Ово сам узео из Житија Светог Саве.
Уз друга многа чудеса желим овде да испричам и о убиству, учињеном молитвама Светога. Бојим се да ко не изнегодује против мене да желим да оклеветам Светога као убицу. Не, за ово није крив ни Свети, нити сам ја зазоран, који ово причам. Ако није тако, то су онда криви и Илија, и Јелисеј, и пре њих Мојсије, јер у таквим делима не чине нам се ни они похвални. Јер онај сажеже два педесетара са људима, огањ скинувши с небеса молитвом, и сам закла ножем триста пророка срамних, као Богу противних, а пре тога речима небеса затвори, многе глађу умори, ревнујући Господу Богу Сведржиоцу . А други, кад му се ругаше јелинска деца, заповеди медведу да дође из пустиње и да их све подави, те да се њихови родитељи, видевши ово, поплаше, те не буду противни његову побожном учењу о Богу. Први пак Фараона морем потопи, а Амалика победи и погуби молитвом с подигнутим рукама. А да пређемо многе свете из старих и нових времена, који молитвом убише противнике, да се не бисмо задржали дуљењем причања о оном што је било прије.
Све је, дакле, божје што ураде свети, без њега се не извршује ни дело ни реч. » Јер без мене, рече, не можете ништа учинити. « И што је од Бога преко светих учињено, све је пред њим добро и угодно, ако се коме зломисленику и чини противно. Јер неки пут Бог, приводећи нас к себи, рањавањем других нас застрашује, па нас, као уздама у чељустима срца наших, страхом к себи притеже, кад нећемо да му се сами приближимо. А неки пут бивамо кажњени за наше грехове, зато што се због непокајане злости нећемо да обратимо Богу, јер многе ране, рече, грешнику, који се нада на Господа, доносе милост. Други пут Бог своје свете освећује као своје изабране угоднике, кад им се ко руга или досађује, или кад се који неправедно дижу на њих, желећи им наудити, да би смо се и ми, видевши ово, и постидели и побојали, те да се не противимо њихову учењу о Богу и не презремо њихова добра савета, као што овај безумник, о ком хоћу да говорим, не хтевши примити добра савета Светога, сам себи нали чашу гнева Господњега.
Беше, дакле, неко по имену Стрез, ако и злоуман, али високога рода, од бугарске стране, царскога рода, сродник Калојована, цара загорског, кога како причају, уби Свети Димитрије. Јер тај Калојован, цар загорски, подиже се и разори многе грчке градове по свој Тракији и свој Маћедонији, јер су тада владали и цариград држали Французи, који не марише за разарање осталих градова, сматрајући да нису њихови, а он, налазећи их пусте и безмоћне, разораваше их, а све од Бога биваше. Тако дође с многом силом, као некад Синахерим, на божји град, на крајеве света православљем чувени, Богом чувани велики град Солун, очевина светога великомученика и страстоносца Димитрија, у ком и његове часне мошти леже, точећи миро. И не постиде се светости Светога, нити се поколеба због чудеса која бивају од њега услед истицања мира код његове свете раке, него помишљаше како ће и Солун, као и остале градове, разорити и сасвим опустошити. Али топлим у Бога представништвом Светога не постиже своје празноумне намере, јер не просу торбу стрела, нити извади оружја; јер, чим дође граду, божјим судом од неке невидљиве муке у срцу умре, напрасно заврши. И тако Бог молитвама Светога заштити неповређен град. Силна војска, која је дошла, ужасом обузета, бојећи се Светога, науми бежати, али начелне војводе, не желећи оставити свога цара, будући му верни, указаше му и последњу љубав, те собом понесоше мртва цара. Али, бојећи се дугога пута, распорише му утробу, па, избацивши сав дроб, тело му пресолише, и донесоше у своју домовину.
Тај више споменути Стрез беше гоњен од цара Борила, који после убиства цара Калојана беше преузео царство, и желећи га убити као царског рођака. Јер и тај Стрез беше чувен храброшћу много, да су му због тога још више завидели, па тржише смрћу душу његову, јер га се бојаше, да се не зацари, па да њих не поубија. Тако, дакле, гоњен од њих и сасвим одагнан, немајући где смири се, добеже благочастивоме великоме жупану и самодржцу Стефану. А он, христољубив, прими га радосно са свима, који су дошли с њим, указавши му сваку љубав и душевност своје кротости. Поштоваше га не као пребеглицу него као драгога сина, те њега, недостојна, удостоји своје трпезе, тако да многи начелници Стефанови гунђаше због те многе љубави према њему. А они који владаше у Загорју, много пута молише у самодрђца Стефана за Стреза, али не да се спасе, него да се убије, и час велике дарове слаше да би задобили љубав, а час ратом претише, али увек за њ молише. Стрез ово разумеваше, те се бојаше и стрепише, па помишљаше и на другу страну бежати да не буде како предан у руке непријатеља својих. Али побожни Стефан клетвама га увераваше да се тога не боји. Да би га боље уверио о правој вери и љубави према њему, побратими се с њим, недостојним, на Светом Јеванђељу и обдари га много коњима, и људима, и свима потребама. А пре тога, као што казасмо. Бугари се много осилише и, нашавши многе грчке градове пусте и беспомоћне, заузеше их и држаше, па заузимаше и градове око Солуна, држећи у рукама и Охрид.
