Mali virtuelni klub pisaca kratkih i dugih formi

Nova scena. Prvi deo

SVETI LUIS, FRANCUSKA, 16. JUL, 23:30, KOMANDNI ŠTAB AMERIČKE VOJSKE
(Taylor leži u šatoru za vojnike i sprema se da spava. Odjednom dolazi kurir.)

KURIR
Taylor, hajde u štab, traži te komandant.


(Taylor kreće prema štabu. Kuca i ulazi. Pozdravlja se sa komandantom, komandant mu pokazuje da sedne, sipa mu neko piće.)

KOMANDANT
Taylor, ono što sam ti danas pričao, tajni zadatak. Da li si spreman da ga izvršiš?

TAYLOR (Začuđeno)
SADA?!

KOMANDANT
Da Taylor...Nemamo puno vremena, ti si čovek na koga se najviše oslanjam, vodiš našu najbolju jedinicu, posle onog nemilog događaja....

TAYLOR
Spreman sam! Samo recite šta treba, uradiću.

KOMANDANT
Odlično...Ovako, izviđači pričaju o nekom Tigar tenku, koji je izuzetno opasan, njime upravlja tenkovski as Hans Edelmann... On je i onaj dan granatirao naše položaje, kad si ranjen, tako da smo uništili pogrešan tenk.

TAYLOR
Šta vi sada očekujete, da ja uništim tenk?! Da to nije malo preterano...

KOMANDANT
Ne, ne... Daleko od toga. Ti ćeš ubiti Edelmann-a lično. Daćemo ti snajper, provući ćeš se u nemačke položaje, čekati Edelmann-a ispred njegovo šatora i ubiti ga.

TAYLOR
Gospodine, pravom čoveku ste se obratili. Prihvatam zadatak.

KOMANDANT
Odlično, pođi sa mnom, da ti dadnem potrebnu opremu.
(Taylor sa komandantom ide u susedni šator, tamo mu komandant daje snajper, sliku Edelmann-a i jednu dimnu bombu.)

KOMANDANT
Taylor.... Srećno. Imamo potpuno poverenje u tebe.

(Taylor se kreće kroz ruševine, već je duboko u nemačkim položajima. Kreće se i gleda nemačke vojnike na svojim položajima. Puše i igraju karte. Taylor otvara vrata, vrata zaškripaše. Nemci su odmah skočili)

NEMAC (na nemačkom)
ŠTA JE OVO BILO?! IZGLEDA DA IMAMO NEŽELJENE GOSTE! PRETRAŽIMO PODRUČJE!

(Nemci su krenuli u potragu, jedan po jedan. Taylor se skriva u ormar. Jedan vojnik prolazi kraj ormara, taylor da se pripremi, ispadne metak. Moli se Bogu da ga vojnik nije čuo, vojnik kreće prema ormaru i otvara ga.)

VOJNIK (na lošem engleskom)
Psssst. Stani. Nisam Nemac. Ja sam Poljak koji je na silu ovde mobilisan. Pomoći ću ti, pa ćemo zajedno odavde da pobegnemo. Reci mi, šta treba da uradiš?

(Taylor prvo malo začuđeno, ali ipak priča)

TAYLOR
Treba da ubijem Edelmann-a, tenkistu.

VOJNIK
On je trenutno u šatoru štaba, imaju sednicu. Otići ćemo tamo, ali teško ćeš ovako. Nabaviću ti nemačko odelo. Sakrij se u ormar opet.
(Taylor ulazi opet u ormar)

VOJNIK
HEJ, Bauer! Dođi ovamo!

(Nemački vojnik dolazi)

BAUER
Šta treba?
(Vojnik polako vadi nož.)

VOJNIK
Žao mi je Bauer...
(Vadi nož i ubija Bauera. Taylor izlazi iz ormara. Odvlače telo u neki ćošak. Taylor oblači nemačko odelo. Nastavljaju.)

VOJNIK
Vidiš, ovo su naši položaji. Možda ti je ovo jedina prilika da ih vidiš ovako blizu a da ne pucaju na tebe. (Smiju se). Otići ćemo gore na vrh one zgrade. Ima jedan čuvar, njega ćemo lako ubiti. Onda čekamo Edelmann-a.


(Odlaze na vrh zgrade. Dave stražara. Taylor nišani i čeka Edelmann-a. Polako izlaze Nemci. Gleda sliku, ni jedan se nije poklopio. Konačno, posle četvorice, dolazi Edelmann.)

VOJNIK
To je Edelmann.

(Taylor nišani Edelmann-a. Kad mu je nanišanio glavu u trenutku mu prođe kroz glavu trenutak kad je Edelmann ubio Rodrigueza.)

TAYLOR
Ovo ti je za mog druga, nacistički gade.

(Taylor puca, pravo u glavu. Edelmann pada mrtav. Nemci posle nekoliko trenutaka dižu uzbunu. Počela je sirena.)

TAYLOR
Šta ćemo sad?! (Panično)

VOJNIK
Ništa ne brini, samo pođi za mnom i ostavi taj snajper tu.

(Silaze niz stepenice na drugi sprat. Vojnik puca u prazno. Dolaze stražari.)

VOJNIK
Eno ubice gore. Nas dvojica smo ga pratili dovde, preuzmite sada vi, idemo mi obavestiti druge.

STRAŽAR
U redu!

(Stražari trče prema gore, vojnik hvata Taylora za ruku i povlači ga sa sobom. Trče prema dole, kreću prema kamionu.)

(Stražari su stigli na vrh zgrade. Jedino što su zatekli je mrtvog Nemca.)

STRAŽARA
ZAJE*ALI SU NAS! BRZO DOLE, DOK NISU POBEGLI!
(Vojnik i Taylor kreću prema kamionu, Vojnik ubija vozača, izbacuje ga iz kamiona)

VOJNIK
HAJDEE! ULAZI!

(Taylor ulazi, vojnik seda na mesto vozača, kreće da pali kamion ali neće, stražari kreću prema njima pucajći u kamion, posle nekoliko puta, kamion je upalio. Vojnik daje pun gas, pregazio je dva stražara... Kako se kreću, Nemci pucaju na kamion sa svih strana, jedan metar je proletio Taylor-u pored glave. Konačno, pobegli su od Nemaca. Voze se prema američkim položajima. Parkiraju kamion, izlaze iz njega... Američki vojnici ga okružuju. Uprli su puške prema njima.)

MCKAY
IZLAZITE POLAKO IZ KAMIONA, RUKE U VIS!

(Taylor i vojnik izlaze sa rukama u vis. Taylor se počeo smejati i govori.)

TAYLOR
Mckay, budalo jedna. Ja sam, Taylor.

(Mckay pokazuje vojnicima da spuste oružje, prilazi Tayloru.)

MCKAY
Pa čoveče, zamalo da te ubijem... Što nisi u našoj uniformi, gde si bio i ko ti je ovaj?

TAYLOR
Duga priča Mckay, uglavnom nas dvojica moramo u štab, a ti vrati se na položaj (Smejući se.)

MCKAY
Baš smešno, glupane.....

(Mckay se vraća na položaj sa ostalim vojnicima. Taylor i vojnik ulaze u štab. Pozdravljaju se sa komandantom.)

KOMANDANT
Ko je ovaj Taylor-e?

TAYLOR
Ovo je Poljak, koji je bio u nemačkoj vojsci... Pomogao mi je u operaciji i to mnogo.

KOMANDANT
Znači Edelmann je mrtav?

TAYLOR
Mogu jedino još da ga koriste kao grudobran...

- - - - - - - - - -

Nova scena. Drugi deo.

KOMANDANT
Odličan posao Taylor, bićeš tajno odlikovan, jer ovo ne smeje mnogo ljudi da sazna, bar za sad.... A ti mladiću, kako je tvoje ime i kako ti kod Nemaca?

VOJNIK
Ja sam Edik Grabowski, zarobili su me u invaziji na Poljsku 1939. Bio sam u zarobljeništvu, pa su me naterali u vojsku 1942. da budem vozač, kasnije sam prekomandovan u običnog pešaka.

nastavak priče - Šta će biti, biće


Ovako nije više bilo dovoljno da se prati kompletno događanje. Prvo što mi pade na pamet,
bio je otvor za ventilaciju, odmah pored vrata kancelarije. Logički sam proračunao da se granalo
po prostorijama i morao me je odvesti do istog takvog otvora u kraljičinoj odaji. Bio je dovoljno širok
da promilim kroz njega. Rešetke se lako skinuše, imao sam utisak kao da se neko ovde već provlačio,
zato što je metalna oplata zidova tunela na početku bila uglancana, tj. nije bilo prašine.
Izvadih zippo upaljač, skidoh kaput pružajući jednom od kandidata sa napomenom:

-Kada uđem unutra, odmah zatvorite prolaz zamnom, da ne izgleda nešto sumnjivo

On potvrdno klimnu glavom i požele mi sreću. Međutim, šalterska radnica, videći kakvu nameru imam,
ciknu, mahajući ljutito onim pečatom, kako je to nedozvoljeno, kako mogu da snosim posledice,
jer u ovoj firmi se kažnjavaju i mnogo manji prekršaji, a kamoli za ovako nešto.
Srećom, rulja u isti momenat odreagova tako što je ućutka povikivajući:

-Umukniiii već jednooommm!!! Zabij nos u ta dokumenta, i udri te pečate inače ima da ti završi u dupet.u

A ja sam već ušao i puzao prema cilju. Na moju olakšicu, sastavi na limu poslužili su mi kao stepenice
pošto jejedna etapa bila okomita.

Mic po mic, nekako se dobauljah do željene tačke. Upaljač je bio vreo, jedva da sam ga mogao držati,
a i nije mi više bio potreban. Svetlost sijalica ukaza mi na poznat enterijer, i u njemu ono dvoje
što su se do malopre onako pohotno razvaljivali od seksa. U stvari, seksovala je ona njega i to u mozak,
a po svemu sudeći, i sama je oskudevala sa sivim ćelijama.

