово ми балкански Словени, на то будемо спремали и спремили?

Сарадња мeђу нама на Балкану није умрла и није сахрањена, како то моментано може да изгледа. Истинске и искрене сарадње, на жалост, међу нама једва да је било. Она има тек да се роди! А родиће се, не из немачког пораза него из немачке победе у овом рату: немачким поразом, цео Балкан био би претворен у арену таквог дивљаштва, такве братоубилачке борбе, уистину канибалског разрачунавања, каквих Европа уопште још није видела ни доживела. Ко то не види, ко то не предвиђа, тај је феноменално кратковид, томе је суђено да разбија главу о зид, доклегод глава не пукне!

Да, сарадња међу нама има тек да се роди! Али, боље је и пробитачније по нас да се она роди нашим свесним учешћем него да нам буде наметнута!


БЕОГРАД ПОСЛЕ ОКУПАЦИЈЕ

Од 12. априла навечер, Београд је под режимом окупације. А тај окупирани Београд сав је устремљен на то да извида тешке ране које су му задане бомбардовањем 6.—7. априла.

Ране су дубоке и тешке, те ће требати много времена, труда и напора, док буду сасвим излечене. Оптимизму и лакомислености, у погледу регенерације Београда, не сме бити места. Јер кроз извесно, не баш кратко време, Београд неће бити престоница државе од 16 милиона становника; неће му бити враћено чак ни политичко значење из краја прошлог столећа...
*
Борба за воду и осветлење долази на први план порушеног и тешко искушаног Београда. Вода и светло су основни елементи живота, па ако човек и може да се задовољи с дањим светлом, без воде не може да буде. Зато су дошле готово у општу употребу све, раније већ заборављене и запуштене београдске чесме, дабоме и. вода црпљена директно из Дунава и Саве. У прве дане после бомбардовања, у граду преостали Београђани само тако су се снабдевали водом. Постепено, под руководством самих Немаца, оправљао се београдски водовод, те је до краја априла већи део града добијао из њега воду, ако баш и не директно у кућу.

До истог термина, била је, у главном, оправљена и мрежа електричних водова, па се становништво могло користити и електричним осветлељем (другог осветлења Београд и нема), али у ограниченом опсегу, јер су на снази прописи о замрачивању.

У недостатку питкe вoде, пострадали Београд посегнуо је, у прво време, у већој мери за вином и ракијом. „Дај вина ил' ракије, да повратим душу у себе?" — тако је гласио готово општи захтев, у прве дане након бомбардовања.

Крајем априла, посетио сам познату ми фамилију, да се распитам јесу ли сви чланови пријатељске породице живи и здрави. Домаћица, остарија дама, услужи ме „меканом" шљивовицом и све ме нутка да што више пијем, говорећи: „И ја сама друго не пијем до ракије! Она ми је у овим данима била најбољи пријатељ и тешитељ. Без ње, свиснула бих од муке и бола: Кућа ми је до темеља порушена; ја сама склонила сам главу под кров своје даље рођакиње; муж и синови потуцају се негде по Босни, не знам јесу ли или нису заробљени, и што је уопште с њима. Кад не би било ракије, очајавала бих. Овако попијем чашицу-две, па заборавим на себе и на своју невољу".
*
Консумирају се вино и ракија такођер због ширења тифусне епидемије. Без воде, без канализације, првих дана након бомбардовања, Београд је огрезао у нечистоћу, заударао смрадом нагомиланих изметина и лешева у распадању.

Борба против претећих епидемија, према томе, претставља такођер један од крупних проблема похараног Београда: Врши се готово опште „пелцовање", вакцинирање, становништва против тифуса; кухање пијаће воде је освештано правило у тим данима; свака кућа мора у дворишту да има ископану латрину, која ћe заменити кућне клозете, неупотребљиве због многих кварова у канализационој мрежи.
*
Исхрана београдског становништва, благодарећи затеченим залихама и резервама намирница, у ове дане је сносна. Каква ће бити у будуће? То зависи од рада који поготово србијанско село буде уложило у производњу хране.
*
Полагано, с београдских тргова и улица уклањају се рушевине, прозуроковане бомбардовањем; руше се делови кућа и читаве зграде које су склоне паду; екипе ватрогасаца и њихових помоћника, под контролом Немаца, динамитом довршавају посао авионских бомби, крчећи рушевине; неексплодиране бомбе брижљиво се изолују и имунизују; с улица, дворишта и самих кућа износе се велике наслаге полупаног стакла и других отпадака; покапају се мртваци, пронађени под рушевинама; оправљају се трамвајске линије. (Већ до краја априла, прорадиле су две линије — „шестица" у Александровој улици и „јединица" од Калемегдана до Славије).

