Romantika iz stare škrinje - blago sačuvano od zaborava

Godine 1938, prvi masovno proizvedeni televizor se pojavio na tržištu.
Sa komercijalnim emitovanjem je započeto u 1941, a gotovo 8000 kompleta je bio rasprodano odmah
Nakon razdoblja ratnih uspavanost, proizvodnja nastavljena u 1946. Do 1948, bilo je 24 različitih modela na raspolaganju za prodaju

popularni TV-modeli u kasnim 1940-ih:
Zenith
RCA Victor
Capehart
Motorola
Stromberg Carlson-
Pilot
Westinghouse
DuMont
Admiral
GE
Emerson

Danas je ''Dan Knjige'' pa

Cuvena glumica tridesetih godina koja se proslavila filmom Ekstaza ( u njemu je igrala sa Zvonimirom Rogozom ),
poznata je ne samo po svojim slobodnim filmskim ulogama,
nego i po isto tako nekonvercionalnom privatnom zivotu,
poznata prva naga plivacica
Hedi Lamarr...
Rođena godinu dana pre Prvog svetskog rata u jevrejskoj porodici kao Hedvig Eva Marija Kesler, ova prelepa kćerka bečkog direktora banke i pijanistkinje izazvala je veliki skandal glumeći u filmu „Ekstaza" 1933. godine. Erotske scene, a pre svega izraz njenog lica na filmskom platnu, sablaznili su predratnu svetsku javnost. Devet godina kasnije, Hedi Lamar ponovo šokira svet kada prijavljuje svoj patent iz oblasti daljinskog upravljanja torpedima.

Ovaj izum, registrovan kao US-Patent Nr. 2,292,387 u američkom Patentnom zavodu, i danas se primenjuje u mobilnoj telefoniji i za upravljanje frekvencijama.

Inteligentna i lepa glumica bila je i izvrsna matematičarka. Zajedno sa Džordžom Antejlom smislila je i danas aktuelnu tehnologiju preskačućih frekvencija za radijsko navođenje torpeda, što je u prvoj polovini prošlog veka bilo teško da se otkrije i tako ometu radijski signali.

Zanimljivo je da ovaj izum nije korišćen za vreme Drugog svetskog rata, već tek dve decenije posle registracije. Godine 1962, tačno tri leta nakon isteka patentnih prava, tokom kubanske krize, američka mornarica je napravila prvi torpedo koji koristi ovu tehniku navođenja.

Principi Hedinog izuma, pametne bombe, koriste se i danas za uređaje programirane za pozicioniranje kao što je, na primer, GPS. Tri godine pred smrt, 1997, ozbiljni magazin „American Heritage of Invention & Technology" stavlja njenu sliku na naslovnu stranu.

Međutim, kada je pijanista Džordž Antejl, koautor patenta, pokušao da objasni američkim mornaričkim šefovima princip rada tehnike preskačućih frekvencija, za analogiju je uzeo primer iz konstruisanja koncertnog klavira i odmah shvatio da je pogrešio.

„Moj bože, lepo sam mogao da ih čujem kako se zgražavaju: 'A je l' to znači da moramo da uguramo ceo koncertni klavir u torpedo?'", rekao je Antejl.

Ideja je pala u vodu jer se mornarici učinilo da bi takav uređaj bio previše kabast da stane u torpedo, pa je moralo da prođe 20 godina da bi svima bilo jasno da su glumica i pijanista bili u pravu.

Hedi Lamar je već u trećem filmu koji je snimala dobila glavnu rolu. Bio je to film „Mi ne trebamo novac". Iste godine kada je snimila „Ekstazu", Hedi se udaje za bogatog bečkog industrijalca Frica Mendla, koji joj kao strog suprug zabranjuje da snima filmove, pa glumica beži od muža i krije se prvo u Parizu, kasnije u Londonu, da bi potom prešla u SAD.

U Americi je otkriva tadašnji filmski tajkun Luis B. Majer. Zgodna Bečlijka Hedvig Eva Marija Kesler menja ime u Hedi, potpisuje ugovor za čuveni MGM i preko noći biva proglašena za najlepšu ženu sveta, a hvale je i vide kao naslednicu Marlene Ditrih i Grete Garbo.

„Svaka devojka može da bude glamurozna. Sve što treba da čini jeste da mirno stoji i izgleda glupo", rekla je jednom prilikom Hedi Lamar, a ova njena izjava parafrazira se i danas.

Lepa i hrabra, Hedi Lamar bila je veliki protivnik fašističke Nemačke za vreme Drugog svetskog rata, tokom kojeg je otvoreno pomagala SAD.

