"Sve je stalo, samo deca rastu"

"Neću lutku, neću zvečku,
daću ruku nekom dečku..."
... pevam ja mojoj devojčici od nepunih 11 meseci. A tata se ukipio, pa se osmehuje, al' nekako tužnjikavo. "Ma, kakav dečko, ima tandžarom sve da ih oteram, to je moja mala beba i uvek će biti ", reče tata kroz smeh, naravno. I onda dodaje - "Sve u svoje vreme, naravno, ali ne znam kako ću sa tim da se izborim "

Dakle, deca rastu, i treba da rastu. Kako vi to doživljavate? Da li i poodraslu decu, u nekim trenucima, gledate kao kada su bili male bebe? Da li vas žacne, ponekad, neki malecki ubod... hmmm....nostalgije? Da li im dajete slobodu, ili vas je strah da im se nešto, na dao dragi Bog, ne desi? I naravno, za roditelje koji imaju malu dečicu - sve isto samo u budućem vremenu.
Lično, nemam, ili sada smatram da nemam problema sa tim. Ok, porašće, imaće tog famoznog dečka, tražiće svoje slobode i svoja prava... smatram da je najbitnije od svega naučiti decu pravim vrednostima, naučiti ih da za sve ima vremena, da svako ima mesto u srcu, naučiti da sami sebi postave granice... Verujem da će me, s vremena na vreme, i uhvatiti neki napad nostalgije, da ću poželeti da se sa tinejdžerkom pomazim kao kad je bila mala, ali proći će me... Valjda će biti dovoljno da se setim sebe i svog buntovništva u tim godinama... Ma, samo da su živi i zdravi, i treba da rastu, rašire krila jednog dana i prestanu da budu ptići
A sad vi...

mi mislimo da svako dete i treba da ostane dete
evo ja na primer uskoro slavim svoj 7. rodjendan i polazim, u školu
babai i deda me spremaju i ja nemam mnogo nerava da ih slušam
al mi žao

ps.
deca rastu jer ih hrane hibridima
/(mioj intimizirani nazovi-stav)

Не разумем ту љубомору коју спомињеш, ни тај страх од одрастања деце... Па зар није управо ТО поента родитељства - да створимо од њих људе?

Дакле - радујем се сваком знаку њиховог одрастања. Нисам се везивала за њихов бебећи узраст ништа више него за остале периоде у њиховом животу. Сваки има своје дражи, своје лепоте и своје проблеме.

Ja bolje da ništa ne napišem.....

Hellen:

Не разумем ту љубомору коју спомињеш, ни тај страх од одрастања деце... Па зар није управо ТО поента родитељства - да створимо од њих људе?

Дакле - радујем се сваком знаку њиховог одрастања. Нисам се везивала за њихов бебећи узраст ништа више него за остале периоде у њиховом животу. Сваки има своје дражи, своје лепоте и своје проблеме.

Kliknite za proširenje...

Lepo kažu da ne treba raditi više poslova odjednom. Pričam sa suprugom o ljubomori starijeg deteta na mladje, i kucam automatski tu reč. Dakle, izvinjavam se svima, tek sad sam to videla. Htela sam da pitam da li osećate neki ubod nostalgije, još sam stavila hmmm... tražeći pravu reč, jer ni nostalgija nije prava reč. Dakle, izvinjavam se još jednom svima, zaista iz korena menja smisao posta samo jedna reč, i to greškom napisana.

Naravno da se i ja radujem svakom, kako reče, znaku odrastanja. I svakako da je to poenta roditeljstva, da stvorimo od njih valjane ljude.
Mislila sam na taj period ulaska u pubertet, ili neki predpubertet. Na tu veliku prekretnicu u detetovom, ali verujem i u životima roditelja. U tom duhu sam post i pisala, verujući da je jasno šta hoću da kažem. Očigledno da nije bilo jasno, stoga pojasniću.
Dakle, taj strah, koji sam spomenula, nisam mislila na strah od odrastanja, daleko od toga. Već na izlaske do kasno u tom periodu, društvo i uticaj društva, i ostalo.