Реконструкција Београда, извођена уз учешће власти и приватника, ипак напредује. Београд постаје већ чишћи и уређенији. Дабоме, проћи ће још деценији, пре него ли се изгради све што је порушено.
*
Сукцесивно, регенерише се и комунaлни живот. Делатност општине и кoмуналних органа била је сасвим замрла у дане бомбардовања. Сада се и та делатност обнавља, те општина, уз директну сарадњу немачких војних власти, руководи радњама око обнове Београда.

Значајна је иницијатива која је дошла до изражаја оснивањем „Социјално-привредне службе". Ова комунална институција претставља добровољну службу самог грађанства, поготово млађих нараштаја, са задатком да се ублаже и уклоне тешки социални и привредни поремећаји, које су изазвали бомбардoвање Београда и слом народне државе. Задатак је опсежан: ваља намакнути становништву кров над главом, хлеб и зараду; ваља га заштитити од епидемија и од свих осталих неочекиваних недаћа. Хоће ли организаторна способност млађих београдских нараштаја да се афирмише на том пoслу?!

Издају се већ „Општинске Новине", једини орган штампе којим, за моменат, Београд располаже. За то су „Општинске Новине" и преузеле функцију редовне дневне штампе: поред комуналних вести, разних наредаба и одредаба немачких и наших власти, оне објављују и преглед најважнијих догађаја у свету, те бивају разграбљене, чим се појаве на тржишту — недостатан им је тираж да би могао да утоли глад Београђана за новинама. Међутим, већ у првој половини маја вероватно ће се почети с објављивањем и других дневних листова.
*
Јевреји су, у окупираном Београду, добили нов статут и нов положај који — мора се признати — није баш пријатан али ни неочекиван: Спроведена је регистрација Јевреја који живе на територији града; сви се они морају једампут недељно јављати на одређено збориште; облигатно морају да носе око леве руке, под претњом строгих казна, жуту траку с ознаком »Jude« и „Јеврејин", као и с јеврејском звездам у средини; Јеврејима је забрањено да се на пијацама снабдевају намирницама пре 10.30 часова јутра; забрањено им је такођер да се возе у трамвају; присилно су употребљавани за раскрчавање и чишћење градских улица.
*
Један од најдрагоценијих и најређих артикала иначе дневне и масовне употребе је цигарета. У окупираном Београду најтеже је пушачу доћи до цигарете. Управо данас, док ово пишем (4. маја), платио сам за „паклу" с 20 комада „Драве" пуних 27 динара, а нормална цема тој „пакли"' је 5 динара' Потраје ли овако, неће преостати друго него одрећи се пушења.
*
Међу најдирљивије призоре у окупираном Београду спадају колоне наших заробљеника, које пролазе Београдом, да би биле упућене у оближње или даље заробљеничке логоре. Изглед заробљеника је управо бедан: испијена и неизбријана лица, отрцана обућа и одело, угасли погледи, троме и безживотне кретње, депримираност и апатија на физиономијама — једном речју, разбијена, тучена и деморалисана војска, гомила у којој су угасле многе илузије и наде.

Ове заробљеничке колоне носе на себи и белег диаспоре, распада Југославије: војници хрватске народности ступају иза хрватског барјака; заробљеници, припадници наше немачке или мађарске народносне мањине, марширају под амблемом кукастог крста или под мађарском тробојком; заробљеници, Словаци по народности, носе пред собом словачку заставу; само заробљеници Срби не истичу свој барјак. Мука је то гледати! Ево, до чега је бес наше цивилне и униформисане господе довео ову земљу и народ!
*
Све више се враћају и избеглице из Београда. Првих дана, за време бомбардовања и непосредно након њега, пошло се је у анабазу, а сада је на дневном реду катабаза.

