Milica

Već danima Milica sreće tog fascinantnog muškarca,na pauzi za doručak.Ona ne zna da li je i ranije prolazila pored njega,a da ga ni videla nije.Teško je u to poverovati,teško da ne bi zapazila takvog tipa.Taj tip,baš njen tip,pojavio se jednog jutra,na drugoj strani ulice,dok je Milica odlazila na doručak,u jednu malu,ukusno nameštenu piceriju,gde su je odavno znali,i ljubazno usluživali.I tog je jutra,kao i ovog jutra,bila besprekorno obučena i našminkana ,uvek je takva,radi za poznatu kozmetičku kuću ,iz inostranstva,u predstavništvu,u Beogradu.Pored toga,Milica je ,hm,posebno draga jednom od veoma moćnih direktora te firme,i ona se svim silama trudi da zadrži njegovu naklonost.Ipak,stalni naleti mladih ptičica koje ne kriju da bi im pomenuti direktor lako postao drag,ili bi,bar,veoma rado i uspešno glumile da je tako,ugrožavaju,sve više ,njenu poziciju....u firmi i u njegovim mislima.
Neprijatno se iznenadila ovoga jutra,kada je ,bez kucanja,ušla u njegovu kancelariju.Njegova sekretarica je ,na kratko, izašla.Milica je prošla kroz njenu kancelariju i odgurnula tapacirana vrata koja su bešumno skliznula u stranu.Stajao je leđima okrenut ka njoj,sa jednom rukom u džepu skupog ,elegantnog odela,drugom je držao mobilni i razgovarao sa ,očito,bliskim prijateljem.Grleno se nasmejao zagledan u jutarnju panoramu Beograda koga je milovalo Sunce, i izgovorio reči koje su presekle Milicu.“Neka matore koke trućaju o supi koliko god hoće....ipak se piletina lepi za prste!“
Trenutak je stajala u nedoumici,a onda se tiho povukla nazad,trudeći se da je ne primeti.Uspela je .
Sada,dok hoda trotarom,ne želi da misli o tome.Nestrpljiva je da vidi tog tipa koji se vrzma po njenim mislima. Tačan je kao sat,svakog jutra ga sretne ,tako reći,na istom mestu.Visok muškarac,pravi muškarac,snažne građe,vitkog tela,sa gipkim hodom velike mačke,odeven u elegantno odelo.Crna kosa,besprekorno podšišana,čista,negovana,kao da je sada očešljana,poslušno stoji ,svaka dlaka je na svom mestu.Lepe,male uši,pravilno ,preplanulo lice,glatko izbrijano,obrve koje daju oštrinu njegovim očima.Oči crne,vatrene,prodorne.Obuzme je jeza kada ih,na kratko,uperi na nju.
Na celom njegovom licu se ogleda samopuzdanje,izvesna doza nadmenosti,hladnokrvnosti i egoizma.
Jedan pogled je Milici dovoljan da shvati koliko je taj muškarac uspešan,samouveren,rođeni vođa,stalni lider u grupi,i naravno,fatalan zavodnik.Čovek koga oduvek traži,čovek koji će je voditi kroz život.
Odjednom ga ugleda,kao da je ,odnekud,iskočio na ulicu,kao da je Božijom rukom spušten na trotoar,da bi njoj ulepšao jutro.Osmehnula se u sebi,čvršće stisnula kaiš svoje skupe tašnice,isturila grudi još malo više,zabacila glavu , i nastavila da hoda sigurnim korakom.Odlučila je da ovoga jutra pređe na drugu stranu ulice,da ga pogleda svojim prkosnim očima,jednim dugim pogledom,pravo u oči,dovoljno dugim da ga on primeti ,dovoljno kratkim da ne bude napadan.Milica zna sa muškarcima,retko kada joj odolevaju,retko ih je jurila,ali koga ona odluči imati....imaće ga.
Evo ga,približava se onim gipkim,samuverenim hodom koji kao da govori“znam,ceo svet je moj“gleda okolo,nonšalantnim pogledom,bez stvarnog interesovanja za bilo šta,čak i za nju.Još par trenutaka i ona će krenuti preko ulice,malo ukoso,tako da na susedni trotoar kroči malo pre susreta sa njim,da ga pogleda svojim ,unapred pripremljenim, pogledom i najzad,bar tako misli,privuče njegovu pažnju.Videće on sa kim ima posla,nije ona jedna od njegovih šmizlica koje je ,do sada,imao,nije ona privezak,laka zabava,prazna sponzorušica.Zadovoljno se nasmešila,jedva primetno,sladeći se onim izrazom u njegovim očima ,koji će ,zna ona,videti kada je ,konačno,bude ugledao,jer,očito je,ne vidi je ,čak i kada je pogleda.
