Samoubistvo

Onda smo čitali različite knjige.:lol:Lik je pre svega preživeo(iako ga zamalo nisu koknuli Rusi tokom oslobađanja)i smisao nije tražio u nečemu apstraktnom već je jednostavno hteo da se vrati porodici.Solidan dnevnik o WWII u kojem su ljudi(tj.deo njih)sa ciljem/planom(nazovi kako hoćeš)preživeli dok su apatični poslužili kao topovsko meso.Na sličnu foru je i film"The pianist",s tim što glavni lik ne boravi u logoru.
 
Mil00rad:
Onda smo čitali različite knjige.:lol:Lik je pre svega preživeo(iako ga zamalo nisu koknuli Rusi tokom oslobađanja)i smisao nije tražio u nečemu apstraktnom već je jednostavno hteo da se vrati porodici.Solidan dnevnik o WWII u kojem su ljudi(tj.deo njih)sa ciljem/planom(nazovi kako hoćeš)preživeli dok su apatični poslužili kao topovsko meso.Na sličnu foru je i film"The pianist",s tim što glavni lik ne boravi u logoru.
Kliknite za proširenje...

Čitali smo iste knjige. Ono sa čim ja imam problem je traženje bilo kakvog smisla u takvim okolnostima, što on kasnije prenosi na hiljadu drugih situacija i tvrdi kako svako treba da nadje neki smisao u svojoj situaciji, ma kakva ta situacija bila. I onda tu dolazi do raznih apsurdnih primera, gde realno sjebani ljudi kojima su deca izginula ili imaju decu bogalje nalaze nekakav smisao i lepotu u toj situaciji čisto da se ne bi ubili. To nije prava snaga. Ono što ja propovedam je realizam i borba, dakle hladnokrvno priznaš sebi u kakvom si haosu (ma kakav taj haos bio), i nastupaš u skladu sa tim, odnosno nazvati stvari pravim imenom i priznati da je problem-problem. Frankl je možda ispravno postupio u logoru, ali je problem što on svoje iskustvo kasnije prenosi na sva moguća iskustva i polazi od pretpostavke da se u svakoj situaciji može pronaći viši smisao, što uopšte nije tačno, pa čak ni u njegovoj situaciji u logoru to nije bilo tačno. Njemu je sva porodica poubijana osim sestre. Osnova Franklove psihoterapije je "volja za smislom", on pretpostavlja da svako teži da pronadje smisao u životu i onda kroz psihoterapiju izmišlja smisao da bi pomogao pacijentu. Ja naprotiv više verujem u Adlerovu "volju za moć" kao nešto što bi trebalo da bude osnovna motivacija ljudskih bića, i u objektivizam Ajn Rend kao nešto što nameće realnost kao apsolut, nezavisan od subjektivnih promatranja, koji treba priznati i boriti se u okviru njega. Ono što Frankl propoveda je suprotno od toga, on traži subjektivni doživljaj u objektivnoj situaciji. Ja da sam na njegovom mestu u logoru priznao bih sebi objektivnu realnost u kojoj se nalazim, znao bih da tu nema nikakvog smisla i da je to gola, surova borba za opstanak i preživljavanje, i onda bih se svim silama borio unutar toga za samog sebe, pa čak i protiv drugih zatvorenika, ako je potrebno (u skladu sa etičkim egoizmom u koji verujem).
 
Tako sam i ja želeo realnost pa se grdno pokajao kada sam je dobio.:DNikoga nije briga šta znam,šta radim,blefiranje je najvažnija veština,koliko god dobar u nečemu-u svakom j**enom selu možeš naći makar jednog boljeg,marketing je bitniji od samog proizvoda...Ništa lepo u suštini.
 
Mil00rad:
Tako sam i ja želeo realnost pa se grdno pokajao kada sam je dobio.:DNikoga nije briga šta znam,šta radim,blefiranje je najvažnija veština,koliko god dobar u nečemu-u svakom j**enom selu možeš naći makar jednog boljeg,marketing je bitniji od samog proizvoda...Ništa lepo u suštini.
Kliknite za proširenje...

Ja sam više govorio o tome da treba prihvatiti realnost kakva jeste i onda se boriti, to je ukratko ono što sam hteo da kažem. Pa ako je realnost to što si rekao, da je blefiranje i marketing najvažnije, onda se naravno prilagodjavaš tome i nastavljaš borbu. "Ništa lepo u suštini" je upravo realnost, ja samo kažem da je treba prihvatiti kakva jeste, a ne samozavaravati se bajkama i traženjem nekakvog smisla u svemu tome.
 
Jeste realnost ali i sve suprotno od onoga kako smo učeni."Uvek govori istinu/Uči što više jezika/Baš si poseban/Dobrom proizvodu ne treba reklama"...Čiste laži.Depresija je period između te surove istine i trenutka kada si OK sa situacijom u kojoj si.Neki ne dočekaju taj trenutak i roknu se.
 
