Софија
Legenda
- Poruka
- 54.586
Жаргон “клерофашизма”
Слободан Владушић
среда, 27. октобар 2010.
http://www.dodaj.rs/?r/2J/46Eh4jsk/kkk.jpg
Направимо за почетак један од безброј могућих експеримената: када бих хипотетички на овом месту затражио од РТС-а да недељом, у термину од 11 часова, на свом другом програму, преноси православну литургију уместо емисије Знање имање, то би за дежурне тзв. “проевропске” watchdog-ove било довољно да ме прогласе “клерофашистом”. Сходно томе, када би неким случајем РТС на тако нешто пристао, свакако би и јавни сервис био означен као “клерофашистичка” телевизија, при чему би то значило да је и Србија “клерофашистичка” земља. Свакако да би се потом нашао и неко ко би подвикнуо да се “не може тако у Европу” и да нас “Европа никада неће примити у своја недра док у Србији постоје такви” итд, итд, итд.
Међутим у Европу се ипак може ако у 11 часова преносите емисију религиозне садржине: тако ће ХРТ преносити мисно славље које ће предводити влч. Стјепан Барић, жупник у Дубранцу (24.10. 2010. године ХРТ 2).
Сходно претходно изнесеним премисама, ми дакле, треба да закључимо како је Хрватска “клерофашистичка” држава, па да је према томе још даље од ЕУ него Србија. Како ствари стоје управо обртно, може се закључити само то да је и ЕУ “клерофашистичка” супердржава, а како ЕУ “нема алтернативу”, онда би ме управо они, који би ми замерали на “клерофашизму”, одвајали, а не приближавали ЕУ, јер би “клерофашизам” био присутан и у ЕУ.
Овај пример само наговештава колико је бесмислена реторика “клерофашизма” у Србији. Наиме, он показује да синтагма “клерофашизам” заједно са обликом “фашизам” представља један пуки бодријаровски симулакрум: клерофашизам је језички знак који крије да иза њих нема апсолутно ничега.
У ЕУ постоје земље у којима је црква довољно моћна да законским путем забрани абортус, а постоје и земље у којима се дижу споменици есесовцима, док на таласу страха од странаца, партије тзв. “десне провинијенције” у великом броју земаља стижу на власт или пак објављују неуспех мултикултуралног друштва. Нико тамо, међутим, такве феномене не назива “клерофашизмом”. У целој Европи “клерофашизам” постоји само у Србији у којој нико не диже споменике есесовцима и у којој је црква тешко да има утицај какав рецимо, има у балтичким земљама, Пољској, Португалу, Ирској, Словенији…
Синтагма “клерофашизам” односно “фашизам” данас у Србији спада у жаргон. Адорно показује да је карактер жаргона потпуно формалан, односно, да се у жаргону даје предност вредности речи, прижељкиваном утиску који та реч производи, а не њеном значењу.[1] Уз помоћ овог “клерофашистичког” жаргона износи се, дакле, вредносни суд, а да истовремено сама реч не означава апсолутно ништа. Теоретски, свако у Србији може бити жигосан као “клерофашиста”, и то уопште не зависи од тога шта тај неко чини или тврди.
Како је реторика “клерофашизма” у Србији не може да се наслони на неки реалан феномен, то у овој земљи влада непрекидна помама за “клерофашистима” који би ову реторику конкретизовали и реализовали. Слично средњевековним духовним драмама на народном језику (тзв. мистеријама) које су тематизовале сцене из живота Христа и светаца, тако се у Србији организују политичке мистерије, односно позоришне представе које треба да докажу постојање “клерофашиста”, исто онако као што су духовне драме имале за циљ да оспоље хришћанство. Маршеви/приредбе “антифашиста” тако се обавезно прекидају нападима “фашиста” чиме и једни и други испуњавају свој домаћи задатак: “антифашисти” добијају доказ да је Србија “фашистичка” замља, те да су они, је ли, “морални горостаси”, а тзв. “фашисти” испуњавају своје патогене егзибиционистичке циљеве. Тако присуствујемо једном парадоксу који све објашњава: тзв. “фашисти”, попут оног тзв. “новосадског Фирера” добијају незапамћену медијску подршку од тзв. “антифашистичких” медија да би се у име борбе против такве је ли, “очигледне“ “фашизације” Србије као “фашисти” жигосали они људи и они медији који са егзибиционистима попут тзв. “НС Фирера” никакве везе.
