- Poruka
- 6.825
Piše: Teofil Pančić
Zloslutna je tišina prekrila Srbiju, kao da se cela zemlja uplašila same sebe i svega onoga što bi u nekom mahnitom magnovenju, u nekom stanju nedovoljne uračunljivosti mogla počiniti, i to samo sebi na štetu, i to koliko danas.
Odzveckuju meko udarci kašika u dno tanjira nedeljne supe, i to je još jedino što se čuje, svak je utonuo u svoje misli, pa nešto preslaže i presabira, sav zamajan. Sve je, dakle, utihnulo i napeto čeka večernju presudu, ili dijagnozu, kako se uzme. O tome se, međutim, danas još ne sme ništa pobliže reći, jer na snazi je ona izmistifikovana Ćutnja, a građanska i profesionalna pristojnost obavezuju čoveka na poštovanje propisa, čak i kada su otvoreno i nedvosmisleno idiotski, licemerni, farsični, smišljeni u slavu podsmeha zdravome razumu. Zato se ove nedelje otiskujemo u beli svet, da ga trošimo još malo dok ga još ima, dok (nam) ga, moguće, nekim dekretom ne ukinu kao višak koji nas samo ometa sa koncentrisanog, hipnotičkog buljenja u sopstveni pupak.
Eto, recimo, Turkmenistan: priznajte da slabo pratite buran društveni razvoj te bratske i prijateljske zemlje, iznikle na pepelu u vaskolikih Čvorovića neprežaljenog Sovjetskog saveza. A tamo se bezbeli svašta lepo i poučno događa, evo je tako javilo da ugledni predsednik Gurbanguli Berdimuhamedov marljivo nastavlja sa ukidanjem obeležja kulta ličnosti svog znamenitog prethodnika, u Bogu i Alahu upokojenog Saparmurata Nijazova, pa je tako reformski naoštreni Gurbanguli dao ukloniti ogromnu zlatnu statuu Nijazova, do sada najviši objekat u prestonome gradu Ašhabadu. Nijazov je inače bio lik krajnje živopisan, svoju je zemlju tretirao kao lično vlasništvo (sve sa stanovništvom, dakako), sva „duhovna nadgradnja zemlje” uglavnom je bila posvećena veličanju njegove, Saparmuratove, nadnaravno značajne i epohalne ličnosti, čak je i imena meseci u godini dao promeniti tako da budu njemu u slavu. U tom smislu, gigantski zlatni kip zaista je najmanje što je zahvalni turkmenski narod mogao učiniti da mu se makar simbolično oduži zato što je odlučio da se rodi baš tamo, a ne negde drugde, i da usreći baš Turkmene, a ne nekog drugog; recimo, Dance ili Švajcarce.
Pa dobro, nije Saparmurat Nijazov nipošto prvi, a biće da, avaj, nije ni poslednji bizarni despot koji je Zemljom projezdio, pa onda ni ta njegova vladavina, ma koliko bila mašala psihodelična, nije mogla biti osobito originalna. A njegov naslednik, pretpostavljate, sigurno je neki ljuti disident koji je rizikovao život boreći se protiv tiranina, pa je sada zasluženo na tronu, kao nekakav Havel Srednje Azije? Hm, pa ne baš: Gurbanguli Berdimuhamedov bio je, naime, Saparmuratov lični zubar. Čovek koji ga je, takoreći, poznavao iznutra.
Jedini tiraninov prirodni neprijatelj jeste smrt. I jedino nju ne može pobediti, zatvoriti, izgnati, ubiti: pre ili kasnije, ona dolazi po njega, i neće ga više nikada vratiti među žive, i od nje ga neće sačuvati ni garda, ni špiclovi, ni lični lekari, uostalom. Kakav metafizički užas, kakav crni zjap: stekao si svu moć nad životom i smrću drugih, ali na kraju to opet ništa ne vredi, sopstvenu smrt ne možeš nadjačati. Kada to na koncu bar ovlašno shvatiš i prihvatiš, dugo mudruješ birajući onoga ko će biti tvoj naslednik, onaj ko će zapravo biti Ti, neka vrsta vršioca dužnosti Tebe, pa ćeš se tako kroz njegovu uslužnu nevažnost ipak nekako prošunjati do večnosti. Samo, koliko god pažljivo birao, na koncu prelaziš Reku Bez Povratka ne imajući baš nikakve garancije: ovaj bi već sutradan po tvojem utrnuću sve mogao okrenuti naglavačke, a da mu ti ne bi mogao baš ništa. I tako se nekako uvek i dogodi, sa kraćom ili dužom zadrškom. Smrću Saparmuratovog tela zapravo je preminuo i onaj gigantski zlatni kip, a sve ostalo bilo je samo pitanje realizacije, pitanje tehničke naravi, a ne suštinske; suštinom i dalje gospodari Smrt.
Budite ipak spokojni, ništa od ovoga nema nikakve veze s Nama. Naš Saparmurat se nije izlivao u zlatu, pa mu zato nemamo šta rušiti; ne, on se izlivao samo u mozgove svojih podanika, poganeći ih sumanutim mitomanskim halucinacijama. Zato je on jedini pobedio smrt, pa tek naizgled počiva, a zapravo, evo ga živahnog i zdravahnog u zadriglim licima svojih brojnih i dobro raspoređenih naslednika. I nemojte se zato uopšte začuditi ako večeras saznate da je on, mrtav, pobedio vas, žive. Uselivši se u mnoge među nama, on je jedini s uspehom relativizovao stvar: sve dok je on relativno živ, svi smo relativno mrtvi.
.................................................
Malo smo zakasnili, ali nikad nije kasno.