Mil00rad:
Jeste realnost ali i sve suprotno od onoga kako smo učeni."Uvek govori istinu/Uči što više jezika/Baš si poseban/Dobrom proizvodu ne treba reklama"...Čiste laži.Depresija je period između te surove istine i trenutka kada si OK sa situacijom u kojoj si.Neki ne dočekaju taj trenutak i roknu se.
Kliknite za proširenje...

Naravno da je realnost sasvim suprotna od romantičnih maštarija kojima većina roditelja uči svoju decu, ali to više govori o roditeljima, a ne o deci. Odnosno, više govori o tome koliko glupaka ima koji se nazivaju roditeljima, a misle da sve rade kako treba, pa kad im sutra deca izrastu u sjebane, nesposobne i depresivne ljude uvek polaze od dece, a nikad ne preispituju sebe i svoje savete i upute. Većina ljudi su debili zapravo, i ne bi trebali da budu roditelji bilo kome, ali roditeljstvo je postalo toliko obavezna i prestižna stvar da svaki budak misli kako je zadužio državu i narod ako uspe da okoti par zdravih mladunaca. Zato je jako bitno upoznati se sa realnošću što pre, razbiti svu naivnost i nevinost koja eventualno postoji u tim nekim ranim godinama, i videti svet baš kakav jeste. To je najveća lekcija koja postoji, i uglavnom kad neko oseti taj svet pre ili kasnije shvati da poštenje, dobrota, iskrenost, prijateljstvo, fer-plej, pravda, moral, skromnost, poniznost, tolerancija su samo kategorije koje će te odvesti u pakao i koje zapravo skoro i ne postoje. U tome je i generalni problem ovog sveta, dok čovek sve to shvati i pohvata, dok dovoljno puta bude sjeban i završi u ćorsokaku, dodje u sukob sa onim čemu je učen i ne može to da podnese, pa kuka i žali se na "nepravdu" i ispravlja krive Drine. A kad vidi da ne može, razočara se i postane ogorčeni depresivac. A to iskustvo bi zapravo trebalo da bude oslobadjajuće, skapiraš kako stvari stoje i slobodan si.
 
Zanimlijva diskusija..
A može li oslobođen čovek, svestan surove realnosti da ne bude depresivni cinik?

Ja npr. mislim da sam svesna užasa koji se dešavaju oko mene, ali se ne dešavaju meni, so I don't give a f*ck.
Češto sugar-coateujem stvarnost, delom iz razloga jer volim da se * na sve koji drame, koji se žale, kojima sve teško.. Ima nekih stvarno unesrećenih ljudi na ovom svetu i samo prema njima nekad, osetim retko saosećanje..
Ostali igraju na normal difficulty i to im je preteško.. kakve pičkice.
 
A može li oslobođen čovek, svestan surove realnosti da ne bude depresivni cinik?
Kliknite za proširenje...

Sve zavisi šta postaviš kao prioritet, ili u neku ruku - svrhu života. Mada 'svrha' je izlizana i pompezna reč, najbolje je govoriti o strastima i potrebama koje prevazilaze one osnovne. Ako se fokusiraš na nešto što voliš, time se udaljavaš od over-thinging stanja uma koje uvek pravi sr'anja, i koje dovodi ljude u takve pogane situacije. Kad ne znaju šta će sa sobom uvek vrte istu spiku u glavi i od toga odu dovraga. Zato ja uvek gledam da nađem neku zanimaciju, pa iako ona zna da bude izvor frustracije (kao što trenutno jeste, kad uložim na desetine sati u produkt koji izgleda očajno), ipak to nije ona egzistencijalna frustracija koja nagoni na mračne misli

Ima nekih stvarno unesrećenih ljudi na ovom svetu i samo prema njima nekad, osetim retko saosećanje..
Kliknite za proširenje...

E ovo je već bulšit, to saosećanje su ljudi stvorili da bi se oni najpre prema sebi samima prikazali kao bolje osobe, time što 'osećaju tu patnju drugih'. Najviše mrzim 'gladna-deca-u-Africi' argumente, dođe mi da ljude koji to spomenu šutnem do ebene Afrike pa nek hrane onda tu decu. Već je statistički dokazano da mi možemo da osećamo empatiju prema narodima koji su slični nama, zato niko ni okom ne trepne na tragedije u Africi ili Aziji, jer je to za nas bukvalno kraj sveta. Zato se i manje tragedije u Evropi često razvikaju po medijima, i to ne opet zbog čiste empatije, već zbog potencijalno bliske opasnosti, nečeg što je tu blizu i što nas lično može da ugrozi.


