Nacionalista
Zainteresovan član
- Poruka
- 345
ВЕЉКО МИЛАНКОВИЋ, КОМАНДАНТ "ВУКОВА СА ВУЧЈА"
ВЕЧНИ ДУХ СРПСКИХ ОБИЛИЋА
И пре но што је пољубац смрти попримио укус неопозивости (14. фебруара ратне 1993. године) после рањавања у грлтлу бенковачког фронта, легендарни поручник се беше преселио у историју, предање и песму. Његови "вукови" остали су на бранику српских земаља, и даље се јуначки борећи. А за јунацима се - као што рече храбра српска мајка - не плаче!
Истицао је авryст ратне 1991. roдие. Летњи предвечерњи пљусак тек бешге проминуо Западном Славонијом, кад је у базу српске војске и ЈНА у Окучанима стигла кратка порука:
'Вукови са Вучјака" продрли су у Јасеновац н преузели контралу над местом. Прекинута су страшна усташка дивљањаа на светој и мученичкој српској земљи. Заробљена два тенка Т-84; један оклопни транспортер, веће количине пешадијског наоружања и муниције, комплетно наоружање, опрема и муниција из ојачане станице усгашке полиције. Ослободиоци нисy имали губигака....
Држећи папир с поруком у руци, мајор јНА, повереиик генерала Николе Узелца, није крио неверицу:
- Немогуће! Па њих је, после прекјучерашње одбране Окучана, осало свега четрдесет шесгорица!.. .
Непун сат и по касније присгигла је нова порука:
"Ојачани вод "Вукова са Вуијака' сачекао је на Брочицама хрватске снаге које су бежале иэ Јасеновца и дефинитивно их разбио. Непрнјатељ је имао тридесет седам мртвих и више десетина тешко рањених. Наше снаге - без тубитака..."
Исте вечери из Јасеновца је, с потписом поручника Вељка Миланковића, командгнта "Вукова са Вучјака", стигла и трећа депеша:
"Имамо поуэдана саэнања да Новску у овом тренутку не брани више од сто двадесет усгаша. Томе треба додати и иэвестан број оних који су се у расулу повукги из рејона Јасеновца ка Новској. Ово је јединствена прилика да се, беэ великих проблема, успстави наша контрала над овим важним месгом. Тражимо хитно одобрење за напад."
Историја ће. ако још има оних којима то није јасно, докончати објашњење зашто тражено одобрење никада није сгигло. Новска данас, као што је поэнато, није у границнама Републике Српске Крајине...
У сазвежђу "Белог вука"
Тог авгугга први пут сам чуо за "Вукове са Вучјака" и њиховог команданта поручника Вељка Миланковића.
Миланковићи су коренима из Црне Горе, околина Плужина. У трећем колену уназад доселили су се на плаанину Вучјак, општина Прнњавор, Босанска Крајина. Једног зимског праскозорја, 5. јапуара 1955, у њиховом дому рођено је здраво мушко дете које је на крштењу добило старо хајдучко име -- Вељко.
Пре овога рата Вељко Миланковић, по образовању саобраћајни техничар, био је један од најмоћнијих приватнмх предузетника у Босанској Крајини. Кад је почело уздизање српског националног покрета и у бившој БиХ, под фирмом Српске демократске сгранке, он је у Прњавору био не само врло активни учесник већ и један од главних донатора.
На Видовдан 1990, у Босанском Грахову, одржаи је важан скуп највиђенијих Срба Босанске и Книнске Крајине. Одлучено је, поред осталог, да се из свих босанскокрајишких општина, за не дај Боже, упути одређен број људи на обуку у Голу6ић крај Книна. Међу упућенима, по свому хтењу, био је и Вељко Миланковић.
После брзе и врло квалитетне обуке, Миланковић се у Прњавор вратио с чином поручника. Од више зналаца могло се чути: тешко је одредити да ли је Вељко Миланковић више научио од врсних инструктора у Голубићу, или пак они од њега.
Одмах по повратку, на родном Вучјаку осиива базу и отпочиње обучавање својих будућих бораца. Беху ту претежно стасити младиАи из Прњавора и околине. На леви рукав својих униформи пришивају белога вука, што ће убрзо постати њихов чувени заштитни знак- Капе никад неће носити. Важно је, говораху, оно под капом и у срцу. . .
