DisMisaL:Zamišljam beskraj, koje se ne može pogledom obuhvatiti, prostranstvo peska, danju smeđe-narandžaste boje, pod užeglim zracima sunca, kako iz sebe isijava čežnju za nailaskom oblačka, koji ne mora doneti kišu, ma koliko ona uvrelom tnu bila potrebna, dovoljno je i samo za trenutak da preko tla rasprostre svoju senku, i ublaži svakodnevno iščekivanje noći, kada plavetnilo neba smenjuje tama prošarana zvezdama, a boje dobijajaju sivo-crvene tonove. Tu i tamo iz peska iskače po koja stena, poput ostataka stoletne utvrde, izobličene pod vetrom. Vetar u pustinji se oseća, miriše i čuje kao muzika, dok se igra sa peskom, sa kamenom, sa nebom i sa ljudima, ostavljajući za sobom ožiljke i šare na tankoj kori podloge koja mu ne dozvoljava da isisa sav pesak i odnese ga daleko negde, gde bi njime mogao ispuniti mora i prekriti planinske vrhove, ostavljajući samo prazan bazen tu gde se sada nalazi pustinja. Među stenama, u šupljinama koje su vetar, pesak i vreme načinili, mogu se zateći oblici života, poneka biljka, životinja i insekt. Ovde je sve umanjeno, veličina je ostavljena za beskraj, ali oni koji nisu večni kao pustinja su joj se morali prilagoditi, izboriti za svoj osptanak zadovoljavajući se malim koje im se pruža. Retki nailasci kiše, uglavnom samo jednom godišnje, a neretko ni tada, ipak učine da oživi sva ta priroda koja se skrila pod peskom i u stenama, živeći za taj jedan trenutak.
Beskraj pustinje odjednom prelazi u zeleni zid nepristupačne šume. Gusto izniklo drveće koje se upire put neba i kroz svoje krošnje propušta tek poneki zrak svetlosti. Između stabala je izniklo šiblje i žbunje, otežavajući prolazak svima, osim sitnim šumskim životinjicama koje su se u njemu sakrile od mene. Vazduh je nekako težak, pomalo ustajao, i nema više onog vetra kao u pustinji. U sebi nosi miris nečega stranog, prepoznajem da se radi o paljevini. Iznenada cela šuma gori, plamen preti da zahvati i mene, počinjem da bežim. Bilo kuda, bez obzira na prepreke, dok mi granje i trnje cepa odeću i zaseca telo i lice, što brže, samo da me vatra ne stigne i ne budem spaljen zajedno sa šumom, koja je do pre samo neki trenutak bila oaza života, a uskoro će od nje ostati samo ogoljena površ, na kojoj će se odigrati borba između izdanaka nekadašnje šume i pustinje, koja će neumoljivo koristiti priliku da proširi svoj beskraj. Za mene izgleda da je već kasno, jer nema se kuda pobeći, vatra me je okružila sa svih strana i njeni plameni jezici bestidno nasrću ka meni, spremni da me sobom pročiste od svih grehova koje još nisam počinio. Ali nije sve gotovo! Sa neba, poput viteza spremnog da pritekne u pomoć žrtvujući sebe, nailazi oblak noseći kišu. Krupne kapi počinju da padaju svuda oko mene, ispočetka retko, naizgled bezuspešno se trudeći da zaustave nalet plamene stihije, ali kapi postaju sve češće i gušće, i ubrzo poput vodenog tepiha neumoljivo gase i poslednju iskru požara-skrnavitelja. Ali taj čin, ma koliko sretan za šumu, meni donosi novu nevolju. Kiša i vatra u svom sukobu troše vazduh, i ubrzo ostajem bez daha. Pitam se da li ću biti dovoljno jak da izdržim, da li će proće dovoljno brzo ili… Svest počinje da se mrači i prestajem da se pitam, dok mi se u glavi javljaju slike pustinje, koja je takođe u ovom času dobila vodu, i kako sada svi oni skriveni pustinjski cvetovi iznenada niču u svom punom sjaju, i kako svi pustinjski stvorovi začuđeni izviruju iz svojih rupa i pećina, izlaze na kišu kako bi osetili nešto tako različito od onoga što svakoga dana čini njihovo životno okruženje, uživajući u oniim lepotama koje njihov svet otkriva samo u retkim prilikama poput ove…
Budim se. Da li sam živ? Oko mene je praznina, koju okružuju nagorela stabla i spaljena zemlja. Nekako, sve je bezlično i sivo i podseća na san. Polako se podižem i odbacujem košulju, pocepanu i spaljenih rukava. I tu, na zemlji kuda sam je bacio, ugledam kocku šećera. Mala, najobičniju kocku šećera, kakva se tamo negde, gde postoje kuće I domaćini, iznosi pred goste sa čašom vode i kafom. Ovde, i posebno u ovom trenutku, ona predstavlja čudo. Držim je u ruci, lagano, pazeći da je ne izmrvim i čudeći se kako se nije istopila. Dok razmišljam šta ću sa njom, nailazim na šistinu nasred koje zatičem neobičan prizor: Drvene merdevine, trule i nepravilnog oblika, sa pokojom puklom prečkom, a za njih vezan konj, siv, sa crnim pegama. Griva mu je uredno potkresana, kopita potkovana, a leđa deformisana na način koji govori da je na njima stajalo sedlo. Ali od sedla, kao ni od jahača, nigde ni traga.
