Mirka Šizika
Elita
- Poruka
- 20.421
Na jednom forumu o psima pojavio se ovaj tekst .
Ja ga prenosim vama jer ne znam kako se osecam povodom ovog clanka , ne znam dal sam ljuta, tuzna , ozlojadjena ili sve to i vise .
Dakle evo c/p pa da cujem sta vi mislite o tome .
Zena koja je ovaj tekst prekucala vec je poslala svoj rezignirani mail uredniku Blic zene a sve mi se cini da to nece biti dovoljno i da je potrebno da se oglasi vise nas . Ja svakako hocu , od praznog talasanja po forumu nema vajde tako da odoh da posaljem svoj mail protesta kao neko ko svog psa itekako smatra clanom porodice .
******
"Dragi forumaši, pogledajte tekst editorijala, iliti uvodnog članka najnovijeg izdanja Blic žene. Prekucavam ga doslovce, jer nisam mogla da nađem elektronsku verziju pa da je kopiram. Probajte da se ne osvrćete na loše napisan tekst, već se skoncentrišite na malicioznost.
Autorka ove bruke zove se Radenka Marković.
Šta je pas čoveku?
U davno zastarelom školskom sistemu, u doba kada je domaćinstvo bilo obavezan predmet u osnovnoj školi, o psu smo učili kao o domaćoj životinji. Iz perspektive planinskog čoveka on je imao konkretnu upotrebnu vrednost, mogao je da čuva ovce, da čuva kuću, pa I domaćina. Dakle, zasluživao je apsolutnu ljubav I pažnju pre svega zato što je bio koristan. Hranio se onim što preostane od ručka njegovog vlasnika, a posebno osetljive gazde za svog čuvara odvajale bi I pokoje parče hleba, pa I lošijeg mesa. Gradski psi, kako drugačije ih zvati, imali su bogami gospodskiji tretman. Pas koji s gazdom deli kuću morao je biti I okupan I očešljan, a za zimske šetnje I prikladno obučen. I nije jeo gazdine ogriske, već se za njega kupovala posebna hrana. Kako je vreme prolazilo, psi u gradu počeli su da žive sve višim standardom. Isključujući lutalice za čiji opstanak se u novije vreme pobrinuo I zakon, radnička sirotinja I nespretni intelektualci pokošeni naletom tranzicije mogli su da zavide psima iz boljih kuća, vila I ogromnih stanova.
I šta sad? Uz sve uvažavanje značaja tih kućnih ljubimaca a računajući sebe I u iskrene poštovaoce svih mogućih državnih, pa, ako hoćete, I evropskih zakona, u poslednje vreme sam se više puta zapanjila čitajući časopise u kojima osobe iz javnog života u članove svoje porodice, uz oca, majku, ženu I decu, ubrajaju I psa. I to sasvim ozbiljno. To je valjda u trendu. Kakva je to porodica koja nema I svog Astora, Džimija ili kako se sve mogu zvati ti gospodstveni četvoronošci.
Da se razumemo. Nemam ništa protiv da neko kome se presipa iz džepa, firme ili porodičnog nasleđa ulaže lovu u bolji život svoga psa. Ali, zaboga, kako pas može da bude član porodice? Ravnopravan sa precima I potomcima. Neko me može optužiti za bezdušnost. Ja samo mislim da bi se ta pažnja I ljubav mogle malo preusmeriti. Na bolesnu decu, invalide, stare I usamljene ljude. To bi I psi, ubeđena sam, mogli da razumeju."
Aj sto je napisala to ni po jada al sto je objavljeno to ne razumem .
Ja ga prenosim vama jer ne znam kako se osecam povodom ovog clanka , ne znam dal sam ljuta, tuzna , ozlojadjena ili sve to i vise .
Dakle evo c/p pa da cujem sta vi mislite o tome .
Zena koja je ovaj tekst prekucala vec je poslala svoj rezignirani mail uredniku Blic zene a sve mi se cini da to nece biti dovoljno i da je potrebno da se oglasi vise nas . Ja svakako hocu , od praznog talasanja po forumu nema vajde tako da odoh da posaljem svoj mail protesta kao neko ko svog psa itekako smatra clanom porodice .
******
"Dragi forumaši, pogledajte tekst editorijala, iliti uvodnog članka najnovijeg izdanja Blic žene. Prekucavam ga doslovce, jer nisam mogla da nađem elektronsku verziju pa da je kopiram. Probajte da se ne osvrćete na loše napisan tekst, već se skoncentrišite na malicioznost.
Autorka ove bruke zove se Radenka Marković.
Šta je pas čoveku?
U davno zastarelom školskom sistemu, u doba kada je domaćinstvo bilo obavezan predmet u osnovnoj školi, o psu smo učili kao o domaćoj životinji. Iz perspektive planinskog čoveka on je imao konkretnu upotrebnu vrednost, mogao je da čuva ovce, da čuva kuću, pa I domaćina. Dakle, zasluživao je apsolutnu ljubav I pažnju pre svega zato što je bio koristan. Hranio se onim što preostane od ručka njegovog vlasnika, a posebno osetljive gazde za svog čuvara odvajale bi I pokoje parče hleba, pa I lošijeg mesa. Gradski psi, kako drugačije ih zvati, imali su bogami gospodskiji tretman. Pas koji s gazdom deli kuću morao je biti I okupan I očešljan, a za zimske šetnje I prikladno obučen. I nije jeo gazdine ogriske, već se za njega kupovala posebna hrana. Kako je vreme prolazilo, psi u gradu počeli su da žive sve višim standardom. Isključujući lutalice za čiji opstanak se u novije vreme pobrinuo I zakon, radnička sirotinja I nespretni intelektualci pokošeni naletom tranzicije mogli su da zavide psima iz boljih kuća, vila I ogromnih stanova.
I šta sad? Uz sve uvažavanje značaja tih kućnih ljubimaca a računajući sebe I u iskrene poštovaoce svih mogućih državnih, pa, ako hoćete, I evropskih zakona, u poslednje vreme sam se više puta zapanjila čitajući časopise u kojima osobe iz javnog života u članove svoje porodice, uz oca, majku, ženu I decu, ubrajaju I psa. I to sasvim ozbiljno. To je valjda u trendu. Kakva je to porodica koja nema I svog Astora, Džimija ili kako se sve mogu zvati ti gospodstveni četvoronošci.
Da se razumemo. Nemam ništa protiv da neko kome se presipa iz džepa, firme ili porodičnog nasleđa ulaže lovu u bolji život svoga psa. Ali, zaboga, kako pas može da bude član porodice? Ravnopravan sa precima I potomcima. Neko me može optužiti za bezdušnost. Ja samo mislim da bi se ta pažnja I ljubav mogle malo preusmeriti. Na bolesnu decu, invalide, stare I usamljene ljude. To bi I psi, ubeđena sam, mogli da razumeju."
Aj sto je napisala to ni po jada al sto je objavljeno to ne razumem .