Rođena 9. novembra 1913. godine u Austrougarskoj, Hedi se udavala šest puta. S prvim mužem Fricom Mendlom bila je u braku od 1933. do 1937, s drugim Džinom Markejem od 1939. do 1941, s trećim Džonom Loderom živela je od 1943.do 1947, sa četvrtim Tedijem Stoferom od 1951. do 1952, s petim, koji se zvao Houard Li, bila je od 1953. do 1960, a s poslednjim, šestim, Luisom J. Bojsom, bila je u braku od 1963. do 1965. godine.

Umrla je 2000. u 87. godini na Floridi, u Sjedinjenim Američkim Državama, zemlji koja je slavila njenu lepotu i talenat i pošto je prestala da snima filmove, 1958. godine. Kažu da je legenda bioskopskog platna poslednje godine života proživela u samoći. S prijateljima i rođacima se nije viđala. Komunicirala je samo preko telefona.

Baš ovaj podatak postao je i moto biografskog dokumentarca o prekrasnoj glumici. Reditelj Džordž Mič je s razlogom film nazvao „Calling Hedy Lamarr". U njemu je intervjuisao ljude koji su je dobro poznavali, između ostalih i njenog sina iz trećeg braka, Antonija Lodera.

Interesantno je da se sin Hedi Lamar bavi telekomunikacijama, ali i da sanja o tome da napravi holivudski spektakl o životu svoje majke, inteligentne lepotice i pronalazacice.

Moda (nadasve Romanticna) 1917

Krojači

U međuratnom periodu elegantni gospodin je šio odela po meri. Prema mišljenju beogradskih krojača Sudarevića i Sakovića, odela su najčešće šili inženjeri i bankarski činovnici, najelegantnije obučeni bili su krojači, trgovački pomoćnici i studenti, dok su profesori najmanje pažnje pridavali svojoj odeći.
Voja Jeremić je bio jedan od najboljih krojača od 1921. godine. On je bio među prvim krojačima koji su umeli da sašiju moderno odelo. Sve što se pojavilo u Parizu, on bi već posle petnaest dana nudio mušteriji. Uz odobrenje i finansijsku pomoć Ministarstva trgovine i industrije, Jeremić je osnovao “ Akademiju krojenja ”, u Jakšićevoj ulici broj 2, na kojoj je naučio zanatu mnoge učenike. Krojački salon “ Mašutković i Vuković ”, u Dečanskoj ulici, prvi je u Beograd doneo smokinge sa dvorednim zakopčavanjem, koji su 1926. godine preplavili svet. Poznati mondenski krojač bio je Sima Stričević, sa salonom u Prizrenskoj ulici broj 13, koga su smatrali diktatorom muške mode u Beogradu.
Osim krojača koji su pratili francuske uzore, u Beogradu je bilo salona u kojima se šilo isključivo po engleskim modelima. Glavni predstavnik engleske elegancije bio je Dragutin Kupka, vlasnik krojačkog salona u Dobračinoj ulici broj 9, kasnije u Ulici kneginje Ljubice broj 2. Kod njega su šili otmeniji Beograđani i stranci koji su tu živeli. Pavle Balaša je otmenoj klijenteli, u svom salonu u Čika Ljubinoj ulici broj 11, nudio prvoklasne engleske i domaće štofove. Početkom 1939. godine u ovom salonu su sašiveni žaket i kaput za kralja Petra II. To je bio povod da se zatraži titula dvorskog liferanta, koja mu nije dodeljena jer je glavni uslov bio višegodišnji rad za članove vladarske porodice.
Ekonomska kriza početkom tridesetih godina veoma se odrazila na poslovanje krojačkih salona. Prvi krojački salon koji je počeo da radi na otplatu, od 1931. godine, bio je salon “ Danilović i Bašić ”, iz Uskočke ulice broj 3. Kod njih su se mogli kupiti i engleski, nemački i češki štofovi. Posle Prvog svetskog rata nastavili su svoju delatnost i zavodi za izradu uniformi i muških odela

Elegantna dama i gospodin su vodili računa o kvalitetu i izgledu svog intimnog rublja, odeće za spavanje i kuću.
Prvi salon bio je “ Salon za belo rublje za dame i gospodu ” Milice Kostić u Kosovskoj ulici 21. Ona je radila po bečkim, francuskim i engleskim žurnalima.
Tokom tridesetih godina na odličnom glasu bio je salon za domaću proizvodnju ručnih radova i spreme za udavače u Knez Mihailovoj ulici.
Godine 1936. u Poenkarevoj ulici 32 otvorena je radnja za šivenje muškog i ženskog rublja po meri “ Nina ”.