Ostali igraju na normal difficulty i to im je preteško.. kakve pičkice.
Kliknite za proširenje...

E nemoj tako, nekad na normal zna čovek dosta da se iznervira kad umre kilo puta, lako se iznerviraš tad :mrgreen:
 
Primetila sam da vi muškaci generalno imate neku predstavu o dobroti, koja nema veze sa realnim životom. Za vas je ona nešto apsolutno i nedostižno. Pa ako nije svetac koji je na 'lebu i vodi i spava na ekserima i koji je svaki atom svoje snage posvetio drugom, taj čovek nije dobar. Pa mislim da bi i njemu našli neku manu, pa bi i on bio sebično *.

Ja sam dobra osoba jer drugima ne činim zlo, ne namerno barem.. dobra sam i kad prođem pored bogalja koji prosi.. a s decom afrike nemam ništa.
Nisam Hero, hoću da spavam na mekanonm krevetu i jedem tablaronu :3

- - - - - - - - - -

Direkt:
Sve zavisi šta postaviš kao prioritet, ili u neku ruku - svrhu života. Mada 'svrha' je izlizana i pompezna reč, najbolje je govoriti o strastima i potrebama koje prevazilaze one osnovne. Ako se fokusiraš na nešto što voliš, time se udaljavaš od over-thinging stanja uma koje uvek pravi sr'anja, i koje dovodi ljude u takve pogane situacije. Kad ne znaju šta će sa sobom uvek vrte istu spiku u glavi i od toga odu dovraga. Zato ja uvek gledam da nađem neku zanimaciju, pa iako ona zna da bude izvor frustracije (kao što trenutno jeste, kad uložim na desetine sati u produkt koji izgleda očajno), ipak to nije ona egzistencijalna frustracija koja nagoni na mračne misli
Kliknite za proširenje...
Ovaj deo mi se sviđa.. šta mi je prioritet.
 
Poslednja izmena:
Dobrota je vrlo subjektivan koncept, ona je zapravo samo koncept i vrlo je dosadna i jednostrana, a znamo da ljudi, makar većina njih, su sačinjeni kao kompleksne osobe sa raznim željama, nagonima i promenljivim moralnim principima.
Npr za mene neki prosjak neće reći da sam dobar jer mu nisam udelio milostinju, a po meni on nikako ne može da bude dobar jer živi na milostinji, zarađuje na osnovu sažaljenja koje dobija. Takođe osoba koja udeli milostinju nije dobra, štaviše, ona je nešto suprotno od toga jer hrani svoj ego time što daje milostinju, a daje jer oseća sažaljenje. Ko nađe nešto dobro u sažaljenju, častim ga flajkom apsolut votke.

Svi ti apstraktni pojmovi su koncepti koji me trenutno malo zanimaju. Podseća me na nešto što često čujem kod matorih pijandura "Svi smo mi ljudi al malo je ko čovek", izbio bih zube svakoj osobi koja kroz vilice procedi tu besmislenu rečenicu.
 
Direkt:
Kad ne znaju šta će sa sobom uvek vrte istu spiku u glavi i od toga odu dovraga. Zato ja uvek gledam da nađem neku zanimaciju, pa iako ona zna da bude izvor frustracije (kao što trenutno jeste, kad uložim na desetine sati u produkt koji izgleda očajno), ipak to nije ona egzistencijalna frustracija koja nagoni na mračne misli
Kliknite za proširenje...

Idle hands are the devil's playground.. Činjenica je da rad oslobađa. Doduše, ima nekih istina u onome što je napisao Black Baron. Susret sa realnošću ume biti traumatičan i može dovesti do rušenja ideala, a u takvim situacijama pronaći interesovanje nije naivan posao.

@Black Baron
Ne mislim da izlazak iz iluzije nužno iziskuje odricanje od bilo kakvih dotadašnjih moralnih načela. Realnost koju ti navodiš kao nešto što treba prihvatiti je prilično subjektivna i trenutna. Ne kažem da su sve revolucije donele boljitak, ali su svakako nosile sa sobom različitost i menjanje realnosti. Slažem se, nije zdravo gledati svet kroz zabludom zamazane oči, ali imati ličnu viziju i svoje poimanje onoga kako bi trebalo "realnost" da izgleda nije loša stvar. Da, glupo je ubediti sebe da zid ne postoji i razbiti glavu o isti.. ali biti svestan toga da zid ne bi trebalo da postoji tu i imati želju za njegovim rušenjem nije loša stvar. Barem možeš da razmišljaš o zidu, o horizontu koji se prostire iza njega i da smišljaš strategiju kojom bi dohvatio ono čemu težiš. Ukoliko prihvatiš da je zid nepremostiva prepreka, ostaćeš večno u matriksu.