А побожни Стефан неке од властеле Загорске који тада држаше оне градове, придоби за овога Стреза као за сродника царева и свога брата, и они му се са својим градовима придружише. И прво га Стефан уведе у један тврди град по имену Просек, давши му своју војску у помоћ, а и сам га поможе, и утврди, и огосподи, удостојивши га да има у њему пријатеља и брата. И, пошто уговорише да се један другом налази у свакој помоћи, заузе и градове других и људима их умножи. Јер га знадоше загорски људи, те му многи прилазише.
Желим овде да испричам безумље његово, и ако дуљимо причање. Много се, дакле, обогати, да би се могло згодно о њем рећи: угоји се, задебља, и рашири безумљем, и заборави на Бога, понесавши се умом. Јер се показа убица и немилостив, јаростан и опак, и врло нечастан. Јер утврди свој дом на камену у више поменутом Просеку, а тај камен беше врло висок, до двеста свежања и више, под којим одмах тече велика река, по имену Вардар. На том, дакле, камену, помостивши га дрветом, начини своје позориште. Кад би, бедник, хтео да се весели, он би ту седео, пијанчећи на мрском, смртном судишту, играјући и веселећи се. А весеље његово беше смрт човечја, и за малу кривицу осуђиваше кривца на смрт, и заповедаше да се баци са оног страшног високог камена од онога позоришта. Кад кога тако бацаше, он, весео, узвикиваше: » Пази да не сквасиш кожуна, « јер бачени немаше где пасти до у саму реку. А ако је ко имао од својих, то би они или људи који се Бога боје обилазили ону реку, тражећи га да ли га је где вода избацила, па да га нашавши погребу, као што доликује човеку. Ако би се где у дубини задржао, то би био храна рибама. Тако као што рекосмо, његово весеље беше смрт човечја. Тако он радише, јер уздајући се, каменоумни, у своју силу и тврдоћу високога камена а не у Бога, у себи рече: » Ко је тај, који ће ме одавде сврћи? « А не сети се, бедник, онога што је речено таквоме: » Пошто си био врло бешчастан, а срце се твоје охолошћу узнело, подижући дом твој на висину и говорећи у срцу своме: Ко је тај који ће ме сврћи?, вели Господ: Да се и као орао узнесеш, и да усред звезда гнездо савијеш, и отуда ћу те сврћи. «
Слушајући ово о њем, побожни Стефан жалише и, бојећи се Бога, у савести се осуђиваше, што је тако свирепоумна јунца од смрти спасио, хранио и огосподио, па му беше мрско и само његово братство. Ради тога много пута му писаше, поучавају ћи га и молећи да престане тако што радити, али као што Соломон каже говорећи: » Укори мудрог, заволеће те; укори безумног, омрзнуће те, « тако и овај, у исину, безумни, омрзе онога који га љубише, јер предаде забораву све што му некада учини Стефан, те му се за доброчинства показа незахвалним, јер, погазивши заповед божју, постаде клетвопреступник и, презре јеванђељско побратимство, одбеже љубављу од њега и одступи и вером. И постаде роб зависти и злоби, и, не страшећи се Бога, поквари душу своју, јер за небројена добра Стефанова према њему враћаше му безбројним злима, празноумни, јер, измиривши се са Грцима и прионувши својим Бугарима, сабра од обојих много небројено мноштво свакојаких народа, па с великом охолошћу, ричући као лав, крену се на очевину његову с намером да јој напакости и да је, сасвим опустоши. А кад чу ово побожни Стефан, слаше много пута своје благороднике овоме нечовеку, говорећи да се сети пређашње љубави и молећи да се окане тако свирепе намере. А он, неосетљив као камен, упоређиваше то са ветром који дува мимо камен, сурова срца његова. А кад Стефан виђе да се са безумља његова не може савити његов железни врат и да води мноштво народа на њ, бивши у шкрипцу од свих страна, недоумише се, па, остави да иште сваку људску помоћ, прибеже Богу с речима: » Боже, обрати ухо на помоћ моју! Господе, потруди се да ми помогнеш, не остављај ме на радост непријатељу мојем, него молитвама пречисте ти матере и увек деве Марије и светога оца нашега, твога угодника Симеона, којим си нам показао да те познамо као истинити живот, молитвама његовим погледај на мене, грешника, који се у тебе узда, те судом твојим праведним пресуди расправу моју. Јер ево вратише ми зло за добро и мржњу за љубав. Јер онај који је јео хлеб мој, подигао је на ме пету своју, и труди се да ме сплете, те да паднем. Помози ми, Господе Боже мој, и спаси ме по милости својој, нека се јави безбројно силна твоја рука, и нека запрети онима који се подижу на мене , да мој непријатељ угледа стид свој, и да се посрами, и да руку своју метне на уста своја, да се ужасне и поплаши, и да од страха уши његове оглуве, а ја, слуга твој, да се зарадујем и обвеселим милости твојој, што погледа на смерност моју и спасе од гониоца душу моју. «
