- Poruka
- 6.825
Parsifal je opera nemačkog kompozitora Riharda Vagnera. Vagner ju je definisao kao “Bühnenweihfestspiel“ - predstavu za osvećenje pozornice. Prvobitno je bila namenjena za izvođenja isključivo u njegovoj operskoj kući u Bajrojtu kraj Minhena. Bila je to njegova poslednja opera, premijerno izvedena 26. jula 1882. godine. Dirigovao je Herman Levi, Vagnerov prijatelj jevrejskog porekla.
Parsifal je zasnovan na srednjevekovnoj legendi o vitezu okruglog stola Parsifalu. O njemu su pisali veliki srednjovekovni pesnici Kretjen de Troa i Volfram fon Ešenbah (Vagner je kao izvor koristio Ešenbahovo delo, koje je pročitao još 1845. godine). Parsifal je bio otac još jednog legendarnog viteza, Loengrina, koga je Vagner izabrao za protagonistu svoje ranije opere.
Opera je napisana pod izuzetnim uticajem filozofa Artura Šopenhauera i, kroz njega, budizma. Na taj način se u Parsifalu javljaju motivi samoodricanja, saosećanja i reinkarnacije. Vagner je dosta ranije napisao skicu opere Pobednici (Die Sieger), koja je za temu trebalo da ima život Bude. Opstala je i skica opere sa sličnom tematikom, Isus Nazarećanin (Jesus von Nazareth).
Vagnerova želja bila je da se Parsifal ne izvodi van Bajrojta, ali par decenija nakon njegove smrti od srčanog udara u Veneciji, 13. februara 1883. godine, izvođenja dela prestala su da budu isključivo vezana za Bajrojt. Takođe, Vagner je od publike tražio da ne tapše na kraju prvog čina iz poštovanja prema Svetom gralu, što je u ranim izvođenjima dovodilo do komičnih situacija, kada zbunjena publika nije bila sigurna ni da li sme na kraju opere da tapše, ili je čak ućutkivala Vagnera koji je pokušavao da joj sopstvenim “Bravo!“ dâ znak za aplauz.
Lica:
- Parsifal, tenor;
- Kundri, sopran / mecosopran;
- Gurnemanc, stari vitez Grala, bas;
- Amfortas, vladar kraljevine Svetog grala, bariton;
- Klingsor, čarobnjak, bas;
- Titurel, Amfortasov otac, bas;
- dva viteza Svetog grala, tenor i bas;
- četiri štitonoše, tenori i soprani;
- šest devojaka-cveća, tri soprana i tri kontraalta, ili šest soprana;
- jedan glas, kontraalt;
- vitezovi Svetog grala, dečaci, devojke-cveće.
Sinopsis
Priv i treći čin se odvijaju u zemlji Svetog grala - Monsalvatu. Drugi čin se odvija u Klingsorovom čarobnom zamku.
Čin prvi
Jutro. Ostareli vitez Gurnemanc i dvojica štitonoša se bude u šumi blizu dvorca gde se čuva Sveti gral, čaša iz koje je pio Isus Hrist na Tajnoj večeri. Približava se grupa vitezova koja vodi kralja Svetog grala, Amfortasa, na kupanje u jezeru; jedan od vitezova Gurnemancu kazuje kako je kralj izuzetno patio tokom noći usled svojih rana. Štitonoše upitaju Gurnemanca kako kralj može biti izlečen, ali pre nego što on stiže da odgovori stiže divljakuša Kundri i donosi melem za kralja. Pošto kaže da je donela melem iz Arabije, Kundri se sruši na zemlju od umora.
Vitezovi donose ranjenog Amfortasa na nosilima. Amfortas upita gde je vitez Gavejn; pošto mu odgovore da je Gavejn, čim je čuo da lek koji je doneo za kralja nije pomogao, otišao da traži druga rešenja bez dopuštenja, Amfortas ljutito kazuje kako je takva brzopletost kriva za njegovo ranjavanje i propast u Klingsorovom carstvu. Gurnemanc mu daje melem, a Amfortas se zahvaljuje Kundri, koja ga požuruje na kupanje.
Štitonoše su nepoverljive prema Kundri i smatraju da je veštica i neznabožac; pošto je kralj otišao, Gurnemanc im objašnjava kako je Kundri često pomagala vitezovima, ali bi zatim iznenada otišla. Kada je upita zašto ne ostaje da pomogne, Kundri odgovara kako nikada ne pomaže. Štitonoše dobacuju da, kad je toliko korisna, zašto ne povrati izgubljeno Sveto koplje, kojim je probijen Isus na krstu, a koje je doskora čuvao Amfortas? Gurnemanc im objašnjava da je taj zadatak predviđen za drugoga. Priča im kako je Amfortas otišao u zemlju čarobnjaka Klingsora u nameri da ga pobedi, ali ga je tamo zavela žena paklene lepote. Klingsor se zatim pojavio i, uzevši Sveto koplje, zadao kralju ranu koja nikada neće zarasti.
