Svecovek
Ističe se
- Poruka
- 2.345
Пише СловесниФилозоф:
Др. Радован Н. Казимировић ( богослов, правник, недићевац )
Заборављени српски великан Радован Казимировић родио се 14. 7. 1882. у Јабуковцу. Његова мајка звала се Марија, а његов отац протојереј Никола Казимировић је био дугогодишњи народни посланик. Брат Радована Казимировића – Владимир Казимировић је био познати народни посланик и првак Стојадиновићеве „ Југословенске Радикалне Заједнице “.
Радован је гимназију завршио у Неготину, богословију у престоници, богословски факултет у Кијеву, а 1911. је коначно докторирао на правном факултету у Тибингену. Годину дана радио је као учитељ у Јабуковцу, а затим је био и суплент у Крагујевцу и Ваљеву.
Што се тиче његовог живота у периоду 1914. - 1918. Казимировић се неоправдано у негативном контексту повезује са масонеријом ( неоправдано зато што је и у масонерији било честитих, заведених и наивних људи у нижим степенима, о чему је и писао доктор Лазар Прокић: „ Карактеристика слободних зидара је та, да они увек имају два програма — устава, један званичан за нечланове и чланове нижих степена, — а други интерни, тајни, само за старешине високих степена. “ Та наивна „ Гојска елита “ - генерали, научници, верски представници... представљала је бесловесну групу, коју је Уљанов називао „ корисним будалама “ . ) и сарајевским атентатом ( Недељко Чабриновић, припадник „ Младе Босне “ и члан „ Црне Руке “ је на суђењу, када је био упитан за мишљење о масонској позадини атентата на Франца Фердинанда, одговорио да је његов друг Војислав Танкосић, одржавао састанке са старешином слободних зидара, коме није знао име. Гаврило Принцип је недуго затим изјавио да је тај тајанствени човек био Радован Казмировић. Међутим 1930. у високотиражном листу „ Политика “ др. Радован Казимировић је демантовао ове приче, изјавивши између осталог: „ Свуда се прича како ме је покојни Танкосић послао у Париз, Москву и Пешту, да припремим све што је потребно за атентат, међутим ја Танкосића нисам ни познавао. Ја сам додуше познавао атентатора Гаврила Принципа, јер сам тада био суплент београдске гимназије, а покојни Гавра се спремаше да полаже гимназијске испите, али ја га нисам учио да убије аустријског престолонаследника. Све је то мистификација. ) .
У периоду 1935 – 1938 Казимировић је ( као и његов школски друг Вл. Николај ) подржавао Милана Стојадиновића, мада је био разочаран због конкордата.
У тешким временима 1941. – 1944. Радован Казимировић је био високи чиновник Министарства просвете Недићеве владе националног спаса.
Једна од најбољих књига које сам прочитао, свакако јесте „ Креманско пророчанство, тајанствене појаве у нашем народу “ у издању књижарнице Милорада П. Миловановића из 1940. године. Књига има 534 стране, а предговор је написао мој омиљени писац Николај Велимировић ( Св. Николај Жички ). Ову књигу, Казимировић ( професор, кандидат богословља Кијевске Духовне Академије, доктор права Тибингенског Универзитета ) и јесте посветио Св. Вл. Николају који је био његов школски друг. У писању књиге, Радовану су помогли књижевник Миодраг М. Пешић и философ др. Бранислав Петронијевић. Заиста, као што је Достојевски описао бездне Карамазова, тако исто је др. Казимировић описао бездне Срба. 25 година је са љубављу Радован, путујући од села до села, скупљао сва чарања, бајања, гатања, врачања и прорицања, радио на скупљању и пресликавању народних шара из свих крајева Србије. Несумњиво је да загонетне појаве у српском народу, нико није тако добро расветлио, као др. Казимировић. Упознавши се са метапсихичким испитивањима разних европских научника ( у првом реду Шарла Ришеа, Виљема Крикса, Оливера Лоџа, Камила Фламариона, Шренка Ноцинга ), Радован је покушао у овој књизи да покупи, среди и објасни тајанствене појаве у српском народу. При томе се др. Казимировић часно држао начела: relata refero, остављајући тако да будућа наука о свему о чему је он писао каже своју последњу реч. „ Креманско пророчанство, тајанствене појаве у нашем народу “ има 4 дела:
1. О тајанственим духовним појавама, увод у метапсихичка испитивања.
