Anatemisanje dobrovoljaca
Legalnu i patriotsku akciju u vezi sa formiranjem Garde svetog kneza Lazara, neki pojedinci i nevladine organizacije dočekaše “na nož”. Samozvani vojni komentatori, analitičari i kvazi stručnjaci za pitanja odbrane, satanizujući i samu pomisao na formiranje dobrovoljačkih jedinica, prilepiše im, bez ikakve valjane argumentacije, etiketu “paravojnih jedinica”. Ne setiše se da kažu, zbog previda, zaborava ili nečijeg miga sa strane, da je dobrovoljaštvo jedna od najsvetijih i najsvetlijih slobodarskih tradicija, ponikla u viševekovnoj borbi srpskog naroda za opstanak na svojim etničkim prostorima.
Ne zalazeću u daleku prošlost, podsetimo se da su od Prvog srpskog ustanka, do ratnih zbivanja u prošlom veku, dobrovoljci imali značajnu, često i presudnu ulogu u borbama i bitkama koje su Srbi vodili braneći svoja ognjišta. Izuzimajući pojedinačne ekstremne primere, dobrovoljci su se uvek borili u okviru jedinica regularne vojske, što je posebno izraženo u Prvom svetskom ratu kada se u sastavu Vojske Kraljevine Srbije borilo preko 40.000 dobrovoljaca. Dobrovoljci su, pored ostalih, bili Karadjordje, Stevan Sindjelić, kralj Petar Prvi Karadjordjević, potpukovnik Vojin Popović – legendarni vojvoda Vuk, major Vojislav Tankosić, Jovan Babunski, braća Šturm, Josip Kirhner… Srpska, evropska i svetska istoriografija izdigla ih je na pijedestal ljudskih veličina. Može li neko danas da anatemiše te ljude zbog toga što su bili dobrovoljci, odnosno rukovodili elitnim dobrovoljačkim sastavima? Svakako da ne može, pod uslovom da nije nečiji poslušnik.
Ako je već tako, s pravom se postavlja pitanje: zbog čega se bez ikakve dublje analize, sagledavanja ciljeva i programa najavljenog formiranja Garde svetog kneza Lazara, ishitreno anatemiše rodoljublje i ljudi koji se javno deklarišu kao rodoljubi – spremni da brane teritorijalni integritet Srbije? Zar ti ljudi jasno i glasno ne rekoše da će se, zatreba li, boriti kao dobrovoljci u sastavu jedinica Vojske Srbije, policije i žandarmerije. Time je, razumljivo, isključena mogućnost bilo kakve zloupotrebe koju bi, eventualno, pojedinci mogli da učine a da ne budu izloženi odgovarajućim sankcijama. Tome u prilog ide i činjenica da su organizatori ljudi sa visokim moralnim dignitetom i velikim vojničkim iskustvom stečenom na ratištima i u visokim vojnim školama. Njima se nikako ne mogu “prišivati” bilo kakve etikete koje imaju veze sa paravojnim formacijama.
Nekima od učesnika manifestacije u Kruševcu, gde je začeto formiranje Garde, zamera se što su na sebi imali majice sa natpisom “JSO – stop terorizmu”. Nekolicina ih je čak privedena na informativni razgovor u mesnoj policiji. A reč je, u stvari, o dvadesetak mladića došlih sa Kosmeta da daju podršku formiranju dobrovoljačke jedinice i izraze spremnost da se uključe u njen sastav. Nekim “čistuncima” iz redova bivšeg i sadašnjeg DOS-a, medjutim, zasmetao je, izgleda, amblem na majicama tih mladića, zaboravljajući da su svojevemeno pojedini ministri i drugi ljudi iz vrha DOS-a, gotovo svakodnevno izricali panegerike upravo toj jedinici i kadrovima koji su bili na njenom čelu.