Zakoračila je na ulicu,još sa smeškom u uglu usana,sa pogledom na svoje cipelice,crne,skupe,sa visokom štiklicom.
Prodorna škripa kočnica zapara njene uši i paralizova njeno telo.U magnovenju shvata da je uradila nešto strašno glupo.Hoće da vrisne,da potrči,da odskoči unazad,da uradi bilo šta što će je spasiti od bola koji dolazi.Ne može ni da se pomeri,ni glasa da pusti.Razrogačenim očima punim iznenađenja i užasa ,ona gleda ništa manje užasnute oči mladog vozača koji grčevito stiska kočnicu svog automobila,ukočenih ruku na upravljaču.
„Neeeeee,ne,ne,nemoj Bože,molim Te,ne!“-Vrišti u sebi,moleći za život Boga u koga nije verovala.Čuje prasak i oseća prodorni bol koji muti svest.
Odjednom-tišina
.Leži na ulici,na leđima.Vidi plavičasto jutarnje nebo,sa nekoliko malih ,belih oblačića.Sive četvorospratnice starog dela grada,nadovezuju se jedna na drugu,duž cele ove ulice,koja je ,još uvek ,i hladovini.“Zašto ništa ne osećam?“-pita sebe.“Umerem li?Hoće li sada doći tama,pa onaj čuveni tunel o kojem govore oni koji su doživeli kliničku smrt?Hoće li slike mog života početi da se vrte,poslednji put?Zašto ništa ne osećam?Hoće li onaj divni muškarac dotrčati do mene i uzeti me u naručije,bar sada,bar jednom?Ubaciti u kola i odvesti negde gde mi mogu pomoći?Onako,kao u filmu?Ne....Možda i ne treba.Možda je kičma povređena.Možda treba čekati Hitnu.Možda je zaglavljena u jutarnjem špicu?Možda.Zašto ništa ne osećam?
Skupljaju se radoznalci.Otkuda,odjednom,toliki svet?Zašto ljudi trče da vide nesreću?Gledaju u oči.Nešto žele da vide.Smrt?Život?Bol?Iznenađenje?Kajanje?Osudu?Tugu?Očaj?Zašto su ovde?Zašto on nije?“
Pred njenim očima plavičasto nebo se pretvori u vatromet u kome su preovladavale žuta i svetlozelena boja,nebeski svod naprsnu kao vetrobran automobila udaren kamenicom,a svaka pukotina dobi svoju nijansu žute i svetlozelene boje,i mnoštvo varnica zatitra pred njenim očima .“Gubim svest.Ako se,ikada,osvestim moraću toliko toga da promenim.Potražiću normalnog čoveka i pokušati da ga usrećim.Imam trideset i devet godina.Gde su prošle?Tako me nervirala moja majka kada mi je čestitala rođendane i pitala“Znaš li koji ti je?“Kao,vreme ide,gde ti je porodica,gde ti je dete,bla,bla.Tata je ćutao.Uvek me bolje razumeo.Ili nije,pa je zato ćutao....važno je da je ćutao.Moj život je moja stvar.Tako sam mislila,a sada se kajem.Kako sam pogrešila!Ko će me pamtiti?Onaj iz firme?Odavno je oženjen,ima decu,ima o čemu da misli.Ima ko i na njega da misli,prokletnik!
Ovaj sa druge strane ulice?Ne.
Gde je čovek koga sam godinama tražila,i čekala,da me vodi kroz život,čuva,mazi ,pazi?
Sa toliko prezira sam odbacivala one koji su me mogli voleti....ali,nisam videla da me mogu voditi“
Pred njenim očima,nalik ubrzanom filmu,počeše da lete slike njenog života

Rodila se 1970-e ,u maloj prizemnoj kućici,koja je izgrađena u podnožiju neke planine obrasle šumom,nedaleko od magistralnog puta,u jednom malom mestu stešnjenom između planina.Otac radnik,bez završene osnovne,majka domaćica,stariji brat,u susedstvu braća od stričeva,ona jedina sestra.Njeni su se ,dopunski ,bavili ekstezivnom poljoprivredom,i terali je da radi sve te poslove koje je mrzela-kopanje kukuruza,skupljanje sena,čuvanje krave koja je ,nekako kiselkasto,smrdela.
