Nedavni sadržaj od Bez Lakih Reči

Видовдан није само датум. То је огледало. Пре него што смо постали "небески народ", били смо народ који је гледао у сунце. У бога Вида - светлост, вид, истину. Знали смо да је опасност у мраку, у непознатом, у оном што не видиш на време. И зато смо се молили за вид. За видовитост. За јасноћу...

Зовем се Милена Милутинова, из села што још памти прах са опанка и молитву са прага. Зовем се Милена Милутинова. Имам двадесет две, и овог јутра не плачем. На столу хлеб, из рерне још врео, у њему квасац што сам рукама месила док ми се стомак већ померао од тебе, сине. Данас је Видовдан. Отац...

Svi imamo neku rečenicu koju nikad nismo izgovorili. Ili neku koju su nama rekli – pa i dalje odzvanja. Koja je vaša?

Pišem i ja – ne kao hrabrost, više kao način da se ne raspadnem.... Dopada mi se Inspiracija. Ona je svuda i u svemu.

Nije me sramota da kažem da se bojim. Ne neuspeha, nego da ne pokušam. Da proživim život u „šta bi bilo da sam...“ Pišem o tome. O unutrašnjim borbama koje ne nose pancir. Možda neko prepozna i svoj glas u mojim rečima.

Nekad sam postila stomakom. Danas se trudim da postim mislima. Jer uzdržavanje od hrane ako u rečima nosimo otrov. Uhvatila sam sebe da sam, samo u jednom danu posta slagala četiri puta. Bila nepravedna. Ogovarala. Ćutala kad sam trebala da kažem istinu. I tek tada sam shvatila: post nije...

Ne pišem ljubavne pesme. Pišem pesme o ljubavi koja se nije smela reći. O čežnji koja ne traži kraj, nego jedno „znam da si tu“. Ponekad napišem ono što drugi ne umeju da priznaju. I to je dovoljno.

Reči su mi uvek bile sklonište. Ali vremenom, postanu teret kad ne izađu. Ovo nije portfolio. Niti oglas. Samo pesme koje pišem u tišini, onda kad ćutanje preti da me preplavi. Ne pišem savršeno. Pišem iskreno. Ako ti se neka reč zakači za dušu – slobodno je zadrži.