Potrebe, želje, kodeksi

Nijanse:

Ako uzmem kao početnu tezu da duhovnost nastaje kao težnja čoveka da izbegne razumske posledice i apatiju, beznadje koje može i vrlo često nastaje iz shvatanja o slučajnosti pogadjanja tragedija, nesreća, okolnosti, i nemoći čoveka da potpuno izbegnu takvi dogadjaji.

Onda posmatram ljude pri zemlji, tj nazovimo ih prizemni ljudi koji su okrenuti praktičnim aspektima , a ne i animalnim porivima i degeneracijama društva (možda je pozerstvo i elitizam, snobizam i arogancija skup osobina koje mogu da se uzmu kao razlika, bar sad na početku , naravno uz rezervu da suštinski to možda nije tačno....)

Zaključak je vrlo zanimljiv:
-duhovnost treba da bude kreator vaših potreba, ne i želja.A još najmanje i kodeksa....

Nekome se čini da su potrebe i želje isto, ali čovek to ipak razlikuje. Za nešto možete da imate potrebu, ali usled nemogućnosti tu potrebu da ili sublimirate, kompenzirate, ignorišete, supstituišete....Medjutim kad nešto postane želja, kao sasvim drugačiji pristup potrebi, onda se neispunjavanje te želje prostire i na mentalno , psihičku ravnotežu.

Primer: U teškim vremenima osoba koja gleda da bilo kako zadovolji svoje potrebe , naročito suštinske , to čini recimo na način "daj šta daš". Iako po današnjim standardima tu nema "želje" tj takva veza, brak, ljubav, odnosi, posao, prijateljstva nisu "emotivna".
Medjutim ako je osoba dosledna sebi , kao i ako nije podmukla , vrlo brzo će uspostaviti dvosmerne odnose tipa "daj šta daš" ili "našla krpa zakrpu".

Tako dolazim do dvosmislenosti termina želja , jedno je težnja ostvarenja svojih potreba , a drugo je svesnost o emotivnom zadovoljenju svoje sujete, svesti, emotivnih potreba.

Da se vratim na duhovnost. Duhovnost u ovom smislu vrlo loše deluje na osobu u neadekvatnim sredinama (a skoro da su u istoriji sva okruženja bila neadekvatna , ako su pojedinci bili socijalno otvoreni , i sva okruženja pogodna ako su socijalno izdvojeni i osamljeni).
Prevashodno iz razloga što većini duhovnost stvara želje , a ne potrebe koje će dalje gledati da usaglase sa mogućim.Još gore je ako se kao reakcija na trvenje i sukob sa nečim što lična duhovnost pojedinca ne smatra vrednim a potire i poništava ono što pojedinac smatra vrednim, javi revolt ili kodeks....

Onda se život pojedinca pretvara u svojevrsnu misiju u kojoj naravno žrtvuje sebe i svoje resurse, umesto samo da ih usmerava i ojačava.....
------------------------------------
Šta mislite o ovakvom tumačenju duhovnosti , odnosu duhovnosti prema animalnosti, zatim prizemnosti, kao i ostalim problemima koje sa jezik donosi nerazdvajanjem težnji , želja , čežnji , opsesija, namera i impulsa...ostrašćenosti (termin kojim crkva pokušava da razjasni nerazdvajanje termina potreba i želja.....a opet taj termin često nosi na svoju stranu i ne obuhvata sve što bi treba da ukaže.....

Mislim da ljudi nisu andjeli ,i da niko ne ocekuje da se tako ponasaju.
Sa druge strane, iako je savrsenost nedostizna, prema njoj ipak mora da se tezi..kazem mora, a u stvari ne mora.. moze da se odabere i drugi put.. koji iako vodi u ponor je ipak izbor na koji svaki covek ima pravo.

Neko je opisao balansiranje izmedju duhovnog i telesnog kao stalnu borbu. To i jeste..jer retko ko moze da stalno bude duhovan ili telesan, ako iko to i moze.

VAzno je da znas sta ti je cilj, bilo da je telesno ili duhovno.. i da prema tome ides, a vreme ce pokazati da li si odabaro pravi put.

Dvosmislenost o kojoj pricas nije dvosmislenost, nego dualnost, koji svaki pojam drzi u sebi

A ako ubacimo nadu, hoće li se štošta promeniti....jer nekako je po mom shvatanju nada reč koja je bliža težnji ostvarenja potreba(i lakom prihvatanju nemogućnosti), a želja onom sujetnom ostvarenju....

