Jedan od mojih pokojnih mačora, Pablo, kada je bio mače, ukrao je batak sa karabatkom, veći od njega, i toliko je bio smešan i sladak a bogami i hrabar, da se nismo ljutili. Ćićkoš je znao da otvori poklopac od posude za pečenje, i izbišti svo meso, a najviše je voleo palačinke i to slatke. Naravno da mu ih nismo davali, no on se popne na sto, pokušava da me hipnotiše piljenjem u oči a za to vreme zabode nokat u palačinku, i veoma polako je vuče ka sebi, misli ja budala. A kad dobije nešto za jelo što baš ne voli posebno, onda dođe do mene i glasno mauče, što znači da treba da ga hranim. Imao je svoju kašičicu i kad se njom hrani, sve pojede. Jedino Cicojki može biftek da se ostavi, samo će ga eventualno pomirisati, i uopšte je ne zanima. Nikad takvu mačku nisam videla, kad sam je usvojila, bila je polumrtva od gladi, rođena na ulici, i odmah joj dam Ćićkoševu hranu, ni da pomiriše, dam joj nalepše praške šunke - ništa. Već sam htela da zovem veterinara, kad je malo promrljavila a ja shvatila da je to najizbirljivija mačka na planeti. Kako li je opstala na ulici, nije mi jasno. Sada jede samo (sramota, al šta ću) Royal canin za IZBIRLJIVE mačke od 800 din/kg. Ni ribu, ni piletinu, ni mleveno, ništa.
Ove to ne umeju, jedino mali Dilkan, u letu, otima hranu, taman je prineseš ustima, on ti otme- ala je brz, svaka mu čas
t
Nesto jutros razmisljam, ako bih ikad postala hordas, skupljala bih macke, mada i pse jako volim.
