НОВА РАМПА ЗА СРБИЈУ!

СРБ

Primećen član
Poruka
647
NOVA RAMPA ZA SRBIJU

NA putu do kandidature za članstvo u EU Srbiji bi mogla da se udari još jedna rampa: zahtev da odustane od najavljene inicijative da preko Generalne skupštine UN od Međunarodnog suda pravde u Hagu zatraži mišljenje o legalnosti proglašenja i priznavanja jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova.
Tragom Kušnerove izjave da je "malo čudno da Srbi smatraju da neke zemlje EU ne poštuju zakon, a žele da im se pridruže", u Ke d'Orseju u Parizu potvrđuju "kontradiktornost" između zahteva da sud iznese mišljenje i kandidature za članstvo.
Izvori bliski francuskom ministarstvu spoljnih poslova kažu da vodeće zemlje članice EU neće dozvoliti da se dovede u pitanje legalnost njihovih odluka, ukoliko se želi u savez s njima. To još nije formulisano kao zvanična prepreka, ali definitivno stoji kao barijera na putu do Brisela. U francuskom predsedništvu EU smatraju da "nije na Parizu da sam donosi odluke" i da s tim u vezi treba da se konsultuje sa svojim evropskim parnterima, ali smatraju da bi "takav demarš Srbije (obraćanje sudu) samo "iskomplikovao situaciju". Drugim rečima, odložio kandidaturu za neku drugu priliku.
Potpredsednik DSS Slobodan Samardžić ocenio je u sredu da je vrlo verovatno da će Srbija pod pritiskom EU odustati od traženja mišljenja Međunarodnog suda pravde:
- U zamenu za odustajanje Srbije od poslednjeg elementa akcionog plana za odbranu Kosova, EU će odustati od uslova da se uhapse svi haški optuženici kako bi se aktivirao prelazni sporazum sa EU. Verujem da će oni sa tim prelaznim sporazumom uceniti Srbiju, a da je ova Vlada veoma podložna ucenama.
Predsednik Boris Tadić, međutim,
u sredu je u razgovoru sa šefom diplomatije Kipra ponovio da je strategija Srbije da kroz institucije UN traži mišljenje Međunarodnog suda pravde o nelegalnosti priznavanja nezavisnosti KiM, navodeći da bi to bila jasna pravna formulacija svim zemljama koje još razmišljaju šta da učine, ali i onima koje su učinile taj nepravan korak priznajući tu nelegalnu nezavisnost. Da Srbija trpi snažne pritiske da odustane od inicijative, pre dva dana u intervjuu "Novostima" potvrdio je ministar Vuk Jeremić, poručujući da Srbija neće odustati.
Generalni sekretar SRS Aleksandar Vučić naveo je da ga ne bi iznenadilo da Srbija izađe u susret Kušnerovom zahtevu, mada to možda neće biti učinjeno "u prvi momenat".
- Siguran sam da će Božidar Đelić i Boris Tadić za godinu dana predočiti da moramo da priznamo nezavisno Kosovo da bismo ušli u Evropu. Kušner jasno zna da su mnoge zemlje, među kojima i Francuska, prekršile sve norme međunarodnog prava - kaže Vučić.
Funkcioner G 17 plus Željko Ivanji izjavio je u sredu da EU nije od Srbije tražila da odustane od obraćanja Međunarodnom sudu pravde, već da se radi o Kušnerovom ličnom stavu koji Srbiju ne obavezuje. Po njemu, zahtev da Srbija odustane od traženja mišljenja Međunarodnog suda pravde nikako ne može da se poveže sa stupanjem na snagu SSP.

RANIJE BILI SAGLASNI
Slobodan Samardžić kaže da je traženje mišljenja od Međunarodnog suda pravde bio minimum oko koga je bilo saglasnosti u prethodnoj vladi Vojislava Koštunice jer, DS nije htela da prihvati predlog DSS da Srbija podnese tužbe protiv zemalja koje su priznale nezavisno Kosovo.

Извор: Вечерње Новости
23.07.2008. 20:16:38
 
pa to je skroz logicno. kad vidis da ******* nekog debila u mozak daje rezultate naravno da neces da popustis dizgine nego ces da nastavis jos jace da ga prcas sve dok mu oci ne ispadnu....

to se sada desava nama...

videli zapadnjaci da su ovi sto sada vladaju srbijom najobicnije *icke i krenuo je automatski novi talas ucena i ultimatuma....
 
Evo novog teksta slobodana antonica. Posle izdaje Radovana STIZE NOVO ******* SA ZAPADA

ПОСЛЕ ОРИЋА И ХАРАДИНАЈА
Што је најгоре, део администрације из Брисела и Вашингтона изгледа да је протумачио хватање Караџића као још један доказ да Београд разуме само језик условљавања
Хапшење Радована Караџића славило се не само на сарајевским улицама. Оно се отворено славило и понеким београдским медијима. Врхунац те среће остао је записан у коментарима објављеним на сајту Б92, на вест о хапшењу Караџића. „Коначно!”, „Јее!”, „Халелујах!”, „Вау!”, „А сад, јуриш у Европу!”, само су неки од преко 300 одушевљених коментара који стоје на мрежној страници ове телевизије.