Položaj ventilacionog otvora bio je na zidu, iza stola, odmah do plafona, tako da je cela prostorija
imala odličan pregled. Prvo što upade u oči, bili su monitori na suprotnoj strani. Baš kako sam i pretpostavljao,
na osnovu zvukova električnih motorčića, rasklopili su se iz zida, četiri reda, po pet terminala.

Ona je sedela u svojoj kožnoj fotelji sa tastaturom i mišem ispred sebe, a on je šeretski stajao odmah pored,
grickao čipsić i pijuckao kabezu. Nisam joj vide lice direktno jer je bila okrenuta leđima, ali veliko ogledalo
koje je stajalo sa njene desne strane, jasno je prikazivalo svaki njen izraz lica. I to kakav izraz. Trebali ste videti
grimase zadovoljstva, jezik kako oblizije usne, krckanje prstiju u znak zagrevanja. Očigledno da je bio uobičajen ritual
svaki put pred ovakav zanosan čin. Onda se maši za činuju pudinga od čokolade. Prvo zavodljivo obliznu kašiku,
pa je zatim zaroni u smeđu poslasticu.

-Šta je ovooo, pa ovo nije slatkooo, nema šećeraa, glupača u zelenom je garant zaboravila.
Dušoo, 'ajde molim te, stavi dve kašike, znaš da ne mogu ovako bljutavo da jedem.

Dok je delija drhteći vadio iz posude šećer i brojeći kašike da se ne zezne: jeeednaa, dveeee...
madmuazel aktivira sve ekrane, te se oni popališe jedan za drugim. Rukom je vešto baratala 'mišem',
tastatura je škljocala pod energičnim pritiscima prstiju. Jedan terminal je očitavao svaki njen upis
i potez mišem, sve je beležio...i pamtio u svojoj memoriji. Interesantno mi je bilo šta se dešava
na ostalim monitorima. Nije bilo teško ukapirati da se radilo o nadzornim kamerama svih sektora
preduzeća. Zaposleni članovi sedeli su u svojim odeljcima, bilo ih je na hiljade. Svako je imao svoj računar,
komunicirali su jedni sa drugima, i što je bilo još interesantnije, izgledalo je kao da se nisu poznavali lično
između sebe. Poput virtulanih likova koji svakog dana dolaze na posao da zarade sebi za hleb, ili možda
ništa nisu ni primali osim kazni i opomena. Sve u svemu, njih je to zabavljalo i imali su neku satisfakciju u svemu tome.

Elem, naša glavna junakinja, vladarka, trljala je dlanove izgovarajući svoju mantru:

-Ee tu smo lepi moji, da vidimo šta vi meni radite po mojoj imperiji. Jes' da mi nije ćaća sve ovo ostavio,
ali...hahahaha...moje visočanstvo i jeste visočanstvo, zahvaljujući ovoj firmi i sistemu. Bez toga bi i dalje
bila samo kraljica...trotoara.

-Ljubavi - oglasi se napokon direktor- pa tebe su u srednjoj i zvali 'trotoarka'

-Umukni, i to je nešto. Neki ne zavredi nikakvu titulu za ceo život. Zato sam sada bog i batina.
Negooo, deder, da vidimo ko je to pravio probleme i ometao rad firme. Ahaaa, senzori očitavaju da je bilo više
njih. Neodgovorni službenici su se opet raspojasali. Ljudi moji, pa dokle više ovako ? Mada moram priznati
da kada ne bi bilo tih problematičnih, moja kruna ne bi blistala punim sjajem. Oni su mi sve i sva, moj razlog
što se budim i ležem za slatkim snom.

Gledao sam kako frenetično udara po tipkama, klika mišem u agoniji, često se dodirujući za međunožje.
Van svake sumnje je bilo da ju je ova delatnost palila do ludila. Stenjala je, uzdisala, osećao se miris
između njenih butina kako hara prostorijom, kao pred sam svršetak ekstaze. Videlo se da je njen dragi pomalo zabrinut,
zamišljen, bez obzira koliko je i on uživao u celoj predstavi. Na kraju, ostavi svoju kabezu na sto, tiho podrignu
pa joj reče:

-Amaann, srećice, smiri se, dovoljno si pokažnjavala za danas, smiri se, pozliće ti. Znam da uživaš u tome,
ali zar ne misliš da se pojavljuješ u suviše sektora, svuda te ima. Možda bi trebalo malo da se družiš sa zaposlenima,
ipak su i oni ljudi, a ne samo da sankcionišeš. Upropastićeš ten sa takvim nerviranjem.

Sve mi je ovo izgledalo jadno, stravično. Više puta sam okretao glavu ne bi li izbegao mučne prizore žene
koju je ophrvala bolesna želja za vlašću, sve više i više. Nije joj bilo spasa.


I taman kad sam hteo da pobegnem glavom bez obzira zgađen na sve ovo, ostao sam kao ukopan ne verujući šta se dešava.



NASTAVIĆE SE...

Ne mogu ni ja da verujem...Ali,ako pisac ne laže-ono je bilo zaista u ....

Ako pisac laže, kraljica ne laže

I NE SAMO NA STRADUNU

Ne može biti da su im se pogledi nekoliko puta slučajno sreli, pomislila je još dok je čekala u redu pred blagajnmp, da kupi kartu za Rijeku.
Obično se sećala likova, ali lika te mlade žene nikako, - sem očiju bademastih i setnih. Oči su joj bile poznate odnegde.Uostalom, kao da je važno, skoro poluglasno je izustila dok se smeštala u kupe, na mesto pored prozora.
Volela je da gleda te pejzaže kod putuje Gorskim Kotarom, divila se drveću, kućama, zamišljala ljude koji u njima stanuju, da li ponekad napuštaju svoja mesta i šta rade zimi kad napadaju snegovi a vukovi i pokoji medved se osokole
pa prilaze njihovim kućama. Svakakve je scene zamišljala uvek kad je putovala vozom i ne bi joj baš drago kad primeti da devojka, sa odnekle poznatim očima, upita sme li da sedne preko puta nje. Kimnula je glavom,
prilično neubedljivo, bojeći se da će sada uslediti oni sveopšti razgovori niočemu, kakvi se inače vode u kupeima drugog razreda.
Sa zvučnika se razleže Terezin glas...I gde baš tu melodiju da puste koja sad ima da joj nametne neke druge teme, iako odavno potisnute ali ne i istisnute iz srca..." ...Idem sada k'o bez svijesti, s nadom da ću tebe sresti "
Taman htede da započne razgovor ne bi li skrenula misli. ali je devojke preko puta njenog sedišta sedišta, pretekne :
" Tata je voleo ovu pesmu. Mama nije. Ona je znala zašto ju je tata često puštao svih onih godina, čak od onog varljivog leta 68. kad se Ona udala za nekog koga je jedva poznavala i otputovala u drugi grad, po potrebi službe, kako je govorio tešeći sebe da to nije bilo i po potrebi srca. Mama je opet zavidela je toj ženi, koji su oboje zvali ONA, što sada nije u prilici da ga vidi često pijanog, i verovatno joj više ništa ne bi značile njegove bademaste oči, sada često podbule od maligana, nesnosnog karakter i potreba da dane provodi u kladionici. A u kladionicama je kao na Stradunu.."srećeš radost, srećeš tugu..." , tvrdio je otac.
Sad je već previše saznala i ne hoteći.
Voz je usporio približavajući se Rijeci
- Brzo nam je put prošao", - reče tek da se sabere.
- " Ja ću do Lovrana, Tamo je tata, Na rehabilitaciji. Posle udesa koji je imao pre godinu dana dok je jurio kolima i od preglasne muziku sa radija nije čuo sirenu vozača koji je takodje krenuo u preticanje...."
Dok joj je pomagala da skine svoj prtljag, upita je kako se zove.
- " Dubravka se zovem, po Dubrovniku valjda, tamo gde se na Stradunu k'o u krugu sreću radost, sreću tugu , - neki."
Užurbano su se pozdravile. Htela je još da kaže da su i tuga i sreća relativne i da se sreću k'o u krugu, - i ne samo na Stradunu. Ali, da li bi razumela ta mlada žena od koje je saznala svoje novo ime, - ONA.

nastavak priče - Šta će biti, biće


Prostor je bio jako skučen, kao takav još više je pojačavao jeziv osećaj koji je
strujao kroz svaku žilu u organizmu.
Bio sam potpuno prilepljen za metalnu površinu tunela ventilacije, samo su mi se oči belasale
i kretale levo desno prateći šta se dešava.
Nakon što je u orgazmičnom ludilu trzaja pokažnjavala zaposlene, vidljivo smirena, opuštena lica,
lagano-teatralnim hodom dođe do ogledala pa stade ispred njega. U njemu se pojavi njen odraz,
veličanstven, neprikosnoven, siguran. Direktor je stajao ćutke iza nje, nije smeo da zucne,
samo je nervozno u rukama držao šešir i gužvao ga.
Kraljica postoja ukočeno par minuta...gluva tišina. Onda u jednom potezu smače sa ramena bratele
haljine, haljina skliznu polako preko ruku pa do bokova, ovlaš dodirnu kolena i strovali se na pod.
Potpuno gola, koža joj se svetlila od treperenja monitora, prelivala sa bojama iz ekrana, jasno
ukazivajući da se radi o zategnutom telu, dobro negovane žene. Grudi još uvek jedre sa ukrućenim bradavicama
neumoljivo su terale da se obliznem i ujedem za usnu.
Stidne dlačice u obliku tanke crte podsetiše me na jedan porno film, ali ajd, neću sad o tome.

Prošle je izvesne vreme, nemam predstavu koliko, kad se u jednom trenutku začu nekakva škripa iz ogledala.
Kristalne čaše na stolu zacvileše, metalna oplata koja me okruživala, zaječa reskim zvukom tutnjave.
Ličilo je kao da se otvaraju teška, gvozdena, zarđala vrata. Ali nikakva vrata ne bejahu, već se njen lik
poče menjati, preobražavati u nešto što se teško da opisati. Ona je stajala mirno, a odraz je vršio metamorfozu.
Iz onako zamamne figure žene, poče da se kreira nešto sasvim suprotno, nešto što je gonilo na odvratnost, na grozu.
Koža odpoče da se mlitavi, bora, dobija staračku boju, kičma savija u luku prema napred, grbeći se do visine struka.
Kvrge počeše iskakati na leđima, ruke i nokti se izdužiše, a lice je tek posebna priča.