Dvojica štitonoša se vraćaju sa jezera i obaveštavaju Gurnemanca kako je Kundrin melem trenutno umanjio kraljeve bolove. Zatim mu traže da im ispriča priču o Klingsoru. On im priča kako su Sveto koplje i Sveti gral dati na čuvanje Titurelu, ocu Amfortasa, koji je podigao zamak Monsalvat. Tada je sam Klingsor žarko želeo da postane vitez, ali nije uspeo da dostigne njihove standarde. Naime, Klingsor nije mogao da prevaziđe svoju pohotu, pa je samog sebe kastrirao - što su ostali vitezovi osudili i izbacili ga iz svog društva. Klingsor se tada okrenuo protiv njih i odao mračnim veštinama, stvorivši zamak pun prelepih zavodnica, „devojaka-cveća“ (Blumenmädchen), koje bi dovodile vitezove u iskušenje i tako ih uništavale. Sada je Klingsor imao Sveto koplje, a želeo je i Gral. Amfortas, pošto je bio ranjen, imao je viziju u kojoj mu je nebeski glas rekao da čeka “čistu budalu, prosvetljenu kroz saosećanje“ (Durch Mitleid wissend, der reine Tor, harre sein, den ich erkor), koja će ga izbaviti.
U tom trenutku se začuju povici vitezova koji su bili s kraljem kraj jezera. Neki labud, prelećući jezero, pogođen je strelom. Jedan od vitezova kazuje Gurnemancu kako je labud pogođen tek što ga je kralj pozdravio kao dobro znamenje. Vitezovi dovode mladića sa lukom. Gurnemanc ga upita da li je on gađao labuda, a mladić ponosno odgovara kako je to on učinio i kako može da pogodi sve što leti. Gurnemanc ga grdi, govoreći kako su tu životinje svete, i da li mu je labud ikada učinio nešto nažao. Dečaka preplavi kajanje, pa lomi svoj luk. Gurnemanc ga upita ko mu je otac, kako je doputovao u zemlju Grala i kako se zove. Na svako od pitanja dečak odgovara sa “Ne znam“. Kada ga Gurnemanc upita šta zna, on odgovara kako ima majku, Hercelajdu (Herzeleide, bukvalno prevedeno ime znači “bol srca“) i kako je sam napravio svoj luk da bi oterao orlove iz šume u kojoj ga je majka odhranila.
Mladić priča kako je jednog dana video vitezove i hteo da bude kao oni, ali nije mogao da ih stigne jer su jahali konje. Putujući je savladao mnoge razbojnike i džinove, na šta Kundru izjavljuje da ga se zli plaše. U tom trenutku dečak se upita - “Ko je dobar? - što implicira da se on još uvek nalazi u stanju nepoznavanja dobra i zla, poput Adama pre izbacivanja iz Edena. Kada Gurnemanc odgovara da je dobra majka koju je napustio, Kundri otkriva kako je, dolazeći u zemlju Svetog grala, videla Hercelajdu kako umire od tuge, na šta mladić pobesni i pokuša da je zadavi, ali se zatim skoro onesvesti od kajanja. Gurnemanc ga zaustavlja i prekorava zbog nasilnosti. Kundri odjednom kao da je preplavio težak umor i ona nestaje iza grma u potrazi za odmorom.
Gurnemanc poziva momka da prisustvuje ritualu otkrivanja Grala u Monsalvatu. Dečak ga upita - ”Ko je Gral?“ - na šta mu Gurnemanc odgovara kako će mu to znanje biti podareno ako je pozvan da služi Gralu. Dok polaze ka Monsalvatu, dečak primećuje kako jedva da je napravio nekoliko koraka, a već mu se čini kao da je prešao mnogo. Gurnemanc mu objašnjava kako u zemlji Grala vreme postaje prostor.
Stižu u dvorac Grala, gde se vitezovi okupljaju radi pričešća. Začuje se Titurelov glas, kao iz grobnice, koji traži od Amfortasa da vrši službu. Amfortas, koga muče griža savesti i sram zbog grešnosti, traži od oca da on vrši službu. Titurel govori kako živi u grobu milošću Spasitelja, ali kako nema snage da služi Gral i da i sam čeka da Amfortas otkrije Gral, jer ga to održava u životu, kao i ostale vitezove koji, pošto se pričeste iz Svetog grala, još dugo mogu da izdrže bez hrane. Amfortas moli za milost, ali naposletku je primoran da izvrši svoju dužnost i otkrije Gral.