Pa sam dalje lepo rekla -

Lično, nemam, ili sada smatram da nemam problema sa tim. Ok, porašće, imaće tog famoznog dečka, tražiće svoje slobode i svoja prava... smatram da je najbitnije od svega naučiti decu pravim vrednostima, naučiti ih da za sve ima vremena, da svako ima mesto u srcu, naučiti da sami sebi postave granice... Verujem da će me, s vremena na vreme, i uhvatiti neki napad nostalgije, da ću poželeti da se sa tinejdžerkom pomazim kao kad je bila mala, ali proći će me... Valjda će biti dovoljno da se setim sebe i svog buntovništva u tim godinama... Ma, samo da su živi i zdravi, i treba da rastu, rašire krila jednog dana i prestanu da budu ptići

Kliknite za proširenje...

i mislila sam da je sasvim jasno na koje "lude godinice" mislim. A dobro znamo kakve sve slobode i kakva sve prava deca u tom, još uvek nezrelom, uzrastu, misle da imaju, jer smatraju sebe odraslima. Na sve me je to navela šala supruga.
I nisam samo mislila na bebeći uzrast. Već na ceo taj uzrast pre škole, npr, dok su deca još mala i uglavnom mazna. Dok vole da im se pričaju i izmišljaju priče, dok se igraju lutkicama ili autićima, dok prave razne oblike od peska i slično.
E, na to sam mislila - da li roditeljima tinejdžera i starije dece nedostaje ponekad to vreme. I da li roditelji male dece neki put budu podstaknuti, kao što sam ja bila šalom supruga podstaknuta, da razmišljaju o tome.
Planirala sam da napišem još jedan post ispod prvog, da obrazložim prvi, jer sam mislila da previše teksta u uvodnom postu može samo da odbije ljude od čitanja i diskusije, ali nisam stigla, iako sam počela da ga kucam, jer mi se beba probudila.
Evo, ispravljam svoju grešku u uvodnom postu, i izvinjavam se još jednom, i istovremeno obrazlažem temu.
Nadam se da je sad jasnije o čemu sam želela da diskutujemo

LJILJA MMM:

Ja bolje da ništa ne napišem.....

Kliknite za proširenje...

Zašto?

Piši!!!

Nisam više pubertetlija, ali se ponekad osećam kao da jesam. Toliko brige od roditelja neki put osećam. I vole da uporedjuju razne periode mog odrastanja. Kako sam istu stvar doživljavala u raznim periodima. Oboje često spominju i moje i bratovo detinjstvo. Pubertet malo redje, osim kada pričaju o promenama u razmišljanju i stavovima. Bili smo oboje malo buntovnički nasrojeni u pubertetu, imogu da mislim koliko smo im briga zadali. Ali priče o "balavom" uzrastu, visećim loknicama i kikicama, raznim frizuricama... njima nikada kraja

Moj tata još uvek, vrlo rado, priča o mom detinjstvu. Nekih stvari se sećam, nekih ne. Ali ume često da spomene, uz onaj srećni, ali ipak nostalgični osmeh, šta sam sve radila kada sam bila mala.
Neki dan, sedim u njihovoj dnevnoj sobi, beba mi je zaspala u rukama. I čekam da učvrsti san, da je spustim u krevetac, a tata seo pored mene, zagrlio me i priča - eto, sada držiš svoje dete u rukama, a još juče si jedva čekala da dodjem sa posla, pa da mi se uvališ u krilo i onda sam satima "morao" da ti pričam kako i od čega se prave razne stvari. Nikako nisi mogla da shvatiš kako se to papir pravi od drveta, pa sam ti tu priču ponavljao stalno u krug, a ti si se smejala i govorila mi - tajo, nemoj da se šališ, ja sam "obziljna".
I lepo mu se video u očima onaj nostalgični pogled, utonuo je u misli kao da se vratio u to vreme.
Što, naravno, ne znači da sada nije srećan. Da nije srećan, ne bi ga ganula ta slika da u rukama njegove devojčice sada spava njena devojčica.

Moji i danas vole da dodju da se pomaze iako su odrasli......ćera dodje i mazno kaže "Mamiiiiiii" a sin "Makiiiiiii"..... starija ćera samo dodje i stavi mi glavu na rame......to znači mazi me......
Kako god, uvek brinemo, uvek su to za roditelja deca......ali im to treba pokazati onda kade se i oni osete kao dete a ne stalno jer ih time povredjujete, omalovažavate, misle da ih neshvatate ozbiljno. Mi smo sa decom uvek razgovarali......naučeni su da to rade od malena......diskutovali. Milion puta dok nešto radimo neko od njih hoće da razgovara o nečemu njemu bitnom u tom momentu. Ako možemo ostavimo to što radimo i posvetimo se tom razgovoru...ne treba čekati. muž i ja smo razgovarali o tome da zbog naših ludih vremena i mnogo rada imamo malo vremena za njih....zato smo rešili da ne gubimo ni jedan momenat kada su oni raspoloženi za priču...ovo posebno važi za period puberteta i predbuberteta ....jer, dok vi završite to što radite dete izgubi volju, nešto drugo mu skrene misli...i trenutak je zauvek izgubljen, a možda je baš taj trenutak jako važan da dete nešto shvati, reši neku nedoumicu ....
Ja sad nisam baš merodavna da pišem o tome jer su moji veliki......ne zato što nemam iskustva, već zato što su današnja deca po malo drugačija.....ili nisu, nego se to meni samo čini sa ovim godinama.......svejedno, ostaje i dalje razgovor,razgovor....zapamte oni to, ma koliko ih u tom momentu smaralo......
Opet sam se rasplinula

