sever.sena
Obećava
- Poruka
- 75
Okružnom sudu u Beogradu podnet je zahtev za rehabilitaciju Dragiše Vasića, idejnog tvorca Ravnogorskog pokreta, akademika, književnika i advokata. Vasiću je na tajnom suđenju 1945. godine u Banjaluci suđeno po kratkom postupku, proglašen je narodnim neprijateljem, oduzeta su mu građanska prava i slobode, a odmah posle toga je streljan. Zahtev za rehabilitaciju podnela je njegova ćerka Tatjana Vasić-Janićijević.
- Dugo nismo znali šta je s njim. Jedni su tvrdili da su ga ustaše ubile ili da su ga živog spalili i da je na najstrašniji način umro. Druga verzija je bila da on nije produžio sa četničkim komandantom Pavlom Đurišićem, već je ostao sa delom vojske kod Banjaluke. Tu su ga uhvatili udbaši i streljali. Nesreća je što ja jako dugo nisam smela da se raspitujem. Na Srpskoj akademiji nauka su ga odgurnuli, sklonili ga iz književnosti, a njegovo ime nije smelo da se spominje, sem u najgorem smislu. Posle smrti bio je glineni golub za sve one koji su hteli da napreduju - priča Tatjana Vasić-Janićijević.
Početkom prošlog veka Dragiša Vasić došao je iz Gornjeg Milanovca u Beograd da bi se školovao. Postao je ugledni književnik, novinar, advokat i član Srpske akademije nauka. Oženio se s Radmilom, ćerkom Stojana Ribarca, predsednika srpske vlade. Žena mu je ubrzo umrla i po povratku iz Prvog svetskog rata zatekao je samo dvogodišnju ćerku Branku.
- Moju majku Natašu upoznao je desetak godina kasnije u Beogradu, kao izbeglicu iz Petrograda. Njen otac je bio general, inženjer Sergej Aleksandrov, glavni graditelj Kronštata. Majka je bila vrlo mlada, mnogo mlađa od oca i on joj nije dozvoljavao da radi. Moj otac je imao 40 godina kada sam se ja rodila i s njim sam provela detinjstvo i mladost sve do svoje petnaeste. Bio je jedan od osnivača i potpredsednik Srpskog kulturnog kluba, a ja sam bila najmlađi član. Predsednik je bio Slobodan Jovanović. Otac je imao ogroman autoritet među tada najobrazovanijim ljudima u Srbiji. Bio je ranjavan u Prvom svetskom ratu i odlikovan ordenom belog orla. Bio je veoma hrabar i kao novinar i kao političar - kaže Tatjana.
Dragiša Vasić se iz Prvog svetskog rata vratio vrlo nezadovoljan. Govorio je javno protiv ratnih profitera, tražio da se socijalno stanje najugroženijih popravi, bio član Republikanske stranke Jaše Prodanovića, pokrenuo list "Progres", pisao u časopisu "Republika". Smatrao je da je srpski narod formiranjem Jugoslavije postao "dezorijentisan". Uoči Drugog svetskog rata posetio je Moskvu i bio je gost na proslavi godišnjice socijalističke revolucije. Napisao je knjige "Utisci iz Sovjetskog Saveza", "Karakter i mentalitet jednog pokolenja", istorijska dela "Devetsto treća", "Utuljena kandila", roman "Crvene magle", kojim se zamerio komunističkom pokretu. Bio je siguran da je komunizam samo prolazna pojava. U predvečerje Drugog svetskog rata bio je glavni urednik "Srpskog glasa". Poslednji broj ovog lista izašao je 27. marta.
- Draža Mihajlović ga je pozvao da pristupi četničkom pokretu, zajedno sa Mlađom Žujovićem, koji je ocu bio i ortak u advokaturi. Tada su četnici i partizani bili zajedno u borbi protiv okupatora i nama su spalili svu imovinu u Gornjem Milanovcu. Nemci su uhapsili mene i moju majku i bile smo šest meseci u logoru na Banjici, kao taoci. Posle toga krile smo se po selima i manastirima. Oca sam poslednji put videla u Ivanjici, krajem 1944. u jesen, kada se četnički pokret pripremao za povlačenje u Bosnu - kaže Tatjana Vasić-Janićijević.
