Džepne priče

Pošto sam već počela da se gubim po temama sa kratkim pričama etc... sve ću ih premestiti ovde, pa da uvek znam gde su
Ovo su odlomci iz jedne nedovršene knjige, koja će, nadam se, uskoro dobiti i svoj kraj.

"Ostavi me na miru"...reche danas devojka lica oblikovanog u prijatelja.

To me je podsetilo na njegovo- "Treba mi prostora.." koje mu je tako lagano skliznulo niz usne,
da dobih osecjaj da govori istinu.
Da, govori istinu.

Cjutala sam.

..."...mislio sam da cjesh shvatiti..."- nastavlja.
-"Shta da shvatim?!" -derem se u sebi- "Da nisi nashao bolji nachin da mi kazhesh ODJEBI?"

Tishina.

Neko ogromno kovitlanje besa i bola.
Gutam knedle dok dlanovi se znoje.
Trazhim po trenutcima onaj koji beshe pogreshan.
Gde zabrljah?
Kada?
Zashto?
Ma, nije ni bitno, nosi se.

"Ok."- konachno izustih.

..."Ona nikada nigde nije pogreshila"...- kazhesh mi,
izgleda potpuno nesvestan da ja posle toliko alkohola ne umem da sakrijem suze.

U tom trenutku sam je mrzela i proklinjala.
Mrzela sam godine koje si posvetio njenoj nevinosti i dobrodushnosti.
Mrzela sam plavi pramen njene kose koji chuvash kao simbol savrshenosti.
Dodjavola, toliko sam zhelela da ti je izbrishem iz secjanja!

..."ali nije umela da probudi moju strast..."- nastavljash malopredjashnju rechenicu, prekinuvshi me u ogorchenim mislima.

Suza je na tren zastala u oku...i sekunda u kojoj je moje telo likovalo nad umom
razvukla se poput hiljadu kosmichkih godina.

Josh dugo sam cjutala,
lezhecji na ledjima i bezhivotno gledajucji u plafon na kojem su se senke nocji neobichno poigravale sa predmetima u sobi...

...*...

Nisam znala shta da obučem.
Provedoh sate ispred ogledala. U glavi sam već imala par epizoda neke tamo davno zaturene španske serije i sebe kao glavnog junaka.
Da, rešila sam, reći ću mu da odlazim i ostaviću ga. Tako je bolje. Za koga? -proleti mi kroz glavu. Nije ni bitno, tako izgleda krupnije sve ovo.
Hm. Lepa sam, sama sebi. To je to, idem ovako. Već kasnim, čeka me dole. Ni ne zna šta spremam.
Dugo se nisam osećala tako zanosnom. On je to primetio i bila sam srećna zbog toga. A on, beše srećan što me je video posle 10 dana.
Nisam imala snage da ga pogledam u oči, pa sam u auto ušla sa telefonom na uvetu, izmišljajući neki poslovni telefonski razgovor.
Ćutao je.
I ja sam.
Odvezli smo se na kej i još neko vreme sedeli u tišini. Zapalio je džoint i postalo mi je jasno da reći ću više nego što treba.
Nešto u meni je vikalo- stani, dok još možeš!
Gledali smo u Dunav. Veče je bilo prelepo koliko i hladno. Ruke su mi bile ledene. Pružio mi je džoint i ne gledajući ga sam povukla dim. Osetio je da ću nešto reći. I znao je da nije ni malo prijatno. Možda me je ponašanje odalo. Možda me i previše dobro poznaje, ali to nisam smela sebi da priznam.
Dok sam mu vraćala džok, hladno sam prevalila preko usana :
-Selim se u Beograd. -pogleda još uvek prikovanog za boje u vodi.
Osećala sam se kao u nekom američkom filmu i sviđalo mi se. Ali ne i njemu.
Tišina je pravila ponor među nama.
Želela sam tada, više od svega, da znam šta mu se zbiva u glavi.
Da osetim svaki drhtaj i ubrzani otkucaj srca.
-Kada? - konačno je izustio, bez ikakvog tonaliteta koji bi me naveo da steknem utisak da mu je stalo. Ali znala sam da jeste.
-Početkom sledećeg meseca -nastavih.
-Tako brzo? - sada se već mogao osetiti strah u njegovom glasu.
Prećutah.
Još neko vreme smo zaista ćutali. I oboje smo znali da je tako bolje.
Onda je išao onaj deo u kojem sam ja trebala da mu kažem da se više nećemo viđati.
Ali nešto je stalo, u mojoj glavi. Jezik nije želeo da sarađuje.
Ne želim da ga ostavim. To je bila sledeća misao. Da, ja zaista ne želim da ga ostavim. I neću moći bez njega, koliko god da sam bila odlučna pre par momenata.
Srećom, progovorio je pre nego što sam sebi priznala da ga volim.
Planirao žurke u Beogradu, na koje ćemo sada moći zajedno da idemo, Novu Godinu i ostale stvari koje dvoje mogu raditi kada su zajedno, a ne žive u istom gradu.
"Ali ti si oženjen". htedoh mu reći, no, nemadoh glasa.
Baš me briga.
Nikada nisam osetila ni trag njegovog braka. Nikada nije spomenuo ni ženu ni dete, da mora kući zbog njih, niti bilo šta slično.
Bila sam srećna sa njim. Zaista jesam.
Pružao mi je mnogo više nego bilo koji drugi slobodan muškrac pre njega.
Jedina stvar koja mi je nedostajala je svitanje pored njega.
Njegove ruke, oko mog vrata, kada otvorim oči.

...
Jutros sam odsekla nokte. To sam , kao mala, radila da bih dokazala sebi da umem lepo da se osecjam u sopstvenoj koži, kako god da izgledam.
Sada sam...ih odsekla da se podsetim da žena sam i bez njih. Obukla sam staru široku trenerku, majcu bivšeg dečka i sela na pod. Čekala sam da mi dođe taj osećaj...da žena sam.
Ali ništa.
Prošlo je par sati. Odustala sam, pustila kosu i obukla rozu majcu. Nikada nisam volela rozu boju, ali svaki put kada je obučem, ona popravi moju sliku u tuđim očima. I da plačem oni ne bi primetili. Svi misle da sam srećna i znaju, da žena sam.
Samo ja ne umem pronaći sebe među tim pogledima.
Tako raščupana, sa poda, derem se da još sam dete i plačem za svojom igračkom.
Ali kasno je. Jednom sam obukla majcu roze boje i obeležila se.
Sada će svi, zauvek, misliti da žena sam.

...
Danas nam je opet falilo hleba za večeru.
Njega nije bilo tu. Znala sam da će, kada se pojavi, biti pijan. Nije me bilo briga. Po prvi put u životu, nije me bilo briga. Nisam osećala onu nelagodnost prožretu strahom, kada pomislim na njegov dolazak u takvom stanju.
Razmišljala sam samo o tome šta je nas primoralo da brojimo sami sebi zalogaje? Ko je kriv za to? Misli se zbrkaše.
Posekoh prst dok sam otvarala konzervu. Taj maleni, tupi bol je zapravo ono što nosim u sebi čitavog života. Taj osećaj, kao kada posečeš prst. Blago probadanje u predelu materice. I to me često muči.
Mučim ja, sebe samu, kada malo bolje pogledam, time što stavljam i to malo hrane što pronađem u usta.
Trebala bih da prestanem da dišem i prestaću da se mučim. Dokle god je suprotno, imaću o čemu da zvocam.
I evo me, ipak, bejah gladna, nahranih se i sada ću da pljujem okolo, po sebi, njemu, nama.
Ili ne.
Ipak ne.
Da njega nije bilo i njegovog šibanja rečima i postupcima, kičma bi mi sada bila krhka. Verovatno bih imala i više slomljenih rebara, od onog jednog, koje mi je on slomio.
Noge bi mi bile slabije i smotanije...i znam, saplitala bih se češće, koliko god to meni zvučalo nemoguće, jer imam utisak da stalno puzim.
Ne bih znala istinu zbog koje čak ni suze više ne teku.
Bila bih, mala, obična, nežna i providna.
Bila bih, nečija.
Ovako, svoja sam.
Samo svoja.
Sebična. A jedino takvi danas opstaju.

Decembar je.
A još nema snega.
Nisam ni sigurna da ga želim, samo sam, nekako, navikla na njega.

Sećam se, kao mala sam po ceo dan pravila kule od snega, mokra do gaća i skroz promrzla. Tada me je to ispunjavalo.
Ne znam kakvu radost odrasli imaju u snegu. Možda, kada se igraju sa svojom decom, pa daju sebi prostora da se vrate u detinjstvo, kada su trčali kući iz škole, lagali da nemaju ništa za domaći, a onda izletali napolje, da prave kule od snega.

Volim da izađem u šetnju, kada pada prvi sneg. Samo, u poslednjih par godina, retko nalazim nekoga ko bi išao sa mnom. A potreban mi je neko. Topao.
Jer, ipak, zima je.
Ovako, sakrijem ruke u džepove i hodam sama, sa slušalicama u ušima, iz kojih zavijaju neke emo pesme 80-ih.
I maštam, kako zapravo imam nekoga ko bi se šetao sa mnom po snegu, samo je, eto, igrom slučaja trenutno sprečen.
I nazvaće me kada dođe kući, izvinuće se i obećati mi da ćemo šetati zajedno sledeći put kada bude padao prvi sneg.
I tako svake zime.