Lepa žena dobi izgled starice sa kvarnim i većinom poispadalim zubima. Nos joj se produži, pa zakrivi pri vrhu.
Ten joj poprimi zelenkastu boju. Možete je zamisliti apsolutno kao vešticu iz bajke o 'Snežani i sedam patuljaka',
samo što je ta bakica iz priče bila mnogo lepša, jer joj je i duša bila blagoslovenija od ove ovde. Iako na izgled,
da je naša kraljica bila srce od žene, ova transformacija govorila je drugačije. Ovakav preobražaj nije išao na konto
fizičkog izgleda, već je ispoljavao pravo stanje njene ličnosti, reflektovao je realnu sliku njenih poriva, želja,
misli, odnosa prema ljudima, njenu zlobu i izopačenost kakvu samo vladari poseduju.
Nisam razumeo ovaj ritual što je izvodila, ali bilo je očigledno da je to često činila, valjda da bi još više
uživala u nečemu što se zove moć jer zaista je moćno delovalo bez obzira što je u odrazu bila grdoba, nakaza
sopstvenog ega. Drugim rečima, ovo je bila slika i prilika njenog 'drugog Ja'.

Onaj smotanko se navirivao preko kraljičinog ramena, bojažljivo se trudeći da ga ne primeti. Ali ona nije ništa
videla oko sebe do samu sebe, kao što je to činila celog života a naročito od početka svoje vladavine.
Tako valjda mora biti, ko će ga znati.

Ne mogu reći da nisam uživao u predstavi iako je napetost toliko porasla da su mi brideli dlanovi, oči
isijavale povišenom temperaturom, a vene svrbele od neizvesnosti. Povratih se malo od šoka tek kada silueta
u ogledalu poče da nestaje i bledi. Vidno iscrpljena, madam je drhtala, stiskala šake u pesnice. Dahtala je
ubrzano ali potiho. Ehh, nije lako kada se sretnu dr.Džekil i mr.Hajd.

-Dodaj mi haljinu darling - zapovedi svom dragom

On priđe, savi se, te joj navuče haljinu odozdo nagore pošto je celo vreme stajala oko njenih gležnjeva.

-Sad možeš ići, ja ću kasnije da prošetam do sektora odeljenja da vidim kako su delovale moje sankcije
na članove firme. Možda se neko buni još uvek, zato moram reagovati blagovremeno. Nisam ovde radi 'vrućih kolača'
nego da kažnjavam, što treba i što ne treba, pa kako im bude, to nije moja briga. Kako bih inače mirno otišla
na počinak, ovo mi je u neku ruku relaks, rehabilitacija od napornog dana.

Direktor se pokorno nakloni, poljubi joj ruku mrmljajuću :

-Na usluzi moja miledi, ja iz ovih stopa odoh da nešto prezalogajim, smoren sam jako, direktorski posao nije nimalo lak

Naglo se uspravi, izgužvan šešir stavi na glavu, popravi odelo, okrenu se i ode.

Dok se oni pozdravljaše, ja sam već planirao povratak. Sad je trebalo ići unatraške jer nije bilo šanse da se okrenem
zbog uskog prostora.

Još jednom bacih pogled na našu kraljicu sa Swarovski krunom, belom haljinom, kosom boje lana, zatim kresnuh upaljač
i lagano, što tiše krenuh nazad.

Iz prostorije se nije ništa čulo osim njenog pevušenja : Kraljestvo moje, podanici moji, evo meee...

Ovo 'meeee' je više podsećalo na meket koze, ali ipak imala je sluha za muziku.

Puzeći neko vreme suprotno, otvor ventilacije kod prijemnog šaltera se ukaza. Nekoliko čupavih glava radoznalo se
okretalo i svaki čas piljelo u mom pravcu. Čuli su da dolazim, zato skinuše rešetku i pomogoše mi da siđem.

Žamor je bio utihnuo, svi su blenuli u mene i pitali se : Šta se unutra događalo ?


Taman što kročih nogama na pod, namestih zaštitnu rešetku na otvor, imperatorka izađe iz svoje kancelarije.
Nadmeno nam klimnu glavom kao znak pozdrava, potom se zaputi u pravcu gde su se nalazili zaposleni i nezaposleni
članovi ove organizacije.

Išla je u obilazak pred spavanje.


NASTAVIĆE SE...

Mamicu joj jareću...Daj da joj šanem nešto kao vrana piletu...

hahaha...pile naebalo ki žuti

E uskoro cu objavljivati veliki scenario u vise delova, tema ce biti Padobranski desant na Normandiju u noci izmedju 5 i 6 juna.

Evo prvi deo nove scene, tema je padobranski desant u Normandiji. Ako nešto ne valja, slobodno recite.

Negde pored Londona, 5. jun 1944, 20:30

(Padobranci 101. i 82. američke padobranske divizije su u stroju na aerodromu, dolazi vojni džip i staje, iz njega izlazi Dvajt Ajzenhauer, dolazi ispred vojnika, kadar pokazuje više stotina vojnika)

AJZENHAUER (Priča na mikrofon)

Vojnici, ova noć će biti najvažnija noć u životu, kako za vas, tako i za nas. Bićete prvi koji će se probiti u Hitlerovu evropsku tvrđavu, da obezbedite puteve za iskrcavanje. Ne želim da vam pravim pritisak, ali od vas zavisi cela operacija, ako ne uspete, sve pada u vodu...To je to, što se tiče mene, sada čekamo na vas... Neka je Bog sa vama.

(Vojnici 101. divizije se počinju ukrcavati u avione, avioni dobijaju signale za poletanje, ispred aviona kreću male jedrilice, svi avioni su poleteli i nestaju u horizontu...)

IZNAD SELA SENT VIJERVIL, FRANCUSKA, 6. JUN 1944., 00:48

(Slika prikazuje malu jedrilicu iz koje iskače padobranac, odnosno Pathfinder. Spušta se na tlo. Ide polako, vidi padobranca koji mrtav visi na drvetu, uzima od njega uređaj, izlazi na čisto polje i postavlja ga. Uređaj šalje signal.)

NEMAČKI PROTIV-AVIONSKI POLOŽAJI U SENT VIJERVILU, FRANCUSKA, 6. JUN 1944, 00:55

(Nemci se zabavljaju. Gledaju postere sa golotinjom, pričaju neke svoje priče, jedu. Jedan Nemac se odmakeo od drugih i zabrinuto gleda u nebo, njegov prijatelj mu prilazi)

NEMAC 1 (na nemačkom)

Wolf, šta ti je? Uopšte se ne veseliš, šta nije u redu?


NEMAC 2

Ne znam ni ja. Imam neki osećaj da će se nešto loše desiti....

NEMAC 1 (Smijući se)

Hajde opusti se, stacioniran si u malom francuskom selu, poneki put pripucamo na bezopasne izviđačke avione. Šta se loše može desiti?

(U tom trenutku Wolf je promenio izraz lica.)

NEMAC 2

Čuješ li i ti nešto?

(Obojica gledaju u nebo, odjednom se pale reflektori, počinje paljba iz P.A. topova, padobranci su počeli skakati)

NEMAC 1

SRANJE! NAPADAJU NAS!

AMERIČKI AVION IZNAD SENT VIJERILA, FRANCUSKA, 6. JUN 1944, 01:10

(Prikazuje se jedinica padobranaca. Vlada tiha atmosfera. Svi pretežno gledaju nemo. Smith se moli Bogu, Rodriguez teši Taylora koji se zabrinuo, avion se počeo sav tresti, P.A. metak pogađa avion u telo, ubija jednog padobranca, ostali su u šoku. Zasvetlelo je crveno svetlo u avionu, padobranci ustaju i spremaju se za skok, Rodriguez daje upute)

RODRIGUEZ

OK momci. Naš zadatak je da zauzmemo selo Sent Vijervil i da unitšimo P.A. topove. Vidimo se dole. Srećno.

(Kamera prikazuje drugi avion, pilot gubi kontrolu, avion pada na zemlju i eksplodira, vraća se opet na Rodriguezovu jedinicu)

(Prikazuje se pilot koji stišće dugme za iskrcavanje, pali se zeleno svetlo, padobranci iskaču, kamera prikazuje stotine padobranaca kako se spuštaju na zemlju, kamera sada prikazuje u prvom licu Rodrigueza, meci prolaze kraj njega, nekoliko padobranaca ubija pri spuštanju. Rodriguez se spustio, sa njim su još Taylor i Smith)

TAYLOR

Rodriguez, gde su ostali?

RODRIGUEZ

Loša je signalizacija. Razbacani su po celom sektoru.... Sada, za mnom.

(Kreću se polako dok nekog žbunja, čuju nešto, Rodriguez pokazuje da stanu)

RODRIGUEZ

THUNDER.

GLAS

FLASH.

(Iz žbunja izlazi MCKAY sa još četiri vojnika)

RODRIGUEZ

MCKAY, gdje su ostali?

MCKAY

Ne znam, ovo je haos. Nas trojica smo blizu sleteli, a Conti-a smo skidali sa drveta, zaglavio se padobranom gore.)

RODRIGUEZ

Ništa, idemo u akciju. Nadam se da ostali momci rade svoj posao.

(Vojnici kreću, posle nekoliko trenutaka, avion je pogođen, krila mu se raspadaju, pada na zemlju i eksplodira. Rodriguez prvo nemo gleda prema avionu kao i ostalo, pa je onda ugledao P.A. top kako puca)

RODRIGUEZ

Ako želimo da divizija bezbedno sleti, moramo uništiti ove topove.