Pod dvosmislenošću sam više podrazumevao to što folksonomy, tumačenje reči biva prebačeno na ono što je pojedincu sugestirano javnošću , okolinom , pa izgubi dualnost, koja je možda bogatstvo i osnova reči.Tako ostanemo sa pojmom za jedno , bilo da je prvo ili drugo, a znamo da nemamo pojam za drugo (što je ispalo iz top značenja). Komplikovanje prenošenja misli , koje su ovde u totalnom opozitu (dualnost je samo jedan od posrednih dokaza tog stava) i dozvoljavanje da se pokušaj prenošenja tumači tako olako izmedju dve totalno suprotne definicije nije dobro i izgleda da samo ja mislim da može da dovede do raznih nesporazuma (samim tim i izbegavanja dubljih razmišljanja o tome) , nezrelosti celog stanovništva koje koristi dati jezik (koji nema reč pojam za .....) pa i do sukoba.

Mislim da srpski jezik rafinisanjem i promenama , ali ne nipodaštavanjem ili podvlačenjem(snishodjenjem) može da promeni karakterologiju jednog naroda, ako se može reći da to postoji.
Uopšteni nesporazumi, često što postaje stereotip, prilagodjavanje tim normama (prisilno nastalim) može da učini da jedan inteligentan narod ne ostane medju budalastijim u evropi, dok recimo nemci večito štancuju filozofe , pa posredno preko toga i nacionaliste, utilitariste i percepcioniste suštine.

Vuk nam je olakšao ekvivalenciju izmedju govora i pisma, Vujaklija da razumemo strance, a zbog nas samih niko nema ni autoriteta ni mogućnosti da nam olakša da razumemo sami sebe.....

-------------------------------------------------------
I posle svega ostaje pitanje da li je vibriranje izmedju putanja i samim tim lutanje ono što je pravo?

Ovde treba pomenuti batine.
Da li one utiču na oblikovanje čoveka i kako ....
Tačnije rečeno disciplinovanost saveta i zabrana.

One /saveti i zabrane/ po meni oblikuju čoveka da se uzdržava.
Dobro ili loše?

U izvesnoj meri dobro.
Forsiranje nada umesto želja i emotivnih zahtevnosti doprinosi rasterećenju osobe.
Nade mogu neograničeno da se gomilaju a da ne predstavljaju blokadu ili paralizu sistema.
Želje ne mogu. One stvaraju nezadovoljstvo.

-Smanjena bitnost, važnost svega oko nas? Da ili ne? Po meni ne. Jer nada je ustvari diciplinovano prihvatanje mogućeg i težnja ka ostvarenju.Znači čovek sa nadom teško da postaje nihilista.Čovek sa fantazijama postaje razočaran, sa željama nezadovoljan.

-Uticaj tolike discipline na prikriveno uskraćivanje , pritiskanje i potiskivanje ličnosti?
U umerenoj meri, uskraćivanje slobode samom sebi donosi velike dobitke, jer ste rasterećeni i vaša kreativnost raste (jer ste neopterećeni). Medjutim treba sprečiti oblikovanje, usko šablonsko razmišljanje i uzanost duha. Sve dok disciplina pomaže usmeravanju snaga na zadovoljenje kreativnost i želja (da ovde već želja , naravno i nada) ona je dobra , jer sprečava rasipanje na sve strane.

Da li su onda novi tokovi u pravu kad sugestijom nameću da je utilitarizam i sebičnost ličnog razvitka premisa čoveka?
Po meni sve dok se tim ambicioznim angažovanjem ne dešava smanjenje značaja(ne stvarnog već poštovanog) stvari i okoline na čoveka i na taj način raste nihilizam, valjda je u redu.
Jer će uvek iz tog poštovanja izaći neke želje , a želje su boja za dušu. Kao čežnja za ljubav.
U istoriji gledanjem želje videćemo značaj, karakter, prihvatanje, nemoć kao strast (kako definišete veliku ljubav nego kao nemoć ...neživljenja bez...u kojoj ste srećni i veličina je upravo proporcionalna veličini nemoći).Želja naravno jača i ponos, koji nije sujetna kategorija, jača i ostale sujetne kategorije , jača i žedj za životom....i kapricioznost kao put ka potpunom ispunjenju sebe i sebe ponovo i ponovo....

Nade mogu neograničeno da se gomilaju a da ne predstavljaju blokadu ili paralizu sistema.
Želje ne mogu. One stvaraju nezadovoljstvo.

Kliknite za proširenje...

Mora da se ispita sustina zelje, kako je nastala, zasto, usled cega, sta ce ispuniti. Mnogi ljudi si bespotrebno nagomilavaju zelje i taku si stvaraju fustraciju i prekomernu emotivnost i beznadje, jer poistovecuju ostvarenje zelja sa nadom.
Ljudi u stvari neshvataju koliko im malu u sustini treba.