*
Opet sam plakala danas, tužna nad sobom i svojim potezima. Sve se nekako smeši, ali ne znam da li je osmeh lažan.
I tužna sam.
Noćima već ne spavam dobro. Sanjam posao, sanjam svoje tekstove i sanjam njega.
Često me uhvati, oko 5 izjutra, da plačem zbog toga.
Rekla sam mu, poslednji put kada pričali smo o nama, da ga volim.
Ćutao je i verujem mu, da nije znao šta da kaže.
Plašila sam se, da neću znati kako da se ponašam ako nešto odgovori. Dobro je što je ćutao.
Prošlo je mesec dana, od kako nismo zajedno, ali nekako još imam utisak da je tu. Rekao mi je, da ako ga nosim pod kožom, mogu da odem bilo gde i on će biti uz mene. Sada i jeste tako.
Uz mene je i u meni je.
Ushla sam u drugu polovinu drugog meseca trudnoće i kako vreme odmiče, sve manje želim da je okončam.
Ali moraću, jer nosim u sebi deo nečega što je tuđe. Nečega, što nije smelo doći u moje ruke i u moje srce.
Nikada do sada se nisam osećala toliko čisto i posebno. Mislim da počinjem da osećam šta znači nositi u sebi jedan život.
Šta znači stvoriti nešto tako malo, nežno i krhko.
I plašim se.
Svega onoga što mi proleti kroz glavu noću, dok, kao što rekoh, plačem.
*

...
Bilo, je često onih dana, kada nisam pronalazila inspiraciju za pisanje.
Satima sedela ispred sveske, grizla olovku.
Ali, ništa.
Sada, kada sam se ponovo vratila u selo, kako ga ja zovem, sa mojim torbama došla je i moja inspiracija.
Ali je teška. Kao i ova panonska depresija.
Često me pritisne, toliko da ne mogu disati.
Čak i cigareta ima isti ukus, kao pre par godina, za ovim istim stolom.
Kao da nisam bila nigde i nisam postigla ništa. Kao da je ovde vreme stajalo od kada sam otišla.
Crnu kafu nisam pila godinama, ali, evo je šolja puna iste u mojim rukama.
Ista ona napetost i ista neizvesnost.
Mučnina.
Ali, valjda se iz tog stanja postižu najbolji rezultati.
A možda i ne.
Razmišljala sam često, o poenti života, ali ne sa filozofsko/psihološke tačke gledišta, već sa smrtničke, hedonističke.
Nisam došla ni do jednog konkretnog zaključka, osim da je čovek sam po sebi biće koje je stvoreno da uništava.
Čak i ja. I ti.
Svi mi.
U sebi imamo potrebu da zgazimo bubu koja nam mili oko noge, pocepamo papir od žvake i bacimo ga na ulicu, povredimo nekoga do koga nam nije stalo, ubijemo onog do koga nam je stalo. I tako, u krug.
Mi smo jedan veliki tok, nalik onom kojim je objašnjeno kruženje vode.
Samo, naš tok ima kraj.
Nazire se negde, u sivilu, u tački na kojoj je horizont progutao suton.
Škiljimo ka tamo, prokleto radoznali; jedva iščekujemo dolazak na to mesto, nesvesni da je to naš kraj, koji gradimo već stolećima.
Eh, smrtni stvorovi, stvoreni ste da nestanete.
Tako bih vam rekla, samo da želite da saslušate me i pokušate da razumete.

*
"Ponovo jebeni popis! Gde li sam, uopšte ostavila naočare?" - gunđala je u sebi.
Bilo je 5 popodne i klub je bio prazan.
Pravila se da joj prija to što radi, ni sama ne znajući zašto.
Već danima nije mislila na bilo šta osim posla. Tako je izgledalo jednostavnije. Trebala joj je jednostavnost.
Otvorila je vrata od frižidera, čučnula i počela da broji piva. Kada se uspravila, udarila je u njega.
On! Ponovo. Sam. Zašto?
- Oh, zdravo! - skoro ciknu, grabeći par koraka u nazad. Nadala se da nije pocrvenela kao šiparica.
Gledao je u nju i smejao se.
- Odkud tebe? - bila je prinuđena da prekine tišinu. Bože, bio je tako lep, siguran u sebe i gledao je pravo u oči.
- Evo, svratio da te vidim. - konačno je progovorio.
"Ako je opet nešto vezano za tvoju špansku seriju, možeš slobodno da ideš" - poželela je da drekne. No, samo je stajala, pogubljena.
- Pijemo kafu? - "kakva smelost"- reče sama sebi.
- Može. Idem samo do banke i još nešto da obavim, pa se vraćam.
Lupanje srca. Želja za skakanjem od sreće. Neizvesnost. Aha, pubertet. Tako je izgledalo. Dlanovi koji se znoje, kao da je videla simpatiju iz susedne učionice.
Nije se vratio. Ni narednog sata. Razočarana je ubeđivala sebe, dok je ispijala i njegovu kafu, da se nešto desilo, da je bio sprečen.
Zaboravila je na njega.