Слободан Владушић
среда, 27. октобар 2010.
http://www.dodaj.rs/?r/2J/46Eh4jsk/kkk.jpg
Направимо за почетак један од безброј могућих експеримената: када бих хипотетички на овом месту затражио од РТС-а да недељом, у термину од 11 часова, на свом другом програму, преноси православну литургију уместо емисије Знање имање, то би за дежурне тзв. “проевропске” watchdog-ove било довољно да ме прогласе “клерофашистом”. Сходно томе, када би неким случајем РТС на тако нешто пристао, свакако би и јавни сервис био означен као “клерофашистичка” телевизија, при чему би то значило да је и Србија “клерофашистичка” земља. Свакако да би се потом нашао и неко ко би подвикнуо да се “не може тако у Европу” и да нас “Европа никада неће примити у своја недра док у Србији постоје такви” итд, итд, итд.
Међутим у Европу се ипак може ако у 11 часова преносите емисију религиозне садржине: тако ће ХРТ преносити мисно славље које ће предводити влч. Стјепан Барић, жупник у Дубранцу (24.10. 2010. године ХРТ 2).
Сходно претходно изнесеним премисама, ми дакле, треба да закључимо како је Хрватска “клерофашистичка” држава, па да је према томе још даље од ЕУ него Србија. Како ствари стоје управо обртно, може се закључити само то да је и ЕУ “клерофашистичка” супердржава, а како ЕУ “нема алтернативу”, онда би ме управо они, који би ми замерали на “клерофашизму”, одвајали, а не приближавали ЕУ, јер би “клерофашизам” био присутан и у ЕУ.
Овај пример само наговештава колико је бесмислена реторика “клерофашизма” у Србији. Наиме, он показује да синтагма “клерофашизам” заједно са обликом “фашизам” представља један пуки бодријаровски симулакрум: клерофашизам је језички знак који крије да иза њих нема апсолутно ничега.
У ЕУ постоје земље у којима је црква довољно моћна да законским путем забрани абортус, а постоје и земље у којима се дижу споменици есесовцима, док на таласу страха од странаца, партије тзв. “десне провинијенције” у великом броју земаља стижу на власт или пак објављују неуспех мултикултуралног друштва. Нико тамо, међутим, такве феномене не назива “клерофашизмом”. У целој Европи “клерофашизам” постоји само у Србији у којој нико не диже споменике есесовцима и у којој је црква тешко да има утицај какав рецимо, има у балтичким земљама, Пољској, Португалу, Ирској, Словенији…
Синтагма “клерофашизам” односно “фашизам” данас у Србији спада у жаргон. Адорно показује да је карактер жаргона потпуно формалан, односно, да се у жаргону даје предност вредности речи, прижељкиваном утиску који та реч производи, а не њеном значењу.[1] Уз помоћ овог “клерофашистичког” жаргона износи се, дакле, вредносни суд, а да истовремено сама реч не означава апсолутно ништа. Теоретски, свако у Србији може бити жигосан као “клерофашиста”, и то уопште не зависи од тога шта тај неко чини или тврди.
Како је реторика “клерофашизма” у Србији не може да се наслони на неки реалан феномен, то у овој земљи влада непрекидна помама за “клерофашистима” који би ову реторику конкретизовали и реализовали. Слично средњевековним духовним драмама на народном језику (тзв. мистеријама) које су тематизовале сцене из живота Христа и светаца, тако се у Србији организују политичке мистерије, односно позоришне представе које треба да докажу постојање “клерофашиста”, исто онако као што су духовне драме имале за циљ да оспоље хришћанство. Маршеви/приредбе “антифашиста” тако се обавезно прекидају нападима “фашиста” чиме и једни и други испуњавају свој домаћи задатак: “антифашисти” добијају доказ да је Србија “фашистичка” замља, те да су они, је ли, “морални горостаси”, а тзв. “фашисти” испуњавају своје патогене егзибиционистичке циљеве. Тако присуствујемо једном парадоксу који све објашњава: тзв. “фашисти”, попут оног тзв. “новосадског Фирера” добијају незапамћену медијску подршку од тзв. “антифашистичких” медија да би се у име борбе против такве је ли, “очигледне“ “фашизације” Србије као “фашисти” жигосали они људи и они медији који са егзибиционистима попут тзв. “НС Фирера” никакве везе.
