Stavljam, pa kud puklo da puklo.
PRINCEZE NE STANUJU OVDE
Da je neko hteo da pronađe Irenu (a takvih nije bilo previše poslednjih nekoliko godina), zatekao bi je kako, grickajući „Mars“ čokoladicu, leškari na kauču. Bilo je tek deset pre podne, a ona se već vratila iz uobičajene kupovine, gurajući kolica pretovarena namirnicama. Sada joj se rastopljena čokolada razlivala u ustima, ugodno golicala nepce i ispunjavala je kratkotrajnim osećanjem utehe. Taj ukus – savršena ravnoteža slasti i gorčine – u Ireni je palio svećice prijatnih sećanja i još mnogo čega drugog; prosto je mogla osetiti kako je iznutra zapljuskuju talasi zadovoljstva, slični onim, dok sluša Čajkovskog. To božanstveno uživanje u čokoladi potpomaže lučenje neke žlezde, hormona… Pokušavala je da se seti kako se ono-beše-zove: nešto na e… Endo…endorfin? Uglavnom – negde je pročitala – jedenje (verovatno cele tone) čokolade, u ljudskom mozgu izaziva isti efekat kao orgazam: kratkotrajnu eksploziju svih čula.
Deset i petnaest. Vreme za „čišćenje“.
Bila je niskog rasta, krhka, skoro mršava. „Marsove“ čokoladice nisu uticale na njenu figuru. Tajna je ležala u jednostavnoj činjenici: čim bi u njenim ustima nestao i poslednji trag slasti, Irena se zatvarala u kupatilo i hitrim, izvežbanim pokretom, gurnula kažiprst (ponekad četkicu za zube) duboko u svoje ždrelo, toliko duboko da bi, istog trenutka, ceo sadržaj želuca iz nje izleteo poput mlaza tek otvorenog, dobro promućkanog šampanjca. Čokoladice bi se tako izgubile u dnu klozetske šolje i, u vidu tamne kaše, putovale kroz kanalizacione cevi, ne ostavljajući u Ireni ni jednu jedinu pogubnu kaloriju. Čokoladna smesa se, pre nego što bi nestala sa mlazom vode, po izgledu nije razlikovala od dečije kake. Irena bi na to pomislila onda, kada je osećala grižu savesti zbog svog povraćanja. Razmišljajući o tome kako ne postoji mnogo razlike između onog što jede i onoga što izbacuje iz sebe, osetila bi olakšanje. Ponekad je, kada nije bila sasvim sigurna da li je bljuvotina dovoljno obilna, pribegavala drugim metodama „čišćenja“. Nakon, recimo, dve-tri čokoladice, klistir je bio mnogo efikasnije sredstvo.
Povremeno su je obuzimali pravi napadi gladi i tada je, poput životinje, navaljivala na frižider. Jela bi sve što joj dopadne do ruku. U nedostatku vazduha bi podrigivala između krupnih zalogaja. Posle se kajala i pokušavala da, svim poznatim tehnikama, iz sebe istera otrove. Često bi za to bilo prekasno – deo hrane je već bio svaren, a lipidi i drugi nusprodukti ostajali su zalepljeni za njene krvne sudove i oblagali joj creva smrdljivim naslagama. Gadila se svoje slabosti. Samu sebe podsećala je na zver koja se, u noći punog meseca, pretvara u vukodlaka i čini stvari, nezamislive za ljudsko biće. U Ireninim košmarima, frižider je ličio na belu kriptu širom otvorenih, džinovskih vrata, sa očima koje bulje u nju.
Kosa joj je prirodno plava, nemarno vezana u mlitavu, beživotnu pletenicu. Lice je bledo, usta se stisla u gorku crtu. Samo su oči markantne: smeđe, pomalo tužne pod senkom dugačkih trepavica. Kao krupne, sjajne trešnje.
Za Irenu je vreme izgubilo svoj dvadesetčetvorosatni ritam. Prošlog avgusta napunila je trideset tri godine i, istovremeno, sa Sašom proslavila mali jubilej: pet godina braka. Bila je to jedna od retkih prilika kada su izašli zajedno u restoran. Društveni život bio im je jadan: bez kućnih poseta, pijuckanja kafice sa ženama iz komšiluka, gostiju, proslava rođendana ili bilo čega sličnog. Ako bi se, kojim slučajem, poveo površni razgovor u prodavnici ili pri nekom drugom, neformalnom susretu, reči su se od Irene odbijale u jalovim iskrama.
Njena samoća se produbljivala. To nije imalo nikakve veze sa samodopadljivim povlačenjem za kojim čeznu zaljubljeni ili oni, zamoreni gomilom. Na početku braka, Saša se pravdao svojom prezaposlenošću u velikoj, inostranoj firmi. „Kad si već toliko zapela, Irena, vodiću te na neka mesta“, rekao bi joj preko volje, „ali imaj u vidu da sam hronično umoran, i jedva čekam da dođem kući. Uopšte mi nije do provoda.“ Izlasci su se sveli na bioskop ili večeru, jedanput-dvaput mesečno. Nije bila u pitanju Sašina škrtost, jer je umeo da iznenadi Irenu nekim poklonom, najčešće u vidu nakita ili odeće. Stvar je bila u tome, što se rukovodio isključivo svojim potrebama. Nikada je ne bi pitao šta ona želi – darivao joj je stvari, koje su bile po njegovom ukusu. Uostalom, i nije bilo naročite vajde od luksuzne odeće, u kojoj Irena nije imala gde da izađe. Ni to nije bilo ono najgore.