Морам да признам да спадам у оне који се нису превише обрадовали вести од 21. јула. Хашки суд је, после ослобађајућих пресуда Орићу и Харадинају за мене дефинитивно престао бити суд правде. Караџић је свакако политички одговоран за ратне злочине почињене у Сребреници. Али, он макар лично никога није убио. Орић и Харадинај су, међутим, својеручно убијали жртве. А данас слободно шетају Сарајевом и Приштином, слободни од сваке кривице, слободни од сваког захтева за правдом.

Само два примера њихових грозних злочина овде ћу поменути. Ибран Мустафић, један од оснивача СДА у Сребреници, у књизи „Планирани хаос” (стр. 288) сведочи да му је Насер Орић једном испричао следеће: „Када смо ону екипу заробљених на Залазју из затвора поново повели према Залазју и када је почело клање, мени је допао Слободан Инић. Попео сам му се на прса. Био је брадат и чупав као животиња. Гледао је у мене и није проговорио ни ријечи. Извадио сам бајонету и директно га ударио у једно око, а затим провртио ножем. Није ни запомагао. Затим сам га ножем ударио у друго око. Нисам могао да вјерујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, тако да сам га одмах послије тога преклао!”.

О Харадинајевим „подвизима” такође постоје хиљаде страница доказа, од којих је неке још министар Батић поднео 2001. године. Ту се Харадинај окривљује да је „лично ликвидирао 67 људи, наредио ликвидацију најмање 267 и отмицу више од 400 људи”. Тако се, према ономе што се о тим доказима могло прочитати у штампи, Харадинај нарочито истакао у отмици једне колоне српских сватова, 12. јуна 1999. Он је лично учествовао у мучењу, силовању и убиству сватова. Сам је силовао младу. Тада је једној жртви ножем одсечено уво, а потом су други терани да то уво поједу. Сви сватови су затим стрељани на путу између Ђаковице и Призрена. Једино је млада остављена Харадинају и друштву за „забаву”.

Да, не могу се радовати Караџићевом изласку пред такав суд који је био у стању да ослободи двојицу оваквих монструма. Не могу, заједно са коментаторима са Б92, певати „Алелуја!”, знајући да ова двојица убица не само да никада неће изаћи пред суд, већ да им је управо тај суд издао уверење да су невини!

Али, можда се они силни Б92 коментатори нису радовали због коначног испуњења правде? Можда су се једноставно радовали што ће нам наши бриселски пријатељи, после таквог успеха, најзад испунити нашу жарку жељу да „јурнемо у Европу”? Нажалост, изгледа да је и ту наша колективна наивност брзо ударила у зид реалности. Већ сутрадан, по хапшењу Караџића, Оли Рен и Кушнер су нам рекли: „Добро је то, момци, али ништа док не ухватите Младића и Хаџића”. И заиста, ако вам неко упорно тражи једну ствар, а ви му ипак поклоните другу, изгледа да је у људској психологији да вам он и даље тражи исто што и пре. Чак и ако је она друга поклоњена ствар драгоценија!

Од нас је, тако, захтеван Младић, а ми смо ухватили Караџића. Али, иако је Караџић неочекиванији и већи згодитак од Младића, део ЕУ политичке класе једноставно није могао да прекине са старом причом „Младић, Младић...”. Испало је да, и поред тога што је Србија учинила више од онога што се од ње очекивало, она за поједине ЕУ чиновнике није урадила ништа. И као ђака који је написао тежи, али погрешан домаћи задатак, тако су нас Оли Рен и Кушнер у уторак вратили да урадимо тачно оно што су нам задали. Чувена „пуна сарадња” са Хагом као да ни после 21. јула није успостављена.

Што је најгоре, део администрације из Брисела и Вашингтона изгледа да је протумачио хватање Караџића као још један доказ да Београд разуме само језик условљавања. То је несумњиви подтекст неких реакција тамошње политичке класе. А ако такво мишљење преовлада и у највишој администрацији, само је питање времена када ће, после Караџића и Младића, на ред доћи и нешто треће. Рецимо – успостављање „добросуседских односа” Србије са својом сопственом покрајином.

Из ових разлога, разборити човек у Србији тешко да се може усхитити због хватања „Драгана Дабића”. Разборити човек ће се обрадовати тек ако нам у Бриселу због тога коначно „одмрзну” ССП; ако нам се најзад укину понижавајуће визе; ако, заједно са Караџићем, не буде осуђена и цела Република Српска – а можда и цела Србија; ако се у Бриселу и Вашингтону на чувену листу захтева, услова, предуслова и подуслова, не додају још и „добросуседски односи с Косовом”... Да, разборити човек ће се тек тада обрадовати. Али, колика је вероватноћа да ће се разборити човек из Србије моћи обрадовати испуњењу макар једног јединог од ових логичних, праведних и поштених очекивања?

Политички аналитичар


Слободан Антонић
 

Back
Top