Priđoh da ga pomazim, kad on zarza i krenu da udara kopitom o zemlju; bi mi odmah jasno da se nešto psprema. I zaista, na nebu se pomaljao novi oblak, ogroman i mračan, kao da se duri što je zakasnio na poprište nedavnog sukoba. Nošen vetrom koga više nije kočila šuma, ubrzo jwe dospeo iznad nas i počeo da iskazuje svoj gnev puštajući gromove da udaraju po ostacima šume, dok je vetar kovitlao kišu I stvarao oluju. Konj se sve više uznemiri, te ga odvezah i dadoh mu onu kocku šećera. I tada se desi nešto što ne mogu objasniti: kako ju je pojeo uze da se penje uz one merdevine, sve više i više, dok su i one rasle put neba, sve dok nije dospeo do samog oblaka i nestao u njemu. Odjednom i oblak nestade, kao da ga nije ni bilo, jedino se one merdevine padoše pokraj mene. Začuđen, nastavih svoj put.
Sledeće na šta sam naišao beše jedan ćup, bolje reći amfora, poput onih kojima se prenosilo vino i ulje na antičkim lađama, izduženog oblika, sa jednim šiljastim krajem koji je ovom prilikom bio zabijen u zemlju, dok je drugi kraj, gde je trebao biti grlić, napukao odmah iznad drški. Ćup je bio prazan, i očigledno tek odnedavno tu, jer je iznutra bio čist. Možda ga je oluja odnekud donela? Malo dalje od njega zatekoh magnetnu karticu koja služi za otvaranje vrata u hotelima. Ovo na sebi nije imala broj sobe niti bilo kakav natpis, obična kartica bez ikakvih oznaka. Ne znajući šta ću sa njom, obrisah je i stavih u džep.
Idem dalje i nailazim na jezero. Izgledalo je poput… jezera. Zaista ne umem da opisujem jezera, kako ih se nisam za života nagledao. Poželih da se okupam u njemu. Skinuh svoje stvari, koje ostavih na suncu da se osuše. Priđoh nekom potočiću koji se ulivao u jezero. Dok su mi samo stopala bila pokvašena oprah se vodom iz potoka, a onda se zatrčah ka jezeru . uskočivši u njega zaronim. Pomislih odjednom kako ne umem da plivam, i počeh panično da mlataram rukama kako bih se održao na površini, dok sam gutao vodu usta razjapljenih nebi li došao do vazduha. Predao sam se i počeo da tonem. U glavi su mi se vrtele slike moga života, čak i one kojih se ne bih sećao: prvo kao fetus, još u utrobi moje majke, onda kako se rađam, i plač zbog nastalog šoka. Roditelji oko kolevke, sva ta silna rodbina, prve hrana, prvi zubi, moji prvi koraci, prve reči koje sam izgovorio, otac koji me nosi kada se umorim, majka koja me uspavljuje, otac koji me uči da plivam…! Tad se setih da znam da plivam i brže-bolje izronih izađoh iz vode na obalu.
Obukoh se i nastavih da idem oko jezera, sve dok ne primetih kuću koja se tu nalazi. Ne mogu je baš najbolje opisati, jer je opasana visokim zidom, na koji se nisam mogao popeti, ali je krov pokriven crvenim crepom. Krenuh oko zida tražeći ulaz, ali ga nije bilo. Izgledalo je kao da je jedini način da se dospe u kuću bio da se razruši deo zida, ali za to nisam imao alata, do svojih ruku. Setih se i onih merdevina, koje bi mi sada mogle poslužiti. Ali pre nego što krenem po njih moram da rešim jednu osnovnu fiziološku potrebu. Kako sam stidljiv, priđoh zidu, i tada ugledah mali natpis, koji je mogao biti obaveštenje ili upozorenje. Pisalo je:
Ko ovo analizira, njemu više nema pomoći.
Ovo evo ti moja analiza. Radi se o osobi koja je dobra u dusi strahovito. Koja trazi devojku koja potseca na konja koji udara kopitom u metaforickom smislu, dakle voli da bude pokoran. Ovo je opis osobe koja se tesko probija kroz zivot i koja nailazi na prepreke i ciji su pogledi na zivot mracni. Osoba koja skoro nije imala seks i koja ga je veoma zeljna ali stalno nailazi na razocaranja. Kontakte ostvaruje veoma lagano, i sa puno rezerve. Ipak ima nesto u sebi, neku punoci i nesto sto je ispunjava ali je i dalje nesrecna. Verovatno joj se u zivotu desilo da su za gubitak nekog partnera na ovaj ili onaj nacin bili krivi prijatelji. Porodicni odnosi su losi. A ako treba preko prijatelja bi preskocio smrt.
Prijateljstva stvara tesko i nisu postojna, stidljiv je pred ljudima.
Ej, Aco, kad te ono nije mrzelo da čitaš... Nemoj posle da kukaš kako nemožeš da se koncentrišeš na spremanje ispita 