Zloslutna je tišina prekrila Srbiju, kao da se cela zemlja uplašila same sebe i svega onoga što bi u nekom mahnitom magnovenju, u nekom stanju nedovoljne uračunljivosti mogla počiniti, i to samo sebi na štetu, i to koliko danas.
Odzveckuju meko udarci kašika u dno tanjira nedeljne supe, i to je još jedino što se čuje, svak je utonuo u svoje misli, pa nešto preslaže i presabira, sav zamajan. Sve je, dakle, utihnulo i napeto čeka večernju presudu, ili dijagnozu, kako se uzme. O tome se, međutim, danas još ne sme ništa pobliže reći, jer na snazi je ona izmistifikovana Ćutnja, a građanska i profesionalna pristojnost obavezuju čoveka na poštovanje propisa, čak i kada su otvoreno i nedvosmisleno idiotski, licemerni, farsični, smišljeni u slavu podsmeha zdravome razumu. Zato se ove nedelje otiskujemo u beli svet, da ga trošimo još malo dok ga još ima, dok (nam) ga, moguće, nekim dekretom ne ukinu kao višak koji nas samo ometa sa koncentrisanog, hipnotičkog buljenja u sopstveni pupak.
Eto, recimo, Turkmenistan: priznajte da slabo pratite buran društveni razvoj te bratske i prijateljske zemlje, iznikle na pepelu u vaskolikih Čvorovića neprežaljenog Sovjetskog saveza. A tamo se bezbeli svašta lepo i poučno događa, evo je tako javilo da ugledni predsednik Gurbanguli Berdimuhamedov marljivo nastavlja sa ukidanjem obeležja kulta ličnosti svog znamenitog prethodnika, u Bogu i Alahu upokojenog Saparmurata Nijazova, pa je tako reformski naoštreni Gurbanguli dao ukloniti ogromnu zlatnu statuu Nijazova, do sada najviši objekat u prestonome gradu Ašhabadu. Nijazov je inače bio lik krajnje živopisan, svoju je zemlju tretirao kao lično vlasništvo (sve sa stanovništvom, dakako), sva „duhovna nadgradnja zemlje” uglavnom je bila posvećena veličanju njegove, Saparmuratove, nadnaravno značajne i epohalne ličnosti, čak je i imena meseci u godini dao promeniti tako da budu njemu u slavu. U tom smislu, gigantski zlatni kip zaista je najmanje što je zahvalni turkmenski narod mogao učiniti da mu se makar simbolično oduži zato što je odlučio da se rodi baš tamo, a ne negde drugde, i da usreći baš Turkmene, a ne nekog drugog; recimo, Dance ili Švajcarce.
Pa dobro, nije Saparmurat Nijazov nipošto prvi, a biće da, avaj, nije ni poslednji bizarni despot koji je Zemljom projezdio, pa onda ni ta njegova vladavina, ma koliko bila mašala psihodelična, nije mogla biti osobito originalna. A njegov naslednik, pretpostavljate, sigurno je neki ljuti disident koji je rizikovao život boreći se protiv tiranina, pa je sada zasluženo na tronu, kao nekakav Havel Srednje Azije? Hm, pa ne baš: Gurbanguli Berdimuhamedov bio je, naime, Saparmuratov lični zubar. Čovek koji ga je, takoreći, poznavao iznutra.
Jedini tiraninov prirodni neprijatelj jeste smrt. I jedino nju ne može pobediti, zatvoriti, izgnati, ubiti: pre ili kasnije, ona dolazi po njega, i neće ga više nikada vratiti među žive, i od nje ga neće sačuvati ni garda, ni špiclovi, ni lični lekari, uostalom. Kakav metafizički užas, kakav crni zjap: stekao si svu moć nad životom i smrću drugih, ali na kraju to opet ništa ne vredi, sopstvenu smrt ne možeš nadjačati. Kada to na koncu bar ovlašno shvatiš i prihvatiš, dugo mudruješ birajući onoga ko će biti tvoj naslednik, onaj ko će zapravo biti Ti, neka vrsta vršioca dužnosti Tebe, pa ćeš se tako kroz njegovu uslužnu nevažnost ipak nekako prošunjati do večnosti. Samo, koliko god pažljivo birao, na koncu prelaziš Reku Bez Povratka ne imajući baš nikakve garancije: ovaj bi već sutradan po tvojem utrnuću sve mogao okrenuti naglavačke, a da mu ti ne bi mogao baš ništa. I tako se nekako uvek i dogodi, sa kraćom ili dužom zadrškom. Smrću Saparmuratovog tela zapravo je preminuo i onaj gigantski zlatni kip, a sve ostalo bilo je samo pitanje realizacije, pitanje tehničke naravi, a ne suštinske; suštinom i dalje gospodari Smrt.
Budite ipak spokojni, ništa od ovoga nema nikakve veze s Nama. Naš Saparmurat se nije izlivao u zlatu, pa mu zato nemamo šta rušiti; ne, on se izlivao samo u mozgove svojih podanika, poganeći ih sumanutim mitomanskim halucinacijama. Zato je on jedini pobedio smrt, pa tek naizgled počiva, a zapravo, evo ga živahnog i zdravahnog u zadriglim licima svojih brojnih i dobro raspoređenih naslednika. I nemojte se zato uopšte začuditi ako večeras saznate da je on, mrtav, pobedio vas, žive. Uselivši se u mnoge među nama, on je jedini s uspehom relativizovao stvar: sve dok je on relativno živ, svi smo relativno mrtvi.
.................................................
Malo smo zakasnili, ali nikad nije kasno.
:grin:
