- Poruka
- 3.335
Iako je ranih 90-ih, uvođenjem višestranačja u Srbiji, postojala podela na tzv. demokratsku opoziciju i tzv. nedemokratski režim, već 1992. godine imali smo neprirodnu koaliciju u saveznoj skupštini: glasovima SPS-a, SRS-a i crnogorskog DPS-a formirana je vlada, čiji je mandatar bio nestranačka ličnost Milan Panić. Ipak, znalo se da je Panić naklonjen DS-u, pa je i u vladu ušlo nekoliko poslanika sa liste Demokratske stranke - priseća se Cvijetin Milivojević, politikolog i vlasnik agencije „Pragma", početaka „neprirodnih političkih kombinacija".
Već 1993, usled unutarstranačkog trvenja u DS-u, kako kaže Milivojević, SPS se „ulaguje" Zoranu Đinđiću i promoviše ga kao kandidata konstruktivne opozicije.
- Pregovori o zajedničkoj saradnji propadaju jer DS nije dobio ono što je tražio - mesto premijera. Ipak, članovi Glavnog odbora DS-a Slobodan Radulović, Milan Beko i Radoje Đukić ulaze u vladu Mirka Marjanovića( nisam imao pojma da je lopov Beko iz DS-a), koja opstaje pun mandat zahvaljujući glasovima dela DEPOS-a, tačnije Nove demokratije - priča Milivojević.
Nova demokratija Dušana Mihajlovića, kasnije ministra policije u vladi Zorana Đinđića, obezbedila je 1993. Miloševiću većinu u parlamentu, a bila je na listi tadašnjeg DEPOS-a. Posle izbora, ND je izašla s liste DEPOS-a i dobila nagradu od socijalista: Slobodan Milošević im je ponudio učešće u vladi i nekoliko resora.
Radikalski disidenti
Novembra 1996. godine u Skupštini Beograda većinu je osvojila „Koalicija zajedno" i za gradonačelnika je izabran Zoran Đinđić. Međutim, oko toga da li treba bojkotovati ili ne predsedničke izbore, na proleće naredne godine dolazi do sukoba DS-a i SPO-a, koji stupa u „neprincipijelnu koaliciju" sa SPS-om na gradskom nivou. Da bi kaznili Đinđića koji je povukao svoju podršku Vuku Draškoviću na pomenutim predsedničkim izborima, SPO uz SPS smenjuje Đinđića i vlada u Beogradu sve do petog oktobra 2000. s podrškom socijalista.
- To je bio blud! Ali, već tokom formiranja republičke vlade 1998, SPS pregovara i sa SPO-om i sa SRS-om. Kako SPO ima više apetita, pregovori propadaju i socijalisti formiraju vladu s radikalima, koja traje pune dve godine. A, samo godinu dana kasnije, uoči bombardovanja, SPS sa SRS-om i SPO-om formira saveznu vladu, čiji je potpredsednik Vuk Drašković. Čist incest - komentariše Milivojević i podseća da je bilo i nekoliko pokušaja potkupljivanja poslanika.
- Tako je fantomska Narodna radikalna stranka Nikola Pašić, sačinjena od disidenata iz SRS-a, obezbeđivala većinu socijalistima 1994. u saveznom parlamentu - priča Milivojević i tvrdi da ni posle 5. oktobra principi političke trgovine nisu promenjeni jer je „fantomska grupa socijalista oko Branislava Ivkovića" podržavala krnji DOS, kada je DSS izašla iz te koalicije. A prvu vladu Koštunice podržavao je SPS.
Na saveznim izborima 24. septembra 2000. godine SPS i crnogorski SNP Momira Bulatovića, koji su nastupali zajedno u kampanji, osvojili su dovoljno glasova da formiraju saveznu vladu. Ali, posle izbora SNP napušta SPS i ulazi u koaliciju sa DOS-om, s kojima ostaju do 2003.
Sve u svemu izgleda su se svi lizali sa Milosevicem.
Već 1993, usled unutarstranačkog trvenja u DS-u, kako kaže Milivojević, SPS se „ulaguje" Zoranu Đinđiću i promoviše ga kao kandidata konstruktivne opozicije.
- Pregovori o zajedničkoj saradnji propadaju jer DS nije dobio ono što je tražio - mesto premijera. Ipak, članovi Glavnog odbora DS-a Slobodan Radulović, Milan Beko i Radoje Đukić ulaze u vladu Mirka Marjanovića( nisam imao pojma da je lopov Beko iz DS-a), koja opstaje pun mandat zahvaljujući glasovima dela DEPOS-a, tačnije Nove demokratije - priča Milivojević.
Nova demokratija Dušana Mihajlovića, kasnije ministra policije u vladi Zorana Đinđića, obezbedila je 1993. Miloševiću većinu u parlamentu, a bila je na listi tadašnjeg DEPOS-a. Posle izbora, ND je izašla s liste DEPOS-a i dobila nagradu od socijalista: Slobodan Milošević im je ponudio učešće u vladi i nekoliko resora.
Radikalski disidenti
Novembra 1996. godine u Skupštini Beograda većinu je osvojila „Koalicija zajedno" i za gradonačelnika je izabran Zoran Đinđić. Međutim, oko toga da li treba bojkotovati ili ne predsedničke izbore, na proleće naredne godine dolazi do sukoba DS-a i SPO-a, koji stupa u „neprincipijelnu koaliciju" sa SPS-om na gradskom nivou. Da bi kaznili Đinđića koji je povukao svoju podršku Vuku Draškoviću na pomenutim predsedničkim izborima, SPO uz SPS smenjuje Đinđića i vlada u Beogradu sve do petog oktobra 2000. s podrškom socijalista.
- To je bio blud! Ali, već tokom formiranja republičke vlade 1998, SPS pregovara i sa SPO-om i sa SRS-om. Kako SPO ima više apetita, pregovori propadaju i socijalisti formiraju vladu s radikalima, koja traje pune dve godine. A, samo godinu dana kasnije, uoči bombardovanja, SPS sa SRS-om i SPO-om formira saveznu vladu, čiji je potpredsednik Vuk Drašković. Čist incest - komentariše Milivojević i podseća da je bilo i nekoliko pokušaja potkupljivanja poslanika.
- Tako je fantomska Narodna radikalna stranka Nikola Pašić, sačinjena od disidenata iz SRS-a, obezbeđivala većinu socijalistima 1994. u saveznom parlamentu - priča Milivojević i tvrdi da ni posle 5. oktobra principi političke trgovine nisu promenjeni jer je „fantomska grupa socijalista oko Branislava Ivkovića" podržavala krnji DOS, kada je DSS izašla iz te koalicije. A prvu vladu Koštunice podržavao je SPS.
Na saveznim izborima 24. septembra 2000. godine SPS i crnogorski SNP Momira Bulatovića, koji su nastupali zajedno u kampanji, osvojili su dovoljno glasova da formiraju saveznu vladu. Ali, posle izbora SNP napušta SPS i ulazi u koaliciju sa DOS-om, s kojima ostaju do 2003.
Sve u svemu izgleda su se svi lizali sa Milosevicem.
Sad kad dolaze izbori ... 
