Не волим ни ја да се поверавам, никад и нисам и никад нећу.
Волим да све задржим само за себе и не волим када ми неко задире у приватност.
Ја сам се дистанцирала од људи, зидом. И не допуштам да ми неко приђе.
Самоћа (па и у друштву) је нешто на шта сам навикла.
Ја не умем да се препуштам емоцијама.
Нисам безосећајна, али кад сагледам неке догађаје из прошлости и како сам их доживела, са минимумом емоција...
А биле су врло озбиљне ствари, неко би на мом месту вриштао, плакао дан и ноћ.
п.с. урадих нешто врло паметно: поруке посетилаца сам ограничила само на листу пријатеља

тако да нико са стране не може нити да чита, нити да ми пише (мрзим да ми брљаве по профилу и камче репутатионс)