Da je samo znala, da je pre pet godina znala na šta će ličiti njen život sa Sašom, nikada se ne bi udala za njega.
Njen otac nije doživeo da vidi svoju ćerku sada – sa skrivenom gužvicom omota „Mars“ čokoladica u džepu, i modricama na telu i duši. Sa krvavim podlivima u dnu leđa, tako vešto napravljenim da ih niko ne može videti. Umro je od infarkta, šest meseci po majčinoj smrti.
Sašu je upoznala jedne kišne beogradske letnje večeri, neposredno posle bombardovanja devedeset devete, dok je čekala tramvaj. Stajala je, sama, ispod iskrivljenog kišobrana, s koga joj se voda slivala niz lice. Izgledala je jadno, neugledno, i cupkala od nestrpljenja da stigne kući, a onda se, pored nje, zaustavio automobil i čovek unutra ponudio se da je poveze. Irena se u tom trenutku prisetila svih upozorenja koje joj je majka svakodnevno servirala (Ne uzimaj slatkiše od nepoznatih ljudi – kada je bila devojčica i kasnije, kad se zadevojčila: Nikad ne sedaj u automobil muškarca koga ne poznaješ, može ti se svašta desiti!) ali je, na prvi pogled, bila očarana njegovim tamnim, sjajnim očima i bojom glasa. Sela je pored njega, bez mnogo razmišljanja, a on se predstavio kao Saša. Prišao joj je sa finoćom, koju do tada nije upoznala kod svojih vršnjaka. Do njene kuće već je znao kako se zove, koliko ima godina, čime se bavi. Tražio joj je broj telefona. „Voleo bih da vas još jednom vidim“, rekao joj je na rastanku.
Cele noći prevrtala se u krevetu, gužvajući jastuk i mrmljajući to ime: Saša, Saša … Zvučalo je tajanstveno, teško … kao njegov pogled, tamna senka tek izniklih malja na bradi ili ugljeno-crna kosa što mu se blago kovrdžala na vratu (koji je, neodoljivo, privlačio da ga zagrli i zagnjuri lice u njegov miris). Pitala se da li će je pozvati i plakalo joj se pri samoj pomisli da ga, možda, više nikad neće videti.
Ali, on joj je telefonirao već sledećeg dana, i zakazao sastanak. Želeo je da je izvede na večeru. Njegovi maniri odavali su utisak džentlmena, vrste za koju je Irena mislila da je odavno izumrla. Bio je neverovatno pažljiv: otvarao joj vrata, pridržavao stolicu u restoranu, poljubio joj ruku i galantno delio komplimente. Bila je fascinirana njegovim finim manirima – naviknuta na nasrtljive i nestrpljive mladiće, koji su razmišljali samo o tome kako bi je odvukli na zadnje sedište automobila, a ako im se trud ne bi isplatio, postajali su neotesani.
Prvi put su se poljubili na obodu Zvezdarske šume, nakon nekoliko susreta. Čežnjivo je iščekivala taj trenutak. Poljubac je bio blag, skoro uljudan, što je Irenu, na neki način, iznenadilo. Pitala se da li ga ona, uopšte, privlači kao žena; nije li taj poljubac samo još jedan Sašin fini manir, način na koji joj je zahvaljivao što mu je ona poklanjala svoje vreme. „Princezo, naravno da mi se sviđaš“, kazao joj je, smejući se, kao da je pročitao njene misli. „Samo ne želim da budem navalentan. Prilično sam konzervativan i našu vezu shvatam vrlo ozbiljno.“ (Na te reči Irena je pocrvenela. Zbog njih se osećala, nekako, jeftinom. Krivom. Kako je uopšte mogla da posumnja u taj poljubac, da toliko potceni čoveka koji ima ozbiljne namere?)
Sledeće večeri ga je upoznala sa roditeljima. „Želim da se oženim vašom ćerkom“, rekao im je. Otac je bio zaprepašćen. Okrenuo se ka Ireni i obratio joj se: „Mačkice (tako je zvao, zbog čega bi pred prijateljima često pocrvenela), zar ne misliš da je to prebrzo?“ pitao je. „Poznaješ ga tek dva meseca. Brak je krupan korak u životu, sačekaj još malo. Čemu žurba?“
Bila je nestrpljiva i zaljubljena devojka. I sama iznenađena iznenadnom prosidbom, i to tako staromodnom, prkosno je odgovorila da je Saša baš ono što je tražila – njen princ na belom konju. Majka je odvela na stranu, postavila za kuhinjski sto, gde su uobičavale da vode ono što su nazivale „ženskim razgovorima“, i zabrinutim glasom pitala zašto baš on, zašto baš neko ko je toliko stariji … Ireni je i sama činjenica, da je neznatnih petnaest godina razlike trn u oku njenih roditelja, bila smešna, takoreći neverovatna. Nikada o njima nije razmišljala kao o „zatucanim“ ljudima. „Zar je to važno?“ pitala je mamu. „Zar si ti o tome razmišljala kada si se zaljubila u tatu? Meni ne bi smetalo ni da je Saša dvadeset godina stariji…“ Napokon, majka je, jasno i glasno, izjavila kako joj se Saša ne dopada. Ni sama nije znala zašto; eto, imala je neki čudan predosećaj, intuiciju … „Da, zaista je lep čovek… Ali… isuviše slatkorečiv. Možda treba još malo da razmisliš“ – rekla joj je, a Irena je, istog trenutka, njene reči odbacila kao nekritički sud posesivnih roditelja, koji osećaju da gube svoju malu devojčicu, ne mireći se sa činjenicom da je odrasla i da će otići od njih.
nastavlja se...