ВЕЧНИ ДУХ СРПСКИХ ОБИЛИЋА
И пре но што је пољубац смрти попримио укус неопозивости (14. фебруара ратне 1993. године) после рањавања у грлтлу бенковачког фронта, легендарни поручник се беше преселио у историју, предање и песму. Његови "вукови" остали су на бранику српских земаља, и даље се јуначки борећи. А за јунацима се - као што рече храбра српска мајка - не плаче!
Истицао је авryст ратне 1991. roдие. Летњи предвечерњи пљусак тек бешге проминуо Западном Славонијом, кад је у базу српске војске и ЈНА у Окучанима стигла кратка порука:
'Вукови са Вучјака" продрли су у Јасеновац н преузели контралу над местом. Прекинута су страшна усташка дивљањаа на светој и мученичкој српској земљи. Заробљена два тенка Т-84; један оклопни транспортер, веће количине пешадијског наоружања и муниције, комплетно наоружање, опрема и муниција из ојачане станице усгашке полиције. Ослободиоци нисy имали губигака....
Држећи папир с поруком у руци, мајор јНА, повереиик генерала Николе Узелца, није крио неверицу:
- Немогуће! Па њих је, после прекјучерашње одбране Окучана, осало свега четрдесет шесгорица!.. .
Непун сат и по касније присгигла је нова порука:
"Ојачани вод "Вукова са Вуијака' сачекао је на Брочицама хрватске снаге које су бежале иэ Јасеновца и дефинитивно их разбио. Непрнјатељ је имао тридесет седам мртвих и више десетина тешко рањених. Наше снаге - без тубитака..."
Исте вечери из Јасеновца је, с потписом поручника Вељка Миланковића, командгнта "Вукова са Вучјака", стигла и трећа депеша:
"Имамо поуэдана саэнања да Новску у овом тренутку не брани више од сто двадесет усгаша. Томе треба додати и иэвестан број оних који су се у расулу повукги из рејона Јасеновца ка Новској. Ово је јединствена прилика да се, беэ великих проблема, успстави наша контрала над овим важним месгом. Тражимо хитно одобрење за напад."
Историја ће. ако још има оних којима то није јасно, докончати објашњење зашто тражено одобрење никада није сгигло. Новска данас, као што је поэнато, није у границнама Републике Српске Крајине...
У сазвежђу "Белог вука"
Тог авгугга први пут сам чуо за "Вукове са Вучјака" и њиховог команданта поручника Вељка Миланковића.
Миланковићи су коренима из Црне Горе, околина Плужина. У трећем колену уназад доселили су се на плаанину Вучјак, општина Прнњавор, Босанска Крајина. Једног зимског праскозорја, 5. јапуара 1955, у њиховом дому рођено је здраво мушко дете које је на крштењу добило старо хајдучко име -- Вељко.
Пре овога рата Вељко Миланковић, по образовању саобраћајни техничар, био је један од најмоћнијих приватнмх предузетника у Босанској Крајини. Кад је почело уздизање српског националног покрета и у бившој БиХ, под фирмом Српске демократске сгранке, он је у Прњавору био не само врло активни учесник већ и један од главних донатора.
На Видовдан 1990, у Босанском Грахову, одржаи је важан скуп највиђенијих Срба Босанске и Книнске Крајине. Одлучено је, поред осталог, да се из свих босанскокрајишких општина, за не дај Боже, упути одређен број људи на обуку у Голу6ић крај Книна. Међу упућенима, по свому хтењу, био је и Вељко Миланковић.
После брзе и врло квалитетне обуке, Миланковић се у Прњавор вратио с чином поручника. Од више зналаца могло се чути: тешко је одредити да ли је Вељко Миланковић више научио од врсних инструктора у Голубићу, или пак они од њега.
Одмах по повратку, на родном Вучјаку осиива базу и отпочиње обучавање својих будућих бораца. Беху ту претежно стасити младиАи из Прњавора и околине. На леви рукав својих униформи пришивају белога вука, што ће убрзо постати њихов чувени заштитни знак- Капе никад неће носити. Важно је, говораху, оно под капом и у срцу. . .