2. Чарање, чини и мађије.
3. Гатање и врачање.
4. Прорицање ( најзанимљивији део књиге, прекуцао сам одломке )
Сличне књиге, доиста нема у нашој књижевности, зато топло препоручујем свим форумашима да купе ово Казимировићево капитално дело „ Креманско пророчанство, тајанствене појаве у нашем народу “.
Одликовања др. Радована Казимировића:
1) Академски знак Кијевске академије
2) Албанска споменица
3) Споменица за рат за слободу и уједињење
4) Орден Св. Саве Четвртог и Трећег реда
5)Златни крст за заслуге Пољске Републике
6) Орден Југословенске Круне Четвртог реда
7) Орден за културне заслуге Другог реда Румунске Краљевине.
Библиографија др. Радована Казимировића:
Радован Н. Казимировић је написао петнаест књига и преко петстотина разних есеја, чланака и расправа из области: богословља, права, књижевности, философије и ентографије.
Ово су по ономе што сам читао, његова најважнија дела:
1) Das serbische Ehescheidungsgrecht in Vergleich mit dem russischen und deutschen ( докторска правна дисертација ) Bonn 1911.
2) Русија. Културна писма. Књ. 1. Ср. Карловци 1912.
3) Богословски факултет српског универзитета. Београд 1913.
4) Београдска патријаршија, Београд, 1920.
5) Црквено правне расправе. Књ. 1. Београд, 1923.
6) Данашње уређење Православне Цркве (додатак Црквеном Праву епископа др. Никодима Милаша, Београд 1926. Преведено на румунски језик и штампано у Араду, 1927.
7) Папска непогрешност и Православље, Београд, 1927.
8) Наше народне шаре (наградила Српска Краљевска Академија). Београд 1930.
9) Молитвеник (заједно са г. Ристом Кисићем), Београд, 1931.
10) О савременој религијској свести ( „Побожне књиге за народ“ св. 21. и 44.) Београд, 1934.
11) Библија и наука (тамо св. 85) Београд 1934.
12) Максим Горки. Београд, 1937.
13) Организација црквених судова на начин, који ће по могућуству бити једнообразан у целој Православној Цркви и састав црквеног казненог поступка. (Наградио Св. Архијеерејски Патријаршије), Београд, 1937.
Др. Радован Н. Казимировић ( богослов, правник, недићевац )
Заборављени српски великан Радован Казимировић родио се 14. 7. 1882. у Јабуковцу. Његова мајка звала се Марија, а његов отац протојереј Никола Казимировић је био дугогодишњи народни посланик. Брат Радована Казимировића – Владимир Казимировић је био познати народни посланик и првак Стојадиновићеве „ Југословенске Радикалне Заједнице “.
Радован је гимназију завршио у Неготину, богословију у престоници, богословски факултет у Кијеву, а 1911. је коначно докторирао на правном факултету у Тибингену. Годину дана радио је као учитељ у Јабуковцу, а затим је био и суплент у Крагујевцу и Ваљеву.
Што се тиче његовог живота у периоду 1914. - 1918. Казимировић се неоправдано у негативном контексту повезује са масонеријом ( неоправдано зато што је и у масонерији било честитих, заведених и наивних људи у нижим степенима, о чему је и писао доктор Лазар Прокић: „ Карактеристика слободних зидара је та, да они увек имају два програма — устава, један званичан за нечланове и чланове нижих степена, — а други интерни, тајни, само за старешине високих степена. “ Та наивна „ Гојска елита “ - генерали, научници, верски представници... представљала је бесловесну групу, коју је Уљанов називао „ корисним будалама “ . ) и сарајевским атентатом ( Недељко Чабриновић, припадник „ Младе Босне “ и члан „ Црне Руке “ је на суђењу, када је био упитан за мишљење о масонској позадини атентата на Франца Фердинанда, одговорио да је његов друг Војислав Танкосић, одржавао састанке са старешином слободних зидара, коме није знао име. Гаврило Принцип је недуго затим изјавио да је тај тајанствени човек био Радован Казмировић. Међутим 1930. у високотиражном листу „ Политика “ др. Радован Казимировић је демантовао ове приче, изјавивши између осталог: „ Свуда се прича како ме је покојни Танкосић послао у Париз, Москву и Пешту, да припремим све што је потребно за атентат, међутим ја Танкосића нисам ни познавао. Ја сам додуше познавао атентатора Гаврила Принципа, јер сам тада био суплент београдске гимназије, а покојни Гавра се спремаше да полаже гимназијске испите, али ја га нисам учио да убије аустријског престолонаследника. Све је то мистификација. ) .