Vasićima je posle rata konfiskovana sva imovina u Gornjem Milanovcu i tek dovršena kuća u Beogradu u koju nisu uspeli da se usele. Početkom devedesetih knjige nekada anatemisanih pisaca ponovo su štampane. Među njima i odabrana dela Dragiše Vasića.
- Dugo nismo znali šta je s njim. Jedni su tvrdili da su ga ustaše ubile ili da su ga živog spalili i da je na najstrašniji način umro. Druga verzija je bila da on nije produžio sa četničkim komandantom Pavlom Đurišićem, već je ostao sa delom vojske kod Banjaluke. Tu su ga uhvatili udbaši i streljali. Nesreća je što ja jako dugo nisam smela da se raspitujem. Na Srpskoj akademiji nauka su ga odgurnuli, sklonili ga iz književnosti, a njegovo ime nije smelo da se spominje, sem u najgorem smislu. Posle smrti bio je glineni golub za sve one koji su hteli da napreduju - priča Tatjana Vasić-Janićijević.
Početkom prošlog veka Dragiša Vasić došao je iz Gornjeg Milanovca u Beograd da bi se školovao. Postao je ugledni književnik, novinar, advokat i član Srpske akademije nauka. Oženio se s Radmilom, ćerkom Stojana Ribarca, predsednika srpske vlade. Žena mu je ubrzo umrla i po povratku iz Prvog svetskog rata zatekao je samo dvogodišnju ćerku Branku.
- Moju majku Natašu upoznao je desetak godina kasnije u Beogradu, kao izbeglicu iz Petrograda. Njen otac je bio general, inženjer Sergej Aleksandrov, glavni graditelj Kronštata. Majka je bila vrlo mlada, mnogo mlađa od oca i on joj nije dozvoljavao da radi. Moj otac je imao 40 godina kada sam se ja rodila i s njim sam provela detinjstvo i mladost sve do svoje petnaeste. Bio je jedan od osnivača i potpredsednik Srpskog kulturnog kluba, a ja sam bila najmlađi član. Predsednik je bio Slobodan Jovanović. Otac je imao ogroman autoritet među tada najobrazovanijim ljudima u Srbiji. Bio je ranjavan u Prvom svetskom ratu i odlikovan ordenom belog orla. Bio je veoma hrabar i kao novinar i kao političar - kaže Tatjana.
Dragiša Vasić se iz Prvog svetskog rata vratio vrlo nezadovoljan. Govorio je javno protiv ratnih profitera, tražio da se socijalno stanje najugroženijih popravi, bio član Republikanske stranke Jaše Prodanovića, pokrenuo list "Progres", pisao u časopisu "Republika". Smatrao je da je srpski narod formiranjem Jugoslavije postao "dezorijentisan". Uoči Drugog svetskog rata posetio je Moskvu i bio je gost na proslavi godišnjice socijalističke revolucije. Napisao je knjige "Utisci iz Sovjetskog Saveza", "Karakter i mentalitet jednog pokolenja", istorijska dela "Devetsto treća", "Utuljena kandila", roman "Crvene magle", kojim se zamerio komunističkom pokretu. Bio je siguran da je komunizam samo prolazna pojava. U predvečerje Drugog svetskog rata bio je glavni urednik "Srpskog glasa". Poslednji broj ovog lista izašao je 27. marta.
- Draža Mihajlović ga je pozvao da pristupi četničkom pokretu, zajedno sa Mlađom Žujovićem, koji je ocu bio i ortak u advokaturi. Tada su četnici i partizani bili zajedno u borbi protiv okupatora i nama su spalili svu imovinu u Gornjem Milanovcu. Nemci su uhapsili mene i moju majku i bile smo šest meseci u logoru na Banjici, kao taoci. Posle toga krile smo se po selima i manastirima. Oca sam poslednji put videla u Ivanjici, krajem 1944. u jesen, kada se četnički pokret pripremao za povlačenje u Bosnu - kaže Tatjana Vasić-Janićijević.
Vasićima je posle rata konfiskovana sva imovina u Gornjem Milanovcu i tek dovršena kuća u Beogradu u koju nisu uspeli da se usele. Početkom devedesetih knjige nekada anatemisanih pisaca ponovo su štampane. Među njima i odabrana dela Dragiše Vasića.