(Lagano prilazi topu, sakrili su se iza nekog zbuna)

RODRIGUEZ (Šapćući)

Ok, kad izbrojim do 3, izlećemo i ubijamo posadu topa...1....2.....3... IDEMO! IDEMO!

(Izleteli su pred Nemce, Nemci su se okrenuli prema njima, taman da krenu pucati, padaju svi mrtvi. Padobranci su u čudu, pitaju se šta se desilo)

GLAS

THUNDER!

TAYLOR

FLASH!

(Iz mraka izlazi pet padobranaca. Rodriguez se rukuje sa jednim.)

RODRIGUEZ

Hvala Coolin, dobro te je videti, posle svega ovoga.

COOLIN

I drugi put kolega...


RODRIGUEZ

Hajde da vidimo ima li još P.A. topova u ovom sektoru....

(Padobranci su krenuli u potragu za sledećim topom...)

Male reci djackog ucenika osnovne skole

Ne znam sta bi trebalo da predstavlja ali izdaleka sedim u jednoj vili i posmatram kroz terasu horizont daljine, od plaze na kojoj je vila smestena pa sve do tamo gledam gde se more lomi o pesak i povlaci nazat kroz valove.
Vidim, nije vise tako kao nekada ali ubrzo, sezona leta ce se vratiti, i tamo, upravo tamo gde je vetar pokvasio... skoljku i pomerio je do dna mora, upravo tamo ce vec sutra... kada sezona pocne, neko da gazi... koce svoje bogatstvo prodati da nadje biser u skoljki... gde skoljki ima, i pesak se stvara. I sreca se hvata, samo da se rasproda bogatstvo, kada srece nema u biseru, vec u okruzenju pogledaj plazu, to zelenilo, taj pogled, sve okolo je rajski.
I onaj na vrhu zgrade prizeljkuje isto sto i onaj u podzemlju, samo malo, malo bogatstva, bilo ono materijalno ili ne.
Sve ce bogatstvo prodati da pronadje bisere.
Bogatstvo nije zagarantovano, stalno se menja, isto kao sto bogatstvo kise nije doovoljno, covek zeli samo malo, sreca i ljubav, nalazilu se u duhu te reci ili ne.

Da malo odmorimo od 'kraljice', verovatno se i Vama smučila onako grdna ,
a bogami i meni, pa reko da napišem nešto malo manje 'ružnije'

Ovo je priča iz dva dela, a prvi sledi upravo sada...

------------------------------------------------------------------------------

Sahranjena lepota



Ošteni kuja te noći četiri vragolana.
Mlad Mesec se verovatno zaljuljao kada je čuo bolni urlik keruše kako para tišinu. Planina odzvoni
resko pod tim zvukom i dopre do mene.

Bila me je uhvatila dremka, prepuštajući se slatkom snu pored sveće koja je dogorevala
nadomak kreveta u toj balvanastoj kućici od borova u podnožju ove vukojebine. Polusanjiv, skočio sam u isti mah.
Luna je bila nešto više od dva meseca bremenita koliko je i prirodno da nosi svoj plod.
Dole u selu, jednom prilikom kada smo bili do dućana za vreću soli, videh kako se njuška sa jednim velikim, žutim kucovom,
a onda par trenutaka kasnije,izgubiše se u sokaku dalje od pogleda retkih prolaznika, računajući i sebe.

Bi šta bi, ona se pojavi posle izvesnog vremena, isplaženog jezika, zadovoljnih očiju koje su kevtale
da je jako žedna i prilično umorna. Deliju nisam više video, ko zna kuda je opet odlutao u potrazi za
avanturom.

Elem, nakon te dogodovštine, posle par meseci, izbaci štenad iz svoje utrobe. Čak i Bog blagoslovi taj čin šapatom vetra
kroz krošnje tek napupelog drveća.
Uleteo sam kao granata u šupu gde se okotila i videh kako se majušci koprcaju
grabeći svaki svoju sisu. Bili su truntasti, slepi još uvek mokri, veličansteni i lepi, osim jednog koji
je odudarao od sve te idile slatkoće tek rođenih kučića. Koliko su ova tri bila neodoljiva, toliko je ovo
četvrto bilo ružno i ogavno. Majka ih je revnosno lizala posle pojedene posteljice. Brižno, nežno,
za nju su svi bili jednaki.

Avajj, ne mogu opisati kakva je to grozota bila. U životu takvo nešto ne videh, takvu jezu
na prvi pogled. Četiri njih, četiri muške pseće duše tek pristigle na ovaj svet,
borila su se odmah za svoja prava, za prve kapi majčinog mleka. Ali ne lezi vraže, lovorike nisu bile
obećane ovom siromašku sa svojim grdnim obličjem. Sve je ukazivalo na to, da će biti 'prognan' odmah
još na samom početku bivstvovanja.
Svi debeljuškasti, mazni, okruglih glavica i napokon osušene baršunast dlake, nasuprot ovoj
karkikaturi buljavih, staklasto plavih očiju, terale su na utisak da će svakog trena ispasti iz duplji. To je u neku ruku bilo začuđujuće, s'obzirom da se rađaju slepi.
On je već uveliko gledao, spoznavao, pitao se gde je to došao.
Nesrazmerno velika lobanja naspram tela, izbačena donja vilica, pojačavalo je osećaj demonske prikaze.
Konstitucija je nagoveštavala da će biti izuzetno snažan pas iako je bio samo mešanac kao i njegova braća.

Prođe vreme, odrastali su svi jednako. Kako su stasavali, tako su se i definisali izgledom i karakterom. Svi su bili jaki, lepi , zdravi,
osim ovog ružnog koji je bio sve, samo ne ugodan oku. Zaista sam se gadio svaki put kada bi mi prišao da ga pomilujem,
pa onako sav ponizan pred gazdom, nije primećivao moje reakcije. Ili možda jeste, samo mu to nije bilo važno.

Navrši im se po godinu dana starosti. Bilo je vreme da ih odvedem gore u planinu, u lov, a najviše zbog toga
da okuse aromu divljine u srcu prirode. Neću vam posebno pričati o situacijama kada poneki meštanin iz sela slučajno nabasa ovde vraćajući se iz seče drva
i njihove reakcije čim ga ugledaju. Bilo me je stid svaki put kada bi neko drhtavo prošaputao : O bože, šta je ovo !?

*****

Zašto sam bio tu, zašto mi je neki drugi život započeo van civilizacije ? Beg od sebe ili ljudi, potraga za neukaljanom čistotom,
nešto treće ? Smatram da je od svega ovoga bila kompilacija razloga koja mi dade satisfakciju da dođem i tražim to
'nešto treće'. Pustinjak, čudak, pola čovek-pola vuk, tek toliko jer mi je šuma bila utočište i nisam više
sebe video među modernim zidinama gradske vreve, a ponajmanje u ljudskom okruženju. Smetao sam ja njima, a bogami i oni meni.
Tražio sam ljude, a nailazio samo na zveri, pa zver i postah. Tu sam gde sam, u ovoj pitomoj sredini što je nazivaju - divljina.

Jutro je već prskalo u najveće, kada se nas petorica zaputismo prema vrhu planine narodski zvanoj - Medveđa šapa.
Luna ostade da čuva ognjište.Bilo je rano proleće, behar se već razlistao po nozdrvama, mirisao, disao pri svakom povetarcu gonjen toplim strujama.
Sneg je bio okopneo, nabujao potoke, pročistio vazduh do kristalnog stanja.

Trebalo nam je oko tri sata da stignemo na odredište. Na leđima mi je bio svojeručno pravljeni samostrel,
pogodan da ustreli zeca, fazana ili srndaća, a po običaju, veći deo mesa bio je sušen kao zaliha za zimu.
Ovce nisam držao zbog vukova, nisam želeo da se zameram sa glađu šumske horde i sa svojim 'čovečanskim' instiktom
za odbranu. Iskon nisam prepuštao slučaju. Nisam želeo da im dajem iskušenje koje bi ih skupo koštalo. Živeo sam od prirode isto kao i oni, jednako kao
sve šumske duše.

Psi su trčkarali okolo, radoznalo njuškali, nozdrve su im treperile spuštene malo poviše iznad tla obraslog u mladu travu.
Ovo je bilo sasvim novo okruženje za njihova čula koja su do sad mogla osetiti.
Iako najrkupniji, najsnažniji, u isto vreme i najružniji pas iz legla nije bio alfa, tu ulogu je spontano po rođenju
preuzeo jedan kucov sa žućkastom dlakom. Odmah se nametnuo kao glavni, kao vođa. Svi ostali su ga pratili, netremice
gledali ne bi li držali korak sa njim. Bio je kicoš, ponosan kao i ostala mu braća, šepurio se, bio svestan svoje lepote.
Zadovoljstvo dok sam gledao ovu prekrasnu družinu, ne mogu Vam opisati. Gledajući ih sa uživanjem, nisam se mogao suzdržati
a da ne spustim pogled svaki put kad mi je u vizir upao izrod psećeg roda. Često sam se upitivao: Zašto ga uopšte i čuvam kada je bruka za leglo ?

Trebalo je malo da predahnem. Njih sam pustio da švrljaju okolo. Iz lovačke torbe izvadih deo pečenog srnećeg buta,
komad hleba, glavicu crnog luka. Ostatak mesa u torbi bio je za njih kada reše da se smiluju jesti.
Sve to sam postavio na jednom proplanku okruženim drvećem. Godio mi je otvoren prostor i direktni sunčevi zraci
da mi malo opuste kosti. Sekući zalogaje mesa, gledao sam u padinu koja mi je blago vukla ispružene i prekrštene noge naniže.
Priznajem, na par trenutaka poželeh neku muzikicu sa radija da svira, dok sam jeo. Međutim, morao sam se zadovoljiti
sa cvrkutom ptica, a koji će mi matrag muzika na struju kada su slavuji ovde bili bez premca.

