PISMO PRINCEZE...

kojote

kojote

Elita
Poruka
18.634
..."Posadila sam ruže u tvoje čizme,
Iz tvoga šešira raste mi šeboj.
Dok te čekam, u svojoj jedinoj
I večitoj noći, po meni veju dani
Kao komadići pocepanog pisma.
Sastavljam ih i sričem slovo po slovo
Tvoje ljubavne reči.
Ali, pročitati malo šta mogu, jer
Ponekad se pojavi nepoznati rukopis,
I uz tvoje pismo zapadne komadić -
Nekog drugog pisma,
Umeša se u moju noć neki tuđi dan,
I tuđe slovo.
Čekam kada ćeš doći i kada pisma i dani
Više neće biti potrebni.
I pitam se:
Da li će mi i tada pisati onaj drugi,
Ili će biti i dalje noć?"...


M.Pavić - Hazarski rečnik - ( odlomak )

Postovane: U nadi da će vam navedeno pismo poslužiti kao ( mala ) inspiracija da svojim( manje-više ) dragim muškarcima
napišete po koju reč iz vaših slatkih dušica, srdačno vas pozdravljam.

Postovani: San svake PRINCEZE je PRINC...
 
Zavolela sam Olovnog Vojnika.
Ti više nisi dečak
i morao si da znaš
da su mi tesne te staklene cipele,
da je ponoć odavno prošla
i da je čarolije nestalo.
Kočija je opet bundeva.
Stresam pepeo sa kecelje.
Ti više nisi dečak
i sve si bajke pomešao.
Moj dom je od slame i blata
ali se ne plašim vuka.
Ti više nisi dečak
a
Ja se ne zovem Alisa.
Popila sam čaj iz polomljene šoljice.
Nisam ni primetila
da si mi stavio zrno graška
pod dušeke –
mirno sam spavala ko zagrcnuta jabukom.
Ti više nisi dečak
i ne vredi što dolaziš na belom konju
da me probudiš –
Još uvek volim Olovnog Vojnika.
 
..."KAO MLAD ČOVEK,ZAGLEDAO SAM SE
U NEKU DEVOJKU.NIJE ME PRIMEĆIVALA,
ALI JA SAM BIO UPORAN I JEDNE VEČERI SAM...
GOVORIO O SVOJOJ LJUBAVI TAKO ŽARKO
DA ME JE ZAGRLILA,I NA SVOM OBRAZU
OSETIO SAM NJENE SUZE...
...OSTALI SMO ZAJEDNO,ZAGRLJENI,KAD
SE IZ OBLIŽNJE ŠUME ZAČUO TOPOT KONJA"...

M.Pavić-Hazarski rečnik-(odlomak)
.........
 
Pružio si preda mnom šake zatvorene.
Ponudio da biram.
Sumanuto zgrabih i otvorih obe.
Obe PRAZNE.
Otišla sam i zavukla se u svoj mali kavez.
Nikada me više niko nije našao.
U inat tebi...
sve su moje pesme mirisale plavo
i, u inat tebi...
više nikad, nikad nisam bila srećna.

prim.aut. Iz potrebe da se sa Princeze skine svaka sumnja da je/nije oličenje gramzivosti... na koje navodi "sumanutost" čina njenog izbora, proističe potreba za pojašnjenjem: ON joj nudi da bira potpuno bezuslovno, dakle ---> jedno, drugo ili oba... "šake zatvorene" su samo lirski ukras!
Niste valjda pomislili da je ovo priča o nekoj halapljivoj princezi!!!
 
...PREBROJATI SVOJE PRSTE"...


..."Samo su bolesti bile,
kakva-takva ostrva mira
u njegovom životu.
Čim bi se razboleo,
zaboravljao bi sve druge jezike,
osim maternjeg.
NJegove bolesti,doduše,
uvek su imale,bar
dva uzroka"...
 
Pitali su je sta ti je?
Svi su je zabrinuto gledali.
Nestalo je njene ozbiljnosti, nestalo je strogog pogleda, nestalo je sigurnosti i ravnodusnosti....
U ocima joj se pojavio neki zagonetan osmeh...
Bili su vrlo zabrinuti.
Zar u ovom sumornom svetu da se smesi ?
U svetu u kome svi nose hladne maske ispod kojih se kriju jos hladnija osecanja...?
...To su prvi simptomi....
Bili su sigurni...i vrlo, vrlo zabrinuti.
Samo jos nisu znali ime bolesti....
 
...i resili su da je izlece...
Pravili su joj gorke cajeve, od gorkih trava, koje su na licima izazivale gorke grimase...
...svi su se izoblicili od gorcine...
....Ona...se i dalje smesila...
 
