Nedavni sadržaj od somalirana pufna

Pitaš li se ponekad kuda idu bezimeni, ranjeni, raskrvavljeni svi oni ostavljeni i zaboravljeni? Kuda beže pijani od trske i meseca sa površine vode od tužnih pesama i slatkog ukusa slobode. Prljavi od vetrova i napuštenih stanica trgova od neba i zalutalih ptica. Kad neka ruka zaluta u more...

Malo mi smeta ova hladnoca, pa bar u pesmama odlutam u toplije krajeve - ako je vec zima napolju, bar nije zima u srcu:) Noc od zuci i pelina, sumrak trlja raspukle smokve; siris gorki miris cempresa i vrelinu pustinja. Da su te ubrali u semenju sa rtova Afrike, golu i prljavu od peska i...

Ti pričaš: "Umorna sam od ovih praznina i sivih tacaka što besciljno lete" Ti pričaš: "Ja sam očuvana, skrivena iza zidova onog što je bilo... tupo, skrivam oči dok drugi riju, kidaju u meni istu noć" Ne, nije čovek umoran od besciljnih vizija on je samo umoran od života... Pogledaj šta...

Tražio sam izgubljene godine Život je pevati, pevati, pevati Svačija je ljubav u tuđem zagrljaju Život je gubiti, gubiti, gubiti Jutros sam ozebloj ptici šapnuo Život je davati, davati, davati Setio sam se slova tvog imena Život je ljubiti, ljubiti, ljubiti

Nekad stvarno ne znamo sta treba precutati a sta reci...

Zeleni okeani, kristali boje cilibara i tajne koje dozivaju sa pucine...i sve to u bezgranicnoj tebi...unosis nam boje u ove hladne zimske noci.:):)

BOJA MOG ŽIVOTA Tvoje oči više ne nose boju mog života sada su tople kao gomila bespotrebnih reči koje nosiš sa sobom kao nehajno potrošen sunčan letnji dan Tvoje oči više ne nose boju mog života nose boju uspomena, jedne nedovršene slike od koje će nam ostati samo ram – ova poslednja noć...

Za tebe ostane poneka struna inje i prašina Među istrajalim stanicama i otrcanim ženama nađem notu beznadežno izgubljenu... još uvek brojim korake pred vratima ali neke stvari ne menjaju se za neke ljude nema povratka Petar Beatovic "Boja mog zivota"

Da li jutro bas mora da bude depresivno? Veju pahulje, svuda rumena decja lica u bezbriznoj igri...nije bas tako depresivno, ima i zima svojih carolija...

Moguce je opet biti dete, cak i kad deluje nemoguce. Kad ti senke zrelosti prete i samare ti udaraju vruce. Zato skini odrastanja epolete, nadji onu iskru koja se gubi, neka ti ruke uvis polete usnama azurno nebo poljubi. Samo mislis da ne mozes, jer su ti misli preteske, i ne usudjujes se da...

Neću te prizivati nežnim rečima, šapatom jedva čujnim; uspavanke ti sklapati od meseca i tople noćne tišine, nikad se neću topiti pred tvojim usnama, raznežiti od tvojih dodira - kao stena, neumoljiv i nepomičan, prkosiću tvojim zagrljajima; srce ću ti ostaviti da zebe i strepi na vetrometini...