Ne Ljiljo nisi, to je upravo to. Saslušati šta ti dete priča, jer možda je to upravo jako važno. Ili bar saslušaj početak priče pa proceni da li je jako važno. Uvek sam pažljivo slušala šta deca pričaju i kada se bune i kada se zbog nečega deru ili skaču pitam i uvek su imali razlog zbog čega su nešto uradili. Nije uvek lako i zabavno ih slušati, ali uočiti i uživati kako rastu u svakom detalju je neprocennivo. Nema tih para koja mogu da kupe sliku moje devojčice koja se ne odvaja od turbije za nokte koje je do pre dve nedelje grickala do besvesti ili koja svaki dan visi pred ogledalom praveći frizure i poze. Ili moj beban koji sav važan i zajapuren objašnjava kako je predriblao drugara i dao gol na treningu. Neki dan na rekreaciji dolazi sin od trenera oko 16g iz škole sav smrznut i majka ga dočekuje i tepa mu,nudi da jede, da se ogreje, proverava je li mokar, a on joj sav smrznut objašnjava kako je prošao u prevozu. E, tu toplinu i nežnost želim da imam sa svojom decom, a ti si Ljiljo to postigla. I želim da sačekam scenu kada moja ćerka bude imala 16-17 godina, pa se uvali tati u krilo i zajedno gledaju TV.

Ubi me naslov..sad mi se nemaju deca

brižna mama
Hahahaha.......kao naša mladja sad kad je bio veliki sneg pa je molila oca (koji mrzi zimu i sneg) da idemo na sankanje i normalno povedemo najmladje pašče.....imaš blog o tome sa sve klipom ....zove se TATAAAAAAAAAAA
Divno je to i naporno......rastu........kao iz vode.....i nije da je sve idealno, ima mnogo problema......posebno sa decom u brakovima gde sve ne funkcioniše baš najbolje.....mnogo puta smo razgovarali sa našom decom o tome u različitim uzrastima....i vide oni sve to samo shodno uzrastu različito tumače....nekad i neko od drugara ili drugarica ume da dodje i da se izjada uglavnom meni.....valjda se opuste u toj domaćoj atmosferi pa onako napeti samo puknu.....a meni se plače....
Uvek je bila puna kuća dece.....bolje je da su tu nego na ulici a roditelju je omogućeno da vidi sa kim se njegovo dete druži, da vidi kako razmišljaju ta deca....i normalno ne smarati ih nego vrebati momenat pa progovoriti koju....najgori period je kada vaše dete pre usvoji šta je rekla neka drugarica ili drug nego vi......nama je bar taj period bio najteži jer nikako ne dopireš do deteta.......na svu sreću nije trajao dugo.
Na primer, mi smo već živeli u kući kada je našu decu hvatao pubertet. Od ulaznih vrata se može ići levo stepeništem na sprat gde su dečije sobe i naša spavaća i velika dnevna soba, ili desno, gde je kuhinja, opet dnevna soba i gde smo muž i ja kada smo kući. E, sad, kad dolazi društvo ladno mogu da prodju odmah na sprat i da se ne jave (dobro, imamo pse pa znamo kad neko dolazi ali ih to ne obavezuje i da se jave)....naša deca su naučena da se jave, pa ćera kaže "samo da se javim" a drugarica kaže "ma ajde bre" e, onda ova naša kaže drugarici da je nekulturno ulaziti u tudju kuću i nejaviti se, pa i u kafić kad udješ kažeš konobaru dobar dan.......tako su rešavali ovakve probleme sa drugarima
Poštovanje kuće i porodice je ono čemu se deca uče od malena......i divno je kada vidite rezultat svog rada
Uopšte ne znam što sam ovo napisala, ali pade mi na pamet....

georgejune:

Ubi me naslov..sad mi se nemaju deca

Kliknite za proširenje...