Враћају се Београђани. Враћају се из пречанских крајева Србијанци и њихове фамилије, а Београд и Србију напуштају Хрвати и Словенци са својима. Права сеоба народа: На једној и другој обали Саве, до упропаштеног колског и пешачког моста, сплело се је људско клупко. Првих дана превозе се амо и тамо у обичним чамцима најпримитивније конструкције. Професионални и »ad hoc« лађари и веслачи зарађују приличну пару: 5 динара по особи за једнократан превоз преко Саве. Али већ након 2 дана, немачки војници радикално су учинили крај преважању у чамцима, па је људска бујица упућена за пребацивање преко Саве на паробродиће који саобраћају између Земунског пристаништа и „штека" на београдској страни Саве, oдмах до пoрушеног моста. „Војвода Мишић" и „Авала" саобраћају између Земуна и Београда; а између једне и друге обале Саве, тик до моста, комуницира још једна мала лађа.

Гужва пред „штековима" је неописива. Свако хоће што пре на лађу, па се истовар и утовар путника врши крајње хаотично, неуредно, готово у борби. И ту се види да смо ми деца анархије и синоним недисциплинованости.

Враћају се у Бeоград и они који су имали најозбиљнију намеру да напусте Јутославију, да се пребаце преко мора, најрадије некуд у Америку или Канаду, па да тамо парадирају као хероји, жртве и страдалници који су потражили гостопримство „велике америчке демократије". Хтели људи да се прошетају по Америкама, као што су се после албанске Голготе многи шетали по „Јевропама", али их је Симовићева влада и у том погледу разочарала: Кад су се тешком муком пробили до Црнегоре — до Никшића, што ли? — констатовало се је да авиона имаде на расположењу само за чланове владе и њихове фамилије, као и за чланове фаталног вoјног „револуционарног комитета". А сви остали аспиранти и кандидати за емиграцију остали су без превозних средстава, којима би се могли пребацити преко мора. Па се чељад, покуњена и обесхрабрена, сада враћа у Београд. Враћају се, и како су вешти, одмах траже и хватају везе с немачким властима...

Све већма оживљује Београд. Првих дана, иза бомбардовања, бринули су се људи само зато како да из овог катаклизма изнесу живу главу себи и свojим најближима. Сада се интерес проширује и на шири круг: свaко се распиткује за судбину своје даље родбине, својих знанаца и пријатеља. Радозналост је општа, како то увек бива након погреских догађаја.

Једне од првих радња које се отварају, то су каване. У њима, а поготово у неугледним „ашчиницама" и народним кухињама, живот вре и кључа. Завирих у једну од тих „кафаница", па се не могох чудом начудити, како је кригла пива брзо спријатељила окупаторе, немачке војнике, с окупираним урођеницима: Људи се готово братиме, напијајући Fuhreru и Великој Немачкој!

Отварају се и деликатесне радње и млекарнице, али је њихoвo пословање ограничено на кратко радно време и на продају маленог броја артикала.

Улице су све живље и закрченије. Испуњује их већим делом омладина, која је толико насмејана, безбрижна и „животу радосна", као да се минулих дана и није нешто катастрофално по ову земљу десило!

И женскадија, поготово млађа, све већма испуњује улице. Али не више недотерана, без козметике: налицкане „фрајле" и распуштенице опет се пoјавише на тржишту љубави, фиксирајући допадљиве мушкарце.
*
Што осећа и мисли Београд, непосредно после бомбардовања и окупације?

„Рају" је добивена лекција у главном, опаметила: без сустезања, она проклиње 27. марта и генерала Симовића, гласно износећи уверење да је заувек одзвонило несавесним властордшцима, протекционизму и непотизму, пљачки и корупцији. Код „господе" реакција на нациoналну катастрофу је разноврснија:

Питам једног пријатеља, што каже за зло које нас је задесило. Одговара: „Прошли смо таман онако како смо заслужили!"

На исто питање један други одговара: „У злу има и добра! Овај катаклизам прочистио нам је атмосферу и очистио национални терен од нагомиланог ђубрета, које би нас, без тога, још богзна докад давило и кужило нам ваздух!"