Uljuljkan tako u svu tu idilu obroka u prirodi, vilice su mi morale zastati sa žvakanjem zalogaja, jer ču nekakvo komešanje
uznemirenih pasa. Nisam ih video. Prema lajanju, mogao se odrediti njihov položaj, a to je da su bili raštrkani u šumarku
ne mnogo udaljeni jedan od drugog. Zatim opet besan lavež. Grupisali su se po njihovoj urođenoj taktici

-Hmmm, verovatno su nanjušili zeca ili neku lisicu - pomislio sam dok sam brisao masnu bradu i gutao zalogaj
-Ovo ne smem propustiti...

Dograbih samostrel položen odmah pored sebe, rukom opipah levo bedro gde je bio privezan tobolac sa kratkim strelama,
pa se krupnim koracima zaputih u pravcu meteža.

Kako sam se približavao, kerovi su se sve jače čuli. Očigledno da im je taj zec, ili već šta, dobro privuklo pažnju.
Ušavši među gusto rastinje, namestio sam strelicu na oružije, nategao kanap u položaj spreman za okidanje.
Konačno, oni se ukazaše u grupi kako sam i pretpostavljao, osim rugobe koja je bila izdvojena malo po strani.
Svi su napetih mišića bili okrenuti kontra nagibu padine i markirali to 'nešto' poviše njih...besomučno lajanje.

Moja čula, nisu kao njihova, nisu bila tako izoštrena da se upravljam po njima, jedino dobro očuvan vid mi je bio u opticaju.
Smanjena vidljivost zbog krošnji drveća, na uštrb svetlosti, činila je svoje da teško razaznajem ono što su oni osećali
tim svojim životinjskim senzibilitetom.

Samostrel stegnut u grčevitoj ruci još uvek je ćutao, kada se veliki žbun malo podalje, počeo tresti sve više i jače...



NASTAVIĆE SE...

Lepo si ovo ukomponovao i motivisao nas da navijamo za najslabijeg u leglu koji treba da bude junak priče.
Pravda za psećeg izroda.

Antigon@:

Lepo si ovo ukomponovao i motivisao nas da navijamo za najslabijeg u leglu koji treba da bude junak priče.
Pravda za psećeg izroda.

Kliknite za proširenje...

hvala u ime psećeg izroda, verovatno će se prolepšati posle ovako lepe podrške

Baš smo tražili neku volonterku koja će džumaru pridržavati za rep...

drugi deo - Sahranjena lepota




Ovo je sad bilo zabrinjavajuće. Ili je zec bio ogroman, ili se pak radilo o nekoj drugoj životinji,
i to malo povećoj. Pokušao sam da ne paničim, ućutkivao sam ih koliko god sam mogao, ali me nisu slušali
što je i razumljivo kada nastane ovakva gungula u psećoj blizini.

Grane počeše jako krckati usled teških koraka, žbun se još jednom snažno zatrese, razmaknu se na pola,
a pred nama se ukaza ogromno dlakavo stvorenje koje poče brundati, mrmljati sa nervozno-tromim pokretima.
Da, to beše medved. Glomazna životinja, naizgled još pomalo sanjiva od zimskog sna, na prvi mah je bila
zbunjena sa dozom uspavane letargije, ali brzo poče da se osvešćuje usled galame moje 'bande' koja
ustuknu kada vide da se međed uspravio na zadnje noge i zaurlao.
Oči su mi se već privikle na mračni prostor tako da sam mnogo bolje razaznavao subjekte oko sebe.
Napeto oružje mahinalno podigoh u pravcu 'nemani' nišaneći ga u srce. Čopor se još više uznemiri, do
te granice da se počeše ujedati između sebe jer su se zbili u gomilu. Ne računam psećeg izroda, pošto
je bio izdvojen sa strane. Videlo se da su ova trojica bili suludo besni, ali i na smrt preplašeni.
Nisu mogli kontrolisati reakcije.
Jedan od njih kao krenu prema medvedu, zagrabi napred pa se brzo vrati pribijajući se u gomilu sa ostalima,
uz besomučan lavež gde su mu bale letele na sve strane. Rugoba se sve više odvajala od njih, pravila polukrug
prema zveri. Činilo mi se da mu je nakostrešeno obličje poprimilo nešto poput vukodlaka. Nije uzmicao.
Nalik na vuka kada vreba žrtvu spreman na skok, neumoljivo je sve više i više prilazio gorostasu koji
mlatarao šapama, podizao glavu, urlikao sa penom na ustima što su podrhtavale pri svakom njegovom urliku.
Opet pokušah pse da rasteram i odvratim im pažnju. Iako smo bili brojniji, snaga medveda je neminovno bila
veća. On je bio gospodar ove šume, domaćin kome nisu godili nepozvani gosti.

Na moje zaprepaštenje, trojica delija koja su bila najglasnija i najsrčanija, najednom izgubiše samopouzdanje... umuknuše.
Repovi im sada povijeni, ne više gordo prema gore, nego drhtavo između zadnjih nogu.
Još jedan dubok, snažan krik iz medveđeg grla učini to da trojka zacvile, uskomeša se, ustuknu nekoliko koraka unazad,
pa se stušti preplašeno niz padinu cvileći. Neman, gegajući se, krenu napred. Kao da se osilio još više videvši
ovaj beg mojih lepotana. Ružni pseći stvor mu je sada bio poprilično blizu, tek na pet-šest ljudska koraka.
Ne znam šta se odvijalo u njegovoj glavi, ali znam da su kroz moju sevale misli sa dilemom, da li povući okidač?
Strele su bile suviše kratke da bi ozbiljno naudile jednoj ovakvoj mrcini, jedino su ga mogle još više razjariti.
Vremena nije bilo na pretek. Ostalo je samo da se približim što više i iz blizine hitnem strelu u srce kako bi
pogodak bio što efikasniji.
Sada sam bio u skoro istoj liniji sa psom koji mu je stajao više sa levog boka dok sam ja išao spreda.

-Još malo, samo još malo napred, moram što bliže prići, još malo - vrtelo mi se u glavi od neizvesnosti

Ispružena ruka sa samostrelom bila je na nekih dva metra od tačke gde sam ciljao. Pogodiću, nema sumnje.
I taman da stisnem polugu za okidanje, medved brzo koraknu napred pa munjevitim potezom šape prolete pored
moje ruke i dokači kandžom nategnuti kanap koji je napinjao strelu. Sajla se aktivira, strela odape, pogodivši ga
u predelu ramena. Izgubih ravnotežu, što od udarca, što od iznenađenja, pođoh unatrag, noga mi zape za neku žilu
te se nađoh sa leđima na zemlji potpuno bespomoćan. Grdosija je stajala iznad mene spremna da me raskomada.

Ali avajj, meda je izgubio iz vida da je nadomak njega stajao neko ko se nije uplašio njegovih strašnih kandži.
u isti mah, za tren, taj neko koga sam se stideo svo vreme od njegovog rođenja pa do sad, bio mu je veća briga
nego ja što sam bauljao po zemlji. Pas zareža, iskezi zube, zavrišta tako da se planina iskrivi od užasa.
Skok...delić sekunde, drhtaj Svemira...neravnopravna borba...šumska groteska protiv mog zaštitnika.
Prvi sa prednošću svoje snage, divljine, siline, drugi sa veličanstvenošću svoje hrabrosti da obrani nekog koga voli.
Ko je jači ??

Borba je kratko trajala. Jedan zamah, udarac...onda još jedan, pa još jedan. Vitez iz kujine utrobe je uspeo da
mu par puta dohvati zubima debelu kožu, otkine mu deo mesa sa slabine, ali suviše moćna strvina je sa tih nekoliko
udaraca okončala dvoboj. Poraženi je ležao raspukle lobanje, poderanih pleća, sa krvlju koja je kuljala iz njegovih
rana.
Razgoračenih očiju gledao sam kako hvata poslednje udahe vazduha, svom snagom koja mu je preostala
pomeri glavu, pogleda me zenicama koje su se gasile, jedva primetno mahnu par puta repom...i izdahnu.

Zvučaće čudno kada vam kažem da mi je strah tog trenutka potpuno nestao. Nije me bilo briga ako podelim istu sudbinu
sa svojim psom. Verovatno sam to i zaslužio...on je to zaslužio. Već sam bio na nogama, sa pojasa isčupah veliki, lovački nož iz korica,
zatim stisnutih zuba procedih:

-Ajde proklet bio, sad sam ja na redu...


Očekujete nastavak borbe ? Ne, do toga nije došlo. Iz nekih samo njemu znanih razloga, spusti se na sve četiri noge,
opkruži beživotno telo, odmače se ćutke u stranu iskazujući neko poštovanje, postoja neki trenutak, okrenu se i
izgubi u gustom šipražju.

O zveri moćna, zar i ti imaš dušu, samilost, ljudskost...veću nego čovek !?

Dugo sam stajao na proplanku pored kamenja ispod koje je ležalo telo moga prijatelja gde ga sahranih.
Zalazeći zraci Sunca su se crveneli iza vrha planine dok sam plakao. Nisu bili toliko crveni kao moji obrazi
od stida, ne onog koga sam osećao prema ovoj, naizgled ružnoj tvorevini prirode, već zbog samog sebe.
Gledao sam lepotu odmah ispod bistre površine vode, a nisam video da je ona duboko ispod mulja.
Prava, čista, neiskvarena i iskrena.

Oni lepotani što pobegoše podvijenih repova, ko zna gde su, ko zna da li bi imali tu čast da ih medved
udostoji ijednog pogleda, kao što taj isti nije ni mene udostojio, nego se okrenuo i otišao.

Pre nego što ću poći natrag ka svojoj kolibi, prešao sam dlanom preko oštrih belutaka na grobu.
Očajno stisnuh jedan koji me poseče do krvi. Neka bude tako kako je zapisano...krvlju.

A onda, opet se začu urlik negde u daljini. Mogao sam se zakleti da je to bila poslednja počast
strašnog diva.




-KRAJ-

Nastavak od prošlog dela:

(Polako prilaze P.A. topu, Rodriguez traži granatu od Taylora, baca granatu i naređuje ostalima da krenu, ubijaju preživele Nemce, postavljaju eksploziv na P.A. top, uništavaju ga, nastavljaju dalje)

(Kako se kreću, prilaze jednom žbunu, Rodriguez prvi iskače ispred žbuna, ali spušta pušku i gleda nemo, ostali kako dolaze takođe spuštaju ništan i gledaju nemo, slika prikazuje 10 mrtvih padobranaca)

RODRIGUEZ
Kučkini sinovi.......Pokret.