Poput kruševačke i policija Kragujevca nije blagonaklono prihvatila mogućnost formiranja dobrovoljačke jedinice u svom gradu, obrazlažući to mogućnosću izazivanja neželjenih reakcija gradjana. Zvuči, medjutim, neverovatno da bi se Kragujevčani suprotstavili tom rodoljubivom činu, jer je Kragujevac bio jedan od retkih gradova u Evropi čija je mladost, zbog patriotskih opredeljenja i učešća u raznim vidovima borbe protiv okupatora, bila desetkovana u Drugom svetskom ratu. Ako, ipak, ima i takvih Kragujevčana, neophodno je podsetiti ih da u njihovom gradu postoji mesto koje se zove “Šumarice”, gde i danas, posle 66 godina, jedan profesor danonoćno drži časove o rodoljublju. Nemoguće je proći tim spomen-parkom, a ne zapaziti Muzej “21. oktobar” i spomenike streljanim djacima i profesorima, spomenike “Otpora i slobode”, “Sto za jednog”, “Bola i prkosa”, nedužnim čistačima obuće… Teško je zamisliti da medju Kragujevčanima ima ljudi, izuzimajući pojedinačne izrode, koji bi bili u stanju da anatemišu ljude koji su, izražavajući neskriveno rodoljublje, spremni da poput žrtava u “Šumaricama”, ginu za svoju zemlju i dobrobit dolazećih generacija.
Imajući, na kraju, u vidu trenutnu veličinu i tehničku opremljenost Vojske Srbije, uz činjenicu da se sve veći broj mladih stasalih za odlazak u vojsku, opredeljuje za civilno služenje vojnog roka, dobrovoljci će nam, u slučaju bilo kakve ratne nevolje, biti više nego dobrodošli. U prilog formiranja dobrovoljačkih jedinica ukazuje i podatak da su sve glasniji nagoveštaji ekstremista na jugu Srbije, vehabija u Raškoj oblasti i narastajućih separatističkih krugova u Vojvodini, da se i ti delovi, ranije ili kasnije, izdvoje iz sastava Srbije. Teško je verovati da će Vojska Srbije, imajući u vidu njene trenutne mogućnosti, moći uspešno da suprotstavi tim tendencijama bez aktivne podrške naroda. Ne treba, stoga, prenagljivati s izjavama u kojima se sa neskrivenom odiozom govori o ljudima čije su namere u svakom pogledu poštene i plemenite.
Radisav RISTIĆ
Legalnu i patriotsku akciju u vezi sa formiranjem Garde svetog kneza Lazara, neki pojedinci i nevladine organizacije dočekaše “na nož”. Samozvani vojni komentatori, analitičari i kvazi stručnjaci za pitanja odbrane, satanizujući i samu pomisao na formiranje dobrovoljačkih jedinica, prilepiše im, bez ikakve valjane argumentacije, etiketu “paravojnih jedinica”. Ne setiše se da kažu, zbog previda, zaborava ili nečijeg miga sa strane, da je dobrovoljaštvo jedna od najsvetijih i najsvetlijih slobodarskih tradicija, ponikla u viševekovnoj borbi srpskog naroda za opstanak na svojim etničkim prostorima.
Ne zalazeću u daleku prošlost, podsetimo se da su od Prvog srpskog ustanka, do ratnih zbivanja u prošlom veku, dobrovoljci imali značajnu, često i presudnu ulogu u borbama i bitkama koje su Srbi vodili braneći svoja ognjišta. Izuzimajući pojedinačne ekstremne primere, dobrovoljci su se uvek borili u okviru jedinica regularne vojske, što je posebno izraženo u Prvom svetskom ratu kada se u sastavu Vojske Kraljevine Srbije borilo preko 40.000 dobrovoljaca. Dobrovoljci su, pored ostalih, bili Karadjordje, Stevan Sindjelić, kralj Petar Prvi Karadjordjević, potpukovnik Vojin Popović – legendarni vojvoda Vuk, major Vojislav Tankosić, Jovan Babunski, braća Šturm, Josip Kirhner… Srpska, evropska i svetska istoriografija izdigla ih je na pijedestal ljudskih veličina. Može li neko danas da anatemiše te ljude zbog toga što su bili dobrovoljci, odnosno rukovodili elitnim dobrovoljačkim sastavima? Svakako da ne može, pod uslovom da nije nečiji poslušnik.