Трећи вели: „У своје време, осуђивали смо Чехе и Хаху што су без борбе жртвовали слободу. Сад смо Чесима и Хахи дали пуну сатисфакцију. И треба тек пожалити да и ми, у отсудном часу, не имадосмо једнога Хаху!"

Сусретох знанца који је, још 5. априла, био ратоборан као Ариостов Орландо, а највећи оптимиста, с обзирoм на исход нашег оружаног сукоба с Немцима. Али пре него ли доспех да га упитам што сада мисли, он славодобитно ускликне: „Нисам ли ја Теби говрио, како ће ова авантура да сврши? Сећаш ли се!" Сећам се, сећам, драгане — твог лудовања!
Једна дама с уздахом ми саопшти: „Како су смели Немци овако да нас изненаде, и ово чудо из нас да ураде? Нисам то од њих очекивала. Ја не бих била тако поступила".

Окаменио сам се готово од чуда, кад сам једног грлатог англофила, после окупације, на улици спазио — с кукастим крстом у бутонијери...
*
Страх и трепет Београђана под окупацијом су малобројни криминални типови који, под плаштем ноћи, пуцају на немачке патроле, кидишу на живот појединаца, немачких војника и официра. Револт на поступак ових типова у грађанству је огроман. Не иде просечном грађанину у главу, како и зашто се врше ова недела, која се квалификују као лудост и махнитост занешењака.

Међутим, не ради се ту о ексцесима фанатика, већ је пара по среди; За добре паре, за енглеске паре, увек ће се код нас наћи циничних зликоваца који ће урадити све могућно да се покваре и упропасте иоле сносни културни односи између окупатора и окупираних. Потребно је франктирерство, потребна је саботажа, да би се ископао што дубљи јаз између Немаца и Срба — јаз који ће да испуњавају крв и лешеви, сузе и патње невиног народа. То, дабоме, није потребно обичном грађанину Београда, ни претежној већини становника Србије, али је таква провалија потребна Енглезима. Енглези гледају свој интерес, и њему за вољу не бирају средства. Али што да се каже за наше изроде који су, туђину у служби, приправни да се поиграју животима десетака и стотина невиних својих земљака и суграђана?!



ВЕСНИЦИ НОВЕ ЕРЕ

Мноштво немачких трупа пролази окупираним Београдом. То је војска у константном покрету. Једни одреди долазе са југа и крећу на север, други се са севера пребацују у супротном правцу; смeњују се они с источне и западне стране наше земље. Релативну сталност уживају само више команде и штабови, а трупе се мењају и смењују готово сваких неколико дана.

Што карактерише ову војску која нам је из дана у дан пред очима?

Пре свега, то је њена младост. Млад јoј је командни састав, још млађи су војници. Омладина даје тон и преставља основицу савремене немачке војске. Тек ту и тамо видиш по коју скупину зрелијих војника, али ти не припадају оперативној војсци у пуном смислу, него су припадници другог позива, већином за позадинску службу.

Које ли огрoмне разлике, у том пoгледу, између немачке и наше војске! Код Немаца, омладина носи готово сав терет ратних операција, подвига и напора на својим леђима; код нас је тежиште оперативне војске пребачено на старија годишта. Управо пречесто, у редовама наше војске, у ово ратно време, виђало се је праве правцате старце, погрбљене и смежуране, људе које већ напуштају животне снаге, а који ипак морају да подносе несразмерне напоре и узбуђења.

Ма да је млада немачка војска, ипак се у њој све чини да војник избегне свако сувишно трошење енергије, да му се тај утрошак смањи на минимум. Зато немачки војник једва да и маршира на веће дистанце, него се вoзи; на иоле знатније раздаљине, он на себи ништа не носи. Моторно возило овог или оног типа преноси чак и његову пушку, муницију и све остале, војничке и животне потрепштине. Наш војник, међутим, који је просечно много старији, а према тoме и неиздржљивији од немачког војника, натоварен је ко мрха, носећи на себи и потребно и непотребно, те је тако претоварен често био приморан да пешачи десетине километара дневно.

Замерне су чистоћа и уредност немачког војника; међу њима нема мусавих, брадатих и чупавих физиономија; не виђаш војника који не би имао примерно очишћену обућу, ишчеткано одело. То је воjска, у којој нема вашију и осталих инсеката. Културан је изглед сваког немачког војника; културно је његово држање и понашање! Готово сваки од војника носи са собом фотографски апарат -— то је саставни део његове тоалете, баш као и апарат за бријање, чешаљ, и четка за зубе. Од кљиге и новине се немачки војник не одваја: где стане и пане, ту чита, или пише. Његову кореспонденцију преносе нарочити аутокари пољске поште — његов контакт с фамилијом и завичајем је жив и непрекидан, ма где се он налазио, на фрoнту или позадини, у бoлници или превијалишту.

Дисциплина је у овој војсци узoрна. И то не само у строју него и ван њега. Али то није дисциплина батине, резултат безобзирног и грубог односа старијих према подређенима. Однос између официра и војника понекад је прожет опхођењем другарским и фамилијарним; али, у главном узевши, војник и официр у тој војсци односе се с мећусобним поштовањем, с респектовањем своје и туђе личности.

Ретка радиност карактерише војску која је, у десетак дана, као победник преплавила читаву нашу земљу. Ова радиност није присилна, него је нешто што се само по себи разумева, нешто што је управо иманектно оваком припаднику ове велике нације. Немачки војник уме да се и одмара и ужива, кад је реч о одмарању и уживању; зли кад је у послу, он не „маркира", није забушант, него здушно и савесно, управо са неким унутрашњим ужитком врши свој посао и своју дужност. Ова радиност и радна дисциплина, ова конструктианост и стваралачка радост запажају се, већ на први поглед, код сваког припадника немачке војске, с којим долазиш у контакт. И ова карактерна црта преставља упадљив кoнтраст с нашим човекoм, па и с нашим војником!

Моторизована је то војска, која примењује последње слово технике у својој ратној акцији. Али мотор, у ваздуху и на земљи, тражи константну негу и пажњу, будну контролу и врло честе оправке. Зато нас управо фрапира кад гледамо немачке војнике, који још нису право сишли с моторних возила, још се нису право спремили за логоровање и одмарање, па већ, пре свега, огледавају и чисте своја возила, без одгађања поправљају и најмањи дефекат на њима, чисте их, управо милују.
*
Прелазим чамцем преко Саве. И кад сам се пребацио на београдску страну, угледах у води читав низ тенкова, а око њих војаже у купаћим костимима, Перу људи тенкове, испиру са њих сваки трунак блата, а у исто време се и купају. Бљеште на сунцу чисте грдосије, а бљеште и снажна, здрава телеса младих војника!
*
Поред Парламента, у травњаку, поваљена је на наузнак олупина омањег аутомобила. Изударана је та олупина, скинуто је с ње све што се могло однети, остаде на њој само слупана и згњечена каросерија и упропаштен мотор. Три дана је олупина овако лежала на травњаку, и пролазници су је сажаљиво и презриво гледали. Четвртoг дана, ова бедна олупина била је одвучена са травњака у један оближњи ћорсокак, незакрчен уличним саобраћајем, и два немачка војника натецала су се у напорном раду, како да штопре оправе олупину, и да је учине способном за њезину ранију функцију. Два дана су неуморно радили војници, а већ трећег, пред очима пролазника стајао је на точковима аутомобил, способан за вожњу, који је, мало затим, снагом свог сопственог мотора, напустио ћорсокак.
*
Пролази чета немачких пешака улицом. Војници јој нису омладинци; прешли су већ у зрелије године. Али поносно и мушки ступају ови 35-годишњаци. Издигли главе, испрсили се људи, марширају у узорном реду, свако води рачуна о свом изгледу, а сви заједно о скупном; певају сложно и бодро, да их је милина слушати. Али и гледати! То је војска!
*
На згради Народне Скупштине вије се црвен барјак с кукастим крстом. А у згради кошница и врева војника који Парламенат опремају за резиденцију војног команданта Србије. Узоран ред влада у згради, где су се још недавно играли политичара звани и незвани, народни и противнародни одабраници. Играли су се обесно и лакомислено, баш као и Росандићеви коњушари што се пред Парламетом играју ,,с коњи врани". Играли смо се 22 године с државом, па је, тако рећи кроз ноћ, проиграли, баш као на коцки. Крвљу, сузама и неописивим патњама многих десетина генерација била је саздана и стечена Југославија; прокоцкали смо је у ноћи 27. марта, као да је на коцки стечена...
*
Питам немачког официра, дабоме, субалтерног, какве импресије носи с похода на нашу земљу. Одговара ми: „Да Вам право кажем, ово и није био рат! Готово ме је стид, и подилази ме осећај невољкости, што сам с тенком морао да идем на војнике, који су били готово голоруци! Ми у тенку, а ваши војници ишли су на нас с упереним бајонетима! Један од тих ваших војника јуришао је на нас чак — босоног!"
*
Ни мржње ни презира не показује победник, немачки војник, према нама, побеђенима. Док врши своју дужност, он је савршено индиферентан према околини — ми за њ као да и не постојимо; у слободним часовима, он не избегава контакт с нашим светом, интересује се за све наше — третира нас као људе, дабоме, док му не „станемо на жуљ". За нашу сиротињу има осећаја: На своје сам очи гледао немачке војнике, одмах након окупације, како сиротињи деле храну и намирнице, чак и своје залихе воде јој уступају.
*
На лађи између Земуна и Београда, разговарам с непознатим сапутником, у сваком случају интелигентнијим човеком, о немачкој војсци cапутник ми каже:

„Кад их гледам (sc. немачке војнике), имам осећај да су преда мном Атилини Хуни, само модернизовани. Уместо коња, ови модерни Хуни употребљавају моторна возила; на њима преваљују, брзином стреле, необјатна пространства; преплавише Европу на овим својим савременим коњима; страх су и трепет целе Европе; на тим мотoрним коњима, тако рећи, једу и спавају, на њима се бију и одмарају...

Одвратих сапутнику:

„Површно гледате на ствари! Тачно је да се брзина и покретност, ударна снага и елан, немачких трупа у овом рату могу успоредити с адекватним одликама ратника које је предводио Атила. Али Хуни су били Азијати, и за њих Европа није била него објекат пљачке, коју су они рушили рушења ради, јер им је то било у крви и инстинкту. Међутим, ови Немци већ 2.500 гoдина живе у срцу Европе; они су не самo кост од кости, крв од крви европске, него су срж и кичма Европе; Њихов допринос изградњи европске цивилизације је огроман; европска култура била би крња, била би »torso«, без немачког »арроrtа« европској литератури, философији, музици, техници, медицини, науци уопште, економији и социјалном развоју њезином. И актуелни немачки поход намењен је не рушењу него даљој изградњи Европе. Изградњи бољег и савршенијег културног, политичког и економског реда Европе. Немци су данас весници нове ере, градитељи новог поретка. Успе ли Немачка у томе, Европа као целина имаће од тога користи; сломи ли се Немачка у том подухвату, верујте ми, цела Европа и европска цивилизација стрмоглавиће се у наручај несуздржљиве декадансе и варваризације. И од Аталиних Хуна спасли су Европу Германи, Франци; данас су Немци такођер једина чврста баријера, једини бедем реда и поретка, о који се разбијају валови анархије и деструкције. Немачка је срце Европе; интерес је, дакле, целог европског организма да то срце што правилније куца, а не да престане да бије..."

Јесте да је дугачак тескт,али обавезно све прочитајте! Колико је мало фалило да очувамо народ и државу и да останемо неутрални и поштеђени страдања у туђем рату,али су Енглези и англофили међу Србима одрадили свој посао и проузроковали тешку трагедију чије последице никад нећемо поправити.Због Енглеза смо пљунули на пружену руку пријатељства и на најбоље услове које је Хитлер икоме понудио.Хитлер НИЈЕ тражио пролаз кроз Југославију.Ниједна немачка нити било која друга окупаторска чизма не би ушла у Србију да је остало стање од 25.3.1941.Југославија би имала швајцарску неутралност,и на њеној територији би биле само пољске болнице за рањенике обе зараћене стране.Намера овог текста је да покаже колико су Енглези подмукао и зао народ,како гледају само свој интерес,како би Енглези били најсрећнији да сви Срби биолошки нестану да би они добили свој рат,и да је свако везивање за Енглеску,Америку и трули запад самоубиство,а да су домаћи англофили и западњаци гробари српског народа!