Na kraju rituala, Gurnemanc upita momka da li je razumeo ono što je video, ali ovaj, vidno dirnut, ne ume da odgovori, pa ga Gurnemanc istera, upozoravajući ga da ne ubija labudove.
Začuje se glas sa neba koji ponavlja reči “čista budala, prosvetljena kroz saosećanje“.
Parsifal je zasnovan na srednjevekovnoj legendi o vitezu okruglog stola Parsifalu. O njemu su pisali veliki srednjovekovni pesnici Kretjen de Troa i Volfram fon Ešenbah (Vagner je kao izvor koristio Ešenbahovo delo, koje je pročitao još 1845. godine). Parsifal je bio otac još jednog legendarnog viteza, Loengrina, koga je Vagner izabrao za protagonistu svoje ranije opere.
Opera je napisana pod izuzetnim uticajem filozofa Artura Šopenhauera i, kroz njega, budizma. Na taj način se u Parsifalu javljaju motivi samoodricanja, saosećanja i reinkarnacije. Vagner je dosta ranije napisao skicu opere Pobednici (Die Sieger), koja je za temu trebalo da ima život Bude. Opstala je i skica opere sa sličnom tematikom, Isus Nazarećanin (Jesus von Nazareth).
Vagnerova želja bila je da se Parsifal ne izvodi van Bajrojta, ali par decenija nakon njegove smrti od srčanog udara u Veneciji, 13. februara 1883. godine, izvođenja dela prestala su da budu isključivo vezana za Bajrojt. Takođe, Vagner je od publike tražio da ne tapše na kraju prvog čina iz poštovanja prema Svetom gralu, što je u ranim izvođenjima dovodilo do komičnih situacija, kada zbunjena publika nije bila sigurna ni da li sme na kraju opere da tapše, ili je čak ućutkivala Vagnera koji je pokušavao da joj sopstvenim “Bravo!“ dâ znak za aplauz.
Lica:
- Parsifal, tenor;
- Kundri, sopran / mecosopran;
- Gurnemanc, stari vitez Grala, bas;
- Amfortas, vladar kraljevine Svetog grala, bariton;
- Klingsor, čarobnjak, bas;
- Titurel, Amfortasov otac, bas;
- dva viteza Svetog grala, tenor i bas;
- četiri štitonoše, tenori i soprani;
- šest devojaka-cveća, tri soprana i tri kontraalta, ili šest soprana;
- jedan glas, kontraalt;
- vitezovi Svetog grala, dečaci, devojke-cveće.
Sinopsis
Priv i treći čin se odvijaju u zemlji Svetog grala - Monsalvatu. Drugi čin se odvija u Klingsorovom čarobnom zamku.
Čin prvi
Jutro. Ostareli vitez Gurnemanc i dvojica štitonoša se bude u šumi blizu dvorca gde se čuva Sveti gral, čaša iz koje je pio Isus Hrist na Tajnoj večeri. Približava se grupa vitezova koja vodi kralja Svetog grala, Amfortasa, na kupanje u jezeru; jedan od vitezova Gurnemancu kazuje kako je kralj izuzetno patio tokom noći usled svojih rana. Štitonoše upitaju Gurnemanca kako kralj može biti izlečen, ali pre nego što on stiže da odgovori stiže divljakuša Kundri i donosi melem za kralja. Pošto kaže da je donela melem iz Arabije, Kundri se sruši na zemlju od umora.
Vitezovi donose ranjenog Amfortasa na nosilima. Amfortas upita gde je vitez Gavejn; pošto mu odgovore da je Gavejn, čim je čuo da lek koji je doneo za kralja nije pomogao, otišao da traži druga rešenja bez dopuštenja, Amfortas ljutito kazuje kako je takva brzopletost kriva za njegovo ranjavanje i propast u Klingsorovom carstvu. Gurnemanc mu daje melem, a Amfortas se zahvaljuje Kundri, koja ga požuruje na kupanje.
Štitonoše su nepoverljive prema Kundri i smatraju da je veštica i neznabožac; pošto je kralj otišao, Gurnemanc im objašnjava kako je Kundri često pomagala vitezovima, ali bi zatim iznenada otišla. Kada je upita zašto ne ostaje da pomogne, Kundri odgovara kako nikada ne pomaže. Štitonoše dobacuju da, kad je toliko korisna, zašto ne povrati izgubljeno Sveto koplje, kojim je probijen Isus na krstu, a koje je doskora čuvao Amfortas? Gurnemanc im objašnjava da je taj zadatak predviđen za drugoga. Priča im kako je Amfortas otišao u zemlju čarobnjaka Klingsora u nameri da ga pobedi, ali ga je tamo zavela žena paklene lepote. Klingsor se zatim pojavio i, uzevši Sveto koplje, zadao kralju ranu koja nikada neće zarasti.