Rano je zamrzela sve što je u vezi sa tom vrstom posla.Kao dobar đak dobila je priliku da studira.
Njeni su želeli da bude prva iz familije sa fakultetom,da se „ne muči,da ne radi“kako su govorili.Ona nije do kraja razumela te priče,ali je želela da pobegne što dalje,u taj veliki grad,gde su svi putevi podjednako dobri,kako se njoj činilo.Klimavim autobusom koji je više izduvnih gasova ispuštao u putnički deo,nego u spoljnje okruženje,stigla je u veliki i sivi grad kojem je neko,ko zna kada i ko zna zbog čega dao ime Beograd.Oduševila se veličinom grada,i mnoštvom ljudi koji su promicali pored nje bez radoznalog zagledanja.Gotovo se sudarala sa prolaznicima zagledajući njihova lica ,po navici kojiu je ponela iz svog malog grada.Pomalo je zbunjivala tutnjava tramvaja u buka automobila,sva ta gužva u kojoj niko nikoga ne vidi...Ipak,bila je oduševljena,bila je konačno u velikom grau,bila je na pragu sreće i uspeha,bila je na početku boljeg i lepšeg života.Tako je verovala .
Upisala je fakultet koji nije volela,ali na koji je upis bio sasvim isvestan,zato što su kvote uvek bile nepopunjene.Te godine je upoznala i njega,prvog muškarca u svom životu,kome je poklonila svoju nevinost.
Milan,mlad advokat u srednjim tridesetim,neoženjen,mladolik,šarmer,malo duže tamnosmeđe kose,plavih očiju,snažnih grudi.San devojaka ,naročito onih mladih i neiskusnih,iz provincije.Takve su njegova specijalnost,ali ona to nije znala.Verovala je ,kao i sve pre nje,da je baš ona posebna ,ona koja mu mnogo znači.Oduvek je za sebe želela takvog,uspešnog,zgodnog muškarca ,svog nežnog gospodara,i sigurnog zaštitnika.Bila je sigurna u tu hemiju između njih,čudila se gde je ranije bio,i zašto je morla toliko duga da čeka na njega.Opijena zaljubljenošću,zanesena srećom,nije ni obraćala pažnju na tihi glas razuma koji je šaputao da tu nešto nije u redu.pripisivala je to nametnutim normama patrijahalnog vaspitanja,ostcima seoskih shvatanja koja je ubrzano odbacivala.Pomalo je mrzela svoju majku i njena upozorenja da „vodi račina šta radi“,i da se kloni muškaraca jer njoj,njenoj majci“ne trebaju kopilad u kući“.Nerviralo je toliko nepoverenje,i kako je mislila,nipodaštavanje njene zrelosti i inteligencije.
Pa,zaboga ,ona ima dvadeset godina!
Jednog zimskog vikenda je krenula kući.U Beogradu nije bilo snega,vetar je nosio prašinu i papiriće,sivo popodne je pritislo grad,hladnoća se uvlačila u kosti.Hodala je popljuvanim trotoarima,zagledana u sivi asvalt.Nimalo srećna što ide u svoj rodni grad,razmišljala je o njemu,da bi toplina od pomisli na njega zagrejala njeno ozeblo srce i telo.Na peronu BAS-a je bilo puno ljudi,gužva na svim šalterima,koferi ,mnoštvo studenata koji putuju u svoje gradove.Zamišljena ,prišla je govornici na zidu i okrenula njegov broj.Sa druge strane žice njegov dubok i muževan glas je izazvao blagu jezu od koje se stresla,a zatim talas topline zbog kojeg bi se rado predala tom muškarcu.Tokom razgovora on je pozva da svrati do njega,da se ugreje, da se pozdrave,on će je dovesti do stanice,baš na vreme za sledeći polazak autobisa ka njenom gradu......Rado je prihvatila.