Ma, taj naslov je ustvari refren ( valjda i naziv ) jedne dečije pesmice. Nije moja umotvorina, zato je pod navodnicima

Ljiljo MMM - e baš sam tako i želela da teče tema, baš to - nemam pojma zašto sam to napisala, samo mi je palo na pamet. Ako se tako može reći, zamislila sam temu tako da svoju, a i tudju, zašto da ne, decu oslikamo rečima. Svima se sigurno desi da ga, ničim izazvano, "puknu" neke emocije. Pa, prenesite ih ovde. Napravimo neku paralelu, pratimo tok odrastanja svoje dece, promene njihovih mišljenja tokom odrastanja... Zato i jesam prvenstveno ciljala na roditelje starije dece, mada evo, i brižna mama je, čini mi se, pravilno shvatila temu
Meni se desi, kada skinem bebu za kupanje, da me stignu neke emocije kada gledam i kada uočim koliko je porasla. Pa se istopim kao led na suncu, pa pitam muža - pa da li je ovo ona ista plačljiva bebica kojoj smo držali glavicu do skoro? A mogu da zamislim koliko takvih trenutaka ima kod roditelja koji imaju decu od 12,13 ili 17,18 godina...
Razgovore sa njima, strepnje kada negde izadju, pa ostanu do kasno, Izbijanje ludih bubica iz usijanih glavica... i trenutke kada "matoro" dete dodje da se mazi, pa vam navru sećanja na maženje malog deteta, a ponos i ljubav pevaju neku svoju pesmu...
dakle, slikajte ih rečima, njihovo detinjstvo, odrastanje, pubertet... I vaše promene uz njihove promene

Pa ja najbolje da ti postavim ovde sve blogove što objavih
Upravo sam o tome napisala ko zna koliko tekstova......zato sam i došla na DIP ...rekoše da bi bilo dobro da pišem i tu jer se radi o porodici, deci (i psima), o stvaranju i odrastanju svih nas.....zato sam i otvorila temu o trenutcima, momentima i njihovoj lepoti.....
Lepa tema......ajde sad malo neko drugi neka piše, nakon što postavim šta sam smislila

Blog.....naša ćera je ona u jednobojnoj bordo haljini.....na poklon postavljačici teme


BROKAT


Vidim u časopisu za uredjenje kuća prelepe lampe, tj abažure I rešim da to napravim, naravno na moj način. Osmislim, počnem da tražim materijale, nadjem čak I žice za abažure raznih oblika I veličina. Kad udjem u radnju sa dekorativnim tkaninama mozak počinje da radi nenormalno brzo. Kako pogledam koji material tako mi sine slika pred očima. Kao da imam fotoaparat u glavi koji stalno škljoca. Prvo, dekorativne tkanine nisu ni malo jeftine a pošto ja ne znam tačno koliko mi treba reših da kupim više.Tako sam kupila umesto pola metra čitav metar, umesto metra čitava dva metra jer mi se jako,jako dopao material. Pri jednom odlasku u kupovinu vidim divan brokat bordo boje sa diskretnim cvetnim desenom u istoj boji ali različitog tkanja. Delovao je tako elegantno I prosto moćno dok se magični sjaj brokata preplitao sa izatkanim ružama iste boje ali mat.Toliko sam se u taj material zaljubila na prvi pogled da kupim 2,5 metra, pa neka stoji, za nešto će se iskoristiti. Pa trake za opšivanje, pa čipku u metraži, pa čipkane trake, pa ukrasnu dugmad, pa konce, pa krive igle.....E, od tog brokata je nastala mala stona lampa koju je naša ćera odmah prisvojila a ostatak materijala je strpljivo čekao na polici ormana.
Dodje vreme kada je ona stasala za veliku maturu (kraj srednje škole).Po njenoj zamisli, trebala joj je elegantna večernja haljina. Ja se finansijski spremam da to izdržim, jer koja devojka ima večernju haljinu na lageru, I cipele I tašnu. A Cic ni pet ni šest nego hoće da joj naša prijateljica šnajderka šije od onog bordo brokata što je pretekao od lampe. Jedino što je pristala je da podjemo po radnjama da snimimo modele I usvojimo neku od ideja . Mislim se ja, ako sam ja išla prvi dan u školu u bebi dolu, što ona ne bi mogla da ima večernju haljinu od materijala kakva je lampa u njenoj sobi . I eto, brokat za koji sam dala pozamašnu sumu para ipak nadje primenu. Svi sretni. Dodjosmo kod šnajderke ali nema dovoljno materijala. Ima za potpuno ravnu dugu haljinu na bratele, ali ćera u tome ne može da hoda (a kad je pa nosila dugu usku večernju haljinu I štikle).Kada je haljina bila spremna za prvu probu, Cic je obuče I .......jednostavno nije to Cic. Lepo joj stoji, tanka, lepo gradjena, sve na svom mestu.......prelepo.....ali to nije ona. Šta ćemo, kud ćemo, šnajderka uze parče crnog muslina, čučnu pored nje, raspara šavove na haljini jednim potezom sve do početka butine. Rezak se zvuk cepanja materijala prolomi salonom......šok.....ali, ona uzima špenadle I umetnu trouglove od crnog muslina u napravljene proreze. Bože, to je to. Ćerine oči se zacakliše......vidim dva mala fenjera u ogledalu. Kupismo crni muslin. Dok se haljina šila kupili smo crne lepe sandale I tašnu, I ugovorili fizerku.Kako je bila lepa. Mlada, vitka, ničeg previše I ničeg premalo, jednostavno elegantna u tom bordo brokatu koji joj je savršeno pristajao. Dok hoda lagano (jer nabada na štiklama) crni muslin, tanak, providan I jednostavan se jeluja, otvara i leprša milijući teški bogati brokat. Preko belih lepih ramena je nehajno prebačen širok šal od muslina a crna prelepa starinska ogrlica grli dugi vrat. Dugačka kosa je podignuta u mladalačku pundju sa ponekom loknom koja slobodno pada I nestašno pleše neki svoj ples. Izgledala je božanstveno I sretno I ženstveno. Silazi stepeništem držeći u ruci prednji deo haljine da joj ne smeta pri silasku, drugom se pridržava za gelendar i drži tašnicu. Nesigurno hoda u onim divnim elegantnim sandalama u kojima će za pola sata noge početi da je bole i tabani bride.....ona to ne zna, ali saznaće .......mladost i jeste lepa zbog svog neznanja. Seda u kola naša ljubav u bordo brokatu.........smeši se široko, sretno skupljajući haljinu pri ulasku.......kreće da načini još jedan korak odrastanja. Pogleda me iskosa pogledom srne......."Prelepa si Cic".
Maca I ja ostadosmo da pijemo kafu, ćuteći, svako u svojim mislima. Čudan je taj osećaj roditeljski. I sretan si, I tužan si, I ponosan si, I uplašen si, I želeo bi da odraste, I želeo bi da ne odraste. Sve što osećaš je oprečno I smušeno. Tolika kontadiktornost te plaši I osećaš zebnju u srcu I čvor u stomaku, ali si roditelj I ideš dalje noseći svoj strah I brigu u sebi dok rasipaš ljubav I ponos pred noge svojoj deci.

ih, bre, skroz me rasplaka...predivno!!!

Ko te rasplakao?......ja

Jesam ciljala prvenstveno na neke davne dogadjaje kojih se sada rado sećamo, ali sam rekla i da ih slikamo rečima Paaaa, ovo valjda spada u to
Prilazi dubak mog ( još malo ) 11-omesečnog čeda peći. Spremam se da po nnnn-.ti put kažem - neeee, pec!, baš dok ona pruža ručicu. Odjednom, uz onaj očaravajući mangupski, osvajački smeh, povuče ručicu i kaže - peklj, nje, nje
Obara me s nogu svakog dana, majke mi...

Čudan je taj osećaj roditeljski. I sretan si, I tužan si, I ponosan si, I uplašen si, I želeo bi da odraste, I želeo bi da ne odraste. Sve što osećaš je oprečno I smušeno. Tolika kontadiktornost te plaši I osećaš zebnju u srcu I čvor u stomaku, ali si roditelj I ideš dalje noseći svoj strah I brigu u sebi dok rasipaš ljubav I ponos pred noge svojoj deci.

Ne mogu da se setim kada sam pročitala nešto ovako lepo...

Serious Sam:

Čudan je taj osećaj roditeljski. I sretan si, I tužan si, I ponosan si, I uplašen si, I želeo bi da odraste, I želeo bi da ne odraste. Sve što osećaš je oprečno I smušeno. Tolika kontadiktornost te plaši I osećaš zebnju u srcu I čvor u stomaku, ali si roditelj I ideš dalje noseći svoj strah I brigu u sebi dok rasipaš ljubav I ponos pred noge svojoj deci.

Ne mogu da se setim kada sam pročitala nešto ovako lepo...

Kliknite za proširenje...