(Nastavljaju dalje, opazili su kretanje, Rodriguez pokazuje da stanu)

RODRIGUEZ
THUNDER

GLAS (na lošem engleskom)
FLASH

(Izlazi 10 momaka, obučeni u civilna odela, noseći puške)

RODRIGUEZ
Ko ste vi? Kako znate lozinku?

MOMAK
Mi smo članovi pokreta otpora, lozinku smo saznali od jednog od poginulih padobranaca, rekao mi je dok je umirao na mojim rukama, pružili smo im prvu pomoć, ali nije im bilo spasa......

RODRIGUEZ
Ok. Pođite sa nama.

MOMAK (Na francuskom)
Idemo..
(Prilaze stražarskoj kućici, vide dva stražara kako pričaju)

RODRIGUEZ
McKay, ti znaš nemački, priđi bliže i pokušaj shvatiti šta pričaju, možda je nešto važno.

(McKay se naslonio na neka drva, ali se okliznuo i srušio drva, pao je pred stražare. Stražari nišane u njega, on baca pušku i diže ruke)

MCKAY (Na nemačkom)
Predajem se! Molim vas ne pucajte!

(Taylor je nanišanio stražare, ali ga je Rodriguez sprečio da puca)

TAYLOR
Šta to radiš?!

RODRIGUEZ
Ne smeš to raditi, otkriće onda našu grupu. Izgubićemo faktor iznenađenja.

(Nemci i dalje drže McKay-a na nišanu)

NEMAC 1 (Na nemačkom)
Šta ćemo sa njim?

NEMAC 2
Kao i sa ostalima....Upucaćemo ga!

(Nemci ga nišane, prikazuje se prst kako se približava okidaču, čuje se pucanj........)

NASTAVIĆE SE.....

terminal:

drugi deo - Sahranjena lepota




Ovo je sad bilo zabrinjavajuće. Ili je zec bio ogroman, ili se pak radilo o nekoj drugoj životinji,
i to malo povećoj. Pokušao sam da ne paničim, ućutkivao sam ih koliko god sam mogao, ali me nisu slušali
što je i razumljivo kada nastane ovakva gungula u psećoj blizini.

Grane počeše jako krckati usled teških koraka, žbun se još jednom snažno zatrese, razmaknu se na pola,
a pred nama se ukaza ogromno dlakavo stvorenje koje poče brundati, mrmljati sa nervozno-tromim pokretima.
Da, to beše medved. Glomazna životinja, naizgled još pomalo sanjiva od zimskog sna, na prvi mah je bila
zbunjena sa dozom uspavane letargije, ali brzo poče da se osvešćuje usled galame moje 'bande' koja
ustuknu kada vide da se međed uspravio na zadnje noge i zaurlao.
Oči su mi se već privikle na mračni prostor tako da sam mnogo bolje razaznavao subjekte oko sebe.
Napeto oružje mahinalno podigoh u pravcu 'nemani' nišaneći ga u srce. Čopor se još više uznemiri, do
te granice da se počeše ujedati između sebe jer su se zbili u gomilu. Ne računam psećeg izroda, pošto
je bio izdvojen sa strane. Videlo se da su ova trojica bili suludo besni, ali i na smrt preplašeni.
Nisu mogli kontrolisati reakcije.
Jedan od njih kao krenu prema medvedu, zagrabi napred pa se brzo vrati pribijajući se u gomilu sa ostalima,
uz besomučan lavež gde su mu bale letele na sve strane. Rugoba se sve više odvajala od njih, pravila polukrug
prema zveri. Činilo mi se da mu je nakostrešeno obličje poprimilo nešto poput vukodlaka. Nije uzmicao.
Nalik na vuka kada vreba žrtvu spreman na skok, neumoljivo je sve više i više prilazio gorostasu koji
mlatarao šapama, podizao glavu, urlikao sa penom na ustima što su podrhtavale pri svakom njegovom urliku.
Opet pokušah pse da rasteram i odvratim im pažnju. Iako smo bili brojniji, snaga medveda je neminovno bila
veća. On je bio gospodar ove šume, domaćin kome nisu godili nepozvani gosti.

Na moje zaprepaštenje, trojica delija koja su bila najglasnija i najsrčanija, najednom izgubiše samopouzdanje... umuknuše.
Repovi im sada povijeni, ne više gordo prema gore, nego drhtavo između zadnjih nogu.
Još jedan dubok, snažan krik iz medveđeg grla učini to da trojka zacvile, uskomeša se, ustuknu nekoliko koraka unazad,
pa se stušti preplašeno niz padinu cvileći. Neman, gegajući se, krenu napred. Kao da se osilio još više videvši
ovaj beg mojih lepotana. Ružni pseći stvor mu je sada bio poprilično blizu, tek na pet-šest ljudska koraka.
Ne znam šta se odvijalo u njegovoj glavi, ali znam da su kroz moju sevale misli sa dilemom, da li povući okidač?
Strele su bile suviše kratke da bi ozbiljno naudile jednoj ovakvoj mrcini, jedino su ga mogle još više razjariti.
Vremena nije bilo na pretek. Ostalo je samo da se približim što više i iz blizine hitnem strelu u srce kako bi
pogodak bio što efikasniji.
Sada sam bio u skoro istoj liniji sa psom koji mu je stajao više sa levog boka dok sam ja išao spreda.

-Još malo, samo još malo napred, moram što bliže prići, još malo - vrtelo mi se u glavi od neizvesnosti

Ispružena ruka sa samostrelom bila je na nekih dva metra od tačke gde sam ciljao. Pogodiću, nema sumnje.
I taman da stisnem polugu za okidanje, medved brzo koraknu napred pa munjevitim potezom šape prolete pored
moje ruke i dokači kandžom nategnuti kanap koji je napinjao strelu. Sajla se aktivira, strela odape, pogodivši ga
u predelu ramena. Izgubih ravnotežu, što od udarca, što od iznenađenja, pođoh unatrag, noga mi zape za neku žilu
te se nađoh sa leđima na zemlji potpuno bespomoćan. Grdosija je stajala iznad mene spremna da me raskomada.

Ali avajj, meda je izgubio iz vida da je nadomak njega stajao neko ko se nije uplašio njegovih strašnih kandži.
u isti mah, za tren, taj neko koga sam se stideo svo vreme od njegovog rođenja pa do sad, bio mu je veća briga
nego ja što sam bauljao po zemlji. Pas zareža, iskezi zube, zavrišta tako da se planina iskrivi od užasa.
Skok...delić sekunde, drhtaj Svemira...neravnopravna borba...šumska groteska protiv mog zaštitnika.
Prvi sa prednošću svoje snage, divljine, siline, drugi sa veličanstvenošću svoje hrabrosti da obrani nekog koga voli.
Ko je jači ??

Borba je kratko trajala. Jedan zamah, udarac...onda još jedan, pa još jedan. Vitez iz kujine utrobe je uspeo da
mu par puta dohvati zubima debelu kožu, otkine mu deo mesa sa slabine, ali suviše moćna strvina je sa tih nekoliko
udaraca okončala dvoboj. Poraženi je ležao raspukle lobanje, poderanih pleća, sa krvlju koja je kuljala iz njegovih
rana.
Razgoračenih očiju gledao sam kako hvata poslednje udahe vazduha, svom snagom koja mu je preostala
pomeri glavu, pogleda me zenicama koje su se gasile, jedva primetno mahnu par puta repom...i izdahnu.

Zvučaće čudno kada vam kažem da mi je strah tog trenutka potpuno nestao. Nije me bilo briga ako podelim istu sudbinu
sa svojim psom. Verovatno sam to i zaslužio...on je to zaslužio. Već sam bio na nogama, sa pojasa isčupah veliki, lovački nož iz korica,
zatim stisnutih zuba procedih:

-Ajde proklet bio, sad sam ja na redu...


Očekujete nastavak borbe ? Ne, do toga nije došlo. Iz nekih samo njemu znanih razloga, spusti se na sve četiri noge,
opkruži beživotno telo, odmače se ćutke u stranu iskazujući neko poštovanje, postoja neki trenutak, okrenu se i
izgubi u gustom šipražju.

O zveri moćna, zar i ti imaš dušu, samilost, ljudskost...veću nego čovek !?

Dugo sam stajao na proplanku pored kamenja ispod koje je ležalo telo moga prijatelja gde ga sahranih.
Zalazeći zraci Sunca su se crveneli iza vrha planine dok sam plakao. Nisu bili toliko crveni kao moji obrazi
od stida, ne onog koga sam osećao prema ovoj, naizgled ružnoj tvorevini prirode, već zbog samog sebe.
Gledao sam lepotu odmah ispod bistre površine vode, a nisam video da je ona duboko ispod mulja.
Prava, čista, neiskvarena i iskrena.

Oni lepotani što pobegoše podvijenih repova, ko zna gde su, ko zna da li bi imali tu čast da ih medved
udostoji ijednog pogleda, kao što taj isti nije ni mene udostojio, nego se okrenuo i otišao.

Pre nego što ću poći natrag ka svojoj kolibi, prešao sam dlanom preko oštrih belutaka na grobu.
Očajno stisnuh jedan koji me poseče do krvi. Neka bude tako kako je zapisano...krvlju.

A onda, opet se začu urlik negde u daljini. Mogao sam se zakleti da je to bila poslednja počast
strašnog diva.




-KRAJ-

Kliknite za proširenje...

Kukavice umiru sto puta,pravi samo jednom!

