Svecovek
Ističe se
- Poruka
- 2.345
Дакле, насупрот примитивном национализму, грађанском, либералном, буржоаском или расном национализму, бесловесном шовинизму, затим национализму који је као појам настао после ВФБР, стоји хришћански (јеванђељски) национализам.
Најпре Јустин Поповић:
„Богочовечански дух православља не може се сатерати у уску чауру национализма, јер својом свечовечанском садржином он гравитира свеопштем уједињењу људи Христом и у Христу. Национализам, освећен и просвећен Богочовеком Христом, постаје еванђелски прелаз ка Христовом Свечовечанству. Евађелски је патриотизам: Господа Христа сматрати за највећу вредност свога народа и за једини истински смисао његовог постојања.“
Иван Иљин:
„Хришћански национализам је усхићење од сазирања свог народа у плану Божијем, у даровима Његове Благодати, у путевима Царства Његовог.
То је благодарење Богу за те дарове; али то је и брига и туга за свој народ, ако народ није на висини тих дарова. Национално осећање не само да не противуречи хришћанству, него од њега добија свој виши смисао и утемељење; јер оно ствара јединство људи у духу и љубави, и срца везује за оно највише на земљи – за дарове Светога Духа, који су даровани сваком народу и који сваки од њих преображава у историји и културном стварању. Ето због чега је хришћанска култура на земљи остварива управо као национална култура и због чега национализам не подлеже осуди, него радосном и стваралачком примању. Сваки народ је позван да прихвати своју природну и историјску „датост” и да је духовно преради, превлада, одухови на свој начин, пребивајући у свом, особеном национално-стваралачком акту. То је његово неускративо, природно, свето право и, у исто време, његова историјска, општечовечанска и, што је најважније, религиозна обавеза.
Национализам је уверење и страствено осећање, истинито по својој бити и драгоцено у стваралачком смислу:
1) да је мој народ добио дарове Духа Светога.
2) да их је примио својим нагонским чувствилиштем, и на свој начин их стваралачки. преобразио
3) да је као последица тога његова снага изобилна и призвана на велика културотворна дела у будућности.
Национално осећање је љубав према историјско-духовном облику и стваралачком акту народа.
Национализам је вера у благодатну силу свог народа и зато – у његов призив.
Национализам је воља за његов стваралачки процват у даровима Духа Светога.
Национализам сагледава свој народ пред Лицем Божијим, сагледава његову душу, његове таленте, његове недостатке, његову историјску проблематику, његове опасности и његове саблазни.
Национализам је систем поступака, који проистичу из те љубави, из те вере, из те воље и из тог сагледавања.
Ето, због чега истински национализам није мрачна, антихришћанска страст, него духовни огањ, који човека узводи према жртвеном служењу, а народ духовном процвату.
Национализам човеку отвара очи и за националну самосвојност других народа; он учи да се не презиру други народи, него да се поштују њихова духовна достигнућа и њихово национално осећање; јер и они учествују у даровима Божијим и они су их преобразили на свој начин. Тако осмишљен национализам учи човека, да је безнационалност духовна искорењеност и бесплодност; да је интернационализам духовна болест и извор саблазни; и да је наднационализам доступан само правом националисти. Јер створити нешто, прекрасно за све народе, може само онај ко се учврстио у стваралачком акту свог народа. „Светски геније“ увек је и пре свега национални геније; а покушај да се постане „велики“ из интернационализма и пребивајући у његовој атмосфери, давао је и даваће само тобожње, показне „знаменитости“ или планетарне злочинце. Залуд је говорити да националиста „мрзи и презире друге народе“. Мржња и презир уопште не чине суштину национализма; они се могу приписати свему, ако је душа човекова зла и завидива.
Истина, постоје националисти, који се предају тим осећањима. Али, изопачити се може све и злоупотребити се може све. Може се злоупотребити гимнастика, отров, слобода, власт, знање, реч; изопачити се може љубав, уметност, суд, политика, чак и молитва; па ипак нико не мисли да забрани и искорени све то зато што неки људи изопачене форме примају као једино могуће, а здраве форме уопште не примећују. Може ли се волети своја Црква а да се не презиру друг вероисповести? Наравно, може се. И гле, овај хришћански племенити дух могућ је и у национализму.
Може ли се волети своја породица а да се не гаје, као последице тога, осећања мржње и презира према другим породицама? И гле, тај хришћанско-братски дух могућ је и код национално мислећих људи. Управо тај дух и лежи у основи хришћанског национализма.
При правилном поимању национализма – религијско осећање и национално осећање не откидају се једно од другог, и не супротстављају се једно другом; него се стапају и образују некакво животно стваралачко јединство, из кога и у чијем окриљу израста национална култура. То не значи да народ постаје предметом религијског обожавања и нити се идеја Бога низводи на ниво земаљске нације. Народ није Бог и обожавање истог је – богохулно и грешно. И Бог је изнад свих земних подела – расних, језичких, душевних и историјских. Али, народ мора бити постављен пред лице Божије и његове силе морају бити облагодаћене одозго. И ако се то савршило и ако је то признато онда живот његов добија религиозни смисао, а религија себи налази достојно жилиште у националном духу. Хришћански национализам живот свог народа и достојанство свог народа промерава религијским мерилом: идејом Бога и Христа, Сина Божијег. Управо то премеравање хришћанског националисту учи безусловној преданости и безусловној верности: и оно га учи наднационалном сагледавању људске васелене и васељенском братству људи. Истинска васељенскост не само да не пориче национализам, него израста из њега и оснажује га, јер истински националиста у васељенско братство може да ступи само као живи представник свог народа и његовог националног духа. Религиозна вера осмишљава национализам, а национализам себе узводи Богу.