Krznari

Između dva svetska rata krzno je stalno bilo u modi, čak je nošeno i u letnjim mesecima. Smatralo se da je ono atribut prave dame. Bunda izrađena od plemenitog krzna, poput persijanera, činčile, vizona, astrahana, hermelina, predstavljala je pravo bogatstvo.

Od krzna nisu izrađivane samo bunde, već i raznovrsni detalji u skladu sa modnim zahtevima. Vrsta, boja i kroj krzna uvek su pratili modnu siluetu. Zahvaljujući stalnom usavršavanju obrade krzno je lako krojeno, i od njega su mogli da se izvedu najkomplikovaniji modeli. Po svojoj sklonosti za plemenitim krznom, Beograd nije zaostajao za ostalim evropskim gradovima.
Dama najskromnijih materijalnih mogućnosti nosila je bundu ili modne detalje napravljene od krzna zeca. O toj naklonosti Beograđanke prema krznu svedoči i veliki broj krznarskih salona i radnji. Milisav Radosavljević ( “ Milisav Radosavljević i Komp.” ), iz Vasine ulice broj 17, imao je zvanje dvorskog ćurčije. Njegova radnja je osnovana 1893. godine, i uprkos velikoj konkurenciji uspela je da održi visok nivo i ostane bliska dvoru. U Knez Mihailovoj ulici nalazili su se neki od najekskluzivnijih krznarskih salona. Već 1919. godine otvoren je salon Save Stefanovića, koji je krznarski zanat učio u Beču. On je svojim mušterijama pružao veliki izbor krzna poreklom sa Tibeta i Aljaske, iz Sibira, Mandzurije i Australije. Krznarski salon Jovana Backića takođe je bio u Ulici kneza Mihaila 6. Osim šivenja po meri, on je nudio i mogućnost kupovine gotovih modela po umerenim cenama.

Godine 1929. otvorena je firma za konfekciju i promet krzna “ Vinicki A. D.”, u Knez Mihailovoj ulici 18, koja je raspolagala plemenitim krznima najmodernijih krojeva. Radnja je nastupila na prvoj reviji mode u “ Palas ” hotelu. Pomenimo još nekoliko krznara koji su imali veliki ugled među svojim savremenicima. To su: Đorđe Nedeljković, Todor Mišković, Aleksa Perić, Stevan Erdeljan, Milan Rašević i drugi.

Аутомобилске трке 1924

Tasneri


Sa odećom, šeširom i cipelama trebalo je uskladiti i “ sitnice koje su važne”: tašne,
kaiševe i rukavice. Tačno se znalo šta se nosi u određenoj prilici, kakva se tašna nosi
pre podne, a kakva za večernji izlazak ili bal. Po mogućnosti trebalo je da cipele, tašna i
rukavice budu ne samo u istoj boji već da su izgrađeni i od iste kože.
Kod “Uzora” su kupovale najotmenije Beograđanke, među kojima su i Nj.K.V. kraljica Marija Karađorđević i kneginja Olga.
Stojanović i Nešić su bili vlasnici, a radnje su se nalazile u Ulici kneza Mihaila 18 i Ulici kralja Milana 6. U jednom novinskom tekstu, koji je izašao 1935. godine, koji navodi najotmenije radnje za kupovinu kožne galanterije, preporučuje se upravo “Uzor”.

Godine 1928. otvorena je specijalna trgovina kožne robe i putnih potreba “Aligator”, u Poenkarevoj ulici broj 2. Beogradska radnja imala je titulu dvorskog liferanta, a vlasnik je bio Samuel Gati. Tašne od skupocenih koža (guštera, krokodila, zmije, morskog psa ) kao i na primer kombinacija tašne sa kišobranom koji se, kao notes olovka stavlja u osovinu tašne, bile su predstavljene i veoma zapažene na modnim revojama, u kojima su učestvovale neke od prvih beogradskih modnih kuća.

Tokom tridesetih godina otvorena je radnja “Ekso”, sa trgovinama u Čika Ljubinoj ulici broj 17 i na Terazijama, u kojima su se mogli naći najnoviji pariski i bečki noviteti. U isto vreme, kvalitetom svojih tašni, rukavica i kaiševa nameću se trgovine “Ika” u Ulici kralja Milana broj 5 i 74, čiji su vlasnici, Matavulj i Panić, snabdevali i Zagrepčane, Skopljance i Banjalučane, svojim modnim izrađevinama od kože.