22h, istog dana.

Evo ga. je.bo.te, evo ga. Frka, panika i svi ti dečiji tripovi.
Došao je sa Nikolom. Prišao je šanku i naslonio se na njega.
- Izvini što se nisam pojavio, iskrslo mi je par stvari, pa sam morao na trening i eto. Sada sam tu.
- Ma opušteno, nije problem. - namignu mu, kao da je danima vežbala taj gest ispred ogledala i nasu mu medovaču.
Potvrdno je klimnuo glavom i nasmešio se.
Ubrzo se izgubio sa Nikolom u pravcu kancelarije.
Jedva je čekala da vidi Maju, kako bi joj , tako sva usplahirena ispričala šta se tog dana desilo.
- Sereš?! - začuđeno je rekla, kada je sve čula.
- Aha! Možeš li da veruješ?! Ja sam još pod utiskom!
- I, gde je on sada?
- Sa Nikolom u kancelariji.
- Idem ja da vidim šta se tamo dešava- reče Maja odlučno.
Ostala je, puna neizvesnosti, da čeka njen povratak.
Par sekundi kasnije, Maja je promolila glavu kroz vrata i prstom je pozvala ka sebi, sa blagim smeškom na licu.
Kretala se prema kancelariji.
Ušle su unutra, a njih dvojica su sedeli za stolom sa zapaljenim džointom.
Osmeh, od uveta, do uveta.
Svima.

Klub je i dalje bio prazan.
- Ma, neće biti večeras ništa, vidim ja. - reče Nikola razočarano. Uvek je mrzela tu njegovu facu, koja je podsećala na malog retardiranog majmuna, amiškog porekla. Mrzela je i osećaj koji je nastajao u njoj kada to izgovori. Kao da je ona kriva.
- A sa tobom moram nasamo da popričam - nastavio je dalje, obraćajući se Maji.
- Odmah?
- Da, u kancelariji.
I otišli su. Tek tako. Kul.
Bila je preduvana da bi konstatovala da je sada prvi put sama sa njim od kada je shvatila da se nenormalno loži na njega.
Okrenula je glavu...i da. To je on. Gleda je.
Huh, koji osećaj. Sat vremena su lupetali gluposti, praveći se da znaju o čemu pričaju.
- Broj telefona?! Odakle ti?
- Eeeee, zaboravljaš da sam pandur, ja imam sve. - reče uz zadovoljni osmeh.
- Hm. - kao, durila se. Srećna, presrećna.
- Imam ga već neko vreme, ali nisam hteo da ti pišem sve dok te ne pitam da li je to ok. - nastavio je, sada već smrtno ozbiljan.
- Ok je, naravno da jeste. - reče ona, pokušavajući da prikrije ogromno zadovoljstvo koje je preplavilo poput prolećnog, vrućeg vetra.
Stavio je svoju ruku na njenu.
Podrtavanje duše u vrelom vazduhu.
Maja i Nikola su se vratili za sto. Sada već sve postaje haotično.
Par puta je ustajala od stola, pokušavajući da na taj način priguši ogromnu sreću i nervozu koja je rasla svakog momenta.
Kada se vratila poslednji put, nije ga bilo za stolom. Pitanja. Ćutanje.
Sela je na stolicu i nastavila da glumi normalnost, dok su ovo dvoje preko puta nje bili suviše unešeni u svoje teme.
Nije dala prostora mislima da se rasplamsaju.
Odjednom, topla ruka na ramenu. On. Sve počinje da se topi. Zvuk, slika, spoznaja.
Stajao je iza nje, još dugo...nežno joj mazeći vrat.
Sreća. Ogromna.
Ubrzo su i njihova dva "sagovornika" primetila da se nešto čudno dešava i počeli da im posvećuju sve više pažnje.
"Ljudi i njihova bolesna potreba za mešanjem u tuđi život"- mislila je.
Nadala se da je i on mislio isto.

Više volim džepni bilijar.........

To je vecj tvoj problem