Ako je već tako, s pravom se postavlja pitanje: zbog čega se bez ikakve dublje analize, sagledavanja ciljeva i programa najavljenog formiranja Garde svetog kneza Lazara, ishitreno anatemiše rodoljublje i ljudi koji se javno deklarišu kao rodoljubi – spremni da brane teritorijalni integritet Srbije? Zar ti ljudi jasno i glasno ne rekoše da će se, zatreba li, boriti kao dobrovoljci u sastavu jedinica Vojske Srbije, policije i žandarmerije. Time je, razumljivo, isključena mogućnost bilo kakve zloupotrebe koju bi, eventualno, pojedinci mogli da učine a da ne budu izloženi odgovarajućim sankcijama. Tome u prilog ide i činjenica da su organizatori ljudi sa visokim moralnim dignitetom i velikim vojničkim iskustvom stečenom na ratištima i u visokim vojnim školama. Njima se nikako ne mogu “prišivati” bilo kakve etikete koje imaju veze sa paravojnim formacijama.
Nekima od učesnika manifestacije u Kruševcu, gde je začeto formiranje Garde, zamera se što su na sebi imali majice sa natpisom “JSO – stop terorizmu”. Nekolicina ih je čak privedena na informativni razgovor u mesnoj policiji. A reč je, u stvari, o dvadesetak mladića došlih sa Kosmeta da daju podršku formiranju dobrovoljačke jedinice i izraze spremnost da se uključe u njen sastav. Nekim “čistuncima” iz redova bivšeg i sadašnjeg DOS-a, medjutim, zasmetao je, izgleda, amblem na majicama tih mladića, zaboravljajući da su svojevemeno pojedini ministri i drugi ljudi iz vrha DOS-a, gotovo svakodnevno izricali panegerike upravo toj jedinici i kadrovima koji su bili na njenom čelu.
Poput kruševačke i policija Kragujevca nije blagonaklono prihvatila mogućnost formiranja dobrovoljačke jedinice u svom gradu, obrazlažući to mogućnosću izazivanja neželjenih reakcija gradjana. Zvuči, medjutim, neverovatno da bi se Kragujevčani suprotstavili tom rodoljubivom činu, jer je Kragujevac bio jedan od retkih gradova u Evropi čija je mladost, zbog patriotskih opredeljenja i učešća u raznim vidovima borbe protiv okupatora, bila desetkovana u Drugom svetskom ratu. Ako, ipak, ima i takvih Kragujevčana, neophodno je podsetiti ih da u njihovom gradu postoji mesto koje se zove “Šumarice”, gde i danas, posle 66 godina, jedan profesor danonoćno drži časove o rodoljublju. Nemoguće je proći tim spomen-parkom, a ne zapaziti Muzej “21. oktobar” i spomenike streljanim djacima i profesorima, spomenike “Otpora i slobode”, “Sto za jednog”, “Bola i prkosa”, nedužnim čistačima obuće… Teško je zamisliti da medju Kragujevčanima ima ljudi, izuzimajući pojedinačne izrode, koji bi bili u stanju da anatemišu ljude koji su, izražavajući neskriveno rodoljublje, spremni da poput žrtava u “Šumaricama”, ginu za svoju zemlju i dobrobit dolazećih generacija.
Imajući, na kraju, u vidu trenutnu veličinu i tehničku opremljenost Vojske Srbije, uz činjenicu da se sve veći broj mladih stasalih za odlazak u vojsku, opredeljuje za civilno služenje vojnog roka, dobrovoljci će nam, u slučaju bilo kakve ratne nevolje, biti više nego dobrodošli. U prilog formiranja dobrovoljačkih jedinica ukazuje i podatak da su sve glasniji nagoveštaji ekstremista na jugu Srbije, vehabija u Raškoj oblasti i narastajućih separatističkih krugova u Vojvodini, da se i ti delovi, ranije ili kasnije, izdvoje iz sastava Srbije. Teško je verovati da će Vojska Srbije, imajući u vidu njene trenutne mogućnosti, moći uspešno da suprotstavi tim tendencijama bez aktivne podrške naroda. Ne treba, stoga, prenagljivati s izjavama u kojima se sa neskrivenom odiozom govori o ljudima čije su namere u svakom pogledu poštene i plemenite.
Radisav RISTIĆ