Ита Рина

право име Италина - Ида Кравања,
филмска глумица. Рођена у Дивачи код Трста, Италија 7. јула 1907, а умрла је у Будви 10. маја 1979. године.
Похађала гимназију у Љубљани. Године 1926. изабрана је за Мис Југославије,
а после тога учествује и на избору за Мис Европе.
Након потписивања трогодишњег уговора са продуцентском кућом Остермајер филм сели се у Берлин а 1927. почиње њена глумачка каријера: први филм у ком је глумила био је Двоје испод небеског свода Јоханеса Гутера и Ернста Волфа из 1927. „где поред лепоте исказује и знатан глумачки дар''
Прославила се улогом у филму Еротикон Густава Махатија „који је зналачки искористио њену фотогеничност и способност изражавања страсти сензуалне младе жене“.
У Београд се преселила 1931. године а 1932.удала се за инжињера Мирослава Ђорђевића када је прешла у православље, променила начин живота и узела име Тамара Ђорђевић. Након удаје наступала је ређе, „а са филма се повукла 1939. године, на врхунцу популарности“.
После Другог светског рата на филму се појавила само још једном: у мањој споредној улози у филму »Рат« (заједно са Батом Живојиновићем)у режији Вељка Булајића, који је номинован за Златног лава на филмском фестивалу у Венецији 1960. године.
Ита Рина је укупно играла у 18 филмова, углавном чехословачке и немачке производње, с тим да су неки снимани и у Југославији (Фантом Дурмитора и На плавом Јадрану).

BEOGRADSKI MODNI TRENDOVI

Damske toalete

20-te 30-te 40-te






Posle Prvog svetskog rata pariske modne kuće su nastavile da predstavljaju svoje kolekcije početkom svake modne sezone ( u januaru, aprilu, avgustu i novembru ). Ugledni modni časopisi, poput “ Vogue ” i “ Femina ”, svoje čitaoce su obaveštavali o modnim novostima i time bi za nekoliko nedelja čitava planeta bila obučena po poslednjoj pariskoj modi. Vlasnici beogradskih salona su bili dobro obavešteni, prisustvom na sezonskim predstavljanjima novih kolekcija i praćenjem modnih žurnala, tako da su mušteriji mogli da ponude savršene kopije, kao i interpretacije novih modela. “

Pariz nam daje glavnu liniju, koju posle mi sami razvijamo, iskorišćujemo kao osnovu na kojoj vezemo svoje cveće. Zato taj, koji hoće dati nešto svoje, mora prvo da poseti Pariz, kao što slikar koji stvara svoje remek delo mora ipak imati ili živ model ili siže pozajmljen iz prirode. Pariz diktira a mi – razrađujemo taj diktat ”. Tim rečima je Lenka Lam Majer, jedna od najtalentovanijih kreatorki naše mode, objasnila suštinu u procesu stvaranja beogradskog šika.

Sećanje na Jugoslovenski razarač i dva oficira heroja iz Drugog svetskog rata
poručnik-Commdr. Milan Spasić
(Beograd, 1909/08/11 - 1941/04/17)
Lt-Commdr. Sergej Mašera
(Gorizia, 1912/05/11 - 1941/04/17)

Saloni ženskih šešira

Šešir je bio obavezan detalj damama međuratnog doba, još od svoje petnaeste godine. Nije bilo lako odabrati pravi šešir, morao je da zadovolji više uslova: da ima modernu liniju, da bojom, oblikom i detaljem ističe ono najlepše na licu, da svojim dimenzijama ne narušava proporcije figure, a da je pri tom u skladu sa odećom, obućom, tašnom, kaišem i rukavicama.

Beograđanke su volele da menjaju šešire. Dobrostojeća beograđanka bi u jednoj sezoni kupila do 8, a prosečna do 3 šešira.

U Beogradu je bilo dosta modisterijskih salona, kao i radnji u kojima su prodavani šeširi. Pri proizvodnji šešira najčešće bi izrađivali kopije iz svetskih modnih žurnala. Poznate predratne mašamode Rozalija Smolka i Flora Dvorniković, koje su imale svoje salone u Knez Mihailovoj ulici nastavile su da prave šešire prateći modu i posle rata. Stalna mušterija Rozalije Smolke bila je kneginja Olga. Sima M. Lazarević, Ulice kralja Milana 120, nije bio konkurencija Rozaliji i Flori, ali je bio vrlo vešt zahtevima novog vremena.

U oglasu koji je objavio “ Ilustrovani list ” 1920. godine Sima kaže da je njegova radnja čuvena sa solidnošću i jevtinoćom modernih ženskih šešira i ukrasa. Milivoj Popov je posle rata snabdevao modiskinje “ skromnim šeširima u najnovijim pariskim formama ” Posao je napredovao i njegov salon u Francuskoj 5 bio je poznat među elegantnim Beograđankama.

