ТЕОЛОГИЈА
отац Пајсије
(Из књиге сузе за свет)
Теологија је реч Божија коју разумевају чисте, смирене и препорођене душе. Теологија се не састоји од лепих речи мозга које се стварају филолошком техником и изражавају правничким или световним духом.
Вештаствене речи не могу да говоре људској души, као што ни један леп кип не може да говори, осим ако су слушаоци превише световни па се просто задовољавају пријатним разговорима.
Теологија која се предаје као наука углавном испитује ствари историјски и природно је да их схвата спољашње, јер јој недостаје светоотачки подвиг, унутрашње преживљавање. Таква теологија је пуна сумњи и двоумица будући да се божанске енергије не могу схватити мозгом, него се човек мора претходно подвизавати и доживљавати их да би у њему почела да дејствује благодат Божија.
Онај ко мисли да спољашњим научним теоријама може спознати тајне Божије личи на безумника који мисли да телескопом може видети рај.
Они који се подвизавају у светоотачком духу постају практични богослови и бивају похођени благодаћу Духа Светога. А ако поред унутрашњег образовања душе имају и спољашње образовање могу боље описати и протумачити тајне Божије, као што су то чинили и Свети оци.
Али ако неко не постане сродан са Светим оцима а жели да тумачи или пише, промашиће и оштетиће и самог себе и свет својим духовним сиромаштвом.
С друге стране, није добро ни да неко богословствује на основу инославног богословља, јер то личи на неплодног човека који усваја туђу децу и после их представља као своју, а себе назива оцем многе деце. Свети оци су реч Божију произносили из свога срца, а своја искуства стицали у борби против зла и у огњу искушења. Све су то смирено исповедали или записивали из љубави да би нас, своје потомке, помогли. А љубав никада нису задржавали само за себе, а и све друге дарове су препознавали као дарове Божије.
Они који дарове Божије представљају као своје су најбезочнији и најнеправеднији на свету, јер су неправедни према Богу и још више према себи будући да тако себи ускраћују божанску благодат.
Они који непрестано и за све благодаре Богу смирено бдију над самим собом и са пуно доброте бдију над свим створењима и тварима Божијим, и постају најдоследнији богослови чак и ако су неписмени. Као што и неписмени чобани дан и ноћ пратећи време постају најбољи метеоролози.
Они који живе просто, имајући доброте у себи и добре помисли, и тако постигну унутрашњу једноставност и чистоту, могу и натприродне ствари видети једноставно, као природне. Јер код Бога је све једноставно и Он не употребљава већу силу за натприродно а мању за природно, него једну те исту за све. А то зато што је у Богу све врло просто (једноставно) као што је и Он сам врло једноставан (несложен), и то нам је показао Његов Син својим светим једноставним животом на Земљи.
Кад у човеку пре свега постоји чистота па онда дође и простота (простосрдачност) са топлом љубављу и побожношћу, тада је у нас усељена Света Тројица. Са таквим божанским просветљењем лако је пронаћи кључеве божанског промисла и протумачити Дух Божији на једноставан и природан начин без главобоље умовања.
Аналогно чистоти или лукавости које неко поседује биће добар или неуспео тумач. И аналогно томе ће се окористити или оштетити. Много пута се човек превари немајући искуства (а има добре намере); примера ради, неко ко не зна да постоји и бело вино може у њега сипати црвену боју да би направио право (црвено) вино, и тако отровати свет. Али и без искуства и лукавости, ако се ослони само на људску правду и логику опет ће се огрешити о Духа Божијег, и тако огрешити о самог себе и друге.
У Јеванђељу видимо раднике првог и трећег часа да се буне ослањајући се на људску правичност и логику, мислећи да су обесправљени (Матеј 20,1-5). А срцезналац Господ са својим истанчаним осећајем за правду платио је свима исто. Мада, опет, по Својој божанској правди која је пуна сажаљења и љубави, Он би највише платио радницима који су дошли у једанаести час јер су они јадни највише душевно патили и уморили се, за разлику од осталих радника који су се уморили само телесно. Али како ми бедни људи да својим ограниченим умом схватимо ову божанску правду, као што ни нашом ограниченом љубављу не можемо схватити Његову бескрајну љубав. Отуда се љубав Божија ограничила да свакоме да плату по договору, а то да се не би саблазнили они који су више волели себе него друге. И ако им је рекао: “Не штетим вас, толико смо се договорили”, мислио је: “ја сам господар племените љубави и божанске правде коју не можете да схватите”, а не:”ја сам господар и не уважавам никога”. Јер је Бог наш Отац а ми Његова деца, и Његову очинску љубав сви познају. То је љубав која се распела за нас, да би нас избавила и васпоставила рај.
Кад бисмо могли да изађемо из себе (из себељубља) тада бисмо видели све ствари онако како оне јесу у стварности, гледали бисмо божанским очима, чисто и дубоко. Зато је пре свега неопходно изаћи из света у пустињу и смирено се, покајнички и молитвено, подвизавати, направити пустињу од својих страсти, отерати духовну чамотињу и примити благодат Божију, и тако постати прави богослов.
Ако неко не очисти своје духовне проводнике непрекидно ће имати “кратке спојеве” и биће пун светских теорија и сумњи са питањима. Тада више не богословствујемо, јер се налазимо у сфери овога света, него историјски истражујемо или законски испитујемо. Односно, да ли је ексера којима је Христос прикован било три или четири, и колико је војника било присутно при распећу. Тако запостављамо оно што је за нас важно: да је Христос распет због наших грехова и ради нашег спасења, и да је страдао више од свих светих мученика. Јер, њима је помагао Својом божанском силом, док ту исту силу није употребио за Себе него је страшне болове трпео из љубави.