У периоду 1935 – 1938 Казимировић је ( као и његов школски друг Вл. Николај ) подржавао Милана Стојадиновића, мада је био разочаран због конкордата.
У тешким временима 1941. – 1944. Радован Казимировић је био високи чиновник Министарства просвете Недићеве владе националног спаса.
Једна од најбољих књига које сам прочитао, свакако јесте „ Креманско пророчанство, тајанствене појаве у нашем народу “ у издању књижарнице Милорада П. Миловановића из 1940. године. Књига има 534 стране, а предговор је написао мој омиљени писац Николај Велимировић ( Св. Николај Жички ). Ову књигу, Казимировић ( професор, кандидат богословља Кијевске Духовне Академије, доктор права Тибингенског Универзитета ) и јесте посветио Св. Вл. Николају који је био његов школски друг. У писању књиге, Радовану су помогли књижевник Миодраг М. Пешић и философ др. Бранислав Петронијевић. Заиста, као што је Достојевски описао бездне Карамазова, тако исто је др. Казимировић описао бездне Срба. 25 година је са љубављу Радован, путујући од села до села, скупљао сва чарања, бајања, гатања, врачања и прорицања, радио на скупљању и пресликавању народних шара из свих крајева Србије. Несумњиво је да загонетне појаве у српском народу, нико није тако добро расветлио, као др. Казимировић. Упознавши се са метапсихичким испитивањима разних европских научника ( у првом реду Шарла Ришеа, Виљема Крикса, Оливера Лоџа, Камила Фламариона, Шренка Ноцинга ), Радован је покушао у овој књизи да покупи, среди и објасни тајанствене појаве у српском народу. При томе се др. Казимировић часно држао начела: relata refero, остављајући тако да будућа наука о свему о чему је он писао каже своју последњу реч. „ Креманско пророчанство, тајанствене појаве у нашем народу “ има 4 дела:
1. О тајанственим духовним појавама, увод у метапсихичка испитивања.
2. Чарање, чини и мађије.
3. Гатање и врачање.
4. Прорицање ( најзанимљивији део књиге, прекуцао сам одломке )
Сличне књиге, доиста нема у нашој књижевности, зато топло препоручујем свим форумашима да купе ово Казимировићево капитално дело „ Креманско пророчанство, тајанствене појаве у нашем народу “.
Одликовања др. Радована Казимировића:
1) Академски знак Кијевске академије
2) Албанска споменица
3) Споменица за рат за слободу и уједињење
4) Орден Св. Саве Четвртог и Трећег реда
5)Златни крст за заслуге Пољске Републике
6) Орден Југословенске Круне Четвртог реда
7) Орден за културне заслуге Другог реда Румунске Краљевине.
Библиографија др. Радована Казимировића:
Радован Н. Казимировић је написао петнаест књига и преко петстотина разних есеја, чланака и расправа из области: богословља, права, књижевности, философије и ентографије.
Ово су по ономе што сам читао, његова најважнија дела:
1) Das serbische Ehescheidungsgrecht in Vergleich mit dem russischen und deutschen ( докторска правна дисертација ) Bonn 1911.
2) Русија. Културна писма. Књ. 1. Ср. Карловци 1912.
3) Богословски факултет српског универзитета. Београд 1913.
4) Београдска патријаршија, Београд, 1920.
5) Црквено правне расправе. Књ. 1. Београд, 1923.
6) Данашње уређење Православне Цркве (додатак Црквеном Праву епископа др. Никодима Милаша, Београд 1926. Преведено на румунски језик и штампано у Араду, 1927.
7) Папска непогрешност и Православље, Београд, 1927.
8) Наше народне шаре (наградила Српска Краљевска Академија). Београд 1930.
9) Молитвеник (заједно са г. Ристом Кисићем), Београд, 1931.
10) О савременој религијској свести ( „Побожне књиге за народ“ св. 21. и 44.) Београд, 1934.
11) Библија и наука (тамо св. 85) Београд 1934.
12) Максим Горки. Београд, 1937.
13) Организација црквених судова на начин, који ће по могућуству бити једнообразан у целој Православној Цркви и састав црквеног казненог поступка. (Наградио Св. Архијеерејски Патријаршије), Београд, 1937.