Prva Srpkinja koja je završila Akademiju mode u Parizu, Ana Petrovićeva, otvorila je 1921. godine modisterijski salon u svom stanu, u Šafarikovoj ulici broj 4. Nudila je najelegantnije ženske šešire po najnovijoj pariskoj modi, uz umerene cene. Kasnije je svoj salon premestila na prestižnije mesto, na Prestolonaslednikov trg 12.

Sredinom dvadesetih godina dvadesetog veka na ceni su bili saloni “ Blanš ” Sigmunda Đorđa, na Prestolonaslednikovom trgu 11, “ Olivera ” Mice Đenadić na Prestolonaslednikovom trgu 45 i “ Orao ” Olge Milovanović čiji su šeširi 1928. godine, dobili zlatnu medalju i diplomu na međunarodnim izložbama u Parizu i Amsterdamu. Saloni Vojislava Ercegovac zadržaće svoj renome do Drugog svetskog rata. Svoj prvi salon otvorio je 1927. godine, u Ulici kralja Ferninanda 19. Vremenom će otvoriti još četiri salona u Beogradu i po jedan u Nišu i Skoplju. Kod njega je bilo zaposleno četrdeset radnica i dva trgovačka putnika. Salon na Terazijama 40, otvoren 1932. godine je jedini međuratni modisterijski salon koji je održan do danas.

Ilija Milkić je preuzeo modisterijski salon u knez Mihailovoj ulici broj 3, od svoje bivše supruge Jelene. Godine 1941. salon “ Milkić ” je izgoreo, a do tada je bio jedan od najpopularnijih salona koji je nudio veliki izbor šešira. Svestilav Tanasković je donosio i prodavao šešire iz Pariza, ali je imao i sopstvenu radionicu u kojoj su izrađivani šeširi za skromniji svet, u Ulici kralja Milana 49. Godine 1929. najjeftiniji šešir, od flica, u njegovoj radnji bio je 65 dinara, a najskuplji, od svilenog somota, 480 dinara.
Najelitniji salon bio je “ Modes Gaby ” iz Ulice kneginje Ljubice 7. Šeširi madam Gabi su bili posebni i njene redovne mušterije postale su kneginja Olga i princeza Marina. Knjeginja Olga je bila veoma zadovoljna šeširima madam Gabi jer je ubrzo prestala da kupuje kod Rozalije Smolke, čija je mušterija bila godinama.

Krajem tridesetih godina četiri poznate mondenke su postale mašamode: Jelka Perišić, Zora-Cuca Stojanović, udato Bjelić, Elza i Foska. Jelka i Cuca su, 1938. godine, otvorile salon “ Modeš ” u knez Mihailovoj ulici. Svoje šešire one su slale u Pariz - Anki Barlovać i Olgici Horstig i London - ledi Hačet. Posle Drugog svetskog rata Zora Stojanović Bjelić (Cuca) je živela u Australiji, a potom u Londonu gde je otvorila svoj modisterijski salon. Elza i Foska su otvorile salon “ E.F. ” u Ulici kneginje Ljubice gde su kupovale glumice, operske pevačice i žene političara.

Početkom 19-og veka razvija se nailart. Korišćenje štapića od
narandžinog drveta modernizovalo je tadašnji način manikira noktiju.
Krajem veka broj salona znatno se uvećao, a ukrašavanje noktiju postalo
je jako popularno.
1920. godine napravljena je farba za automobile i ovaj izum omogućio je proizvodnju modernijeg laka za nokte.
1925. javlja se novi način lakiranja noktiju, koji je bio izuzetno
popularan polumesečasti manikir. Farban je deo nokta oko lunule dok je ostatak kao i slobodni deo nokta ostavljen neobojen.

1932. godine osnovana je Narodna biblioteka Srbije, koja predstavlja najstariju ustanovu kulture u našoj zemlji. Prva zgrada Narodne biblioteke Srbije nalazila se uz samu portu Saborne crkve, a bila je prilično moderna građevina za početak 19. veka. U ovoj zgradi, biblioteka je bila smeštena samo godinu dana, od 1832. do 1833. godine. 1973. godine, Biblioteka je svečano otvorila vrata svoje nove zgrade, kod Karađorđevog parka, u kojoj je i danas.

Do 1920.godine osnovani su Beogradska opera i balet, predvođeni Stevanom Hristićem i Lovrom Matačićem.
Podizanju muzičke kulture u Beogradu doprinele su muzičke škole “ Mokranjac ” i “ Stanković ” , kao i mnoga pevačka društva.