...DA SE VRATI U PRESTONICU
I DA JAVNO ISTUPI PROTIV
SVOJIH NEKADAŠNJIH UČITELJA
I ZEMLJAKA,BRANEĆI-IKONE.-
ILUZIJA JE DA SU NAM MISLI U GLAVI-
TADA JE ZAKLJUČIO.-
GLAVA I MI CELI SMO U MISLIMA.
MI I NAŠE MISLI,TO JE KAO MORE
I STRUJE U NJEMU-TELO NAŠE JE STRUJA
U MORU,A MISLI SAMO NA MORE.

TAKO TELO PRAVI MESTA SEBI
U SVETU,PROBIJAJUĆI SE KROZ MISLI.
DUŠA JE PAK,KORITO
I JEDNOM I DRUGOM"...
 
Hteli su da joj pomognu.
Da ozdravi.
Da opet bude svoja...
...pricali su joj price koje su brze izlazile nego sto su ulazile....
...njene usi su postale gluve...
....pokazli su joj...ucili su je...da razlikuje dobro i lose....
....njene su oci postale slepe....
....terali su je da prica....da kaze sta je muci...
..njene su usne ostale neme...
Samo je u ocima i dalje iskrila iskrica.
Nemo su se zgledali...Vise nisu bili zabrinuti...
Sad su znali ime bolesti.....ali nisu znali lek...
 
"Citav zivot jurile me plave,
Sve neke iste, kao kopije.
E, moje plave, dosle ste mi glave
Dosadne krvopije.
Citav zivot jurile me buce
I stizale me uvek bestije.
Rumene buce, im'o sam vas tuce
sad bih nesto resije.
Hocu jednu malu, garavu
Crnu kao braca Arapi
Da joj krene sav na carapi
Kad je poljubim.
Hocu jednu malu garavu
Da je gricnem kao jabuku
Da mirise na mom jastuku
Kad se probudim.
Citav zivot jurile me blonde
Al' od sad cu bolje paziti
E, moje blonde, sve ste anakonde
Drazesni paraziti.
Citav zivot jurile me svetle
I skratile mi isti primetno
Ne, necu svetle, svetle jasu metle
Hocu jednu s' pigmentom!
Hocu jednu malu garavu
Crnu kao braca Arapi
Da joj pukne sav na carapi
Kad je poljubim.
Hocu jednu malu garavu
Da je gricnem kao jabuku
Da mirise na mom jastuku
Kad se probudim.
Citav zivot jurile me takve
Sve neke iste, k'o iz fabrike
E, moje takve, da me niste takle
Krvolocne barbike!
Hocu jednu malu garavu
Crnu kao braca Arapi
Da joj pukne sav na carapi
Kad je poljubim.
Hocu jednu malu garavu
Da je gricnem kao jabuku
Da mirise na mom jastuku
Kad se probudim.
Hocu jednu malu, malu, malu, malu garavu
Crnu kao mrak na tavanu
Da me greje kada zaveje
Da se ne budim!"
Djordje Balasevic
 
"Izgrejalo srce jednome od nas
Visoko nasred zgarista neba

Krenulo je suncevom putanjom
Zaraslom u gvozdeni korov
i zaslo za cadjavi zrenik

Cekali smo uzalud da se vrati
Sa mladim jabukonoscem
Ili bar sa dvanaest ognjenih grana

Od tada svako od nas nosi
Na teskom lancu svoje srce
Vezano za jedno verno rebro"
 
Noćas sam opet pod tvoje prozore došla
i bogzna gde sam pošla... ali sam ipak tu.
Znam... tu... iza tog prozora dišeš al nikad dalji nismo
i draže mi kad pišeš nego blizina ova.
Kako bih... samo... da malo snage smognem,
da poverujem ludo (sebi bih da pomognem)
da će se desiti čudo... uzalud!
A noć je hladna... i samu sebe čudim
tolko sam gladna da noćas te probudim...
U san ti stižem kradom a ti... ko da se budiš...
okrećeš jastuk i tom me kretnjom sludiš.
Bežim od sebe... od svega što sam htela,
žurim da tebe još usred sna tog vrela
dodirnem sumnjom da negde još postojim...
umrle zvezde brojim...
u nadanjima svojim jedno se Bogu molim...
da znaš da još te volim... i čekam... dok postojim.
 
Nedostajala je samo jedna malena kocka
da se složi mozaik.
Indigo plava?
Boje lešnika?
Šljivinog cveta?
Dugo sam se dvoumila
u strahu da pogrešnim izborom (ne)
poremetim naslućenu harmoniju.
Neodlučnost potraja.
Baš predugo.
Ti nestrpljivo izvuče iz džepa
presudni detalj
i dovrši sliku.
Bila sam ushićena
besprekornošću tvoje odluke –
Sa savršenog lica mozaika
u nas je buljilo
kameleonsko oko sudbine.
 
