Reč SAMURAJ dolazi od japanskog glagola - saburau . što znači "služiti kao čuvar" A reć BUŠI je kinesko-japanska i znači "naoružani plemić". Reč "samuraj" su uglavnom koristile druge društvene klase, dok su ratnici za sebe koristili dostojanstveniji naziv "buši".
Prvobitni samuraju su bili garda japanskih plemića i velmoža. Neke velmože su morale da smanje na minimum svoje vojne jedinice pa je to dovelo do pojave velikog broja besposlenih ratnika samuraja, poznatijih kao "ronini", u prevodu lutalice bez gospodara.
Mnogi od raspuštenih samuraja postajali su učitelji, službenici, lekari ili monasi. Neki su nastavili da podučavaju druge. Neki su postajali razbojnici i kriminalci i kao takvi predstavljali jedan od najvećih društvenih problema.
Iz tog vremena izdvajaju se dva velika imena:
Mijamoto Musaši, koji je bio samuraj bez gospodara i koji je išao putem dokazivanja kroz borbe. Bio je nezavisni učitelj veštine borenja. Drugi, Jagju Monenori, bio je uvaženi ratni veteran i visoki službenik vojne vlasti.
Mijamoto Musaši rodjen u ratna vremena. prvi put je ubio čoveka sa 13 godina, a poslednji put sa 29 godina. U jednom trenutku svog života on je navodno prestao da koristi pravi mač. ali je nastavio da zadaje smrtonosne udarce protivnicima sve kraja karijere mačevaoca.
Priča se da se nikada nije ženio, stvorio dom, niti podizao decu. Iako je poznavao kulturu i umetnost svog vremena i svima ih preporučivao, on je suštinski išao stazom ratnika do kraja svog života. Poslednje tri decenije svog života Musaši je proveo usavršavajući i podučavajuću svoju ratničku nauku.
Život Jagiju Munenorija je sušta suprotnost životu Musašija. I ako su obojica bili profesionalni ratnici iz istgo istorijskog vremena. Jagjua je borilačkim veštinama podučavao otac. I pored svoje izuzetne vojničke kraijere, Jagju je kasnije priznao da su mu dublja značenja borilačkih veština postala jasna tek nako navršene 50 godine života. Interesantno je to, da je sličnu opasku izneo i M. Musaši i ako kroz mnoge bitke nikada nije bio poražen.
Obojica su napisala svoje knjige o veštinama borenja u poznijem dobu života, nakon mnogo razmišljanjja o doživljenim iskustvima.