Sva ustreptala je prešla preko ulice i uskočila i „7“ koja je ubrzo skrenula levo,uz Kneza Miloša,i za nekoliko minuta je bila ispred njegove zgrade.Dočekao je na vratima stana,nasmejan,ljubazan,ponudio sok i kafu.U stanu je bilo toplo,prijatna polutama,u uglu je svetlucao tv.Pričali su,ali se ona ne seća razgovora.Pamti samo njegove oči sa veselim iskrama,njegov muževan glas,bele zube,nasmejane usne,tople ruke sa kojima je dodirivao njene promrzle obraze.Bila je u nekoj izmaglici sreće i opijenosti,nije niočemu razmišljala,želela je samo da ga sluša,i da je dodiruje.Zato joj se učinilo sasvim prirodno i jedino moguće da se prepusti njegovim poljubcima,kada se nagnuo ka njoj.
Zadrhtala je od treme kada su njegove usne dodirnule njene,stresla se od te nežnosti kao od udara struje,boreći se sa strašću i sa stidom.Postiđena njegovim iskustvom , i uzbuđena njegovom željom prepustila se njegovim rukama ,goreli su njeni obrazi između njegovih dlanova ,bridele su njene usne pod njegovim toplim usnama i ona se prepustila potpuno,nije mislila ,samo je osećala,klizile su njene ruke po njegovim ramenima,snažnim grudima,gurala je njegovu odeću da bi dodirnula njegovu vrelu kožu...Obuzimala je nekontrolisana strast,pripijala se uz njega želeći da se stope u jedno,da oseti svaki kvadratni centimetar njegove kože,da je pritisne svojim snažnim telom,da je obgrli rukama,da toplinom svoga tela zagreje njeno koje je obuzimala naizmenična drhtavica i vrućina,od glave do pete.Tutnjalo je u njenim slepočnicama,zagluhnule su njene uši,gorelo je u njenim grudima,srce je kucalo kao ludo,isprekidano je disala žureći da ga ljubi i da hvata dah.Spontano su jedno drugom skinuli odeću i našli se na trosedu.Potpuno gola i bez trunke stida ,sa rukama oko njegovog vrata ,sa zamućenim pogledom na njegovom licu žudela je za prvim dodirom muškosti po svom telu,želela je tog muškarca.Nežno se spustio preko nje,prijala je njegova težina i toplina njegovog tela,njegovi iskusni pokreti su povećavali njeno uzbuđenje.Želela ga je više od svega,njen stomak se zatezao,prijatne kontrakcije su obuzimale njeno telo,nije bilo straha ni razuma,samo želja je okupirala njen um.
Pridigao se od nje,nastavljajući poljupce,a onda se odvojio da potraži kondom.Pratila ga pogledom očima milujući njegovo snažno i gipko telo.Žurno se vratio i nastavio da je neprestano ljubi dok se vešto smeštao između njenih nogu nežno povlačeći njena kolena ka svojim ramenima.Obuzeta strašću gotovo da nije ni bila svesna kako se našao u njoj i počeo da kliza napred –nazad.Nije osećala bol kao što se plašila,pobojala se da će krv prsnuti po njegovom stomaku i trosedu,ali i to je kratko trajalo,prepustila se tom novom osećaju,čula je svoje uzdahe i njegovo šumno disanje,uživala je u tom zadovoljstvu koje pruža voljenom čoveku,i u tom novom osećaju koji je ,po prvi put,spoznala.Bilo je jako lepo,strastveno,silovito.Nije doživela orgazam,ali je bilo lepo i bez toga.Doživeo je orgazam u njoj,snažno je stiskajući rukama kojima je obgrlio njene podignute noge i njena ramena na kojima su ostajali crvenkasti tragovi njegovih prstiju.Uživala je u njegovoj snazi i struji koja je tresla njegovo telo.Smirio se šumno dišući,glave zagnjurene u njen vrat i njenu rasutu kosu,a zatim se povukao unatrag,poljubivši je pre neko što je krenuo u kupatilo da se sredi.Brzo se vratio i ona mu kroz blaženi osmeh reče da je on prvi muškarac u njenom životu.Nežno je ljubio šapućući nežne reči.
Žurila je zbog autobusa,već se najavila da stiže kući.Otišla je do kupatila,i tek tamo je počela da curi krv,sasvim malo,kao kada ima menstruaciju.
Žurno se istuširala.Za petnaest minuta je kretao njen autobus.(nastaviće se)