Dvojica štitonoša se vraćaju sa jezera i obaveštavaju Gurnemanca kako je Kundrin melem trenutno umanjio kraljeve bolove. Zatim mu traže da im ispriča priču o Klingsoru. On im priča kako su Sveto koplje i Sveti gral dati na čuvanje Titurelu, ocu Amfortasa, koji je podigao zamak Monsalvat. Tada je sam Klingsor žarko želeo da postane vitez, ali nije uspeo da dostigne njihove standarde. Naime, Klingsor nije mogao da prevaziđe svoju pohotu, pa je samog sebe kastrirao - što su ostali vitezovi osudili i izbacili ga iz svog društva. Klingsor se tada okrenuo protiv njih i odao mračnim veštinama, stvorivši zamak pun prelepih zavodnica, „devojaka-cveća“ (Blumenmädchen), koje bi dovodile vitezove u iskušenje i tako ih uništavale. Sada je Klingsor imao Sveto koplje, a želeo je i Gral. Amfortas, pošto je bio ranjen, imao je viziju u kojoj mu je nebeski glas rekao da čeka “čistu budalu, prosvetljenu kroz saosećanje“ (Durch Mitleid wissend, der reine Tor, harre sein, den ich erkor), koja će ga izbaviti.
U tom trenutku se začuju povici vitezova koji su bili s kraljem kraj jezera. Neki labud, prelećući jezero, pogođen je strelom. Jedan od vitezova kazuje Gurnemancu kako je labud pogođen tek što ga je kralj pozdravio kao dobro znamenje. Vitezovi dovode mladića sa lukom. Gurnemanc ga upita da li je on gađao labuda, a mladić ponosno odgovara kako je to on učinio i kako može da pogodi sve što leti. Gurnemanc ga grdi, govoreći kako su tu životinje svete, i da li mu je labud ikada učinio nešto nažao. Dečaka preplavi kajanje, pa lomi svoj luk. Gurnemanc ga upita ko mu je otac, kako je doputovao u zemlju Grala i kako se zove. Na svako od pitanja dečak odgovara sa “Ne znam“. Kada ga Gurnemanc upita šta zna, on odgovara kako ima majku, Hercelajdu (Herzeleide, bukvalno prevedeno ime znači “bol srca“) i kako je sam napravio svoj luk da bi oterao orlove iz šume u kojoj ga je majka odhranila.
Mladić priča kako je jednog dana video vitezove i hteo da bude kao oni, ali nije mogao da ih stigne jer su jahali konje. Putujući je savladao mnoge razbojnike i džinove, na šta Kundru izjavljuje da ga se zli plaše. U tom trenutku dečak se upita - “Ko je dobar? - što implicira da se on još uvek nalazi u stanju nepoznavanja dobra i zla, poput Adama pre izbacivanja iz Edena. Kada Gurnemanc odgovara da je dobra majka koju je napustio, Kundri otkriva kako je, dolazeći u zemlju Svetog grala, videla Hercelajdu kako umire od tuge, na šta mladić pobesni i pokuša da je zadavi, ali se zatim skoro onesvesti od kajanja. Gurnemanc ga zaustavlja i prekorava zbog nasilnosti. Kundri odjednom kao da je preplavio težak umor i ona nestaje iza grma u potrazi za odmorom.
Gurnemanc poziva momka da prisustvuje ritualu otkrivanja Grala u Monsalvatu. Dečak ga upita - ”Ko je Gral?“ - na šta mu Gurnemanc odgovara kako će mu to znanje biti podareno ako je pozvan da služi Gralu. Dok polaze ka Monsalvatu, dečak primećuje kako jedva da je napravio nekoliko koraka, a već mu se čini kao da je prešao mnogo. Gurnemanc mu objašnjava kako u zemlji Grala vreme postaje prostor.
Stižu u dvorac Grala, gde se vitezovi okupljaju radi pričešća. Začuje se Titurelov glas, kao iz grobnice, koji traži od Amfortasa da vrši službu. Amfortas, koga muče griža savesti i sram zbog grešnosti, traži od oca da on vrši službu. Titurel govori kako živi u grobu milošću Spasitelja, ali kako nema snage da služi Gral i da i sam čeka da Amfortas otkrije Gral, jer ga to održava u životu, kao i ostale vitezove koji, pošto se pričeste iz Svetog grala, još dugo mogu da izdrže bez hrane. Amfortas moli za milost, ali naposletku je primoran da izvrši svoju dužnost i otkrije Gral.
Na kraju rituala, Gurnemanc upita momka da li je razumeo ono što je video, ali ovaj, vidno dirnut, ne ume da odgovori, pa ga Gurnemanc istera, upozoravajući ga da ne ubija labudove.
Začuje se glas sa neba koji ponavlja reči “čista budala, prosvetljena kroz saosećanje“.