Питам немачког официра, дабоме, субалтерног, какве импресије носи с похода на нашу земљу. Одговара ми: „Да Вам право кажем, ово и није био рат! Готово ме је стид, и подилази ме осећај невољкости, што сам с тенком морао да идем на војнике, који су били готово голоруци! Ми у тенку, а ваши војници ишли су на нас с упереним бајонетима! Један од тих ваших војника јуришао је на нас чак — босоног!"

Kliknite za proširenje...

Ово као данас да читам...
Наша војска је у још горем стању...
Држава окупирана и Шутановац се шетка по околним државама и купује старе авионе..

Добровољац:

Јесте да је дугачак тескт,али обавезно све прочитајте! Колико је мало фалило да очувамо народ и државу и да останемо неутрални и поштеђени страдања у туђем рату,али су Енглези и англофили међу Србима одрадили свој посао и проузроковали тешку трагедију чије последице никад нећемо поправити.Због Енглеза смо пљунули на пружену руку пријатељства и на најбоље услове које је Хитлер икоме понудио.Хитлер НИЈЕ тражио пролаз кроз Југославију.Ниједна немачка нити било која друга окупаторска чизма не би ушла у Србију да је остало стање од 25.3.1941.Југославија би имала швајцарску неутралност,и на њеној територији би биле само пољске болнице за рањенике обе зараћене стране.Намера овог текста је да покаже колико су Енглези подмукао и зао народ,како гледају само свој интерес,како би Енглези били најсрећнији да сви Срби биолошки нестану да би они добили свој рат,и да је свако везивање за Енглеску,Америку и трули запад самоубиство,а да су домаћи англофили и западњаци гробари српског народа!

Kliknite za proširenje...

Vi ste bre klasični šabani. Hitler nije tražio, Hitler ne bi, Hitler... A Hitler je već bio postavio armije u takav položaj da mu je trebalo nekoliko dana da pripremi napad na Jugoslaviju i da je "očisti" za 7 dana.
O čemu bre vi srpski fašisti pričate. Koje je to svoje obećanje Hitler ispunio. Pa Sloveni su bili u rangu Jevreja, bilo je samo pitanje redosleda i metoda.

Bolesnici!

Добровољац:

Јесте да је дугачак тескт,али обавезно све прочитајте! Колико је мало фалило да очувамо народ и државу и да останемо неутрални и поштеђени страдања у туђем рату,али су Енглези и англофили међу Србима одрадили свој посао и проузроковали тешку трагедију чије последице никад нећемо поправити.Због Енглеза смо пљунули на пружену руку пријатељства и на најбоље услове које је Хитлер икоме понудио.Хитлер НИЈЕ тражио пролаз кроз Југославију.Ниједна немачка нити било која друга окупаторска чизма не би ушла у Србију да је остало стање од 25.3.1941.Југославија би имала швајцарску неутралност,и на њеној територији би биле само пољске болнице за рањенике обе зараћене стране.Намера овог текста је да покаже колико су Енглези подмукао и зао народ,како гледају само свој интерес,како би Енглези били најсрећнији да сви Срби биолошки нестану да би они добили свој рат,и да је свако везивање за Енглеску,Америку и трули запад самоубиство,а да су домаћи англофили и западњаци гробари српског народа!

Kliknite za proširenje...

Veoma naivno razmisljanje (bez zelje da te uvrijedim)!
Hitler nijedno obecanje nije ispunio, ne znam zasto bi to o Jugoslaviji! Jugaslavija nije propala zbog Hitlera, on je samo pomogao Hrvatima da je sruse i pocine genocid nad Srbima! Ima i ona Macekova izjeva pred sami rat (parafraziram):
Cekamo da vidimo gdje ce Srbi, ako oni odu lijevo mi cemo desno i obrnuto...

Ovo za Engleze se slazem, ali i ostali narodi (odnosno njihove vlasti) zapadne civilizacije (u kombinaciji sa duhom kapitalizma) su isti! Svako gleda svoje interese a za ostale te bas briga!
NEMA PRIJATELJSTVA I SAVEZNISTVA,SAMO GOLI INTERES! Ali mi to nikako da shvatimo!