ZLATO


Seo je pod staru šljivu, kao i inače što radi svaki put kada se vraća iz polja. Kolica parkirao u lad. Izborano lice traži odmor al oči bistre, nesu još umorne. Pogled luta po ravnici i onom vencu brda koji rodnu zemlju čuva. Prebira po mislima koe da priča deci...sg će da naidju. Osmehnu se oko starca, pa osmeh uzjaha lagani vetar što tud prodje i niz put u polje ode. Njegovo polje...njegov život...i njen. Talasa se pčenica, ko zlatna gospodja.....paprika ko stidna mlada devojka....kukuruzi ko seoski mladići, mladi, jaki, isprsili se od snagu

Oblak prašine umotan u larmu dotrča do deda Pere.
„Zdravo živo deda“ govore svi u glas i sedaju unaokolo onako zajapureni al sve blizu dedi da dobro čuju.
„Zdravo živo deco“
Sačeka da se žagor smiri pa poče...

Davno to beše deco.....mlogo davno. U ono brdo tam daleko, što mu se samo vr vidi, e, tamo kazuju ljudi da beše imalo zlata. Pročulo se toj nadaleko. Ideš kroz šumu i samo skupljaš zlatni grumenčiki. Tako pričali ljudi. Kažu, vile se tu noću igrale, pa im iz kosu sve ukosnice zlatne ispadale po šumu.

U selo tad živeše Stana i Stanimir. Mladi bejoše, a njuma su zvali Lepa Stana. Mlogo ubava bila. Mladi, vredni, pošteni i siroti. Sirotinja je tad bila svud. Al’ i u sirotinju imaš dobrog i lošeg čoveka. Ovi bejoše s dobre duše, blagorodne. Stanimir pomagaše na svi koji iskaše jer namajstoričav si beše, išle mu od ruku svakakve majstorije, a od siroti ne naplaćuvaše. Sirotinja i bolesan se pomagaju od dušu, od nji se ne bogati s pare no duša postaje sve bogatija. Sevap je dati od dušu, a toj ne može svako, mada svako tvrdi da si dušu ima....ima, al kakvu? A ženče mu s lep reč blažila boli na bolesni, decu smiruvala kad plaču.....vrišti dete po cea noć, ne znaju koe više da mu radu.... a li ga Stana uzne u ruke, ono si prestane da plače...smiri se, zaspi i nikad više tako strašno ne zaplače. Čudnovate su blagorodne duše, ko da nisu s ovaj svet, tako se na mnozinu čini. Zato beoše cenjeni u selo oboje. Zato i vikaše po selo „Stanimir je jedared čoek, pa si i takvu Stanu nadje...čak im se i imena slažu“. U to vreme, kuj je imao kravu el bika, eeeeee, taj je bio gazda. Ovo dvoje ne imadoše ništa osim urušenog kućerka što Stanimiru ostade od dede. Središe tuj kućicu. Stanimir ispopravljao koje se moglo, zakovao tarabe, okrečiše s kreč iznutra i spolja, zabele se kućica ko pucka. Izriljali malko pozadi kuću, pa posejali bašticu da si imaju za jedenje. Poneka kokoška i pevac i jedno prasence da si utove. Prase im dade gazda Milutin za nadničenje, a baba Julka je Stani svaki put kad je kod nje radila od ranog jutra do mraka, po jednu kokošku davala i jednom jednog pevca što se kao mlad kočoperio u jato pa ga stari petal sve u glavu tepao. E, sad si je dobio svoje jato, pa da viš petalske radosti. Stana izatkala krpare, počistila, zasadila cvećke. Vazda je imala po džepovi nekakve semenke a i iskala je rasad od starije žene po selo el pelcer od neku cvećku što gu nema.....sirota kućica al’ si ima dušu, pa dodje onako lepo...bogato ....a to je najvažnije..najvažnija je duša....najvažnija....sve tiše govoraše starina, dok mu glas strminama duše ne sidje do tišine....
Tajac......svi ćutu....samo vetar ne.....na njemu sad leti deda Perina duša...psssssst.....

Bejoše sretni iako su nadničili oboje. Kućili se pa uzimaše često umesto para pčenicu, kukuruz. Voleše se i poštuvaše. Čuše medju prvima priče o zlatnom brdu, i šta će, kud će, decu si još ne imadoše da ih kude kuću svrćuju, rešiše da si otidnu i probaju da nadju zlato. Ostaviše na komšilak da si brine o kokoške i ono prase, i o kuću. Rekoše da si idu u gosti kod Staninu familiju. Jedan noć, uprtiše si motike, ašovi, kofe, pijuk, konopci, dve velike krpare, Staninu pogaču, pokupiše svu ranu iz kuće i krenuše.
Šuma gi tišinom mraka dočeka.
Idoše nekakvom stazom i naidjoše na grumenče. Malecno, al sijase u mrklinu. Mesec ga obasjao ...samo to mesto obasjao. Stanimir ga brzo podiže i Stani dade „Turi ga u džepče Stano“. Ona to učini. Zanoćiše umorni i sretni. Ne veruvaše da su tako brzo našli zlato.
Sutradan krenuše dalje, ali ništa ne nadjoše. Tek kad je mrak pao, sedoše da odmore i zanoće opet. Stana čučnu pored tkane torbe da izvadi nešto za pojesti i pogled joj pobeže pod lišće od neki džbun. Razgrnu liske i ukaza gu se zlatno kamenče. Kako su sretni bili deco. Prevrtaše onia dva grumena na rapavim dlanovima, prsti ogrubeli od rad gi miluvaše, a oni sjaju. Sedeše tako mladi i radosni pored vatru, pa sve pričau koe će da kupu, kako će se skuću da ne budu više gola sirotinja, kako će da gazduju al’ će budu dobri prema nadničarima jer znaju kolko je teško kad se nema a i nema od kud da se stekne....pa kako gi Bog pogledaa baš iz taj razlog da gi dadne da si imaju al’ i da daju dalje. Njemu, želja bila da si ima konja...crnog kao noć. Sve mu se oko cakli kad o tome priča Stani.
Turi Stana oba grumenčeta u džepče. A toj džepče beše skriveno, ušiveno s unutrašnju stranu suknju, do snagu. Imalo i poklopče i malečko dugmence da se zakopča da iz njega nešto ne ispane. Zaspaše zagrljeni znaući da samo noću mogu da nadju zlatne kamenčiće. Danju gi nema ni za lek.
„Kako gi nema danju?“ piskavim glasom pituje Momir, za svojih sedam godina preozbiljan mališan.
„Tako što su se vile samo noću igrale i tad gubile zlatne ukosnice“ odgovara Bisa, devojčica čiji je um ko bistar brz potok.
„Tako je Biso sine“ osmehnu se deda Pera i pogladi je po kosici. „Ovo će bude opasno detište....vidi i koe mnogi drugi ne vidu“
Svako veče pronalaziše po jedan grumen. Imadoše, kod Stanu u džepče, već 5 komata.
Šesti dan ču Stanimir neki muški glasovi baš blizu. Čuo ih je on još i pre neki dan, al beoše daleko...sg, baš blizu. Čula ih je i Stana sg, al ćuti.
„Stano, ostani si ovdena i čekaj me“ idem si ja malo kroz šumu da vidim koe sve ima. Znao je „Dakle, pročulo se za zlato. Ljudi dolazu odasvud....kuj znae koji su i kakvi su“ Hteo je da im podje u susret, hteo je da ti muški ne vide njegovu Stanu, hteo je da je zaštiti.
„Dobro“ reče Stana mirno a sve u njojzi igra, al neće da ga brine.
Sedela je i čekala.....čekala...sva ustreptala, nekakav stra u nju ušao. Noć poče da se spušta, da zavija drveće u crnilo, kad, leleknu šuma, udari vetar jak medj granjke, zarekla bi se da je čula „Ostaniii Stanooo“....preseče gu stra po sred grudi......a onda.....tišina...
Čekala je....čekala....a znala je da Stanimir doći neće. Znala je da ga utepaše zli ljudi. Čekala je i dalje da mu se pridruži.
„A što ga utepaše?“ opet pituje Momir
„Misleli su da je zlato kud njega...a bre, slušaš li ti koe deda Pera priča?“ odgovara Bisa već nervoznim glasom
Da, mislili su da je našao zlato, pa kad videše da ga nema, ubiše ga da gi ne oda. Nisu sve duše dobre, ima gi razni.

Na tom mestu, kuj sme da otidne tamo u šumu na Zlatnom brdu, kažu ljudi, da je iznikao veliki džbun nevena od one semke iz Stanino džepče. Danju je običan, kao i mi što si po avlije imamo, a noću...e, noću, se liske zlatu, vile se oko njega igraju, prave društvo Stani i Stanimiru a sve gi čuva divan pastuv, zift crn...u mrklinu se i ne vidi da mu nesu onia oči i u grivu upletena pet grumenčeta zlata.
Vile gi sačuvale.Nikad niko nije došao sas grumenče zlata otud. Dobre duše se uvek čuvau, a vile to znaju.Znaju da zlatna duša samo zlato pravi od kog se čoek ne bogati, al duša sve bogatija postada, i da ne valja da se svakom prikazuje, jer neje dobra duša za svačije oko i uvo....ima ljudi koji gu isprljaju.

Neje važno što čoek sam za sebe misli da je dobar deco, da mu je duša dobra, jer svak za sebe misli da je baš kako treba čoek...a neje tako....drugi cene dušu po ono što iza čoeka ostane, a ostaju samo dela...dela Duše. Zato, kad naidjete na neku dobru dušu, dobrog čoeka, čuvajte ga, baš kao i vile, jer Duša je najvažnija.....suvo zlato. Ne znae svako to, zato vi i pričam, da si znaete i da se setite kad na takvu Dušu naidjete....da ste bogati jer ste na zlato naišli.


Ajde, sad, noć već vata dan za ruku da ga odvede na spavanje….će ve traže roditelji….će vam brinu majke…nećemo to, je’l da?”
“Nećemo deda Pero” dečiji glasovi zagrliše krošnju stare šljive za laku noć.

U tišini, pod starom šljivom, osmehnu se oko starca, pa osmeh uzjaha lagani vetar što tud prodje i niz put u polje ode...da pola svoje Duše sretne i zagrli...pssssssst....