Такве су основе хришћанског национализма.“
Најпре Јустин Поповић:
„Богочовечански дух православља не може се сатерати у уску чауру национализма, јер својом свечовечанском садржином он гравитира свеопштем уједињењу људи Христом и у Христу. Национализам, освећен и просвећен Богочовеком Христом, постаје еванђелски прелаз ка Христовом Свечовечанству. Евађелски је патриотизам: Господа Христа сматрати за највећу вредност свога народа и за једини истински смисао његовог постојања.“
Иван Иљин:
„Хришћански национализам је усхићење од сазирања свог народа у плану Божијем, у даровима Његове Благодати, у путевима Царства Његовог.
То је благодарење Богу за те дарове; али то је и брига и туга за свој народ, ако народ није на висини тих дарова. Национално осећање не само да не противуречи хришћанству, него од њега добија свој виши смисао и утемељење; јер оно ствара јединство људи у духу и љубави, и срца везује за оно највише на земљи – за дарове Светога Духа, који су даровани сваком народу и који сваки од њих преображава у историји и културном стварању. Ето због чега је хришћанска култура на земљи остварива управо као национална култура и због чега национализам не подлеже осуди, него радосном и стваралачком примању. Сваки народ је позван да прихвати своју природну и историјску „датост” и да је духовно преради, превлада, одухови на свој начин, пребивајући у свом, особеном национално-стваралачком акту. То је његово неускративо, природно, свето право и, у исто време, његова историјска, општечовечанска и, што је најважније, религиозна обавеза.
Национализам је уверење и страствено осећање, истинито по својој бити и драгоцено у стваралачком смислу:
1) да је мој народ добио дарове Духа Светога.
2) да их је примио својим нагонским чувствилиштем, и на свој начин их стваралачки. преобразио
3) да је као последица тога његова снага изобилна и призвана на велика културотворна дела у будућности.
Национално осећање је љубав према историјско-духовном облику и стваралачком акту народа.
Национализам је вера у благодатну силу свог народа и зато – у његов призив.
Национализам је воља за његов стваралачки процват у даровима Духа Светога.
Национализам сагледава свој народ пред Лицем Божијим, сагледава његову душу, његове таленте, његове недостатке, његову историјску проблематику, његове опасности и његове саблазни.
Национализам је систем поступака, који проистичу из те љубави, из те вере, из те воље и из тог сагледавања.
Ето, због чега истински национализам није мрачна, антихришћанска страст, него духовни огањ, који човека узводи према жртвеном служењу, а народ духовном процвату.
Национализам човеку отвара очи и за националну самосвојност других народа; он учи да се не презиру други народи, него да се поштују њихова духовна достигнућа и њихово национално осећање; јер и они учествују у даровима Божијим и они су их преобразили на свој начин. Тако осмишљен национализам учи човека, да је безнационалност духовна искорењеност и бесплодност; да је интернационализам духовна болест и извор саблазни; и да је наднационализам доступан само правом националисти. Јер створити нешто, прекрасно за све народе, може само онај ко се учврстио у стваралачком акту свог народа. „Светски геније“ увек је и пре свега национални геније; а покушај да се постане „велики“ из интернационализма и пребивајући у његовој атмосфери, давао је и даваће само тобожње, показне „знаменитости“ или планетарне злочинце. Залуд је говорити да националиста „мрзи и презире друге народе“. Мржња и презир уопште не чине суштину национализма; они се могу приписати свему, ако је душа човекова зла и завидива.
Истина, постоје националисти, који се предају тим осећањима. Али, изопачити се може све и злоупотребити се може све. Може се злоупотребити гимнастика, отров, слобода, власт, знање, реч; изопачити се може љубав, уметност, суд, политика, чак и молитва; па ипак нико не мисли да забрани и искорени све то зато што неки људи изопачене форме примају као једино могуће, а здраве форме уопште не примећују. Може ли се волети своја Црква а да се не презиру друг вероисповести? Наравно, може се. И гле, овај хришћански племенити дух могућ је и у национализму.
Може ли се волети своја породица а да се не гаје, као последице тога, осећања мржње и презира према другим породицама? И гле, тај хришћанско-братски дух могућ је и код национално мислећих људи. Управо тај дух и лежи у основи хришћанског национализма.
При правилном поимању национализма – религијско осећање и национално осећање не откидају се једно од другог, и не супротстављају се једно другом; него се стапају и образују некакво животно стваралачко јединство, из кога и у чијем окриљу израста национална култура. То не значи да народ постаје предметом религијског обожавања и нити се идеја Бога низводи на ниво земаљске нације. Народ није Бог и обожавање истог је – богохулно и грешно. И Бог је изнад свих земних подела – расних, језичких, душевних и историјских. Али, народ мора бити постављен пред лице Божије и његове силе морају бити облагодаћене одозго. И ако се то савршило и ако је то признато онда живот његов добија религиозни смисао, а религија себи налази достојно жилиште у националном духу. Хришћански национализам живот свог народа и достојанство свог народа промерава религијским мерилом: идејом Бога и Христа, Сина Божијег. Управо то премеравање хришћанског националисту учи безусловној преданости и безусловној верности: и оно га учи наднационалном сагледавању људске васелене и васељенском братству људи. Истинска васељенскост не само да не пориче национализам, него израста из њега и оснажује га, јер истински националиста у васељенско братство може да ступи само као живи представник свог народа и његовог националног духа. Религиозна вера осмишљава национализам, а национализам себе узводи Богу.
Такве су основе хришћанског национализма.“
Poslednja izmena:
