UTORAK, tačno u 16.53 po haićanskom vremenu, kapetan Goran Panović , jedan od pripadnika petočlane srpske ekipe koja je deo mirovnih snaga UN, u bazi u Port-o-Prensu završio je časove popodnevne obuke pripadnika tamošnje specijalne policije. Sa kolegom iz Kine Ši Vej Hongom, ušao u zajednički apartman. Baš u tom trenutku, počeo je pakao koji je siromašnu zemlju koja se prostire na polovini atlantskog ostrva Hispanola zavio u crno i žrtve još broje.
Ništa, baš ni najmanji znak, nije najavilo zemljotres, samo je, odjednom, sve počelo užasno da se trese, stolovi lete po apartmanu, padaju ormari, kompjuteri, aparati za vodu... Pošto imam dosta iskustva iz sličnih situacija, skočio sam, zgrabio Honga za ruku i, kroz hodnik dug desetak metara, krenuo ka izlazu.
Da li su se zidovi između kojih smo prolazili zaista uvijali ili je to samo moj doživljaj nadrealne situacije u kojoj sam se našao, nisam siguran. Tek, nekoliko minuta, koliko je meni i Hongu trebalo da bismo prešli pomenutih desetak metara, izgledalo je kao - cela večnost.
Od siline udara zemljotresa tri puta smo padali i ponovo se dizali, tražeći put ka izlazu. Na kraju smo, puzeći, uspeli da izađemo. Tlo se, na trenutak, smirilo, da bi onda krenula serija manjih zemljotresa koji se ponavljaju i danas
Iako je moj službeni “nisan patrol”, parkiran ispred apartmana, od siline udara iz utrobe zemlje, bukvalno poskakivao, odmah sam seo u vozilo i pohitao u obližnju Glavnu logističku bazu haićanske policije i javio se Paulu Aghađanijanu, šefu dela mirovnih snaga UN koji je tu smešten. Odmah sam dobio zadatak da organizujem kompletnu bezbednost baze, odnosno “Argentinske bolnice” koja se nalazi preko puta.
Tek tu sam počeo da shvatam razmere nesreće koja se dogodila. Iako je bolnica namenjena samo pripadnicima UN, tu je već bilo više od 200 civila. Bolnica je bila prepuna ljudi, ni u njeno dvorište se više nije moglo ući, a stizali su novi, bez ruku i nogu, deca su na ulici umirala u naručju svojih roditelja...
Argentinski lekari su činili zaista nadljudske napore da svakom pomognu, a meni i nekolicini policajaca UN iz Jordana kojima sam komandovao, trebao je čitav sat da povređenim pripadnicima UN obezbedimo prolaz do bolnice. Neke od njihovih povreda su izgledale stravično, svi su bili umazani krvlju i prašinom od ruševina.
Tek u sredu ujutru, negde oko tri po haićanskom vremenu vratio sam se u bazu. “Nisan” sam parkirao u dvorištu i odspavao nekoliko sati. U međuvremenu sam saznao je da su moje kolege Biljana Lazarević, šef naše ekipe, i Miloš Rajović, u trenutku zemljotresa nalazili u svojim stanovima, a Božidar Janjić i Slobodan Obrenović u Sant Marku, gradiću udaljenom od Port-o-Prensa osamdesetak kilometara. I da su, na sreću, svi nepovređeni.
Tada mi je zaista laknulo. U sredu ujutru svi smo raspoređeni u mobilne timove za pretragu i spasavanje nestalih. Grad se nije mogao prepoznati. Hoteli “Sent Luis”, “Montana” i “Karibi” su porušeni, zgrada mobilne telefonije sravnjena sa zemljom... I svuda očajni ljudi, u potrazi za najbližima.
Najstrašnije je, ipak, bilo u sirotinjskim delovima haićanske prestonice, gde su kuće uglavnom sklepane od betonskih blokova.
Te slabe konstrukcije su bukvalno sravnjene i taj deo grada sada više liči na slike sa površine Meseca. Ostaci dvospratne zgrade policijske uprave u ulici Delmas 33, u kojoj sam, inače, radio neposredno po dolasku na Haiti, sada su jedva viši od jednog metra. A oko nje su redovi leševa umotanih u čaršave i bezbroj očajnika koji traže one koje su izgubili.
S obzirom na to da su u zemljotresu sve veze pokidane, nemoguće je proceniti broj žrtava, ali ih je, samo u delovima grada koje sam obišao, bilo stravično mnogo. U Port-o-Prensu, nema struje, hrane i vode i situacija je više nego dramatična.
Niko se ne vraća u svoje stanove, parkovi su prepuni improvizovanih šatora, hiljade nesrećnika sedi na ulicama...
Ipak, ljude su, koliko-toliko, ohrabrile reakcije iz celog sveta i svi se nadaju da će obećana pomoć stići na vreme koje, u ovakvim situacijama, prolazi veoma brzo i kojeg i nema baš mnogo. Toj nadi se i mi pridružujemo.
OSTAJU DA POMAŽU
PETORO srpskih policajaca ostaće na Haitiju, jer je njihova misija da u svakom trenutku pruže pomoć stanovništvu, a posebno u ovako teškoj situaciji.
To je u četvrtak ministru policije Ivici Dačiću rekla Biljana Lazarević, šef srpskog mirovnog kontingenta. Prema njenim rečima, Božidar Janjić i Slobodan Obrenović u noći između utorka i srede radili su na prihvatu povređenih u lokalnoj bolnici u Sent Marku, a u četvrtak su se pridružili ostalim članovima ekipe.
Ministar Dačić zatražio je da ga članovi kontingenta redovno obaveštavaju o aktivnostima, navodi se u saopštenju MUP.