Za jednu divnu Dušu.....utočište od reči

Dragoljub69:

Kukavice umiru sto puta,pravi samo jednom!

Kliknite za proširenje...

upravo tako Dragče, dovoljno je samo jednom
jedna smrt bez straha daje večni život u sećanju

Nastavak od prošlog dela, ako nešto nije dobro recite:

(McKay leži na zemlji, Nemci ga nišane, McKay je zatvorio oči, čuje se pucanj, McKay otvara oči, jedan Nemac pada mrtav)

NEMAC
Šta se dešava?!

(Čuje se još jedan pucanj, ubija i njega. McKay ne veruje šta je video, izlaze ostali)

MCKAY
Šta se ovo desilo?

RODRIGUEZ
Ne znam. Niko od nas nije pucao....

GLAS
THUNDER!

RODRIGUEZ
FLASH
(Odjednom iz mraka se pojavljuje snajperista)

MCKAY
JOHNSON?!

JOHNSON
Da, ja sam. Spasio sam ti dupe u zadnjem trenutku (Smijući se i podiže McKay-a)

RODRIGUEZ
Johnny, gde su ostali?

JOHNSON
Ne znam, totalno sam izgubio svoju grupu. Ovo je haos.

RODRIGUEZ
Sa nama si sada....Da vidimo šta švabe skrivaju ovde...

(Obijaju vrata stražarske kućice, ulaze, spuštaju puške, skidaju šlemove.... Kamera prikazuje 3 mrtva padobranca)

RODRIGUEZ (Baca šlem jako od pod)
Platiće nam oni za ovo.....

(Kreću se dalje, kako idu selom čuju pucnjavu)

RODRIGUEZ
Stanite. McKay, Taylor pratite me, ostali, ostanite ovde.

(Njih trojica lagano kreću, izvirivaju polako, vide 15 Nemaca kako pucaju prema kući, u kući su padobranci)

RODRIGUEZ
Taylor, dovedi ostale. Brzo!

(Taylor ide prema jedinici)

TAYLOR
Pođite, brzo!

(Taylor dovodi ostale)

RODRIGUEZ
Pripremite se, na 3 izlećemo i napadamo Dopunite puške. Spremni?! 1......2......3....IDEMO! IDEMO!

NASTAVIĆE SE.....

Kad ćeš završiti WW2 da pređeš malo sa scenarijem mirnijih-"građanskih" tema?

Dragoljub69:

Kad ćeš završiti WW2 da pređeš malo sa scenarijem mirnijih-"građanskih" tema?

Kliknite za proširenje...

E Dragče, ja sad scenario punom parom pišem, padobrance sam završio, danas sam napisao jedno tri lista Staljingrada iz nemačke perspektive.

NA DVE REKE


Što kaže Ljuba Moljac: "Na dnu reke Morave, razna go.vna borave".
Mnoooogo pametan čovek…i duševan

Dakle, oko ovog izmeta, par reči. Čudnovato je da se on ne oseća, dok vas baš onako dobro ne zapahne, osim intuitivno. Al’ je intuicija vrlo zaebata stvar i vrlo lične prirode, koju vera u ljude spram sopstvenih aršina, prilično ometa u radu i razvoju. Tako da možemo reći da je blago ometena u razvoju Ovaj pridev, zaebata, je iz reality šoua....oproban recept. Svestan si, ali moraš dalje, jer nemaš neki izbor. Posle svega, izbori su nam vrlo mali, tj. nikakvi. To je i bio cilj. Odnegde, a svi znamo odakle, stižu poodavno neki novi vetrovi koji sve što je bilo lojalno, moralno, ljudski, odnose u nepoznatom pravcu…..i lageruju u Moravu. E, sad, kad bi to boravilo na dnu, ni po jada. Tamo će se zaglave u neke granjke i koješta bačeno (ribe gi ne jedu, mnogo su pametne ...znači, dugo gi treba da se razlože, al' se razlože, za jedno 20-50 godina, zavisno od vremena rađanja), nego braćo i sestre, sve to pliva po površini. I ajd što pliva, no naučilo i da se šeta okolo i propagira smrad kao korak napred. Ranije se parfemisasmo, pirlitasmo, a sad….što si veći smrad, sve si više na rang listi, googlovoj ili u reali. I eto, Ljubo, nisi 100% u pravu, al’ da gi ima, ima gi.
Majkumu, ovaj Beograd je na dve reke….zamislite taj …..korak napred.

OJHAAA

nastavak priče - Šta će biti, biće



Dok je odmicala, gledali smo kako dostojanstveno korača. Upadala nam je u oči
baš ta dostojanstvenost što ju je nosila kao paunovo pero ispod pazuha. Bila je sva nekako
nakićena zajedljivim osmehom, šepurava. Bela haljina joj se upredala oko tela. Skupljena plava kosa
na potiljku podrhtavala je rastršenim čupercima. Svetlost neonki poređanih u niz na plafonu,
pomalo je trepkala i zamarala oči.
Hodnik kojim je krenula, vodio je direkt do blindiranih, staklenih vrata. Ne sa velike daljine, uspeo sam
videti da je stigavši do njih, počela kuckati svetleće tastere, odmah tu pored. Očigledno su to
bile tipke sa šifrom. Posle brzih pokreta kažiprstom po njima, polušištavi zvuk, i ona se klizeći otvori
svaka na svoju stranu. Zatim, plavojka se izgubi odmah desno iza ugla hodnika.

Šta sad ? Trebalo je nekako da se umuvam, tj. prođem kroz te dveri, a lozinku za ulaz još nisam imao,
ili ako sam je i imao, još uvek nije bila validna u pravom smislu.
Nije mi se dalo čekati da prođu procedure oko prijema u firmu, želeo sam momentalno krenuti za kraljicom.
Naravno, kao što je mene zanimalo njeno dalje kretanje, tako isto ne sumnjam da i vas interesuje.
Na žalost, trebalo je ipak sačekati neko vreme da prođe ne bi li mi molba bila overena sa tri pečata,
a gomila naroda čekala je za istu privilegiju. Počeh da očajavam.
Odmah nakon toga, žagor prisutnih se pojača oko šaltera gde je jedna od zeleno obučenih radnica
čukala štambilje kao propusnice. Ubrzo joj se prikjučiše još nekoliko da bi joj olakšale posao,
jer je gužva bila neverovatna.

- Molim Vas, molim Vas, bez guranja...polaakoo - zajapureno su ječale zelene prihvatajući dokumenta na šalteru -
Vidite da radimo punom parom ! Nije ni nama lako, imamo i mi svoj privatan život, ne možemo visiti po ceo dan u firmi da bi vas primile,
ili pak da šefujemo ovde bez ikakve naknade. Poštujte majku, mu naš dobrotvorni rad...

Na te povike, jedan se lik lecnu, progura kroz masu gužvajući svoje papire, baci im u lice derajući se :

-Amaannn, za aamaannn, pa što ste uopšte dolazili ovde na dužnost kada se stalno pozivate na vaš privatni život !?
Jeste li vi ovde zarad nas ili mi zbog vas ?...Nečuvenoo !

Jedna od njih besno steže pečat, suknu kroz nozdrve, žile na vratu joj iskočiše kao davljeniku, pa mu se maltene
unese u lice od svoje strane pulta :

-Slušajte vi gospodine, ako ste ovde došli da provocirate, to vam neće proći. Za sve što vam nije jasno
obratite se kod naše glavne madmazel Swarovski. Zar mislite da će ona tolerisati ovakve gluposti ? Ona jeste
jedno veliko srce, puno dobrote, ali sve ima svoje granice. Ovakav bezobrazluk se ne može tolerisati. I opet vam napominjem,
za svaku primedbu se njoj obratite, ona je glavna. Mi samo lupamo...pečate, i radimo šta nam se kaže.

Slušajući ovaj konfilkt, nisam mogao više podneti a da se ne umešam. Razgrnuo sam kaput oko pojasa kao Dok Holidej, podigao revere,
pritegao šlic na pantalonama gore do kraja jer sam imao osećaj kao da mi je madam još uvek dahtala tu negde,
pa se probih do prijemnog pulta stisnutih zuba. Razgoračene oči službenica ustuknuše kada su videle ovaj moj nastup.
Primetno se sve odvojiše u isti mah od table na šalterskom stolu gde je ležala hrpa dokumenata. Njihov šok je bio očigledan.

Iskoristio sam tu činjenicu kao prednost:

-Hoćete li pozvati svoju nadređenu, imam nekoliko pitanja za nju ? Kladim se da će me pažljivo saslušati.

One se međusobno zbunjeno pogledaše. Sledećeg trenutka, svaka se ugrabi za svoj mobilni koji im je bio okačen za pojasom,
te nervozno počeše da bulje u displeje. Miris pometnje jasno se osećao kroz svaki treptaj njihovih znojavih čela upravljenim prema
dlanovima.
Već sam gubio strpljenje kada se jedna od njih oglasi u mikrofon telefona sa rečima:

-Kraljice Valerija, možete li doći odmah na prijemno odeljenje, potrebni ste ovde

Zatim pauza od nekoliko sekundi, ova klimnu glavom pokorno potvrđujući - U redu, hvala

Čim prekide vezu, obrati mi se sa nekim olakšanjem:

-Idite samo pravo, na ona staklena vrata, ja ću Vam otvoriti. Svemoguća Valerija čeka Vas tamo...Srećno...

Službenica stisnu taster negde ispod stola. Opet onaj zvuk otvaranja prolaza gde je malopre prošla lepotica iz ogledala.
Trebalo je poći, nema vrdanja. Nekoliko njih me potapša me po ramenu dajući mi na znanje da su samnom ali ne mogu da me prate,
bar ne u ovom trenutku zbog toga što nisu imali ovu administrativnu prednost. Nisam imao ni ja, samo sam je izdejstvovao igrom slučaja
da bih se suočio sa nekim ko je smatrao sebe za boga.

Videćemo već, šta je u pitanju...ostanite tu negde u blizini.

-Hmmm...'ajde da krenem, čeka me...




NASTAVIĆE SE...