Ne mislim da je to viđenje pogrešno. Samo ne mislim ni da je opozit toga nešto čega se treba gaditi.
 
Black Baron:
Naravno da je realnost sasvim suprotna od romantičnih maštarija kojima većina roditelja uči svoju decu, ali to više govori o roditeljima, a ne o deci. Odnosno, više govori o tome koliko glupaka ima koji se nazivaju roditeljima, a misle da sve rade kako treba, pa kad im sutra deca izrastu u sjebane, nesposobne i depresivne ljude uvek polaze od dece, a nikad ne preispituju sebe i svoje savete i upute. Većina ljudi su debili zapravo, i ne bi trebali da budu roditelji bilo kome, ali roditeljstvo je postalo toliko obavezna i prestižna stvar da svaki budak misli kako je zadužio državu i narod ako uspe da okoti par zdravih mladunaca. Zato je jako bitno upoznati se sa realnošću što pre, razbiti svu naivnost i nevinost koja eventualno postoji u tim nekim ranim godinama, i videti svet baš kakav jeste. To je najveća lekcija koja postoji, i uglavnom kad neko oseti taj svet pre ili kasnije shvati da poštenje, dobrota, iskrenost, prijateljstvo, fer-plej, pravda, moral, skromnost, poniznost, tolerancija su samo kategorije koje će te odvesti u pakao i koje zapravo skoro i ne postoje. U tome je i generalni problem ovog sveta, dok čovek sve to shvati i pohvata, dok dovoljno puta bude sjeban i završi u ćorsokaku, dodje u sukob sa onim čemu je učen i ne može to da podnese, pa kuka i žali se na "nepravdu" i ispravlja krive Drine. A kad vidi da ne može, razočara se i postane ogorčeni depresivac. A to iskustvo bi zapravo trebalo da bude oslobadjajuće, skapiraš kako stvari stoje i slobodan si.
Kliknite za proširenje...

Ovo je ono sto ja pricam godinama.
 
Samoubistvo, ovako kad pogledam, nije ništa loše. Nisam uopšte depresivan ali brate nema šanse da doživim sedamdesete godine i budem deda. Starost je užas, znači ako do tad ne budem mrtav ubiću se. Šezdeset godina mi je maksimum, nadam se da ću do tad da umrem. Tek sad shvatam suštinu one antične sentence "onaj kog bogovi vole umire mlad". A najbolje bi bilo umreti jako mlad, na vrhuncu ludila i hedonizma, kao GG Allin ili Chris Farley. Sve ostalo je loša reklama za glupake. Najjače mi je kad čujem one što kažu "jedva čekam da odem u penziju". Čekaj ****** a šta će ti penzija? Sprcao si život na rad, privredjivanje i podizanje dece, i sad kad si star, smežuran i sjeban imaš penziju i vreme za sebe. Šta imaš od slobodnog vremena u sedamdesetoj? Fora je brate kad si mlad i imaš svo vreme ovog sveta. Kao "evo penzije, sad mogu da pecam i gledam TV". :lol:
 
Svi mladi to misle, ko još želi da živi star, ali kada dođeš u te godine, vidiš da ti je život itekao mio i želiš da živiš što duže. U tom smežurastom telu se često krije mlad buntovnički duh koji nema veze sa godinom koja piše na krštenici. A to umreti mlad.. čoveče. Rekao si na drugoj temi da mrziš što stariš i kako mrziš odgovornost koju ona donosi, kako bi najradije krenuo stranputicom i živeo ''punim plućima''. Istina je da hedonizam, ludilo i uživanje čine možda 5% tog života, ostalo vreme si suočen sa sobom i realnosti oko sebe.. osećaš se kao beskorisno, besposleno g*vno što i jesi (na šta će te uostalom redovno podsećati oni na čijoj grbači živiš).. f*ck dat life

Na prvom poslu posle završenog fakulteta prvi put sam osetila radosti osmočasovnog radnog vremena, užasnog šefa i loših kolegijalnih odnosa.. to iskustvo me je prepalo. Prvi put sam osetila kako je to raditi, koliko rad može biti težak, dosadan i naporan i kakvih sve užasnih ljudi ima..
no šta da se radi. i ta varijanta mi je bolja od ove gore.
 
Poslednja izmena:
LPhoklica:
Na prvom poslu posle završenog fakulteta prvi put sam osetila radosti osmočasovnog radnog vremena, užasnog šefa i loših kolegijalnih odnosa.. to iskustvo me je prepalo. Prvi put sam osetila kako je to raditi, koliko rad može biti težak, dosadan i naporan i kakvih sve užasnih ljudi ima..
Kliknite za proširenje...
Zbog ovoga sam zamrzeo kuhinju da ni kući više ne spremam.Koliko drugi mogu da ti zgade posao,užas.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top