Mitternachtsträumer
Veoma poznat
- Poruka
- 12.064
Pre svega kolumna Miroslava Lazanskog u današnjoj Politici:
Асиметрија изгубљеног рата
Свако повећање америчког војног ангажовања у Авганистану повећава политичке трошкове тог рата за САД
Пре двадесет година, 15. фебруара 1989. године, последњи припадник совјетске инвазионе армије напустио је Авганистан. Влада у Кабулу направила је свечани испраћај, совјетски војници кићени су цвећем, али код локалног становништва могло се приметити и олакшање и огорчење. Што се тиче Совјета, једнима су се вратили синови, други су их изгубили у рату који је тадашња службена Москва настојала што пре да заборави.
Двадесет година касније Вашингтон је пред одлуком за колико војника да повећа своју војну присутност у Авганистану. Истовремено, код других НАТО чланица, чији су војници у тој земљи већ осам година, полемике у јавности око рата у Авганистану све су жешће. Немци и Британци разапети су између жеље да се повуку и бојазни да би то био крај кредибилитета НАТО-а и ударац савезничким обавезама према САД. Бивши министар одбране Немачке трпи велике критике, а генерални инспектор Бундесвера је смењен због немачког авионског напада у којем је погинуло стотинак авганистанских цивила. Ни Американци ни НАТО као да баш ништа нису научили од совјетске инвазије Авганистана. Односно, зашто велике земље губе мале ратове?
Рат у Авганистану „асиметричан” је сукоб у којем и САД и НАТО имају одређена самонаметнута политичка ограничења. То да су на стриктно војном плану и америчка војска и НАТО снаге супериорне у односу на талибане, није ни спорно, али тај се рат заправо губи на плану расположења јавности у САД и у НАТО државама. Понавља се лекција из Вијетнама, када је америчка војска морала да оде, пре свега, због нерасположења америчке јавности према наставку сукоба. У Авганистану, талибани воде тотални рат против страних трупа, воде рат за опстанак. НАТО и САД воде ограничени рат, локалну интервенцију.
Та начелна разлика у интензитету војног ангажовања јесте та „асиметрија” рата. Вашингтон настоји да талибане „уразуми” и подвргне их контроли режима у Кабулу, па је у тој „игри” америчка војска заједно са савезницима, заправо, дипломатски аргумент у рату који ипак воде политичари у Вашингтону, али се на терену боре обични војници. Њима све теже може да се објасни зашто су у Авганистану већ осам година, је ли Авганистан тај „отаџбински” фронт, или само важна споредна ствар? Никаква антитерористичка идеологија није довољна као објашњење војницима, који имају времена да о свему томе размишљају, зашто су у планинама Хиндукуша. И ту долази до драматичног пада мотивације и америчких и других НАТО војника.
Насупрот томе, тоталитет рата за талибане појачава њихову солидарност и емоције, као и способност да трпе, што је све предуслов за стратегију дугогодишњег герилског рата. Талибани добро знају за начелно гесло герилског рата: герила побеђује када не губи, али конвенционалне армије губе када не побеђују. Талибани избегавају отворене борбе и војне поразе, они противнику настоје да задају локалне ударце, да га непрестано подривају и фрустрирају. Талибани желе победу на политичком плану, пре свега у јавности европских чланица НАТО-а, па наравно и у САД. Вашингтон је, дакле, у дилеми хоће ли проширити рат и спремити се за његово неограничено трајање уз велику војну присутност или ће загристи у киселу јабуку повлачења.
Свако повећавање америчког војног ангажовања у Авганистану повећава и политичке трошкове тог рата за САД. Ни модел „авганистанизације” сукоба путем већег учешћа војних и полицијских снага режима у Кабулу у сукобима са талибанима није идеално решење за САД јер су и тај модел на истом терену неуспешно испробали Совјети. Велики Совјетски Савез изгубио је пре 20 година мали рат у Авганистану, садашња војна агонија САД и НАТО-а на истом простору наставља се као класичан пример „асиметричног” сукоба.
Дакле, велике силе губе понекад мале ратове. Али само понекад.
Мирослав Лазански
http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Asimetrija-izgubljenog-rata.sr.html
------------------------------------------------------
Lazanski obrađuje par vrlo bitnih stvari u razumevanju problema rata u Avganistanu: asimetriju ratovanja, činjenicu da odluku o ratu na kraju donosi javno mnenje, razjedinjenost NATO vojske i slično.
Međutim, ono na šta bih se ja koncentrisao je njegov zaključak da velike sile gube male ratove ponekad.
Pre svega, mislim da bi se Lazanski u jednoj od svojih subotnjih analiza mogao posvetiti produbljivanju ove konkretne problematike. On je kadar to da učini. Ovakvim zaključkom nije zaključio zapravo ništa, no to se ne može ni očekivati u članku ove veličine (zapravo o toj bi se problematici, sa primerima iz prošlosti i poređenju mogla napisati jedna sasvim opširna knjiga).
Ono što ja želim da pitam je zašto je rat u Avganistanu nemoguće dobiti?
Nije SSSR jedina sila koja je lomila zube u ovoj zemlji. Britanska imperija takođe nije uspela da zavlada Afganistanom koji je jedna od retkih zamalja Juga (političkog Juga definisanog po Sever - Jug podeli) koja nikada nije bila kolonizovana.
U veoma retkim trenucima kada svetski novinari daju mikrofone pravim vođama na terenu ne možete da se otmete utisku da bi oni najiskrenije rekli da je najbolje da se vojska povuče, jer se rat ne može dobiti, bar ne sa ovim brojem trupa.
Otežavajući faktori borbe konvencionalne vojske u Avganistanu:
- geografske odlike; planinski lavirinti u Avganistanu pružaju neuništivo sklonište za gerilce
- nerazvijena infrastruktura otežava logistiku; gerilcu je dovoljno da od jednog do drugog sela sa sobom ima pušku, komad mesa i flašu vode, dok je konvencionalnom vojniku potrebno mnogo više.
- neraspoloženje lokalnog stanovništva; NATO snage su okupacione (agresorske) i kao takve verovatno kod većine nisu dobrodošli.
- nemogućnost instaliranja funkcionalne vlade; itd...
Ovo je ukratko. Zanimaju me vaši stavovi oko ovog pitanja. Koja je tajna enigme zvana Avganistan?
Асиметрија изгубљеног рата
Свако повећање америчког војног ангажовања у Авганистану повећава политичке трошкове тог рата за САД
Пре двадесет година, 15. фебруара 1989. године, последњи припадник совјетске инвазионе армије напустио је Авганистан. Влада у Кабулу направила је свечани испраћај, совјетски војници кићени су цвећем, али код локалног становништва могло се приметити и олакшање и огорчење. Што се тиче Совјета, једнима су се вратили синови, други су их изгубили у рату који је тадашња службена Москва настојала што пре да заборави.
Двадесет година касније Вашингтон је пред одлуком за колико војника да повећа своју војну присутност у Авганистану. Истовремено, код других НАТО чланица, чији су војници у тој земљи већ осам година, полемике у јавности око рата у Авганистану све су жешће. Немци и Британци разапети су између жеље да се повуку и бојазни да би то био крај кредибилитета НАТО-а и ударац савезничким обавезама према САД. Бивши министар одбране Немачке трпи велике критике, а генерални инспектор Бундесвера је смењен због немачког авионског напада у којем је погинуло стотинак авганистанских цивила. Ни Американци ни НАТО као да баш ништа нису научили од совјетске инвазије Авганистана. Односно, зашто велике земље губе мале ратове?
Рат у Авганистану „асиметричан” је сукоб у којем и САД и НАТО имају одређена самонаметнута политичка ограничења. То да су на стриктно војном плану и америчка војска и НАТО снаге супериорне у односу на талибане, није ни спорно, али тај се рат заправо губи на плану расположења јавности у САД и у НАТО државама. Понавља се лекција из Вијетнама, када је америчка војска морала да оде, пре свега, због нерасположења америчке јавности према наставку сукоба. У Авганистану, талибани воде тотални рат против страних трупа, воде рат за опстанак. НАТО и САД воде ограничени рат, локалну интервенцију.
Та начелна разлика у интензитету војног ангажовања јесте та „асиметрија” рата. Вашингтон настоји да талибане „уразуми” и подвргне их контроли режима у Кабулу, па је у тој „игри” америчка војска заједно са савезницима, заправо, дипломатски аргумент у рату који ипак воде политичари у Вашингтону, али се на терену боре обични војници. Њима све теже може да се објасни зашто су у Авганистану већ осам година, је ли Авганистан тај „отаџбински” фронт, или само важна споредна ствар? Никаква антитерористичка идеологија није довољна као објашњење војницима, који имају времена да о свему томе размишљају, зашто су у планинама Хиндукуша. И ту долази до драматичног пада мотивације и америчких и других НАТО војника.
Насупрот томе, тоталитет рата за талибане појачава њихову солидарност и емоције, као и способност да трпе, што је све предуслов за стратегију дугогодишњег герилског рата. Талибани добро знају за начелно гесло герилског рата: герила побеђује када не губи, али конвенционалне армије губе када не побеђују. Талибани избегавају отворене борбе и војне поразе, они противнику настоје да задају локалне ударце, да га непрестано подривају и фрустрирају. Талибани желе победу на политичком плану, пре свега у јавности европских чланица НАТО-а, па наравно и у САД. Вашингтон је, дакле, у дилеми хоће ли проширити рат и спремити се за његово неограничено трајање уз велику војну присутност или ће загристи у киселу јабуку повлачења.
Свако повећавање америчког војног ангажовања у Авганистану повећава и политичке трошкове тог рата за САД. Ни модел „авганистанизације” сукоба путем већег учешћа војних и полицијских снага режима у Кабулу у сукобима са талибанима није идеално решење за САД јер су и тај модел на истом терену неуспешно испробали Совјети. Велики Совјетски Савез изгубио је пре 20 година мали рат у Авганистану, садашња војна агонија САД и НАТО-а на истом простору наставља се као класичан пример „асиметричног” сукоба.
Дакле, велике силе губе понекад мале ратове. Али само понекад.
Мирослав Лазански
http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Asimetrija-izgubljenog-rata.sr.html
------------------------------------------------------
Lazanski obrađuje par vrlo bitnih stvari u razumevanju problema rata u Avganistanu: asimetriju ratovanja, činjenicu da odluku o ratu na kraju donosi javno mnenje, razjedinjenost NATO vojske i slično.
Međutim, ono na šta bih se ja koncentrisao je njegov zaključak da velike sile gube male ratove ponekad.
Pre svega, mislim da bi se Lazanski u jednoj od svojih subotnjih analiza mogao posvetiti produbljivanju ove konkretne problematike. On je kadar to da učini. Ovakvim zaključkom nije zaključio zapravo ništa, no to se ne može ni očekivati u članku ove veličine (zapravo o toj bi se problematici, sa primerima iz prošlosti i poređenju mogla napisati jedna sasvim opširna knjiga).
Ono što ja želim da pitam je zašto je rat u Avganistanu nemoguće dobiti?
Nije SSSR jedina sila koja je lomila zube u ovoj zemlji. Britanska imperija takođe nije uspela da zavlada Afganistanom koji je jedna od retkih zamalja Juga (političkog Juga definisanog po Sever - Jug podeli) koja nikada nije bila kolonizovana.
U veoma retkim trenucima kada svetski novinari daju mikrofone pravim vođama na terenu ne možete da se otmete utisku da bi oni najiskrenije rekli da je najbolje da se vojska povuče, jer se rat ne može dobiti, bar ne sa ovim brojem trupa.
Otežavajući faktori borbe konvencionalne vojske u Avganistanu:
- geografske odlike; planinski lavirinti u Avganistanu pružaju neuništivo sklonište za gerilce
- nerazvijena infrastruktura otežava logistiku; gerilcu je dovoljno da od jednog do drugog sela sa sobom ima pušku, komad mesa i flašu vode, dok je konvencionalnom vojniku potrebno mnogo više.
- neraspoloženje lokalnog stanovništva; NATO snage su okupacione (agresorske) i kao takve verovatno kod većine nisu dobrodošli.
- nemogućnost instaliranja funkcionalne vlade; itd...
Ovo je ukratko. Zanimaju me vaši stavovi oko ovog pitanja. Koja je tajna enigme zvana Avganistan?
tako da zaista i ne zele da pokore celu zemlju