(citat PREMEŠTEN iz jedne pomalo zaboravljene priče... tek da ohrabri Princezu(e)...)
...........................
"Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moraš ići
Koja je bila tvoj život i pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao

Kada stigneš u taj grad (koji god da bude)
Biće to jedini grad
U kojem si oduvek bio...
A čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo je već vekovima
... ne znajući nikoga
Ni grad ni Veru Pavladoljsku
Ni da se zavole najviše
Oni što se znaju najmanje...
I neće biti nijednog mesta na svetu
Gde te neće sačekati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti

... Ali niko se ne vraća
Sve je gotovo a još nikoga nema
Niti ima čvrstih obećanja
Da ćemo se ponovo sresti
I to je ono što najviše zabrinjava
I da živimo hiljadu godina
Prošle bi kao jedna
Jer godine su tu da prođu i da odu
Ali sve što je njino
Nije Vera Pavladoljska
Koja ti je dala što ni sama nije imala
I uvek bila pomalo u oblacima

... A čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo..."
...........................
Matija Bećković
Vera Pavladoljska
 
REČ

Jedna reč se sakrila
pod tajnom jezika tvog,
umrla, a još živa.

Strašni filolog,
biološki sklon bledoći,
plavet kobnu u maslacu noći
odgoneta, šifru
pustolovnog neba.

Jedini vidljivi znaci ozgo
zraci su sunca u snu, opsenaru moj,
ljubitelju reči i zvezda,
vešti kršitelju zakona.

Noću,
kad hor časovnika, svečan,
kosture kuća i drveća budi i kriomice
prikrada se smrt
da označi zakon promene, a

Kleopatra, bosa, šeće
po pesku pustinjskom, s ljubavnim žigom
na obnaženom telu, zbog koga boluje
čovek Antonije, zavrzan obavezama
profanim, slave radi,

jedna reč se skriva
pod tajnom jezika tvog,
umrla, a živa još.
 
Noćas bih hteo da te zovem draga

"Kud
lutaju
misli,
zore,
i nestajem
preko
dana,
odlazi mi
život,
snaga,
a ja
hoću,
a ja
moram
samo
tebe zvati
draga.

I
dok
sve mi
ukazuje
da je život
k'o bespuće,
lutam,
pevam
i tugujem,
a hteo bih
sve to
znati,
postajati,
ustrajati,
a jedino
što još
mogu-
mogu tebe
dragom zvati.

Pa kad
ono
noćna mora
probudi me
u osami,
il san
neki
kao java:
sanjam
kuću
i zavičaj,
neki vajat
tu ostraga,
meni
dođe
da sav
vrisnem;
al' jedino
što još
mogu-
mogu tebe
zvati draga.

Čekam
noći
da me
skriju
pa da s njima
zadrugujem
i
odbacim
sve
što moram
da zbog
njega
psujem,
trujem
i tugujem,
i satima
da mirujem
ispod
lipe
pokraj praga
i šapatom,
i tišinom,
da te
zovem
noćas draga."
 
devojka u krizi:
Noćas bih hteo da te zovem draga

"Kud
lutaju
misli,
zore,
i nestajem
preko
dana,
odlazi mi
život,
snaga,
a ja
hoću,
a ja
moram
samo
tebe zvati
draga.

I
dok
sve mi
ukazuje
da je život
k'o bespuće,
lutam,
pevam
i tugujem,
a hteo bih
sve to
znati,
postajati,
ustrajati,
a jedino
što još
mogu-
mogu tebe
dragom zvati.

Pa kad
ono
noćna mora
probudi me
u osami,
il san
neki
kao java:
sanjam
kuću
i zavičaj,
neki vajat
tu ostraga,
meni
dođe
da sav
vrisnem;
al' jedino
što još
mogu-
mogu tebe
zvati draga.

Čekam
noći
da me
skriju
pa da s njima
zadrugujem
i
odbacim
sve
što moram
da zbog
njega
psujem,
trujem
i tugujem,
i satima
da mirujem
ispod
lipe
pokraj praga
i šapatom,
i tišinom,
da te
zovem
noćas draga."
Kliknite za proširenje...

Lepo...stvarno...bas...:wink:
 
Hocu da osetim te svojim bicem celim,
moju glad ne mogu da zadovolje mrvice tvoje,
da te grickam...lizem...i pijem...zelim,
da spoznam tvoju dusu i telo kao svoje.

Nije mi dosta da te volim,
hocu potpuno da se predas,
naredjivacu...necu da molim,
zelim da boginju u meni gledas.

I obasjacu te miloscu svojom,
da probas rajsko voce cu ti dati,
i bicu cela...zvacu se tvojom,
u mom narucju slatko ces spati.

Naslonicu tvoju glavu na stomak svoj,
dacu ti da oslusnes zivot u meni,
i znaces da moj zivot...je tvoj,
ozarice ti lice taj ljubljeni osmeh sneni.

I zelim zivot s tobom da prozivim,
da budes moj ponos...moja ljubav...moja vera,
necu dozvoliti da te izgubim...sudbinu da krivim,
volecu...ZIVECU TE...jer u ljubavi ne postoji rec...MERA.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top